Glava peta
U kojoj je opisan raport koji je Erža sluškinja donela i raportirala ga gospođi Persi. U njoj će već čitatelj naslutiti sukob i zaplet, bez kojega je svaka pripovetka dosadna.
Još odmah toga istoga dana, u isto doba kad i u pop-Spirinoj, saznalo se i u pop-Ćirinoj kući da je došao novi učitelj. Kako je u ovo selo, kao i u svako selo, malo ko svraćao, nije čudo što je odmah po selu pukao glas da je došao davno očekivani novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i pratila svojim lojanim očima Lacka kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo kad je pop Spira ušao u kuću, a pred njim ušao jedan stran čovek, i odmah je to raportirala gospođa-Persi.
— Eto! Šta sam rekla! — reče ljutito gospođa Persa. — Onaj paor ga već upecô. Uncut jedan! — dodade u sebi, pa se da u misli. Radoznalost je morila: da se izede živa. Kako samo već da dozna: kakav je gost, kako izgleda i šta će se razgovarati. Da ode sad kad se krave muzu, — ne ide, nema smisla. Kajaf je ona gospođa Sida, setiće se odmah. Aja, ne ide! Misli se šta da radi. Kako su bili komšije — treća-četvrta kuća — kako bi bilo, seti se gospođa Persa, kao svaka zabrinuta mamica koja ima kćer na udaju, a opasnost tako blizu, — da pošlje časkom Eržu kakvim bilo poslom, da razgleda i javi.
— Erža, snago, — viknu gospođa Persa — idi časkom do pop-Spirini’, pa kaži gospoja-Sidi: „Pozdravila vas“, kaži, „moja gospoja da nam pozajmite časkom, upravo za noćas, vašega mačka.“ Kaži da se javio odnekud iz komšijskog ambara jedan veliki pacov pa načinio čudo i pokor po špajzu i izgrizo i čizme milostivog gospodina i pojeo ih, kaži, sve do štrufle; ostale samo, kaži, štrufle i štikle. Tako kaži i zamoli je neka ti ufate i dadu njihovog mačka, on je već čuven majstor za pacove. ’Ajd’ idi sad. Stoj! Ti ćeš to zaboraviti kô i zapušač. Dakle, šta sam sve kazala? Šta ćeš da kažeš? — zapita gospođa Persa i formalno je presliša. A to je i potrebno bilo, jer Erža je bila jedna vrlo zaboravna devojčura, zato joj i prebacuje gospođa Persa za zapušač od stakla, koji uvek zaboravi u dućanu kod grka.
Eto tako je iskumstirala gospođa Persa i dosetila se lepo. Možda će ko od čitalaca ovde stati i sumnjivo zavrteti glavom i začuđeno zapitati: „Šta, zar pop Ćira nije imao mačke!? Zar popina kuća i bogatstvo, pa da bude bez takvog jednog čuvara?!“ Pitanje sasvim umesno, ali pisca neće zbuniti, jer ima gotov odgovor na to.
Imali su i pop-Ćirini mačka. Ali je pop Ćira nesrećan bio sa svojim mačkom. Jer isti, iako je bio od rane mladosti kod njega, iako je vaspitavan ciglo u tom pravcu da bude, tako reći, jedan stup kuće, — ipak se on izmetnuo u nešto sasvim drugo, sasvim suprotno. Sa godinama se razvile u njemu pogubne i opake duševne osobine. Bio je nepouzdan. Pravi skup sviju poroka, a između sviju dva najpogubnija: porok lenstvovanja i porok krađe. Bio je užasna lenština i čmavalica. Po njemu su se slobodno mogli ne samo pacovi nego i miševi do mile volje šetati i trčkarati, on je samo sebe sklanjao. Pacova se bojao, a miševe opet izgleda da je bagatelisao. A sem toga bio je kao lopov beskrajno lukav i drzak. Krao je gde šta stigne, i po kući i po komšiluku. Ako je verovati tužbama komšija, nasrtao je i na živinu, davio komšijske piliće i vrebao golubiće, a konabio mlade golupčiće kao kakav stari penzioner. Stoga je sav komšiluk bio protiv njega, i vrebao ga da ga ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji barabanc-zejtin, tako ona ne bila živa, i ne bila gospoja perzekutorovica ako od njegovog krzna ne napravi sebi muf na zimu.
No što je krao po komšiluku, to bi mu gospođa Persa još i oprostila, ali on je krao i po kući. Jednom reči, nije ukrao samo ono što je o nebo bilo obešeno. „Od kućevnog lopova“, govorila je gospođa Persa, „teško sačuvati.“ Ušunja se samo u kujnu, skupi se i uprepodobi i zažmuri kao da je ravnodušan prema svemu, a međutim samo vreba, i na što baci oko — to je već sigurno njegovo. Pa čim zgrabi, a on bega iz sve snage; pravo bega na tavan, na krov ili na kakvo drugo bezbedno mesto gde će moći natenane omastiti brke. A nasrtao je i na krupnije stvari; nije se ustručavao ni od vrele kobasice, drznuo je i na čitavu obarenu šunku, hvatao se u koštac i sa čitavom očupanom guskom, samo ako mu se dala prilika! Zvao se Marko, ali ga gospoja Persa nije drukčije ni zvala nego lopovom. „Lopov jedan, što mi jede vek!“ — rekla bi ljutito.
A i on sam kao da je dobro znao da ga pored imena Marko još i tako zovu. Jer čim bi čuo reč lopov, pa ma to i o nekom drugom, o nekom konjokradici reč bila, odmah bi, budući uvek nečiste savesti i svestan svoje krivice i grehova, begao iz kujne na kakvo uzvišeno i bezbedno mesto, gde sedne, obvije rep oko nogu, zažmiri pa ćuti. A gospođa Persa ga nađe pa ga stane grditi: „’Oćeš golubića, lopove jedan matori!“ On samo ćuti, zažmiri očima, razglavi vilice, zavrne jezik pa zeva kao kakav blaziran aristokrata koga se taj svet baš ništa ne tiče, a gospođa Persa da se izede živa. „Gledaj samo obešenjaka jednog, kako se pravi svetac! Pa još zeva, lopov preispodnji! Hu, vile ga odnele!“ pa ga gađa metlom ili portfišem, a metla joj pade na glavu, a mačak se i ne miče s mesta nego i dalje spokojno i natenane umiva i gladi i doteruje toaletu.
No mi smo se malo poviše udaljili od predmeta i zaboravili se opisujući ovog lopova. Ali tako je to u svetu! Pravo je rečeno da dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa zato se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom, o kome poslednjem ćemo stoga i mi vrlo kratki biti. On je bio nešto sasvim drugo. Bio je ideal pravog dobrog mačka: jer kad se on kapricira da uhvati miša ili pacova, u stanju je da zaboravi i na jelo i na piće i da ga sahatima vreba, a uostalom, na to su ga i naučili. „Ne dam mu, bome; eno mu miševa, pa nek ih hvata!“ rekla bi gospođa Sida kad tranžira meso; samo kad je čistila ribu, onda bi mu bacala ono što izvadi iz ribe. A hvatao se u koštac i sa samim kasapskim pacovima, koji su već poznati kao vrlo drski.
Po njega je dakle otrčala Erža.
— Pozdravila vas je milostiva gospoja i moli vas: jedan nam pacov napravio veliku štetu po špajzu, izgrizô milostivom gospodinu sve čizme, pa me poslala da vas molim da nam pozajmite samo za noćas vašega notaroša… ovaj… mačka vašeg. (Mačka su zvali, onako među sobom, notarošem, zato što i seoski notaroš nije šiljio nego raščešljavao brkove, pa je izgledao kao mačak, a mačak se opet šetao po krovu onako isto gospostveno i majestetično, korak dva pa stane, kao gospodin notaroš kad ide šorom po zvaničnoj dužnosti).
Erža je baš kao što valja potrefila. Došla je baš kad su razgovarali s gostom, i dok su tražili i hvatali mačka, ona je imala vremena da lepo posmatra gosta, i zapamtila mu sve, i stas, i lice, i kosu, i oči, i odelo, i svojim rođenim ušima čula kad su ga pozvali sutra — u nedelju — na ručak. Čim se vratila i donela mačka, koga odmah odneše i zatvoriše u špajz, odmah je saleteše s pitanjima i majka i ćerka, gospođa Persa i gospođica Melanija, a Erža samo odgovara. Kazala je da je visok, lep kao firer, a brkove da ima male i malo bradice; kosa lepa, smeđa, pala na ramena onako omladinski, a razdeljena po sredi onako bogoslovski, a kad govori što, a on gleda u zemlju.
— Sutra će — svršava Erža raport — biti kod milostivih na ručku.
Majka i ćerka se samo zgledaše na taj posao.
— Vidiš, molim te, a ništa mi ne javlja lukava paorska beštija, — veli gospođa Persa ljutito. — Gledaj ti, molim te, di će medved najbolju krušku da izede! A, je li, Erža, dete moje, a kakav je u licu, je l’ suv ili onako puniji?
— Suv, pa onako malo bleđi u licu, — veli Erža — onako gospodske farbe u licu. Onako kô Šanika, apotekarski kalfa.
— Kakav kalfa, paorušo jedna! — dreknu gospođa Persa. — Ne zove se on kalfa, nego gospodin asistent! Tebi puna glava kalfi, zato i zaboravljaš uvek zapušače od stakleta u dućanu! Samo ti je do anđaranja, nesrećo madžarska! — grdi je gospođa Persa ne znajući na kome da iskali svoj jed.
— Ali, mama! — umiruje je Melanija.
— Uf! — huče gospođa Persa, pa ne može da stoji na jednom mestu, nego se uspropadala, pa joj sve smeta po kući. — Eto, šta ja kažem! Čim sam čula za onaj njen san, odmah sam kazala i pomislila da će to biti neka nji’ova huncutarija. Udesili oni to sve još ranije. Pa kô bajagi snevala da se kugla, nada se gostima, i šta ti još nema! Ta dok je vidim, znam je i šta misli! Gledam je kô da je od stakla. Dakle šta kažeš: fini bled mladić! Zar je to prilika za onu njenu cveklu! On bled, a ona s onim njenim paorskim rumenim obrazima, pa tek ono njeno paorsko ime! Juca, frajla Juca. Baš je ona neka Juca! Pudaruža jedna!
— Pa kazô je još i to šta vole da jede, — nastavlja Erža svoj raport.
— Pa mora da kaže, siroma’, vidi i sam di je zapao međ paore! — veli gospođa Persa.
— Pitala ga milostiva — nastavlja Erža — vole li pokenes.
— O, paoruša jedna! I ona zna šta je pokenes!
— A on kaže da vole gužvaru sa sirom! — nastavlja Erža.
— Pa mora, siroma’! Daj, misli u sebi, ma šta, samo da ne ostane gladan. Bome, piškote mu i neće spremati! I kako to da se samo strefi da je baš sad njegova čreda a ne Ćirina!? Pa ga sad onaj zgrabio lepo, pa pravo kući s njim! Hu, otrovala bi’ se, a držala sam kô u vosku!
— Zaboga, mamâ, a šta se vi toliko krenkujete! Nije to ništa tako strašno! Ima još, fala bogu, nedelja. pa eto može i kod nas doći.
— Hu! Nemoj mi bar ti pristajati na jed! — obrecnu se gospođa Persa. — Nisi se ti, ćerko, još udavala, pa zato tako i govoriš. Današnje su mladoženje kô čikovi: taman ga upecaš i da kažeš fala bogu, a on isklizi kô čikov. — Tu se gospođa Persa setila sviju negdašnjih majstorija kojima su se poslužili, i pored sviju onako povoljnih prilika da ulove mladoga klirika Ćiru. Kakav mu je samo ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljiv znak nežne naklonosti prema njemu. — S tim se nije šaliti — produžuje gospođa Persa. — Ne znaš ti, ’rano, onu matoru beštiju: nije to ništa u nji’ovoj familiji. Ajd’ već, vidiću šta ću! — teši se gospođa Persa.