Glava treća
Iz koje će se čitaoci uveriti da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i čitati, iako učeni ljudi ne veruju u snove i viču na sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i sanovnik joj prorekao.
U selu ** nema ni danas bogzna kakvih promena. Jedan dan je kao i drugi. Život teče dosta monotono i dremljivo kao život kakve bake u zapećku. I danas je još tako, a kamoli pre toliko godina kad još nije bilo ni zonentarife, ni železnice, ni drugih saobraćajnih sredstava. Još su najkrupniji i najznatniji događaji bili oni koji se dešavaju nedeljom kad neko nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni prešli preko Tise i učinili to. Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno. Zasada je najnovija stvar, koja je zanimala selo, bila ta što kroz koji dan dolazi novi učitelj namesto starog. Iščekivao se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog učitelja gospodina Trifuna, koji je odavno već bio za penziju i iščekivao je, a bogami ju je i zaslužio. Sad je u penziji. Zaplakao se kad su mu saopštili, iako je iščekivao. I sad, iako je fakacija, on se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu na koju se već od toliko godina naučio. A bio je dobar učitelj. Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu. Sve što u ovom selu zna da čita i piše, od njega je to naučilo. Mila kišbirov i Nóva bistoš i danas se ponose što su bili njegovi đaci, jer se na platnome spisku u opštini sami bez ičije pomoći potpišu. Slova u imenu i prezimenu im, istina, izgledaju kao ono red dece kad se tocilja po ledu, pa leti, jedno za drugim i pada na leđa, a noge mu poletele uvis. Ali se niko nije odrekao svoga potpisa; „kakva su da su“, što kazao Nóva bistoš, „moja su“. — Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene književnosti koju tako divno i tako obilato neguje ta lepša i govorljivija polovina čovečanstva — u ovom mestu negovali i pismenu književnost. Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je svaka pismena! A dok nije on, isti Trifun učitelj, došao, bilo je muke i nevolje dosta kad je trebalo što napisati.
Što je sad bolje, to je zasluga staroga učitelja koji je bio i učio. Malo kô da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, na primer da mu zapali kuću ili odvede čilaše.
Zato, pri polasku u penziju, mislim da neće biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu starog Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo.
Pre Trifuna znalo ih tek dvojica trojica da pišu. Još ima starijih ljudi koji pamte dobro kako je teško bilo napisati pismo, napriliku sinu koji je u soldatima, ili kome drugome.
Onda je bio neki Aća učen čovek, — umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber, kazati pisar, jedna drevna pijanica, ali je začudo lepo umeo da sastavi sve to i da napiše, a bogami, i naplaćivao se. Za pismo su mu plaćali dva seksera i to što popije dok piše i napiše pismo. Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom. Zatim sedne za sto pa samo promućka malo divit, nategne bokal i pohvali vino, a zatim oproba pero na noktu od levog palca pa zapita: „Šta ’oćete i kome ’oćete da pišete?“ A oni mu samo kažu: „Hoćemo“, na primer, „tome i tome u Galiciju ili u Talijansku“; pa se onda onaj što naručuje pismo nasloni preko stola na oba lakta, pa diktuje: „Pišite“, veli: „Proka Beleslijin“, ili tako nekom, „carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi, koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo. A devojku smo mu našli i dobra kuća, a za miraz se neće postiditi devojačka vamilija. I pišite: da smo svi zdravi; bába kašlje i kr’ja kô i pre i ljut je zdravo; razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje pa sad samo ređa i psuje i ponekad kašlje, al’ je sad fala bogu bolje. A mi smo svi zdravi: brâta se tako ugojio da ne može da zakopča svileni prsluk što ga je kupio na senćanskom jesenjem vašaru. I pišite da mu šaljemo pet forinata srebra da mu se nađe nedeljom u birtiji, da ne postidi Beleslijine, neka ne puši bagov kô svaki paor, nego neka puši cigare, kô i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu dosta, i pozdravljamo ga svi, i bába i nana i bráta, i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka, i spevali su je već sa Pajom Kicošom.“
Tako je negda diktirano i pisano pismo. Aća Šlajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje će radi Prokine bolje reprezentacije nemešaga metnuti u pismo, a pismo pošalje u Galiciju ili u Talijansku. Atresira, na primer, tome i tome katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli:
„Pa vi sad nemajte brige, nego napun’te još ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti našem Proki. A, sto mu zaveraka njegovih! Pišu mi odande da je prvi momak u Talijanskoj! A di bi i bio drukčiji nemeški sin!“
A onaj zadovoljan, donosi još jedan bokal. I njega isprazni Aća pa ode da metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi kako nema ništa lepše od učena čoveka, i kako sve ide kao namazano.
Tako se eto, nekad, još kad je car bio kaplar, pisalo i natezalo s učenim ljudima, jer tek je po jedan Aća bio u selu. Ali, bogami, od ovo trideset i nešto malo više godina, sve je bolje, tako da ponekad skoro i ne valja od silne pismenosti; jer pre ni ljudi nisu znali da pišu ni svojim sinovima, a sada i devojke pišu pisma, te još kako pišu, pa još da znate kome! Eto onomadne je táta jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekam njenom sa roglja. Čuje táta gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvožđe pa ciči, — kad ali ono sedi njegova slatka kći pa plače i piše nekom pismo. Pa nije da piše kao što se piše, nego i neke stihove veze po pismu što ih je zapamtila sa medenih kolača sa poslednjega vašara. Ta nije da se zgranuo táta kad je dočepao pismo i video šta je pisala, pa dočepao vile, srećom one drvene, pa za njom, a ona bež’ u komšiluk! Tu se zavukla u komšijsku slamu, pa dok nisu krave došle kući, nije smela ni nosa promoliti odande. A u tome se i táta odljutio malo, a i mama se zauzela i umirivala ga spominjući mu iz davnih vremena neke dere i evedre; a táta se seća, pa samo suče zadovoljno desni brk pa veli: „Al’ i jesam bio momak; aj, šta veliš?! Ta nije me u tri varmeđe bilo!“
No kako svaka stvar na ovom božjem svetu ima svoje dve strane, dobru i rđavu, to pored svih ovih tugaljivih strana pismenosti, svet je ipak uvideo da se treba izobražavati. Navikao se na školu i na učitelja. Pa kad su svi poštovali i voleli staroga učitelja Trifuna, koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga dogore, a oko vrata obavijao dva do triput šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek potkresavao i doterivao, — a kako da jedva ne čekaju ovoga novoga učitelja za koga su već pričali koji su ga videli da je mlad i lep, pa tek svršio bogosloviju, da mu odelo stoji kô katani mundir, da nosi irošku pošu, da ima lepe brčiće i da lepo peva! S nestrpljenjem su ga očekivali i stariji i mlađi. Mnogi očevi, a naročito mame, već su pravile neke kombinacije, ali su mame đavolski krile jedna od druge, pokazujući se sve krajnje ravnodušne.
Naposletku dođe i taj dan, stiže i novi učitelj.
⁂
Bila je subota posle podne. Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek. Baba Pela, koja je sedela pred kućom i podštrikavala neke čarape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i prekrstio se, pa, kako je bila malo nagluva, odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapućući: „O, bože, oprosti mene grešnu!“ A da se putnik prekrstio nekoliko puta, potvrdila je i druga jedna baba, u drugom kraju, što sedi na raskršću preko puta od Velikog krsta. I ova ga je videla gde je skinuo šešir i prekrstio se kad je bio spram Velikog krsta. Obe te babe u društvu sa drugim babama složile su se i zaključile da taj putnik nije ni Žida koji kupuje hranu, ni Švaba mašinista koji se razume u parnim vetrenjačama što veju žito po spahilucima,nego da je to čovek naše vere! A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer pošu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena kao barjak na damšifu.
Kola stadoše pred „Velikom birtijom“, tamo gde samo gospoda i Žide svraćaju, a od ovih iz sela odlazi tamo samo gospodin popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko; dalje: gospodin notaRoš, apotekar, hirurg, gospodin-notarošev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaroš nije tu u selu, inače ide kod Šolema Čivutina u trafiku na komovicu. A dolaze još nekoliko kaputaša i žitarski trgovci što jedu puter i zemičke kad odsednu tu. Jednom reči, to i nije bila ona prava birtija, nego pulgerska kafana, gde se malo govori a malo i popije. Još niko u selu nije zapamtio da je u njoj ko kome razbio glavu ili da su se potukli samo, ili bar da su, leka Radi, koga izbacili iz kafane — a u drugim nikad ragastov nije čitav! Sve je tu mirno, fino i pulgerski, a i kako bi drukčije bilo kad tu niko i ne pije iz bokala ili holbe nego iz onog gedžavog i žebračkog satljika. Donesu pred goste satljik vina i holbu vode, pa onaj meša vino s vodom, frtalj čaše vina a tri frtalja vode, pa malo pijucne a malo čita novine, pijucne opet pa opet čita dalje novine. Dok pročita novine i popije tako satljik vina i holbu vode, prođe po dva sahata, a zatim se digne, plati i pokloni se kafedžiji, i ovaj njemu, i iziđe iz kafane trezan kao što je i ušao. A kafanu je držao neki trbuško Švaba u somotskoj komotmicni sa zlatnom kvaslicom, neki dustabanlija koji se samo šeta po kafani, pregleda je li sve u redu, i sravnjuje i doteruje duvarski sahat sa svojim džepnim, i klanja se gostima i kad uđu i kad izađu, a posle podne jednako drži u rukama ono čime se ubijaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji šloga, pa ne sme da spava posle ručka.
Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skinuo dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije bilo u sobi. Kočijaš skide još jedan u hartiju umotan kišobran, nešto manji od vašarskog ringlšpila, i jedan upakovan krevet koji se vidi da je bio nekad politiran i da je stajao u gostinskoj sobi; zatim i jedan zimski kaput sa olinjalom jakom od krzna i rasparanom postavom, i naposletku jednu veliku zimsku maramu kafene boje, sa dugačkim fronclama. Sve je to skinuto s kola u prisustvu putnika i uneto u kafanu.
Čim se umio i očetkao, zapita putnik birtaša Švabu gde je pop-Spirina kuća. Švaba ga obavesti i zovne jedno dete sa ulice da odvede gospodina i da mu pokaže. Umiven, iščetkan i očešljan, krene se putnik, ali se na putu predomisli, pa ne ode pop-Spirinoj kući. Dâ detetu tri krajcare, a ovo odlete zaboravivši kazati: „Hvala!“ Lupajući se od radosti i silne brzine petama u leđa, ode da se pohvali drugovima, jer dobiti tri krajcare ujedared — to nije doživeo još niko u selu, a novi učitelj se uputi žurno crkvi na večernje koje je po njegovom računu moralo još trajati.
Ušavši u crkvu, pokloni se svima redom po stolovima, a nije ih baš mnogo ni bilo — nekoliko staraca i baba koje su snaje otpratile u crkvu samo da bar jedno poslepodne odahnu malo dušom — pa se uputio za pevnicu, i to za onu koju je držao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu držao stari učitelj s kim se Arkadija natpevao, i naravno da ga je uvek natpevao, jer stari učitelj je nekada vrlo lepo pevao, ali sad mu mnogo smeta starost. Dok je on pevao, učitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na što ovaj kaže da mu je milo.
— Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu, a mi mislimo: „Eto ga!“ A kad ono niste vi nego kakav Žida što dolazi za perje, žito ili kukuruz.
— Hoćete l’ dozvoliti da vas malo odmenim? — pita putnik.
— O, molim… s drage volje! — veli Arkadija i meće preda nj knjigu.
Dođe red na novog učitelja da prihvati. Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici da vide ko to peva. I stari učitelj diže naočari na čelo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Leksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici da bolje čuje i izbliže vidi toga slatnoglasnoga, kako sam reče. Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega. Bio je očaran pevanjem. „Sušti heruvimski glas!“ izrazio se kad je izašao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru, jer je njegova čreda bila, začudi se kad ču neki nov, nepoznat mu glas, pa priđe Severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.
Tako se novi učitelj predstavio na večernji svojim budućim sugrađanima. Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve, od pop-Spire u oltaru, pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja, služeći u nekom vidu crkvi i oltaru, olakšava službu i Arkadiji, i koja je strčala da je sve tutnjalo kad im dođe i reče neko da je došao novi učitelj.
Za pola sahata znalo je celo selo da je onaj putnik — što se onako pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi pošu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj. Sve su to najbrže raznela i razglasila po selu ona deca sa zvonare.
Kad je večernja svršena, učitelj se našao s pop-Spirom u porti crkvenoj i predstavio mu se:
— Petar Petrović, svršeni klirik i izabrani i potvrđeni učitelj za ovo mesto! — reče putnik i pokloni se pop-Spiri i poljubi ga u ruku, što se ovome jako dopalo, jer se dosad nije baš najpohvalnije izražavao o sadašnjoj mladeži, upravo Omladini, koja je predlagala da se svakome kaže: ti, ti brate i ti sestro ili: Srbine brate, a svakoj gospođici: Srpkinjo sele, a to nijednom popu nije išlo u glavu. Ovim se umirio i pomislio u sebi: „Blagoobrazovan mladić! Isti ja!“ A zatim produži glasno:
— Milo mi je. Paroh Spiridon, ovdašnji. E, naravno! Mogu misliti da vam je teško bilo rastati se i doći amo. Nisu ovo Karlovci: nema ovde gospodstva i blagovanja. Selo je ovo, mladi gospodine, selo. Biće vam prilično teško dok se ne naviknete, a naročito ako ste samac. Ženjen, no jӓ, još i kojekako; ali samac, bogami, vrlo teško!
— O, molim, molim! Svugde je dobro, — reče Pera, a čisto se strese kad se seti svoga gospodstva i blagovanja u Karlovcima i tankog blagodejanja svoga. — Znate kako stoji tamo: „Dobar pastir ne sme na sebe ni da misli, nego kud ovce, odnosno povereno mu stado, tud i on.“ A, znate, i ja sam u neku ruku pastir, he-he, — smeši se — čuvam povereno mi stado mladih i nestašnih jarića ovoselskih.
— Da, da, baš sasvim tako kô što izvoleste lepo kazati. Zasada kao učitelj đacima, pastir jarića, kô što rekoste, a posle, ako bog da, kao paroh pastir bogobojažljivim ovcama. Postepeno, samo postepeno. Jer vi se, naravno, ja držim, mislite vremenom zapopiti, zar ne?
— A pa naravno. To je ideal i moj i mojih roditelja bio. He, al’ to zavisi od slučaja, od sreće… ako budem tako srećan pa dočekam da se uprazni kakva dobra parohija.
— E, znate, kad bi samo mogli dobiti kakvu dobru, masnu parohiju; kao napriliku evo ova što je u našem selu. Bolju vam ne bih znao poželeti. Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda kad je došlo vreme, — lepo on došô na njegovo mesto. Ja sam, eto, ovde tako zadovoljan da se ne bih menjao ni s krušedolskim gospodinom arhimandritom, a siguran sam da bi je tako i moj posledovatelj cenio.
— E, sad moje je da čekam, — veli gospodin Pera — a ostalo je, što kažu, u božjoj ruci.
— Naravno, naravno! Sve je u božjoj ruci. Ali opet… — veli pop Spira. — Znate kako ono kažu kad se onaj davio pa vikao: „Pomozi, sveti Nikola!“ a sveti otac Nikolaj mu odgovori: „He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć neće oskudjevati!“ He, pa tako vam je eto i ovo! U božjoj je ruci sve to, naravno, ali ne treba ni vi da sedite skrštenih ruku. Dobra parohija je, bože me prosti kad već moram da je s tim upodobljavam, kô i dobra i lepa devojka: „Ko pre devojci, onoga je i devojka“, — završi pop Spira i pogleda ga značajno. A bio mu se jako dopao. Bio bi to slavan pop, mišljaše pop Spira, a pop Spira nije, kao dobar otac, bolju sreću želeo svojoj Juli nego da i ona bude popadija kao i njena mama što je.
— Ta ono, znate, to bi značilo iskušavati boga kad bih odmah tražio to. Treba se upražnjavati u strpljenju, to je naša prva dužnost, velim ja — dodade gospodin Pera.
— Ta, no, no! Sve je to lepo, — veli pop Spira — to je lepa hristijanska dobrodjetelj, znam ja to, ali opet, kô velim, što može biti večeras, ne treba odlagati za jesenas, kaže paor. Kako ste oženjeni, mogli bi odmah…
— A, izvin’te, — upade mu gospodin Pera u reč — još nisam, još nisam…
— Šta, još ne?! — čudi se pop Spira, a znao je dobro da je gospodin Pera neženjen.
— Ne, još nisam izabrao sebi saputnicu života.
— Tako! E, vi’te, molim vas! Ta šta govorite! — čudi se kao pop Spira. — Pa to ste vi onda sami došli?
— Sam samcit.
— Pa to ste valjda u birtiji odseli?
— Naravno.
— Eh, naravno! Kakvo naravno!? A, taman posla!
— Zašto, zaboga?
— Pa tako eto, ne šikuje se to vama, kod nas tolikih…
— Ne, ne, kroz dan-dva samo, pa ću odmah da se uselim u školu, a dotle ću se strpiti već.
— No, kvartir još i razumem, ali da se hranite u kafani, kod Švabe… a, to tek nikako nećemo dopustiti! Bar kod mene nije taj običaj. Vi’š ti to njega! Nego ma’nimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malo kroz selo do škole?
— O, molim, molim.
— A ja ću samo da svrnem malo kući, a na tu ćemo stranu i udariti, pa ćete o jednom trošku videti i moju kuću da bi je znali sutra naći, ako se ja, to jest, malo zadržim posle službe, jer se nadam da ćete biti tako ljubazni pa da ćete me sutra počestvovati posjetom na ručak.
— O molim! Kakva pažnja! S drage volje! — reče gospodin Pera i pokloni se učtivo.
— Dakle, izvol’te da se krenemo! — veli pop Spira i uputiše se iz porte.