Poglavlje 9
Zorom sutradan iskupiše se gotovo svi Zarožani pod onaj orah pred Purkovom kućom. Spremljeno je sve kao što su sinoć ugovorili. Čiča Mirko je išao do popa, te ga zamolio da i on s njima pođe, valjaće očitati što. Purko izveo Živanovog vranca bez belege, još nepočišćena. Đilas odsekao kolac od crnog gloga i zaoštrio ga ne može bolje biti. Ćebo poneo u nekom šišetu vode adžijazme. Neki poneli budake i motike.
Kad već oskoči sunce s koplja, krete se sav taj narod da traži Krivu jarugu i račvasti brest. Uđoše u jednu jarugu — istina, prilično je kriva, ali nigde bresta, i ne poznaje se da je tu moglo biti kako drvo. Nije to!
Pređoše u drugu. U njoj ima brestova, po gdekoji je i račvast; ali opet jaruga nije kriva, nego pugla prava — kao pod konac odsečena. Nije ni to!
Pređoše u treću jarugu. Tu opet puno račvastih drva, ali ni jedno nije brest, nego bukve ili drugo koje drvo. Jaruga je kriva da krivlja biti ne može; ali koja vajda kad nema bresta. Nije ni to!
Uđoše u četvrtu jarugu. I kriva je i puna sve račvastih brestova, ali malih, jedva da ima najdebljemu dvadeset godina, a kud je sebe devedeset. Nije ni to!
Već počeše Zarožani da gube svaku nadu; ne mogu naći, sva im je muka uzalud! Hajde da vide još jednu jarugu. Istina, podaleko je, ali kad su već pošli što mu drago.
Prepentraše se preko jedne vrleti, pa se spustiše u neku široku, golemu jarugu. Činjaše im se dosta prava. Baš kad uđoše u nju, naiđoše na jednu bukvu — debela je, golema, rekao bi ima joj sto godina. Više drveća gotovo i ne beše, samo po gdekoji žbun i trn; ali beše nekoliko krupnih panjeva, neki ogoreli, neki već natruli — načinila se gotovo sama prnjad.
Tumaraše Zarožani po toj jaruzi, i tumaraše, pa i tu ništa. Behu već sustali, spali s nogu.
— Stan’te, ljudi! — viknu Purko — da malo dušom danemo! Ovo se izgibe!
— Vala, braćo, baš izgibosmo, — reče čiča Mirko, — pa još uludo!
— Ama, braćo, čuste li vi dobro babu Mirjanu? — upita kmet čisto sumnjajući. — Reče li ona aš: „U Krivoj jaruzi, pod račvastim brestom?“
— Čusmo, brate, kao i ti, eto baš tako! — odgovoriše Ćebo i Mirko uglas
— E ne možeš naći, nije vajde! — reče kmet gotovo u očajanju. — Miran, otrgao se! — povika odmah utom na vranca, koji se beše nešto usfrkao i počeo kopati nogom.
Konj malo stane, pa opet kopa đa jednom đa drugom nogom; njuši onu zemlju i frče. Purko ga trže za ular i umiruje — neće da se smiri!
— Ama šta mu je sad! — uzviknu kmet već ljutit, pa ožeže konja podobro štapom.
Konj se malo smiri, pa opet poče kopati, frkati i njušiti.
— More, kmete, gledaj-de! — učini Strahinja.
— Šta?
— Ama eto tu, čini mi se, neke trulovine kao od drveta… tu gde konj kopa!
— Jest, bogami! — reče kmet i stade zavirivati onde.
Svi nagrnuše da vide.
— Kopni-de koji budakom! — reče čiča Mirko.
Jedan priđe te zakopa nekoliko puta, i doista se ukaza nekakav panj. Konj sve više frče i kopa nogom.
— Tu je! Tu je! — povikaše svi nekako uzjazbeno.
— Daj-de, dete, malo te prnjadi! — reče čiča Mirko.
Onaj što beše zakopao budakom uze malo trulovine od onog panja i pruži čiči. Čiča razgleda, razgleda, pa reče:
— Brestovo, bogami! Vala, ja bih smeo u život, ako to ne bude panj od onog račvastog bresta.
— Može biti, — reče neko, — vidiš gde i konj jednako kopa nogom i frče.
— Pa i ova je jaruga, — nastavi čiča, — kako mi se čini, ponajstarija. Ni jedna od onih ne beše ovako duboka i prostrana.
— E, ljudi, ovde da kopamo! — reče kmet.
— Da kopamo! — graknuše svi.
Oni s budacima i motikama okupiše kopati živo. Iskopaše grdnu panjinu na onom mestu, pa kopaj dalje. Sunce već prevalilo, a još ništa nema. Gotovo hođahu da se okane; ali smisliše da kopaju još malo, pa ako ne bude, da idu kući. Nisu udarili još dva-triput budakom, dok se ukazaše nekake daske. Svi se zgrnuše da vide. To je! Što dublje, daske se sve bolje ukazuju. Naposletku se poznade da je grob. Očistiše polako zemlju svud oko onih dasaka, i spremiše se da podignu kapak.
Ćebo prinese vodu adžijazmu. Pop natače epitrahilj i otvori trebnik. Đilas zasuka rukave, primače onaj glogov kolac i spremi se.
— Dobro gledaj, more, — veli mu čiča Mirko, — da ne prsne na te ili na nas koga krv. A ti, Ćebo, odmah zalij adžijazmom. Čuvaj da ne izleti leptirak!…
Kmet viknu onima što su kopali:
— Dela sad poduhvatite polako kapak budacima i dignite ga!
Oni to učiniše… Imaju šta videti! Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio, a drugo mu otvoreno. Na prsima mu se poznaju dve rane od puške, ali gotovo obe zarasle.
Đilas isteže onim kocem te vampira u sred trbuha.
— Adžijazmom, Ćebo! — viknu Purko.
Ćebo u onoj hitnji ne pogodi da ga zalije baš u usta, nego ga poli po licu. U taj mah izlete vampiru iz usta pramičak nekake maglice, sušti leptir,i odlete nekud.
— Ih, uteče leptirak! — povikaše mnogi.
— Šta učini, Ćebo, da od boga nađeš! Pop očita nešto nad vampirom, pa ga onda odmah zakopaše. Na grob natrpaše kamenja, klada i svakojaka trnja, najviše glogova.
Jedva u sami mrak vratiše se Zarožani svojim kućama, radosni što su našli vampira Savu i zavarčili ga tako. Istina, utekao im je lepirak, ali ne mari. To ne može matorim ljudma nauditi.