Poglavlje 3
Rano na Petrovdan, još pre sunca, seo je Strahinja kod Zmajevca, najhladnijeg izvora u svoj Ovčini, što je baš pored puta seoskog, niže kuće Živanove. Seo je tu da se malo odmori i da zapali jednu, pa će već dalje. Spremio se da putuje nekud. Za pojasom mu dva pištolja i veliki nož. Torbu i gunjac spustio pored sebe na zemlju.
Taman je raspalio lulu, a eto ti ozgo Radojke sa sudovima. Pošla na vodu. Kad vide Strahinju, ona se čisto trže i obazre se uzvereno.
— Ene, ti si, Radojka! — reče Strahinja, pa ustade i zaturi torbu i gunjac preko ramena.
— A kud si ti tako poranio? — upita Radojka polako i snuždeno.
— Ta ni sam ti ne znam — odgovori Strahinja i sleže ramenima.
— Ostade li, bolan, živ onomadne?
— Ja jedva… a ti? — upita Strahinja čisto bojažljivo.
— Ne pitaj! — reče Radojka i zaplaka se.
— Znam već, onaj dušman… — zausti Strahinja, pa samo odmahnu rukom.
— Nema mi već života — nastavlja Radojka kroz plač.
— Vala, ni meni! — prihvati Strahinja. — Idem u svet, pa što bog dâ!
— Kuda, bolan? — upita Radojka i pogleda ga.
— Kud bilo… Idem dole u Posavinu…
— Blago tebi!… A šta ću ja, jadna!
— Šta znaš, trpi! Valjda će i tom zlu biti jednom kraj.
— Barem da si ti ovde… Ako ništa drugo, bilo bi mi lakše da te samo viđam kašto.
— Aja, Radojka!… Ja te volim kao svoje oči… Ali šta ću? Onaj rčin ne dâ da se uzmemo. Kazao mi je sve čiča Sredoje. Više mi nije vajde ni pominjati… Premišljao sam od svake ruke. Druge nije, Radojka! Moram se ukloniti odavde… Barem dok se ti ne udaš… A posle kako bude.
— Zar, bolan, odista hoćeš da odeš?
— Bogami, Radojka, odista.
— A tvoja kuća?
— Kuću sam zatvorio mrtvim kocem. Bolje nek zaraste u zovu i koprivu, kad ne mogu biti veseo u njoj! — reče Strahinja odsečno.
— Baš sam ti ja nesrećna! — učini Radojka, pa poćutavši malo, dodade: — Kad si baš tako naumio da odeš, a ti nemoj, bolan, daleko!… Eto možeš i u Zarožju ostati. Imaš i tamo svojih poznanika; imaš, hvala bogu, i rodbine… Tetka Mirjana, pada ti, čini mi se, baba po majci, rodom je otuda…
— Sve je tako, Radojka, ali baš ne mogu… Volim otići malo dalje!
Naposletku Radojka ga poče preklinjati da ne ide, ili barem — da ne ide daleko. Sve uzalud! Strahinja naumio, pa ga ne može nikako namoliti ni odvratiti.
Ona se isplaka, što nikad dotle; izjada se Strahinji na Živana; reče da se možda neće ni udavati, kad joj nije bilo suđeno da za njega pođe; oprosti se s njim, zahiti vode, pa ode plačući naviše kući…
Strahinja uzdahnu, raspali bolje lulu, odbi dva-tri gusta dima, pa opuči putem naniže, a počesto se osvrtaše za Radojkom — dok god nije već zamakla gore u voćnjak.
Što je dalje Strahinja odmicao — bivalo mu je sve teže. Na mahove ga tako stegne nešto u grlu, rekao bi ugušiće ga. Oseća kako su mu oči pune suza, pa ga to čisto ljuti, te se mrgodi. Ispušio lulu brže nego obično, pa se i nehotice maša za pojas, te vadi duvan i brže-bolje puni drugu…
Kad bi navrh Gologa brda, stade malo i pogleda onamo u Ovčinu. Vidi se kuća Živanova, zgrade oko kuće, gaj, pa gore rudina. Učini mu se kao da neko čeljade iziđe iz kuće… Niko drugi već — Radojka. Čini mu se, vidi je kako još plače… Zatim pogleda malo dalje. Vidi se ona lužina gde je Radojka često izgonila ovce na popas i gde su se sastajali i slatko razgovarali. Malo više na brdašcu vidi se njegova kućica; čini se odatle kolik dobra pečurka — nije veća. Naokolo malo njivice, nešto povrća, livadica. Sve lepo uređeno…
Strahinja je još u detinjstvu ostao siroče, bez oca i majke. Imao je, doduše, neke daljne svojte i u Ovčini i u Zarožju, ali ga niko nije hteo k sebi uzeti niti se postarati o njemu. Samo tetka Mirjana raspitivala je kašto za njega, i dala mu jednom — nazuvice… Ele, Strahinja se još od malena počeo potucati po tuđim kućama. Služio je po Ovčini kod boljih gazda dok je malo odrastao i ojačao. Posle je otišao po majstoriji. Pristao je uz majstore Osaćane i slazio s njima čak dole u Posavinu, te gradio kuće, vajate i ostale zgrade bogatim Posavcima. Kad je tako spečalio neku paricu, vratio se u Ovčinu — na ono malo baštinice što mu je ostalo iza oca. Staru kulaču razvalio je, pa načinio sam onu kućicu i tu živeo kao vredan i skroman siromašak…
Sad će, eto, ostati sve pusto. Doći će seoska stoka te potragati ono malo njivice i utrti ono nešto povrća. Ona lepa kućica obrašće u korov, a onu belu šindru pokriće mahovina.
Strahinja uzdahnu, opet ga ljuto steže u grlu; opet povuče dva-tri gusta dima, pa pohita naniže, k zaroškom hataru. Presamari preko Gologa brda. Pred njim pukoše duboke zaroške gudure, česti ševari i stene, a vrlo retko njive i još ređe kuće.
Put ide baš kroz sred Zarožja, pored vratnica kmetovih. Strahinja pomisli, i nehotice, da bi dobro bilo da se svrati malo kod Purka i još nekih poznanika, te da se halali s njima. Ko zna kad će se videti. Ti su ga ljudi veoma zapazili otkako se vratio iz majstorije. Doduše, Strahinju su sad voleli svi i po Ovčini, osem Živana i još nekih, a i po obližnjim selima. Samo su mu neki pomalo zamerali što je „propalio“ duvan, a još momak.
Onda se tamo vrlo retko palio duvan; tek po gdekoji mogao se videti s čibukom u zubma, pa i to samo od starijih ljudi, a momčad — nikako.
Strahinja se osvrte još jednom. Od Ovčine se ništa više ne viđaše.