Poglavlje 4
Oko male ručanice behu se iskupili pod onim orahom, pred kućom Purkovom: čiča Mirko, Ćebo, Srdan, Đilas i drugi odabrani ljudi iz sela. Neki posedali po travi, a neki stoje. Slabo se razgovaraju, a počesto pogledaju jedan drugoga ispod očiju. Kao da ih je stid što su onako završili svoj pređašnji sastanak na Ivanjdan. Pa i kmet Purko nešto okleva. Otkad su ljudi došli, a on još ne izlazi iz kuće. U zlo doba eto ti i njega — iznese pun bardak rakije.
— Ama gde si, dobar čoveče? — upita ga čiča Mirko.
— Ta ono… znaš… čeljad… — poče kmet Purko zamuckivati, kao čovek kad hoće da zabašuri što, pa tek pruži Mirku bardak: — De, bogati, nazdravi!
— E, braćo, srećan dan, srećan rad, srećno viđenije, da bog dâ! — reče čiča Mirko, pa nateže bardak.
Purko se međutim upita za zdravlje sa Ćebom, Srdanom, Đilasom i ostalima.
Oni se čine — ni luk jeli ni luk mirisali.
— Dede, Ćebo! — reče čiča Mirko pruživši mu bardak.
I Ćebo nazdravi dve-tri reči, povuče dobro, pa dodade Srdanu, Srdan — Đilasu, on prvom do sebe, i tako ode bardak od ruke do ruke.
Kad su se svi obredili i kad je poslednji spustio prazan bardak na zemlju, poče kmet Purko:
— Vala, ljudi, mi smo se često sastajali. Bogu hvala, često smo se i sporečkavali…
— A, bogami, i pobili! — dodade Đilas polako.
— Te nikad se nismo onako dušmanski razišli, — nastavlja Purko čineći se i ne čuo Đilasa, — kao onomad na Ivanjdan…
— Batali, kmete, bogati! — dočeka ga čiča Mirko. — Bilo pa prošlo! Što to zapodireš?
— Ta ja kažem samo — poče kmet.
— Okani se, more! — prihvati Đilas. — Živi se ljudi kašto i sporečkaju, pa i pobiju. Ljudi su, čudna mi čuda!
— Jest, jest!… Tako je!… Batali, kmete, batali! — zavikaše gotovo svi uglas.
Kmet malo poćuta,pa poče:
— Pa šta velite, ljudi? Hoćemo li tražiti vodeničara ili graditi drugu vodenicu?
— Uh, opet ta prokleta vodenica! — progunđa neko.
— Da gradimo drugu! — veli čiča Mirko.
— Jok, da tražimo vodeničara! — reče Srdan.
— Da čuvamo sami! — viče Ćebo.
— Aja!… Da razvalimo ovu! — uzvikuje Đilas.
— Nećemo! — viču jedni.
— Hoćemo! — deru se drugi.
— Polako, ljudi, narode, braćo! — stišava ih kmet.
— Šta polako? — ciči čiča Mirko, a sav se zapurio. — U ovu ugarak! Drugu gradi!
— Gradi je sam! — dovikuju mu jedni. — Kakav ugarak?
— Pravo veli čiča Mirko! — deru se drugi.
— Ama, ljudi, braćo! — stišava ih kmet.
Diže se čitava graja. Ništa se ne zna šta ko govori. Kmet mlata rukama, trči od jednog do drugog, umiruje ih…
Utom se pomoli ozgo putem neki čovek. Zaturio torbu preko ramena, pa hita naniže.
— Ko li će ono biti? — učini kmet.
Svi se utišaše i pogledaše naviše.
— Čini mi se Strahinja — reče Ćebo.
— Koji Strahinja? — upita čiča Mirko.
— Pa onaj naš iz Ovčine! — veli Ćebo.
— Jest, bogami! — dodade Đilas.
— Šta li će u Zarožju? — upita neko.
— Pa, hvala bogu, ima kome doći! — reče kmet.
Utom Strahinja stiže dole do vratnica Purkovih.
— Strahinja, brate! — zovnu ga kmet. — Akobogda tako? Svrati malo amo!
— Pa svrati malo, Strahinja, svrati! — povika i Ćebo.
— Odi, odi, brate! — prihvatiše i ostali.
— Odmori se malo! — dodade kmet.
Strahinja već uđe na vratnice i nazva im:
— Pomozi bog!
— De, Strahinja, pijni malo! — reče Srdan i dodade mu bardak. — Može biti umoran si.
— Vala i jesam! — odgovori Strahinja, pa uze bardak i sede među njih.
— A odakle tako? — upita kmet.
— Od kuće — reče Strahinja i nateže bardak, pa brže odujmi, osmehnu se malo i upita: — Zar vi ovako nudite putnika?
— Valjda prazan? — učini Ćebo.
— Jest, bogami! — reče kmet uzevši bardak i mućnuvši ga, pa brže otrča u kuću.
— A jesi naumio daleko? — upita čiča Mirko.
— Bogami, daleko! — odgovori Strahinja ozbiljno.
— E? A dokle?
— Može biti čak u Posavinu.
— U Posavinu! — zavikaše gotovo svi začuđeno.
— A što, more? — upita kmet, koji baš u taj mah donese rakije u bardaku.
— Mora se, Purko! — reče Strahinja i uzdahnu.
Svi ga pogledaše malo začuđeno.
Strahinja se napi jednom, izvadi lulu iza pojasa da zapali, pa tek onako upita:
— Vi ovde nešto većate, čini mi se?
— More, muku ti mučimo! — reći će Đilas.
— E?… A što? — upita Strahinja odbivši jedan dim.
— Ta ostali smo bez vodeničara — prihvati Purko. — Ne možeš nijednoga naći.
— Niko ne sme, brate, ne sme! — uplete se Ćebo.
— Neko čudo davi ljude — nastavi Purko. — Nijedan vodeničar ne može da se održi. Omrkne zdrav i čitav, a osvane — mrtav.
— Ama kazuju to i ovamo po Ovčini — reče Strahinja, pa se nešto zamisli.
— Selo veliko, — prihvati Srdan — vodenica jedna…
— Pa i u njoj neka anatema! — dodade čiča Mirko.
— Da gradimo drugu, — veli kmet, — bogami, nismo ni kadri.
— A ne možeš naći kuražna čoveka — dodade Ćebo.
— Znate, ljudi, šta? — reče Strahinja odvažno.
— Šta? Šta? Šta? — povikaše gotovo svi radoznalo.
— Ako hoćete, ja ću vam biti vodeničar.
— Ti?!… Bog s tobom!… Mahni se! — povikaše mnogi začuđeno.
— Jest, ja… Barem za jednu noć! — odgovori Strahinja pouzdano.
— Okani se, brate, — veli mu Purko. — Nemoj se šaliti!
— Pa eto ćeš i u Posavinu — reče čiča Mirko.
— Neću… predomislio sam se! — odgovori Strahinja i odbi dva dima uzastopce. — Baš sam rad da vam čuvam vodenicu, makar samo jednu noć.
— More, Strahinja, — prihvati opet Purko, — mi tebe znamo, volimo te… pa nismo radi…
Aja, Strahinja se ukopistio, neće baš nikako da popusti!
Kad Zarožani videše da ga ne mogu odvratiti, pristadoše… Neka ga kad je toliko navalio! On im reče da mu samo spreme dosta žita — da vodenica svu noć melje, a za njega nek se ne brinu.
Zarožani se raziđoše, sumnjivo mašući glavom i sležući ramenima.
Strahinja ostade kod Purka. Zaustavi ga Purko da ruča i da mu bude gost do mraka, i onako je praznik — Petrovdan. Doveče će ga već spremiti u vodenicu…