Poglavlje 6
Tako je Strahinja dočekao svanuće zdrav i čitav.
Taman se on sprema da pođe iz vodenice gore u selo, dok eto ti Zarožana — onih istih što su bili na sastanku, i s njima kmet.
Otkako za se znadu, nisu se valjda nikad toliko prenerazili kao sad kad su zatekli Strahinju živa.
— Ih, pobogu zar si živ? — viknuše svi uglas od čuda.
— A živ, ja! — odgovori Strahinja nešto nemarno.
— Pa šta bi, brate?… Kazuj, kazuj! — saleteše ga svi, gušeći se već od naglosti da čuju to čudo kako je ostao živ.
Taman im poče Strahinja pričati sve po redu, dok eto ti ozgo krenulo se selo, pa i neke babe i žene. Sve se to načeti oko njega, puna vodenica, pa još i pred vratima.
Priča on njima, a oni se čude, mašu glavom, uzvikuju:
— Ih, brate, zaboga!
— E čuda, ljudi!
— O, bog s nama!
Ali kad im kaza šta je vampir uzviknuo, svi se zamisliše. Dugo su ćutali. Tu niko nije umeo pametovati.
— Bogami, jest — počeće čiča Mirko. — Eto otkad i ja pamtim nije se mogao nijedan vodeničar održati, a i onako je po selu mnogo mrlo ljudi.
— Ama zna li ko kakvog Savu Savanovića? — upitaće Purko.
— Aja!… Ne zna niko! — povika gotovo sav onaj narod.
Zarožani se i opet zamisliše.
Utom se progura neka baba, seda kao ovca i bez zuba, pa zakrešta onako bapski:
— Znate li, deco, ko će to najbolje znati?
— Ko, ko, ko? — povikaše mnogi i radoznalo.
— Niko drugi već baba Mirjana!
— Koja Mirjana! — upita Purko.
— Pa ona iz Ovčine — reče baba i okrete se Strahinji. — Tebi, sinko, pada i kao neki rod.
— Jest, — odgovori Strahinja nemarno, pa dodade: — može biti ona će najbolje znati…
— Ja još nisam bila ni prohodala, — nastavi baba — kad se Mirjana udala u Ovčinu. Ako ona ne znadne, ne zna niko.
— Pa da zovnemo Mirjanu — reći će Purko. — Nek otpadne ko časom u Ovčinu.
— Ama ona je obnevidela — reče Strahinja.
— I ogluhnula! — dodade Ćebo.
— I ne može na noge! — reče čiča Mirko.
— Pa da idemo mi njojzi! — reče kmet.
— Hajdemo, hajdemo Mirjani! — graknuše mnogi.
— Do ručka stići ćemo u Ovčinu! — viču Ćebo i Srdan.
— Do mraka možemo se vratiti! — dovikuje Đilas.
— A ja velim da idemo sutra — veli čiča Mirko.
— Aja!… Bolje danas!… Sad!… Odmah! — diže se graja.
— Stojte, ljudi! — viče kmet. — I ja velim, bolje danas!… Nego hajdemo gore do moje kuće da popijemo koju… I ovaj je čovek umoran… (Tu kmet pruži rukom na Strahinju). A valjao nam je!…
I tako se svi odabraniji Zarožani kretoše gore u selo kući kmetovoj. Ostali narod raziđe se, svak na svoju stranu, čudeći se kuraži Strahinjinoj.
Kmet i Strahinja izostaše malo i zaturiše razgovor.
— Vere ti, Strahinja, da mi pravo kažeš što ću te pitati!
— Vala, Purko, hoću; samo ako bude za kazivanje.
— Pravo mi kaži šta je to tebe oteralo od kuće?… Mi smo, hvala bogu, odavno dobri znanci i prijatelji. Volim te kao sina… Svi te volimo ovde u selu… Baš bih voleo da mi kažeš, ako te snašla kakva nevolja.
Strahinja poćuta malo, pa reče:
— Vala, Purko, mogu ti i kazati; ali mučno ćeš mi pomoći!… Mogu ti kazati, tek da mi malo odlakne. Ti valjda znaš našeg kmeta?
— Živana Dušmana?… Znam, jakako… I kumovi smo neki… Lane ste ga tamo okmetili.
— A znaš i njegovu Radojku?
— Znam… čestita devojka, samo joj otac malo dženabet.
— Ja sam, vidiš, Purko, — nastavi Strahinja gledeći preda se, — tu devojku poodavno zamilovao…
— A slušao sam ja to… I ovud se već zuckalo… Pa Živan, boj se, ne da?…
— Ne da… Baš uoči Ivanja dne zamolio sam čiča Sredoja da ode do Živana i da mu tek nomene.
— Pa šta bi, dobar čoveče?
— Ništa!… Živan se razgoropadio i, kao što je već rčin, umalo se nije pobio sa Sredojem.
— E, nuto ti ugursuza jednog! A, samo dok mu odem tamo — izreziliću ga da će sve otresati ušima! — reče Purko gotovo jetko, pa upita: — A ti?
— Kad mi kaza Sredoje, meni se nešto smrče pred očima. Svu noć ti nisam sveo oko na oko. Premišljao sam od svake ruke. Najposle pregoh da idem u svet…
— More, Strahinja, i ti si lud!… Kakav svet! Čuda, bože, ako ti je ne da! Ima, hvala bogu, i ovde u nas dobrih devojaka…
— Aja, Purko! — dočeka Strahinja odsečno. — Meni je od Ivanja dne omrznulo i ono selo, i ljudi, i moja kuća, i sve… Vala, ne mili mi se više ni živeti.
Vide Purko da je Strahinja od teška derta otišao iz Ovčine; da je navlaš navaljivao da čuva zarošku vodenicu — ne bi li tu poginuo, i da će odista otići u svet pa, možda, i propasti gdegod… Poče ga karati i odvraćati.
Jedva ga nagovori da ostane barem neki dan kod njega u Zarožju, dok ne nađu Savu Savanovića, a posle će već gledati da mu kakogod isprose Radojku, kad je toliko zamilovao, pa makar je i oteli od Živana.
I u tom razgovoru stigoše gore do pred kuću.
Tamo već behu svi odabrani Zarožani, što su malopre pošli ozdo do vodenice. Purko odmah iznese rakije, te se obrediše svi po jednom dva. Zatim se dogovoriše da kmet Purko, čiča Mirko i Raško Ćebo odu u Ovčinu, te upitaju babu Mirjanu — zna li da je kadgod bio u Zarožju kakav Sava Savanović.