Poglavlje 5
Odista je strašna ta gudura gde je vodenica zaroška. S jedne strane gusta šuma, i d u je mračno u njoj, a kamoli noću. S druge strane krševi i stene, sve nekake okapine, čini ti se sad će se survati dole. Rečica se vijuga ispod one strane gde je šuma, pa gdešto huči preko širokih ploča strmo u virove, gdešto zavija izmeđ krupnih kao plašće stena. Vodenica je baš pod jednom takom stenom, pripeta kao lastino gnezdo uz nju.
Beše se već davno smrklo. Pomrčina kao testo. Vreme tiho. Kašto čak dole niže vodenice na brodu hukne voda jako. Nigde se ne čuje ništa. Samo gdešto zvonac zazvoni kraj reke, ili sovica zavije u šumi, ili se iz sela ozgo čuje gdekoji pas da zalaje dva-triput, pa ućuti.
Strahinja naložio u vodenici vatru. Jednu vreću žita sasuo u koš, dve mu stoje spremne. Iziđe još jednom te razgleda da li je sve dobro oko žleba, ukarari kamen da sitno melje, odgrnu brašno u mučnjaku.
Zatim uvuče nekaku grdnu kladetinu, dugačku svrh čoveka! Metnu je pored vatre, s jednog kraja poturi joj neki panjić, pa je pokri i namesti tako kao da neko leži.
Kad sve to namesti, onda se polako pope na tavančić što beše načinjen od nekoliko dasaka baš iznad vrata. Izvadi obe puške, u koje beše sabio po parče čelika i po jedan salauski marjaš1, zape ih i metnu preda se, pa se pruži potrbuške na onom tavančiću, i čeka šta će da bude…
Nastade gluvo doba. Ne čuje se više ni zvonac ni sovica. Samo čekalo čekeće, voda huji na omaji pod vodenicom i… ništa više.
Dok ti na jedan mah uđe u vodenicu povisok čovek crvena kao krv lica; uđe nečujno, rekao bi vrata se i ne otvoriše. Preturio preko ramena krpu platna, pa mu se spustila niz leđa čak do peta. Priđe polako mučnjaku, poturi ruku te uze malo brašna, zagleda ga na dlanu, pa baci opet u mučnjak.
Strahinja uze polako obe puške i spremi se; čisto već ne diše koliko se pritajio.
Onaj čovek prisede kraj vatre. Posede malo, a sve pogleda ispod oka u onu kladu, pa se tek diže polako, priđe onoj kladi i na jedan mah pritište je gnjaviti. Ali brzo odskoči i stade, rekao bi, začudi se. Postaja tako, postaja, pa tek viknu da je sva vodenica odjeknula:
— Ej, Sava Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!
A on to izusti, a Strahinja poteže obe puške te gru! gru!… Samo nešto pisnu i kao malo zaječa. Dim se raziđe. Nigde ništa!…
Strahinja polako siđe ozgo, starnu vatru, pogleda na vrata, a ono širom otvorena. Uze ugarak u jednu a nož u drugu ruku, pa iziđe napolje; razgleda svud oko vodenice — nigde ništa! Vrati se opet unutra, pritvori vrata, povadi brašno iz mučnjaka u vreću, pa zasu drugu. Napuni puške i zapali lulu — hoće da čeka baš dok ne svane. Iako je bio kuražan, beše se, bome, prilično uzjazbio!
Utom zapeva petao u selu. Strahinji čisto laknu. Dobro je sad se već ničega ne boji!
Napomene
- Salauski marjaš, neki stari turski novac; vredeo je otprilike dva groša. Kad se puška napuni tim marjašem ili parčetom čelika, mome ubiti svaku utvaru. (Prim. aut.)