Život cara Uroša

Poglavlje 2: Genealogija Nemanjića

U ona mučiteljska vremena, kada su svu vaselenu držali zločastivi i svirepi carevi, u Rimu je bio Maksentije mučitelj; na istočnoj strani bio je Gal mučitelj Maksimijan¹, a posred njih carevao je Likinije, mučitelj, severnim i zapadnim stranama, tj. Srbijom. Tada zasija blagočastiva grana, prvi među hrišćanima, veliki car Konstantin. Ovaj blagočastivi Konstantin prisvaja k sebi Likinija², i daje mu sestru svoju Konstantiju za ženu. Ovaj blagočastivi car zasijao je u pobožnosti, od plemena i gospodstva i srodstva Avgusta kesara, za koga se rodi Gospod naš Isus Hristos. Ovaj Konstantin postade pobožan i krotak još kao mlad, uručiše mu skiptre carstva njegovi roditelji, i odmah se ustremljuje na strica svoga Maksentija, i bi ratni sukob u krajevima vizantijskim, Tada se i Konstantin osmeli od znamenja koje se javilo i pobedi Maksentija. A kad je ovo čuo na istoku Gal Maksimijan, podiže se na carstvo Maksentijevo i na carstvo Konstantijevo. A ustremi se car Konstantin sa svojim vojnicima, dozva k sebi i zeta svojega cara Likinija, koji je vojevao i borio se protiv Maksimijana, i posekoše mnoge vojnike Maksimijanove, i sam zlo propade i svrši svoj jadni život. I tada se po celoj zemlji ne nađe mučenje. Potom blagočastivi Konstantin Veliki ostavi zeta svoga Likinija da caruje u Rimu, a on ode u istočne krajeve. A Likinije malo ostade u tom, pređe na služenje idolima, i poče mučiti hrišćane. A car Konstantin (beše) u Vizantiji i sa materom svojom, i posla mater svoju u Jerusalim da traži časni krst Hristov, i nađe ga i donese (ga) u Konstantinov grad.

A Konstancija, sestra Konstantinova, rodi sinove i kćeri; rodi kćer Filiminiju, u svetom krštenju nazvanu Irinu³, koja od oca beše prisiljavana na brak i ne povinova se, i bi mnogo mučena i ne pokori se, i tako skonča u ljutim mukama. A čuvši car Konstantin, poče šiljati ka zetu svome Likiniju svoje izabrane sluge, jednom moleći, a drugi put preteći mu, pišući knjige (pisma) da odustane od mučenja. Likinije ne htede poslušati. Tada posla car Konstantin da preseli svoga zeta Likinija u Solun, ne bi li se okanio mučenja, a on se ustremi još na gore, i kada je bio na reci Dunavu, i muči Jermila i Stratonika i množinu drugih. A car Konstantin čuvši da zet njegov besni protiv hrišćana i posla i odsekoše mu glavu.

A sin njegov videvši ovo skloni se, i u strahu i užasu i sam pobeže u gotsku zemlju, i tamo požive, i rodi sinove po rodu i po kolenu, i otuda se preseli u srpsku zemlju, i rodi sina i dadoše mu ime Bela-Uroš, jer imađaše bele vlasi kada se rodi⁴. Pošto ih izgna car bugarski, pribegoše u Zetu zemlju tvrdu, tj. Zahumlje, i stupi u brak, i uze kćer franačkog kralja, po imenu Anu, i rodi s njom dva sina, čija su imena: prvom Tehomilj, drugom Čedomilj. I ovi življahu ne malo vremena, i načiniše crkvu u šumi, u ime svetoga mučenika Stefana. Tada velerečivi ljudi zemlje te, u velehvalnoj gordosti svojoj i u uzdizanju i oholosti nazvaše Čedomilja episkopom, a Tehomilja popom. A Tehomilj rodi četiri sina, ukrašena svakim dobrotama i hrabrošću i mužastvom, čija su imena: Zavida, Sracimir, Prvoslav, Stefan Nemanja.

Kada je došao do razuma, otvoriše mu se duševne oči, da vidi i pozna svetu Trojicu, Oca i Sina i svetoga Duha, i da je slavi u jednom božastvu, i da joj se klanja, i da poštuje prečistu Bogorodicu, mater Gospoda našega Isusa Hrista i sve svete. I dođe prvo u crkvu svetih arhistratiga bestelesnih sila i primi krštenje latinske jeresi; a posle dođe u crkvu svetih apostola Petra i Pavla, koja je posred Rasa, i tu primi sveto krštenje rukom preosvećenoga arhiepiskopa Leontija, a tada je bio u tridesetim godinama. I poče vojevati. I uze od pomorske zemlje Zetu i sa gradovima, i od Ravna oba Pilota, i od grčke zemlje Gackovo i Fostno⁵ sve i Podrimje, i Kostrc, i Drškovinu, i Sitnicu i Lab, Lipljan i Dubočicu, reke, Ušku i Pomoravje, Zagrlatu, Levče i Belicu, to sve stekoše trudom svojim. I sazda prvo manastir u Toplici, svetoga Nikole i dve kule spreda; i drugi hram Presvete Bogorodice na reci Kosanici blizu; i opet sazda crkvu Svetoga Nikole na reci Ibru, u Končulu.

Potom sazda divan manastir, Uspenje Bogorodice, to je velika Studenica. I kada je prošlo 37 godina njegove vladavine, i rodi sa supružnicom svojom Anom tri sina: Vukana velikoga kneza, i Stefana i Rastka. Takođe i starija njegova braća počeše zidati svete hramove sebi u pomoć na isti način: Zavida sazda crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, sa dve kule, na reci Limu; Prvoslav sazda crkvu Sv. Georgija u Budimlju, sa dve kule; Sracimir sazda crkvu Presvete Bogorodice, Gradac, sa dve kule, pri reci Moravi⁶.

A Stefan Nemanja, mada je i bio najmlađi, ipak se na njemu ispuni reč pesmopevca Davida: „Bože, daj sud tvoj caru i pravdu tvoju sinu carevu⁷.“ A Stefan Nemanja postade veliki župan i samodržac sviju srpskih i pomorskih zemalja: Dioklitije, i Dalmatije, i Travunije, i Zahumlja, i ostavi sina svoga Stefana na prestolu kraljevstva. A Vukan postade knez veliki, a Rastko pobeže u Svetu Goru i tamo primi sveti anđelski obraz, i prizva i roditelja svoga i obnoviše Hilandar, i sveti Sava bi postavljen za arhiepiskopa u Konstantinovu gradu rukom patrijarha Manuila, a tada je carevao blagočastivi car Komnin. I došavši u srpsku zemlju i sazda manastir Žiču sa svojim bratom Stefanom, u ime Vaznesenja Hrista Boga sa Gore Maslične, i tu ga venča vencem (krunom) kraljevstva, i nazva se Stefan, prvovenčani kralj. I tu razdeli mitropolite, i nazva episkope, (dade) svakome i čin i ustav, i uređenje kraljevstva po činu i stepenu kao što treba.

I rodi Stefan, prvovenčani kralj, sa supružnicom, ćerkom grčkoga cara kir-Aleksija, četiri sina, čija su imena: Radoslav, Vladislav, Stefan, Predislav. Ovaj Predislav posledova svetome Savi i postade treći arhiepiskop⁸, i do danas je u velikoj crkvi u grobnici, ispuštajući dobri miris. A Radoslav postaje naslednik posle očeve smrti i venča ga sveti Sava, arhiepiskop u Žiči, još za života oca svojega Stefana, prvovenčanog kralja. I tada uze inočki obraz i bi nazvan na očevo ime Simon monah, i pošto su prošla tri časa, videlo se da je telo, bez duše. Divan je Bog u svojim svetiteljima. I dođe sveti Sava i pomoli se, kao što je obično činio, i u taj čas ožive duhom i postriže ga, i opet za malo umre, kao što piše i u žitiju.

Radoslav kralj malo vremena predrža (presto), 11 godina, opet ga zbaciše i postaviše kralja Vladislava na prestolu.

A Stefan, rapavi kralj, rodi dva sina: Milutina i Dragutina od Jelene, koja beše kći kralja franačkoga, a bila je pobožna. A Stefan Milutin rodi dva sina: Stefana Dečanskoga i Konstantina. A Stefan Dečanski rodi dva sina: Dušmana⁹ i Dušana; i Dušan umre u carstvujućem gradu. A Dušman (beše) nepokoran ocu i prestupaše zapovesti svojih roditelja. A treći sin njegov je Simeon¹⁰ i dve kćeri, prva kći njegova je Jelače, druga Teodora.

Napomene

1. Maksimijan (286—305), suvladar rimskoga imperatora Dioklecijana. Poginuo je u borbi protivu imperatora Galerija, pokušavajući da osigura presto svom sinu Maksentiju.
2. Likinije, v. napomene za glavu 3. u biografiji despota Stefana Lazarevića.
3. Sve ovo i gornje podatke o genealogiji Nemanjića, i njihovoj tobožnjoj vezi sa rimskim imperatorom, Pajsije je preuzeo iz Konstantina Filozofa, odnosno iz tzv. Zagrebačkog rodoslova.
4. Bela Uroš, Bela je ime četvorice ugarskih kraljeva. Od njih je Bela Drugi (1131—1141) bio oženjen ćerkom srpskog župana Uroša.
5. Fostno, Hvosno.
6. Sve ove i gornje podatke o Nemanji Pajsije je uzeo iz Savine biografije sv. Simeuna.
7. Psalam (72, 1).
8. Sava Drugi (1264—1271).
9. Dušman, Dušica.
10. Simeon je sin St. Dečanskog iz njegovog drugog braka sa Marijom Paleologovom.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15