Čin 3, Scena 4: MIĆA, DANICA
MIĆA (zagleda opet u svoju ceduljicu)
DANICA (kad spazi Miću, oseti se neprijatno dirnuta).
MIĆA: O, draga rođako, hteo bih… upravo u neprilici sam da li da vam izjavim sažaljenje ili…
DANICA: Uzdržite se; nisu mi potrebne nikakve izjave.
MIĆA: Da, najbolje je preći preko toga. Život je odista tako čudan, tako pun iznenađenja.
DANICA: Da!
MIĆA: Ja, razume se, delim sa vama žalost kao rođak ili, ako hoćete pravo da vam kažem, mi nismo tako blizak rod. Sedmo koleno. O, to je tako daleko da se može smatrati kao i da nismo rod.
DANICA: Utoliko bolje.
MIĆA: Da, ja nalazim da je s jedne strane to mnogo bolje. I stoga, vidite, ne kao rođak, ali kao čovek koji vas poštuje, koji vam je prijateljski naklonjen, ja sam vrlo zabrinut vašom usamljenošću. Vama predstoje tolike brige, a vi ste tako usamljeni.
DANICA: I ostaću usamljena, meni je usamljenost tako prijatna.
MIĆA: Da, do izvesnog vremena, to razumem. Ali to ne može uvek trajati; recimo šest meseci, dok traje prva žalost. Toliko, šest meseci.
DANICA:Šest godina!
MIĆA: Kako?!!…
DANICA: Šest godina!
MIĆA: Šest godina? Ko će to živ dočekati?
DANICA: Šta dočekati?
MIĆA: Pa tu dugu žalost.
DANICA: Meni neće biti duga.
MIĆA: Vama, ali… i mislite li vi za sve to vreme trajanja žalosti da se ne udajete?
DANICA: Svakako ne, ali ne razumem šta se to vas tiče?
MIĆA: Pa zaboga, tiče me se kao rođaka.
DANICA: Rekoste da nismo rod.
MIĆA: Pa nismo, dabome! Jer… naravno… ja ne znam smem li da budem iskren?
DANICA: Molim!
MIĆA: Ja bih, vidite, želeo da popravim izvesnu nekorektnost koju sam učinio prema vama. Bio sam neoprezan, ili možda čak i razuzdan, i činio sam vam izvesne predloge na koje nisam imao pravo. Ja vas molim da pređemo preko toga. Ja bih želeo tu nemilu stvar da popravim time što bih vas uverio da ja imam vrlo ozbiljne namere vrlo ozbiljne namere
DANICA (iznenađena): Gospodine, zar vi ne uviđate da ja nisam u položaju da vodim takve razgovore…
MIĆA: Ja sam samo želeo…
DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju nekorektnost i uvredu koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kufer i iselite se iz ove kuće.
MIĆA: Kako? Da se iselim?
DANICA: Da!
MIĆA: To je vaša naredba?
DANICA: To je moja molba.
MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada. Samo, jedno bi’ vas molio: možemo li, i kad možemo nastaviti ovaj razgovor?
DANICA: Kroz šest godina, kad me prođe žalost.
MIĆA: To znači, nikada?
DANICA (sleže ramenima).
MIĆA (polazeći): Onda… ako je tako… ja vas molim, izbrišite me potpuno iz spiska svojih rođaka.
DANICA: Učiniću tako kako vi želite!
MIĆA (ode uz stepenice).