Čin 3, Scena 5: DANICA, AGATON, SIMKA
AGATON (kad spazi Danicu, poleti i zagrli je, a isto tako i Simka. On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje!
SIMKA: Slatka moja, rođena moja!
AGATON: Bože moj!… (Plače). Kako su velike božje naredbe!
SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete!
AGATON: Kažem ja Simki: ama ova mi je devojčica nešto prirasla za srce.
SIMKA: I meni. Ama čim sam te videla, a meni zaigralo nešto ovde. Bože moj, što ti je krv rođena!
AGATON: Osećao sam ja još od prvog dana kad sam te video! Sećaš se, Simka, kad sam ti kazao osećam da mi je ovo dete nešto blisko.
SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: kao da mi je od srca otpalo.
AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!
DANICA (u nemogućnosti je da se odbrani, jer je za sve vreme jedno od drugog otima i grli). Ali, molim vas!
AGATON: I baš kažem Simki: ’Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da iziđe na kraj sa svetom. I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah iselite!
DANICA: I iseliće se?
AGATON: Pa oni ne bi, ali moraju. Znaju oni dobro da kod mene nema šale. Skupio sam ih sve ovde pa im podviknuo: mirno, a oni stali u front pa sve trepću. A ja onda njima: Hoćete li lepim, ako nećete, ja ću okrenuti deblji kraj.
DANICA: Hvala vam!
AGATON: Nema tu hvala, to je moja dužnost. Još kad sam obišao pokojnika za vreme bolovanja, osetio sam ja da on ima nešto da mi poveri i sve se lomi: hoće li, neće li…
DANICA (zaplače se): Siromah otac!
SIMKA: Bog da mu dušu prosti!
AGATON: Kakav čestit čovek; teško će se još jedan takav roditi!
SIMKA: Teško, bogami!
AGATON: Pa kažem ti… lomi se, a čitam mu iz očiju; hoće da mi kaže: „Agatone, ja prečeg od tebe nemam, ostavljam tebi u amanet ovo dete!“ Nije mi kazao, ali je jasno kao dan da je to hteo da mi kaže. Pa hajd’ sad, kako da ne poslušaš i ne ispuniš pokojnikovu želju? Gde bih ja tebe ostavio?
DANICA: Ali…
AGATON: Kaže meni Simka: to si, Agatone, dobro uradio što si tako strogo naredio da se ovi isele iz kuće, a hoćemo li i mi da se iselimo? Ama kako da se iselimo, kažem ja njoj, gde mogu da ostavim ono dete samo! Reći ćeš: ima tetku, ali tetka je tetka, a ja sam ja. Ne može tetka trčati kod vlasti, lepiti na akta taksene marke, nositi se s kirajdžijama, svađati se s familijom. Danica će se i onako useliti u veliku kuću, a mi ćemo u onu malu u dvorištu, onu gde ti sada stanuješ, samo da budemo tu, kraj tebe, da ti se nađemo.
DANICA: Ja ne znam, morala bih o tome govoriti s advokatom.
AGATON: S advokatom? Nemamo šta da razgovaramo s advokatom. Uostalom, od danas, kad nam preda imanje, on prestaje biti naš advokat.
DANICA: Pa ipak, on se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazao prijatelj, da ja ne želim ništa da učinim pre no što se posavetujem sa njim.
AGATON (zagleda je): Pa to ovaj… ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim?
SIMKA: A zašto da ne? Pravo da ti kažem, Agatone, nije to baš tako rđava prilika. Mlad, vredan, ozbiljan.
DANICA (zgranuta): Ali šta vi to govorite; zaboga, šta vi to govorite!
AGATON (Danici): A pravo da ti kažem, nije ni rđavo imati advokata u kući. Kad imaš advokata u familiji, to ti je kao kad imaš revolver u kući.
DANICA (očajno se brani): Ali ne, zaboga, ne!
AGATON: I meni se, pravo da ti kažem, od prve taj čovek dopao.
SIMKA: Kako da ne! A bili bi odista lep par, osobito lep par!…
DANICA (očajno): Ali ja vas molim, ja vas preklinjem, ne govorite takve stvari!
SIMKA: Pa mi, dušo…
DANICA (trpa prste u uši): Neću da čujem, neću ni reči da čujem!
AGATON: Samo, znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti. Ti ništa da se ne mešaš, ja ću to da udesim.
DANICA: Ali zaboga, prekinite, ja vas molim, prekinite! Ko vam je to kazao; ja vam nisam ništa kazala; meni nije do toga! Meni nije do toga! (Pobegne).
SIMKA: Što otera, more, dete?
AGATON: Pa zastidela se, red je da se zastidi. I ti si se nekad stidela.
SIMKA: Zgodno ti ovo, Agatone, što se napravismo rod.
AGATON: Pa rod smo; istina, vanbračni rod, ali šta se to mene tiče. Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom.
SIMKA: Pa bolje, dabome!