Glava osma
Vukadinovo basnoslovno brzo napredovanje u državnoj službi za prve dve godine.
Još kao đak među đacima Vukadin je znao, kao ni jedan među drugovima mu, kakvih vrsta činovnika ima, sa kakvim platama i penzijama i sa kolikim rokom godina službe. Znao je da je najgore biti učitelj i profesor, a da je najbolje policijski činovnik i carinik. „Učitelj, govoraše on često, nije ništa; slepac doveka; sto godina — devedeset groša. A policijski činovnik, đumrugdžija — to su carska posla! Ako si u policiji, zgrćeš dijurne, a ako si đumrugdžija, poznaješ se s prvim trgovcima u čaršiji i dobijaš od njih poklone: zlatne satove, ćilibarske muštikle i ruske tabakere od srebra, a baš i ako kupiš što u dućanu, ne platiš ništa; ili se učiniš da si zaboravio, ili, ako zapitaš šta košta, oni ti kažu da je sve plaćeno. Da imam devet sinova, kâ Jug-Bogdan, završivao bi Vukadin, svih bi’ devet dao u policiju i u đumruk, a nijednoga na drugu stranu.“
Sa takvim mislima i pogledima budući nije nikakvo čudo što se nije pogodio sa gospojom Nastasijom, udovom blaženopočivšeg lecedera Trifuna, koja mu je predlagala da izuči lecederski zanat pa da ide po vašarima i hramovima crkvenim i prodaje od medenih kolača konje deci a srca zaljubljenim švalerima i švalerkama. Vukadin je, istina, imao malo, što kažu, kapitalna i mogao je otpočeti radnju kod „Tri ključa“; otvoriti dućančić i malo kancelarijice, pa malo trgovati a malo piskarati zavađenim seljacima, kao što su mu to i drugi predlagali, ali on to nije hteo. Bacivši jednom aršin i tezgu, nije se više hteo tamo vraćati, nego je tvrdo rešen bio da se oda činovničkom časti punom pozivu; a tezga i aršin i piskaranje, mišljaše on, ne gine mu ni posle. Zato se jednog jutra krenula gospa Nastasija, obučena i nakinđurena kao da je u funkciji provodadžinidže. Obukla je svečano libade i svilenu suknju sa velikim granama, na glavi tepeluk, a turila kara-boju na kara-solufe i bakam na obrve a omotala suncobran maramom, pa se tako krenula u ministarstvo finansija svome starome poznaniku i prijatelju, gospodinu načelniku ministarstva.
— O-o, o, šta ja to vidim, — reče gospodin načelnik tapkajući i doterujući šakom solufe kad uđe gospoja Nastasija — šteta što nemam sitne proje da vas malo pospem kao retka gosta. Izvol’te, se’te, se’te, gospoja.
— Ta gotovo mi i nije do sedenja kod tolika posla. A ja se nakanila malo do vas, ’ajde, reko’, gospodin Nastas je stari prijatelj mog pokojnog supruga, on mi neće odbiti.
— Molim, molim, samo ako je, to jest, u mojoj vlasti.
— Pa imate l’ posla?
— Kako da nemamo. Uvek imamo, što kažu, ne zna nam se ni nedelja ni praznik. He, gospoja Nastasija, činovnički je ’lebac i tvrd i crn.
— Verujem, — veli gospoja Nastasija — verujem, pa i sama to kažem uvek, al’ onaj moj navro pa ’oće u činovnike.
— A koji vaš?
— Ta imam nekog mog rođaka, pa črez njega sam i došla, daj, velim, da odem do gospodin-Nastasa, da’ko se što uzmogne.
— A šta to, molim? — reče g. Nastas i potapka solufe.
— Ta neki moj sestrić, malo podalji, — reče gđa Nastasija i potapka tepeluk i solufe — svršio četir’ gimnazije, pa, znate, seljačko dete, pa zaišô malo u godine, pa ne može da trpi razne nepravde i sekiracije od profesora, pa sad traži tako neko mesto ma s najmanjom platom, a ja bi’ vam, što kažu, i bogzna kako.
— Hm, bogami, to će ići malo poteško.
— Ah, znala sam već da ćete to kazati.
— Batal’te, gospodin-Nastase; vidim ja već! Siroma’ mladić! Gde samo da se ja podufatim za njega?! Ja jedna sirota udovica i, što kažu, baba, — potegla i ja za nekoga da molim. E, već nema! Meni ćete odbiti, znam to sigurno, a da je mesto mene, kojom srećom, došla gospoja Kaliopa, pa naravno! Ona je i mlađa i lepša… i, dabome, milija.
— He-hehe! — smeje se gospodin Nastas. — Mlađa možda jeste, to ćete već vi znati, — ali lepša i milija, beli, nije… hehe, bar meni, — reče g. Nastas i potapka se po solufima.
— Ju, kuku mene, gospodin-Nastase, kako vi to govorite! Da nas ko čuje, mogô bi još pomisliti bogzna šta!
— E, a što vi meni opet Kaliopu vešate, što kažu, o nos! A ja, bogami,… ovaj… bog da mu dušu prosti istom tom vašem pokojnom suprugu Trifunu… kad sam čuo da vas je isprosio… šta sam mu, bože me prosti, pomislio.
— He, tako mu bila sudbina valjda! — reče gđa Nastasija i stade nameštati tepeluk i solufe. — Božja volja, što kažu, da i ja ostane udovica; a da je po mojoj bilo, možda bi on danas flor nosio, a ne ja, kukavica sinja.
— He-he, a zar su baš tako udovice nesrećne?
— Pa, svako se sa njome, što kažu, šora. E, to i sad s vama… jedared se u sto godina digla da zamolim prijatelja, pa bošposla!
— E, bože moj, a ko vam to kaže.
— A ja bi’ vam već bogzna bila blagodarna.
— A ko vam to kaže, ko vam to kaže?! — veli zadovoljan načelnik.
— Pa eto vi, vi mi se tu cifrate, a da ste vi mene za nešto tako zamolili. ja ne bih imala srca da vam to odbijem, kô vi što radite.
— Al’ ste nakraj srca, gospoja-Nastasija, a niste me još ni čuli.
— Pa… dakle… ima nadežde? — zapita radosno gđa Nastasija.
— A, pa razume se… razume se! — reče g. načelnik i prevrnu očima. — Samo neće biti u prvi mah bogzna kolika plata, čak će morati jedno mesec dana i badava da radi kao besplatežni prepiščik… Mora, gospoja-Nastasija, mora onako forme radi, s početka, a posle će već moja briga biti.
— Pa molim vas.
— A kako vam ne bi’ učinio, gospoja-Nastasija, tu malenkost! A znate l’ vi da mi je o bombardiranju Beograda padalo na pamet, i bio bi’ u stanju i život svoj da žrtvujem za vas!
— He, — uzviknu gospoja Nastasija — drugo je onda! Onda sam bila tek tri godine udata, a sad.
— Ništa ne čini. Hehe, kako ono kažu, gospoja: „Zrela kruška slađa od zelene.“
— E, lako se vama sa sirotinjom šaliti. Pa dakle da mu kažem, tom mom sestričiću?
— Da, da, kaž’te mu. Nek ponese svedodžbu i krštenicu… Ili bolje, svratiću sam posle podne, baš me tuda nanosi put, pa ću videti.
— Vrlo dobro, tako će još najbolje biti… Pa izvol’te, izvol’te, — veli gđa Nastasija.
Klanjajući se i rukujući, g. načelnik je ispraća do vrata i jednako gladi i doteruje svoje prosede solufe.
I tako Vukadin dobi mesto prepiščika na zadovoljstvo sviju. G. načelnik Nastas mu je video krštenicu i svedodžbu i rukopis, i otišao sasvim zadovoljan iz kuće gđe Nastasije, rekavši joj pri polasku neka sutradan dođe Vukadin.
⁂
Sutradan je već sedeo Vukadin za jednim dugačkim stolom među dvanaest praktikanata, i on bi trinaesti. Sto je bio užasno dugačak i poznat pod imenom „omnibus“. Tako ga je odavno nazvao jedan duhoviti praktikant, koji se zamalo skrasio za tim stolom, jer sem toga vica, napravivši još dva druga vica na račun ekspeditora pošte i načelnika, izleteo je brzo kao čovek odviše slobodouman, koji se ne može trpeti u službi. Tu se dakle Vukadin obrete među silnim praktikantima razne inteligencije i doba starosti. Najviše ih je bilo bankrotiranih trgovaca, kojima je ideal i krajnja meta bila da se dočepaju đumruka, odakle im je šef kancelarije Vasa i došao među njih. A došao je zato što je užasno predizao, a komisiji nikako ne ispade za rukom da ga ukeba. A bio je prava vidra taj gospodin Vasa šef. Iako mu fizionomija lica ne izdavaše apsolutno nikakvu inteligenciju i beše inače, što se kaže, ograničen čovek, ali gde se kakva ćara i ćelepira tiče, tu beše prosto „Filadelfija“. Uklonjen sa đumruka, nije malaksao niti gubio nadu da će ipak opet tamo doći, i vele da je često govorio da bi ne samo džabe služio državu, nego još on pet stotina talira godišnje državi dao, samo da mu dadu đumručko mesto, i to u onom đumruku koji on izabere; zato je poznat bio pod imenom Vasa Filadelfija. Kad bi se o tom poveo razgovor, svi su praktikanti priznavali da je sasvim tako, i zato su svi želeli da odu na đumruk, ma i s najmanjom platom. A imali su kompetencije, jer u konduitlistama stajalo je skoro za svakoga: „bivši postradali trgovac, svršio tri razreda osnovne škole“, a za po nekoga još i: „dva razreda grčke škole u Beogradu, govori srpski i turski, i pomalo grčki i arnautski“. No ovi poslednji su se smatrali za odličnije, jer su bili punoplatežni već od nekoliko godina i prvi na redu za ukazno zvanje; bili su priležni i trudom i priležanjem mnogo postigli, samo se još nisu mogli u pisanju da naviknu na „jotu“ i da se odviknu od debelog i tankog „jera“ i slitni nad „iže“. Inače su bili dobri ljudi, svi manje više ćelavi, farbali solufe, podbrijavali brkove, išli i leti u ibercigu, bez donjega kaputa, nego odmah do prsluka sa dva reda dugmadi. Mnogo su pamtili i rado pričali; rado su grdili gospodar-Vučića i hvalili se kako su dočekali knjaza Miloša kod Radujevca.
Čim je Vukadin ušao, uputi se g. Vasi, šefu kancelarije, i pokloni mu se i kaže ko je i šta je. G. Vasa mu kaže da je već stiglo postavljenje za njega. Čim čuše praktikanti za novopostavljenoga, stadoše se okretati, nadizati naočare na čelo i pogledati Vukadina i meriti ga očima od glave do pete, a tako isto i on njih. Čisto mu odlaknu kad vide onolike sede i ćelave glave. „Hvala bogu, pomisli Vukadin u sebi, kad sam i ja jedared od nekoga mlađi!“, jer mu beše dosadilo u školi, gde kroz sva četiri razreda beše uvek za nekoliko godina matoriji od sviju. Gledaju ga, bože, praktikanti, pa jedni gunđaju sluteći u njemu opasnog konkurenta, a drugi, malo promućurniji, ćute i zadovoljno rezonuju kako je to dobro, i kako to znači da će neko dobiti ukaz, a da Vukadin dolazi na njegovo mesto kao praktikant.
— Eto ti, brate, držaljice i pero, a eno ti mesto između onog „Ročilda“ i nekog „barona Sine“, — reče g. Vasa i pokaza dvojicu birokratskih bednika koji su imali te nadimke — pa sedi tamo i radi, trudi se da zadobiješ ljubav i, što se kaže, napriliku, naklonost tvojih pretpostavljenih. Zasad ćeš samo prepisivati, a ako opazim u tebi dara i inteligencije za, napriliku, koncept, onda ćeš dobiti koncept-papir pa ćeš konceptirati, a onda si, što kažu, na konju sa tvojom budućnosti. ’Ajde, — završi g. Vasa svoju pozdravnu reč Vukadinu — Vukadine… prepiši ovo ovde, kratko je, pa donesi da ti vidim šakopis. Pa samo polako, polako, nisam ni ja postao odmah ovo što sam… ima tu da se znojiš!
Vukadin uze pero i uvlaku i tuce hartije i sede između Ročilda i barona Sine i, posle malog nameštanja i krivljenja ustima, poče prepisivati. A baron Sina, postariji jedan čovečić u sigavom ibercigu sa višnjevom somotskom jakom — koja je nekim čudom došla na taj kaput — stade mu krišom gledati preko ramena u koncepat, a zatim uzdahnu i prošapta u sebi: „He, lako je njemu, lako je sadašnjoj mladeži; kako lepo zna gde ne treba slitna!“
— A, bogami, — reče g. Vasa razgledajući prepisani akt koji mu donese Vukadin — pa ti si, bre, neki krasnopisac… Vrlo dobro, Vukadine, aferim, Vukadine, pa ti možeš, kad tako lepo pišeš, i ukaze da prepisuješ. Vrlo dobro, pa nemoj da propustiš nego se trudi, pa još bolje. ’Ajde, idi sad.
Ova pohvala je imala dejstva, jer Vukadin zaista zape i ne beše vrednijeg praktikanta od njega. Jutrom je rano dolazio i odmah sedao za dugački praktikantski sto i prepisivao je strasno. Kući nije išao na ručak, nego jutrom poneo hleba i čvaraka ili sira u hartiji i metne to u svoju fijoku, pa kad isprati sve u podne, a on još neko vreme radi, pa posle se tek prihvati, pa opet sedne za sto pa radi. „He, da su mi njegove godine i njegove oči!“ uzdahnuo bi često i rekao Ročild, starčić sa rukavima nastavljenim s dlana širokim somotom koji je bio druge boje nego onaj na jaci, kad bi god posle podne zatekao Vukadina za poslom na onom mestu na kome ga je pre podne ostavio. „Lako je njemu i nedeljom raditi!“ veli Ročild, jer je Vukadin dobio dozvolu da može i nedeljom dolaziti i raditi, na veliko zadovoljstvo pretpostavljenih i na veliki jed odadžija. Pred starijim je imao ponašanja. Da nije imao požutela dva prsta od cigara, niko ne bi rekao da je duvandžija, jer on nikad nije pušio u kancelariji, nego iza kuće ili tako negde, a nije čak ni kafe pio za pisaćim stolom oko deset časova, kad bi obično ulazio sa grdnim poslužavnikom punim šoljica kafe odadžija Jovan, koji je imao dve kućice, i silne mlađe praktikante i pisare povezao obligacijama dajući im na zajam manje sumice na kraće rokove. A i sa mlađima se umeo ophoditi. Nije ih zivkao niti svaki čas zakerao po štogod. Nije, na primer, svaki čas tražio čašu vode pa, naravno, nije ni nasedao, jer odadžije su sve skoro od reda poznate kao čudan svet, koji mere sve i svakoga po kesi — i u očima njegovim ni pisari pete klase nisu bogzna šta, a kamoli praktikanti i prepiščici, koji osim mladosti i dobra apetita i nemaju šta, i zato je bivalo, i to ne jednom, da odadžija onom što traži vodu odgovori: „Pa eto ti, brate, noge, a eno testija, pa poskokni malko; pa ako je daleko Sava i Dunav, nije česma, brate, i hodnik, i testija!“ Vukadin nije to nikad zahtevao, nego je sam ustajao do testije i pio, a kad bi ga odadžija, dirnut njegovom smirenošću, ponudio čašom, Vukadin bi i to odbio: „Fala, mogu ja i ovako; nisam ja gospodin!“ pa nategne testiju i napije se.
Čovek sa takovim vrlinama i takvom smirenošću nije mogao dugo nenagrađen ostati, i on krajem trećega meseca svoje besplatne službe dobi za praktikanta, sa šezdeset talira godišnje plate. Plata je doduše, bila mala, i zato je donekle imao pravo g. Svetolik, — mladi parizlija sa užasno visokim kragnom i raščešljanim kao mačak brkovima, koji je došao za praktikanta privremeno, čekajući da se uprazni kakvo mesto u diplomaciji — što ga je pakosno ujeo radi ovoga avanzmana, primetivši mu da radi tako male plate nema računa da dâ povoda da ga zovu pogrdnim imenom „pijavice narodne“, i da bi mu se mnogo bolje rentiralo da se pogodi gdegod za „kincmadlu“, jer one primaju po šest talira mesečno, a to je sedamdeset i dva talira godišnje, dakle dvanaest talira više godišnje od njega. Ali je Vukadin ipak imao uzroka da bude jako zadovoljan početkom svoje karijere, jer je i materijalno i moralno dobio. Naročito moralno. Imati trideset dana na mesec i ništa više, pa dobiti šezdeset talira na godinu, — to je, mislim, već napredak, a biti prepiščik pa postati praktikantom, zar nije napredak! Jer čitaoci valjda i ne znaju kakva je to razlika. Prepiščik ulazi bez ikakva šuma u dužnost, postavlja ga često njemu najbliži pretpostavljeni, niko u nadleštvu, ako je samo veće personalom, ne zna odmah u obližnjoj sobi da „postojava“ taj i taj prepiščik; najviše ako mu ime i prezime i potpuna titula kao „ljubitelja knjižestva“ bude naštampana u kakvoj knjizi među prenumerantima, a tako se isto bez velike larme otpušta. „Idi ti, brajko, u perečare“, rekne mu samo šef, kakva stara pisarica, „nemaš ti jestetstva za ovaj posao!“ A prepiščik uzima šešir, kao kelner kad ga gazda otera iz radnje, i odlazi. Dok, međutim, praktikant je nešto drugo. Njega postavlja sam gospodin ministar pretpisom, i samo ga on, pa i niko drugi, može i otpustiti iz službe.
A takav je praktikant sada i Vukadin postao. Provrednio se još više, mili mu se što živi i što je zvaničnik, i već počinje da upražnjava svoju manupropriju, koja je najcifrastija bila od sviju manuproprija sviju zvaničnika. Još je revnosniji bio posle ove odluke, i čitavi plastovi prepisanih stvari behu pred njim, tako da mu je odmah idućeg meseca porasla godišnja plata na osamdeset talira, a manuproprija mu još komplikovanija i veće zapremine postala. Već je dobijao i da konceptira po neku stvarčicu, i prepisivanje je smatrao sada kao neki odmor, kao mehanički posao pri kome ne mora naprezati mozak kao pri konceptu, koji mu je dosta jada zadavao. Mesec dana docnije dobi sto talira, ali time već navuče zavist sviju bivših trgovaca a sadašnjih praktikanata i u nadi živećih đumrugdžija.
— „Vidi li ga, more, šapnu pakosno baron Sina Ročildu, ovaj ode — hej, hej!“ — „Nije mi druge, odgovara Ročild baronu Sini, moram i ja, ovako pod starost, zamoliti gospoju Nastasiju da se potrudi i rekne koju i za mene, ovako se više ne može!“ — „Šta ćeš mu, veli baron Sina, kad ima više sreće nego pameti. Ko ti danas gleda na poštenje i sposobnost!“
I doista, Vukadin je imao sreće.
Druge godine osu se avanzovanje kao iz rukava; od sto na sto dvadeset, pa sto trideset, pa sto pedeset! Vukadin postade punoplatežni praktikant! Sva se praktikanterija prosto ubezeknu. U analima toga ministarstva nema zabeležena slučaja da je neko za podrug godine od prepiščika postao punoplatežnim praktikantom!
— E, e, ovo je dâbeter! Pero više neću da umočim!! — viknu Ročild i baci srdito svoju plavu šnuftiklu na pisaći sto, kad ču za ovaj poslednji avanzman Vukadinov. — Ja četrnaest godina i dva meseca i devet dana nanizô česne i besprikorne službe, i u braku već dvadeset i sedam skoro godina, dok sam jedva postao punoplatežan, i od toga doba evo već četiri godine, a ovo došlo juče među nas, pa, gle, kad brže projuri!
— Projuri, ja! — veli baron Sina — projuri kâ Indža Tatarin kroz Ražanj, a mi ostasmo gde smo, pa zinuli za njim!
— Zinuli, ja! — veli Ročild. — Nego, tako je to… takav je ovaj svet. Kad treba na Kalimegdanu povesti kolo šeset sedme, kad ono, ako pamtiš, iziđoše Turci, onda smo dobri, onda je dobar i taj Pavle i taj Aleksa (Pavle je Ročild, a Aleksa baron Sina), onda daj toga Pavla i toga Aleksu kad treba izdirati, a kad se treba malo ofajditi, onda avanzuje Vukadin! Nesreća, nesreća, pobratime!
– More, ovo još nije taka nesreća, — veli baron Sina — nego će biti ako ovaj, kako je počô, odvali za šabačkog ili smederevskog ćumrugdžiju.
– Može, sve može da bude u ovoj zemlji, — veli Ročild, pa uze pero i primače neki akt i stade ga prepisivati. — Nego znaš, — nastavi posle nekog vremena — šta da radiš, naučio si da ne sediš besposlen, pa… jedna muka! Dede, pobratime, pomogni mi da sravnamo ovaj koncept i prepis! da mi pomogneš da izbrišemo ove nesretne baksuz slitne i jerove, zbog njih me valjda i ne avanzuju nikako.
– Pa da se potpišemo da smo sravnili! – veli baron Sina i potpisa se skromno dole u ćošku akta. I kakva razlika i od pre a kamoli sada, između njihovih potpisa i potpisa Vukadinova. Otkako je punoplatežan postao, njegov je potpis još šareniji izgledao; manuproprija prosto jedna od silnih ukrasa i kovrdžica. Pređe je bila nalik na ježa ili na gusenicu, a u poslednje vreme ispade nalik na nešto budiboksnama, na nešto što se više ni s čim u botanici ni u zoologiji ne može uporediti, tako da ga je naposletku morao doznati preda se sam šef kancelarije, Vasa, i primetiti mu da nije skroman u upotrebljavanju manuproprije, koju, veli gospodin Vasa, mogu upotrebljavati samo g. g. ministri ili njima podobni činovnici. –– „Kud si ti, a kud su oni“, veli gospodin Vasa. „Kad budeš i ti što su oni, onda možeš, ali mrka kapa, zla prilika! Mučno, bogami, iako to ti želiš! Mučno!“ I gotovo da je naslutio gospodin Vasa. Jer Vukadin je nekako uvek više voleo da prepisuje nego da konceptira. Tešio se time da se i prilježanjem i istrajnošću može daleko doterati, naročito kad je čovek novčano dobrog stanja kao što je on, čije se stanje naročito poboljšalo od smrti gospoje Nastasije, koja mu je nešto novca zaveštala u testamentu s rečima „da je rada, osećajući da joj se približuje konac ovoga života, da pripomogne otečestvu črez jedno malo blagodjejanje učinjeno jednom vrednom i nade punom mladiću odavšem se službi praviteljstvenoj“. I vrednoća njegova ga i preporuči; dve godine posle poslednjeg avanzmana postade šef praktikanata, a dve godine posle toga izabraše ga za predsednika praktikantskog udruženja i poslaše mu diplomu sa strašno mnogo emblema, s laskavim pismom, u kome su grdne nade polagane na njega na tom mestu. Koliko su mu sve te odlike i počasti, od pretpostavljenih i od drugova njegovih, i mile bile, ipak to nije mnogo utešilo niti mu moglo zabašuriti nezadovoljstvo što je već osam godina praktikant. Staro društvo sa praktikantskog stola proredilo se, jedni odoše za latove a drugi bogu na istinu. Od staroga društva ostadoše još samo Ročild i baron Sina što behu stariji godinama od njega, a ono ostalo sve je bilo mlađe od njega. Pristigoše neki mladi velikoškolci koji javno govorahu da im plata služi kao džeparac, za kafu i pivo, i ne krijahu da im je baš malo stalo hoće li se dopasti ili ne ovde. Ponašanjem svojim prosto su sablažnjavali Vukadina. Dolazili u devet, pušili u kancelariji i srkali kafu s takom larmom kao kakve efendije u medžlisu na sidžadetu. I što je najstrašnije, podobijaše ubrzo jedan za drugim svi ukaze, a njega nazvaše „kancelarijskim meblom“, a inače pri pozdravu ne zvahu ga „g. šef“, nego „Kako si, stara kućo?“
— Bruka! — govorio bi često Ročild.
— Jao, moj brate, — čudio bi se baron Sina — ovi pretekoše i tebe, Vukadine!
— A-ja, — umešao bi se Vukadin. — More, lako je biti svetac kad im je bog ujak! Moj brate! Gledam samo šta se radi! Znam ga, brate, kad je došô! i jednog, i drugog, i trećeg. Znam ga, kad otnjut ništa nije znao! Ja sam ga naučio šta znači to „previti tabak“, a dotle nije znao. Pokazao sam mu i šta je „Delovodni protokol“, i gde stoji. Pita me šta je to „sajuziti akta“, ja mi i to pokažem. More, šta ’oćeš više, „tekući broj“ šta je… a ni to nije znao! — viknu gnevno Vukadin.
More, pa šta da ti kažem, — veli Ročild baronu Sinu — to je isto i sa nama, ama isto to! Kol’ko smo mi taki’ ispratili, hoj-hoj, ni broja se ne zna. Pa bar da te posle počituju dok su tu… Nego, tako je to; ti njega ’lebom, a on tebe kamenom.
— Ah, taman posla! — veli Vukadin. Još dođe onaj pravnik, velikoškolac, jadi ga znali šta je — što uvek vuče neku pesmaricu i drži je u čekmedžetu pa je čita u kancelarijsko vreme — pa me pita: „Molim te, veli, da vidiš, valja li mi ortografija i punktuacija. (Baš sam dobro zapamtio te reči). Popravi mi, veli, ti si nekakvi šef“, veli. Eh dođe mi da ga mlatnem kâ Ercopać kobilu.
— Pa što ga nisi tužio?
— Ama tužio sam ga, — veli Vukadin — malo koga i nisam tužio. Pa ja ga tužim, a oni ga avanzuju. Kad god ja nekog tužim — avanzovanje mu ne fali! Kad poslednji put dođe opet onaj sa pesmaricom baš kad je dobio ukaz, pa meni: „Kako si, veli, stara kućo. Nisi mi, veli, više šef. Ja odo’, veli, a ti ćeš se i poderati kâ praktikant.“ Kad jedan, šta će da kaže, nego veli: „Idi ga, veli, tuži!“ Neću da ga tužim, velim ja, jer kakav sam baksuz, ako ga sad tužim, ’oće ga, bogami, avanzovati sutra za ministra baš, vala, ’vamo kod nas.
— Pa ne boj se, i to može da bude u ovoj zemlji. Može, brate, sve može da bude u ovoj zemlji! — teši ga Ročild.
I Vukadin opet beše među starijima. Jer opet se napuni praktikantski sto mlađim od njega praktikantima, sve sinovi iz dobrih kuća, sa jakim protekcijama. Svi ti behu prikačeni ovoj veseloj državi na leđa „da se dete“, kao što veljahu roditelji, „ne lunja i ne sedi besposleno, nego nek bar zaradi džeparac, da se ima od čega troškariti“. I Vukadin jednako šef praktikanata. Ali ona mrzovolja koja ga spopala beše pređe, u četvrtom razredu gimnazije, i sada naiđe na nj i smetala mu je u radu utoliko više što se tome pridruži i jedan do tada Vukadinu nepoznat osećaj. Vukadin beše zaljubljen. Ostavši bez kontrole dobre protektorke i dobrotvorke svoje, pok. gđe Nastasije, u najopasnijim godinama, on se smrtno zaljubi. I stvar je upola već bila gotova; on je do ušiju bio zaljubljen u ćerku jednog Švabe skulptora, jednu plavušu blagih i kao proletnje nebo plavih očiju. Kad god je jutrom išla na pijacu, a on u kancelariju, sretali su se uvek u isto vreme, a ona ga je uvek pogledala. Ah, te oči i taj pogled! Vukadinu bi uvek tom prilikom zasela pljuvačka, pa ne može da je proguta, a poklecnula kolena kad prođe kraj nje, i u tim trenucima nikad nije znao šta će sa rukama, pa bi odmah vadio tabakeru, gladio brk i pravio cigaru, iako je već jednu imao u zubima. „E, baš mi lepo pomeri pamet ovo Švapče!“ pomislio bi uvek kad bi ona prominula pokraj njega u čistoj crvenoj cicanoj haljinici sa belim bobicama. Nestrpljiv što je samo jutrom viđa, svraćao bi ponekad — nakinđuren, lepo očešljan, umočivši češalj u šećernu vodu i očešljavši se tako da mu kosa kruto stoji i da mu se frizura ne kvari — i u radionicu njena oca; za to mu je bila puna soba sve samih nekih Humbolta Garibalda, Šilera, Geta, Mocarta, nekih vojnika sa velikim šeširima i helebardama u ruci, i neke golišave dečice od gipsa, a glava, srce (pa čak ponekad i neki prepisani akti) puni njenoga slatkoga njemu imena. Znao joj je i ime. Zvala se Malvina.
Jednoga dana uđe sam glavom g. načelnik; svi poskakaše na noge kad ga videše.
— Ko je prepisivao ovaj akt? — pita g. načelnik.
— Ja! — veli Vukadin.
— Pa šta si ti ovde nadrljao? A? Čitaj. Odi, odi, bliže!
Vukadin priđe, zagleda, pročita i pocrveni preko ušiju i obori glavu.
— Čitajte! — reče g. načelnik i pruži baronu Sini.
— Na osnovu paragrafa toga i toga, tačke te i te, — čita baron Sina — a s obzirom na sirotno stanje i na preopterećenost mnogobrojnom sitnom dečicom — oslobođavamo rečenu Malvinu, staraoca devetoro unučića, od daljeg plaćanja poreze.
— Šta je to? Šta to znači? — pita g. načelnik. — Kakva ti je ta Malvina, kad na dnu molbe potpisan kao molilac Marinko, čiča Marinko iz Ritopeka?! Evo, čisto i razgovetno srpski a ne kineski piše: Marinko iz Ritopeka. Vidiš li, more, jadniče, da je ovo muško, osamdesetogodišnji starac, a ti oslobođavaš žensko. Koja je to Malvina što ima devet Jugovića? A?
Vukadin ćuti pa menja noge.
— A? Što ne govoriš? — pita g. načelnik.
Svi ćute i stoje, Vukadin se tiho iskašljuje i gladi brk.
— To je, ako mi dozvolite, gospodin-načelniče, — prekide baron Sina ovu nesnosnu pauzu — to je ćerka onoga kiporesca Vridrika, ali je pogrešno zabeležio cifru, ona nema devetoro a i otkud i kadbrž’ bi imala toliko, kad se istom lani udala za očeva kalfu, opet Švabu, — nego ima jedno jedino dete, mali Poldika, znam ga dobro… čim me opazi dete, odmah se smeši na mene. — A ja samo gledam ovoga (i pokaza Vukadina) samo ga gledam šta radi, pa ćutim, ne tiče me se, imam, velim, dosta i kancelarijska posla.
— Slučajno sam pogrešio, — veli zbunjeno Vukadin. — Počinjalo se ime sa „misljete“… pa mi se opuči nekako iz pera.
— Molim vas, uvek on tako… nije mu to sefte, — upade denuncijantski i zlurado Ročild.
— Kad god sravnjavamo akta i prepise, pa se namerim tu i ja, a ja otvorim četire oči i naočare, za koje slobodno čikam svakoga — a ja mu primetim, pa on onda ponovo prepiše taj akt, ama sad je sravnjavo sa gospodin-Mikicom, licejistom majkinim, a i taj nije bolji! „Nit’ hvali Eraka, nit’ kudi Petaka, kad su oba brata jednaka!“ On se opet zaljubio. (Eh, pusta sirovica!) On se zaljubio u neku nesrećnu švapsku, neku arvoniskinju „kod Lafa“ a sve na uštrb državne službe.
— Jest, — potpiruje baron Sina — a mi izdiremo… a njima pamet za belosvetske neke. Neka nesreća pemska! Po celu dragu noć svirka i pesma, a u zoru redovna tuča zbog nje između vojnici i civilaši. I glavu mu pre dve nedelje razbiše, a on nikako da se okane. Sve peva: „Ti mi, veli, Lujzo, zdravlje juze, jubile te moje suze.“
— I to se trpi! — veli Ročild.
— A zar i mi ne bi mogli da… ovaj… tome podobne stvari, — veli baron Sina — al’ nam ne da sovjest naša, znamo da nismo za to plaćeni, i da otečestvo zahteva od nas druge žrtve.
— Nije drukče — odobrava Ročild.
— Nego vide ljudi da im se može. Mladež! Što kažu, mladost, ludost! — veli baron Sina. — Zar je njima do tekućih poslova! Vide ljudi da se to trpi, da im se može; radili ne radili, oni vandžiraju, pa kâ vele: A što ne bi, kad nam se može.
— Grdne tabake pokvari i upropasti državi pišući sve: Malvina, Malvina; Vukadin i Malvina, Malvina i Vukadin. Odra se nesrećnik pišući sve neke pozivnice za svadbu. Evo, izvol’te se uveriti, — veli Ročild i izvuče jedan listić pa poče čitati: — Danas, na Petrovdan, veli, venčaće se u Voznesenskoj crkvi naša deca Malvina i Vukadin Vujadinović, zvaničnik Ministarstva financija. Ići će se, veli, na kolima. Igranka kod Bajlona. Milo će nam, veli, biti ako nas… i tako dalje. Eto tako! Oslobođava austrijske podanike od srpske poreze i venčava se s tuđim ženama. To raci, a država ga plaća za drugo.
— I samo Ministarstvo financija izlaže podsmehu… Zar je to lepo? — veli baron Sina.
— Dosta, de! — opomenu g. načelnik onu dvojicu (Sinu i Ročilda), koji su već i njemu, oličenoj strogosti, sa svojim dostavama i tužbama zveru podobni izgledali: pa se okrete Vukadinu. — E, moj Vukadine, moj Vukadine! Tako se ne pravi karijera. A koliko ima kako služiš, kako si praktikant?
— Osam i četiri mjeseca.
— Bićeš ti još osam, i ko zna još kol’ko, ako se ne opametiš nego produžiš tako. Treba da isteraš sebi iz glave te ludorije! Na, pa prepiši ovo nanovo. Pa pazi dobro. Da opet ne zapitaju oni iz unutrašnjosti: kakva je to Malvina koju im Ministarstvo preporučuje, kao što se onomad jedno načelstvo prezidijalno pita, a mi ne znamo ništa! Dakle to si ti sigurno i onaj raspis prepisivô! Samo nam praviš zbrku i zabunu. ’Ajd, pa pamet u glavu! — reče g. načelnik i ode.
Vukadin je posle toga pazio, istina, kad je prepisivao, a naročito kad su čitali i upoređivali akta pre ekspedicije, ali je već sazrela u njemu misao i načisto bio i sa tim da njemu nema stanka u Beogradu. Kolege mu prosto dušu povadiše dirajući ga za Malvinu, pa ne samo one mlađe i pismenije od njega kolege, nego i Ročild i baron Sina, i oni se prođavoliše pa mu ne daju mira, ni trenut.
— Nije drukče, — reče Vukadin u sebi — moram u vnutrenost; među slepcima, kažu, ćorav kralj, da’ko što tamo od mene bude, a ovde u Beogradu ne možeš ni koraka naprijed od ovijeh gospodičića.
I jednoga dana uskoro posle one scene sede i napisa i prepisa na minister-papiru, preko pšartaonice, dve molbenice; jednu g. ministru finansija za premeštaj u unutrašnjost Srbije, a drugu g. ministru unutrašnjih dela, u kojoj moli da mu g. ministar dozvoli da može svoje dojakošnje prezime Vujadinović da zameni starim porodičnim prezimenom Krkljić, nadajući se (ali, naravno, ne spominjući to u molbi) da će sa novim prezimenom poterati ga i nova, bolja sreća.
I jedno i drugo bi mu uslišano. Štaviše, bude preveden u drugu struku, koja je uvek, kao što je čitaocima iz ranijih Glava poznato, bila ideal porodice Vujadinovića ili Krkljića, u struku policajnu, slavnu sa svojih redovnih a kamoli uzgrednih prihoda i dijurni, i komisijskih pregleda i ručkova prilikom zvaničnog obilaženja sreza ili okruga. Čim stiže akt o premeštaju Vukadina Krkljića pređe Vujadinovića, odmah ga razrešiše i dadoše mu pet dana za spremu i put.
Pred polazak dođe Vukadin da se, kako je u redu, oprosti sa kolegama za praktikantskim stolom. Svi mu poželeše srećan put, a najviše Ročild i baron Sina, jer obojica su se nadala da je Vukadin „povukao nogu“ i da je sad na njih red, jer i ovo smatrahu oni kao neku vrstu avanzmana Vukadinova.
— E, pa zbogom ostajte! — reče Vukadin na vratima.
— Pa, — veli mu Ročild — dabogda nam se odatle vratili kao pisar „a da vrši dužnost sreskog načelnika“, ha ha ha! — smeje se Ročild i rukuje s Vukadinom.
— Pa srećan put! Pa… pišite nam odande, — viknu baron Sina za Vukadinom koji već izađe. — Dede, pobratime, — veli i okrenu se Ročildu, da sravnimo časkom još ovo nekoliko prepisa; znaš, đavo ne spava pa, velim, da i tebi ne iskoči u prepisu kakva Malvina, ili Pijada sa Zereka! — veli baron Sina, pa udari u smeh, koji pređe u kašalj, tako da je pobratim Ročild poduže morao čekati da pobratim baron Sina prestane s kašljem (koji mu nije došao od boga nego od đavolstva), pa da otpočnu sravnjavanje.