Glava četvrta
Ona je upravo produženje glave treće i opisa nekoliko scena iz palanačkog života. U njoj je ispričana i jedna neprijatnost koja se desila Vukadinu, a kojoj se on najmanje nadao sada, u njegovu novom kalfenskom položaju, i koja je (neprijatnost) bila od ne mala značaja po njegovu dalju sudbinu, to jest karijeru Vukadinovu.
Nekoliko dana posle ovoga ne maloga događaja Vukadin bude proizveden za kalficu. Odmah prve nedelje znala je cela čaršija i cela palanka da je Vukadin oslobođen za kalfu. Osim kalfinskog pisma još je rečitije govorilo o njegovu novom položaju njegovo novo odelo: njegov gunj, jelek srmom izvezen, astraganska šubara, plave vojničke pantalone i plitke cipele sa visokim štiklama i potkovicama i šarenim čarapama. I svemu tome sjaju njegova đuzel-odela dodajte još i njegovih šesnaest godina, pa će vam slika kalfice Vukadina još sjajnija i plastičnija izići pred oči, i vi ćete tek tada pojmiti i verovati da je prosto „pljenio“.
Svakome se dopao, a najviše onoj poznatoj Cajki, sa mladežima, kojoj se i oteo uzvik dopadanja kad ga je prvi put videla tako okićena. Uočila ga je i ulojila očima, čim ga je prvi put videla, i zaklanjajući šakom svoje crne zube, glasno rekla:
— Kuku, majkino! Što je pristalo, pa izraslo kâ jablan.
— Šta je, šta je, Cajo? — viknu Ljubisav ćiftica koji opazi to, a koji je voleo to više nego ne znam šta, da tako pazi i hvata te stvari. — Kad ga pre spazi, a kad ga pre kaparisa!! — veli Ljubisav uzbuniv i ostale ćifte i obrativ im pažnju na Caju.
— Kuku, šta zbori nesrećnik, — veli Caja. — Nesrećo jedna, ne gledaš tvoj dućan, no ti je pamet sve za rđavstvo! A meni milo, baš zaista k’ i njegovoj majki što bi bilo! A mogla bi mu majka biti; nesrećniče, da bi nesrećniče!
— Heee! — smeje se ćiftica — badava mi pričaš tu! Znam te, Cajo, kâ rđavu paru!
A Vukadin doista već i počeo osećati svoju vrednost, ne samo tu nego i inače. Koristio se svima privilegijama svoga novoga položaja. Sad je već smeo i on da govori dvosmisleno, da, to jest, u govoru meša „reči sa repom“, kako se to kaže; da se razgovara preko sokaka s onim u drugim dućanima, da ih „tovari“ kao i oni njega, a svi zajedno i složno da tovare one što prolaze sredinom sokaka. Samo je to već, naravno, moralo biti na veštiji i finiji način, a uživanje je onda neiskazano prijatno bilo.
Pa ipak, desi se da sve to presedne, a sve sa neveštine onih koji teraju šalu. Pa tako i Vukadin, pored sve umešnosti i obazrivosti, provede se jedared vrlo rđavo šaleći se tako s jednim koji prođe mimo. Uostalom, to se nije samo njemu dešavalo; desilo se to već više puta, da baš onaj koji je hteo da nasadi i nagaravi drugoga bude sam nasađen i nagaravljen na veliko zadovoljstvo ostalih. Jer se take šale uvek svršavale smehom, bilo na račun tuđina, bilo svoga. Sasvim onako kao što pričaju za kurjake što napadaju na putnike, da onoga koji prvi napadne i bude pogođen, sami njegovi kurjaci raščerupaju, tako i ovde nema solidarnosti i milosrđa.
⁂
Kad nema pazara, to jest kad nije pazarni dan, nego kad je, što kažu, više dućandžija nego mušterija (a takih dana ima podosta preko godine), tada ćiftice posedaju po ćepencima, pa kao besposleni ljudi izmišljavaju i tovare jedan drugog ili one što mimo prolaze, kao bele nedelje. Od sviju tih palanačkih šala najčešća ili najomiljenija je ona koja se zove: Kaskalov dućan. Pa iako malo ko da ne zna za tu šalu, ipak se nađe uvek jedan dobar procenat seljaka kojima je to sasvim nova stvar, i koji se na taj način lako „nagarave“. To su obično oni, da se najblaže izrazim, naivni seljaci (za koje ćiftica ima običaj da kaže da mu je bog ramena zarezao, da mu ne spadne košulja, pa ga pustio među ljude), koji se zbuni čim uđe u grad i u vrevu gradsku, i onda čine i oni a i drugi s njima koješta. Njih, istina, ima mnogo manje nego onih drugih, ali ih ima, ima ih dosta, da se ta šala može počešće podgrevati. Oni će, na primer, bahnuti u apoteku i tu tražiti fedemestere, vrencija i ulara; a upašće u neki sitničarski dućan, pa će pitati pošto je jedno brijanje. Ili zatraže tako nešto čega nikad ni u jednom dućanu nije bilo. Takoga obično jedva dočekaju besposlene ćiftice i ne ispuštaju ga šâle iz ruku, dok se dobro ne nasmeju s njim, a posle ga predaju dalje.
— Može l’ ovde, rođače, da se brijem? — zapita jedan takav.
Ovi ga odmah izmere koliko je težak.
— Može, rođače, a šta ne može u carskom gradu?!
— A pošto? — pita seljak.
— Daćeš groš.
— Nemo’, nego da dam dvaes’ para!
— Pa da ga obrijemo?! — pitaju se kao oni za tezgom i na ćepenku.
— Pa, može!
— ’Ajde, rođače, ulazi. Prođi kroz ona vrata tamo. Znaš, mi baš i ne smemo, nemamo esnafsko pismo, pa može onaj Mita brica da nas tuži što jeftinije brijemo pa mu kalpimo zanat.
I tako uvedu seljaka u avlijicu, koja se obično nalazi iza dućana, pa je obično vrlo mala, uska i dugačka, i služi samo zato da se tu slažu sanduci za espap, zarđale plekane furune, sulundari i đubre iz dućana. Iznesu stolicu i posade tu seljaka usred ciče zime, utrape mu u šake ćasu sa sapunjavicom, pa ga nasapune dobro.
— Pričekni, rođače, — veli mu ćiftica — a ja ću sad ovaj čas, samo da prevučem dva-triput brijač preko kajiša pa će da te ujdurišem za nevestu! A ti dotle sedi, pa drž’ tu ćasu.
To rekne, pa se izgubi na jedna od mnogobrojnih vrata. A seljak sedi na onoj zimi, drži ćasu onako nasapunjen i oseća lepo kako mu se sve mrzne pa ga čisto čupa; čeka, al’ onaj se nikako ne vraća. Gleda jednako na sva vrata redom otud iz avlije, al’ ne može da se seti na koja je baš izašao „majstor“; a smrzlo se sve na njemu pa ga boli i čupa. Dok ga stane dernjava odande iz avlijice:
— Ej, more, majstore! Majstore, more!
A ceo red dućana, koji ima tu zajedničku avliju, znaju već za to, pa ćute a smeju se.
— Šta je, more, s tim brijanjem? — prodere se opet onaj. — Ja ne mogu da čekam!
U dućanima se tresu od smeha.
— Majstore, more (Nepristojna reč). Ama ti mene kâ da zaboravi ovden?!
Po dućanima se već valjaju od smeha.
— Otpadoše mi, more, ruke, držeći ovu ćasu! Nego otvarajte!
Pa se digne da izađe, ali ne zna na koja je vrata ušao, pa zato zaređa od jednih do drugih, pa na svaka lupa dok mu najzad ne otvore u onom dućanu kroz koja ga nisu ni propustili.
— Šta je, more? — pita ga gazda. — A otkud ti tu?
— Ama ti kâ da teraš šegu sa mnom!? Kakav je ovo zulum?! — razdera se nasapunjeni kao besan.
— Ko tera?
— Pa ti! A da ko! — grmi seljak, gotov da se bije.
— Zar ja? bog s tobom, — veli mu ovaj. — Sad te prvi put vidô u životu. More, pazi ti, rođače, nemoj ti da vređaš!
Pogleda seljak na čoveka, vidi da doista nije onaj. Onaj je bio mlađi i, posle, ovo je kujundžijski dućan, a onaj je, dobro se seća, bio sitničarski.
— E, oprosti, — veli nasapunjeni — upoznô se kâ čovek.
— E, nemoj to drugi put da činiš! — ljuti se kujundžija.
— Pa ko će mene sad da obrija?
— Pa berberin, a da ko?
— A đe je, kumim te bogom, kazuj?
— Eno ga ’namo preko sokaka. Eno vidiš tamo, hej-hej, tamo, gde vidiš onaj peškir da visi a u pendžeru silne pijavice.
— Pa to je podaleko!
— Nije, rođače, nego si ti podaleko otišô, a on je na svom mestu.
— Pa kud ću ja od bruke preko sokaka ovako grdan?! — veli, pa stade i opet psovati onoga što ga je nasapunio.
— A ti potraži bliže.
— Ama tu negde beše taj što me ovako orezili.
— Eto, vala, imaš oči pa ga traži. A ja samo nisam, je l’ tako?
— Nisi, brate, slatki, i ne dao bog da grešim dušu!
Pa zaredi onako nasapunjen iz dućana u dućan, nego mu svugde kažu da ne briju, a i on ne može da pozna „majstora“.
Šta će, jadnik, na onoj suvomrazici onako nasapunjen, nego, kao kurjak od hajke, zaždi duž sokaka onamo gde se leprša onaj peškir a u prozoru stoje staklene tegle s pijavicama. U berbernici se jedva pogode da ga majstor brije za dva dinara. Plaća veselnik i još se zahvaljuje brici što ga je kurtalisao bede.
— A da teb’ ne beše, — veli seljak — ja ’ća da odem ovaki grdan čak u selo!
⁂
— Je l’, rođače, — upade opet tako neki seljak od te sorte — imaš li lipiski’ marama i čevreta?
— Imam šamija svake sorte i pembave boje i kalemćarki, izvol’te unutra! — veli trgovac.
— Ama ne tražim to, brate, nego ono što ti reko’. čevreta i lipiski’ marama.
— Ama izvoli ti unutra, a za to lako; kalemćarke su još bolje, a pembave imam što ih ni onaj Rista Ćoso u Beogradu nema, — veli i uvuče ga u dućan.
— Ama ne tražim te, — veli seljak i odupire se nogama i neće u dućan.
— A što ti baš trebaju te?
— Ama ne trebaju meni, rođače, — veli seljak — nego domaćici. Znaš, kumujemo, pa za kumu, reče mi da joj kupim u čaršiji: čevre, lipisku tu maramu, i reče mi sa neke kruglice; nešto, veli, kâ čivoda, ama veli opet nije čivoda nego kruglica, veli.
— E, nema ti toga nijednoga kod mene, a kad nema kod mene, mučno da će ga iđe i biti. Tih jespapa ima samo u Beogradu kod nekog Lambre Grka i već valjada nigde… Lipiske marame još i može da se nađe ama čevre i kruglice mučio.
— Zar baš niđe nema?
— E, manj da te ne mrzi da odeš do Kaskalova dućana, a kod njega, veruj, i biće.
— Ima, veliš?
— Ima, brate, ja i smetnu’ s uma. Kod njega toga uvek ima, a ima ti on svega. Svega, brate, kâ u apoteci.
— A gde mu je taj, kako ga ono kaza? — Kaskalo, brate, zapamti.
— Kaskalo, — ponavlja seljak. — Kaskalo, ama ’oću to da zapamtim, zar je to neka muka! A Kaskalo veliš baš da se zove, a?
— Jest, brate, Kaskalo. Niko ga drukčije i ne zove niti zna nego tako, a i on se samo na to ime i oziva.
— Pa gde veliš da je?
— Pa, brate, tu u čaršiji. Nego imaš da kasaš dobro, podalje je, čak na drugom kraju. Treći od venjera.
— A šta mu znam, daleko nedaleko, to mu je. E, fala ti, kâ bratu. Od venjera, veliš? A znaš, moram, ne smem domaćici na oči bez ti’ drangulija, a domaćica mi vredna duša, već jedna napast, ne dao je bog nikome, pa ne smem joj na oči praznih ruku. Kumuje, pa oće po varoški da čini poklone. Pa ja sad moram da prevrnem čaršiju tumbe, a to moram da joj donesem. Kaskalov, veliš dućan, a?
— E, pa ti sad idi tamo gde ti rekoh.
I seljak odlazi. Čim ga upute tako, a oni se počnu skupljati, gledati za njim i sehiriti.
— Pomoz’ bog, — veli seljak, stavši i pred treći dućan od fenjera (koji se nikad i ne pali, jer je nekako odmah uskoro, pošto je dignut na tom mestu, prilikom nekog lumperaja odnet fenjer i ostao direk, pa se sad upravo taj zaostao direk zove fenjerom).
— Šta je, zemljače, šta ste radi?
— Je l’ vođen Kaskalov dućan?
— Nije, rođače, ama blizu je.
— A meni baš rekoše da je vođen.
— Bio je, rođače, tu, ali se iselio; a da te je sreća nanela samo pre tri nedelje, zatekao bi ga još ovde.
— Pa đe je?
— Eno vidiš ona kola, što su pred onim dućanom, pa jedan vo stoji a drugi leži. E, pa ja l’ četvrti ja l’ peti dućan od tih kola, to ti je, brate, Kaskalov dućan.
— Znaš, treba mi jedno čevre i lipiska marama i kruglice kâ čivoda, ama nisu čivode nego kruglice. Sateraće me domaćica u kozji rog ako joj to ne donesem. Triput je, more, vikala, kad pođo’ za varoš, za mnom: „Ne izlaz’ mi, veli, na oči bez toga; ošuriću te, veli, ovom vrućom vodom kâ prasca ako se praznoruk, veli, vrneš.“ A domaćica mi jedan kijamet od žene, pa zato ja ovako kasam! Pa da idem tamo, samo, velim, ima li? A za noge i kasanje i ne pitaj!
— Ima tamo svega i svačega, — vele mu iz dućana, — što ti samo duša poželi; samo imaš li para dosta i jesi li majstor da pazariš.
— More, za pazarenje mi lako, samo muka da nađem! A da kupim što, vala slobodno ja čikam i jednoga koji može da me prevari.
— Ama, vidi se to, gazda, odmah od prva pogleda. Tako ti, tamo ima svega.
— Pa tako mi i dol’ rekoše jedni. E, pa ’vala vi.
Veli i odlazi onamo kamo ga iz ovog dućana uputiše. Kad tamo, — a ono opet pogrešno upućen. Nije tamo, nego još dalje. Tamo čuje da je u drugom sokaku. Ovde, opet, da je prošao, pa tako jednako. U jednom mu dućanu vele: „Prošao si, rođače!“ a u drugom: „Idi još malo!“ Dokle tako ne obiđe i jednu i drugu čaršiju i još sokak-dva s kraja na kraj, i ne vrati se opet u prvu čaršiju i bahne opet pred neki dućan.
— Pobogu, brate, — veli sav zaduvan, pa sede na prag upućenog dućana — je l’ bar ovo Kaskalov dućan i imate li: čevreta, lipiski’ marama i kruglica?
— Nije ovo; ovo je Petronijev.
— E, vala, ja se ne mičem odavde bez velike pogibije; a i ne mogu, vala, baš i da ’oću! Pa vala, sad to vi je! — reče i izvadi duvankesu i turi u nju malu crnu lulu i stade nabijati duvan u nju. — Dad’ mi, dijete malo vatre!
— Vala, dosta ti dade i onaj što te uputi! — veli mu kalfa.
— Vala niko više od one moje grdne domaćice. Ja, evo, obiđo’ i jednu i drugu stranu čaršije, i baška još dva duga sokaka, a toga Kaskala niđe… ne bilo ga niđe majci kâ ni meni od jutros pa ev’ do podne!
— Ama prošô si ga, rođače, — vele mu — nego se vrati.
— U nevrat da se vratim, — veli seljak — kud da se vraćam?!
— Eno tamo!
I upute ga.
A on se opet krene, pa ’ajd idi! I ide tako, dokle skoro ne spadne s nogu i ne isplazi jezik i ne nasmeje celu čaršiju kasajući tako. I tek u zlo doba dozna, i to opet od nekoga svoga, opet seljaka.
— Je l’, rođače i seljače i zemljače, — zaustavlja sad nekoga seljaka — ti pazaruješ vođena počešće od mene, pa ćeš mu bolje i znati. Đe mu je ovđe Kaskalov dućan, — kasao doveka za srećom kâ i ja danas za njim! Kazuj, brate, ako duše imaš, a već mi se i ove čaršijlije smeju!
— Ama zar i teb’ sad nađoše!? — veli ovaj, na koga se onaj kaskalo namerio i koji je izvesno i sam nekad tako kasao, pa ga sad spasava. — Nema ti tuna, brate, nikakvog dućandžije Kaskala, a ima kaskala mušterije, kâ i sam što si danas, kukavac sinji! A gde su ti oči, njima ne video, zar ne vidiš da ti se ove čaršijlije smeju, kao kad naiđu na budalu.
Psuje kaskalo sve što mu na pamet padne, pa im ni miša u duvaru ne ostavlja; a ćiftice se tek tada slatko smeju, pa jedni viču za njim: „Pa izvoli’, rođače, i drugi put“, a drugi: „Ua!“
⁂
Eto tako se otprilike hteo novi kalfa Vukadin jednoga kobnoga dana da prošali malo.
Dosada, kao šegrt, nije imao prava da se upušta u take šale; to je bilo dato i dopušteno samo gazdama i kalfama (kad im nisu gazde u dućanu), stoga je i Vukadin laskao sebi da će smeti sad, a srećom mu gazde nije bilo u dućanu; pa jedna živa zgoda!
Ušao seljak u dućan, pa ga pita ima li ribljeg zejtina, treba mu za lek.
— Nema, — veli mu Vukadin — bilo pa se rasprodalo. A nema nigdje u čaršiji, pa da žut dukat daš, do kod Kaskala onoga.
— A veliš ima kod njega?! — pita seljak, a namignu na komšijskog kalficu, koji i nije znao šta pazare.
— Ima, brate! Čega ti nema kod njega. On radi s gornjim mestima!
— Pa treba l’ ja to mnogo da idem?
— Jok, brate slatki, jok!
— Pa, de, vere ti, pokaži mi.
— ’Oću, gazda i brate! Eno, vidiš onaj dućan, onaj što visi alevo obojena pređa pred njim? E, pa peti dućan odande.
— A veliš tamo ima?
— Jeste, brate.
— U tom dućanu?
— Ima, ima! Samo uđi; oni take mušterije već bogzna kako čekaju!
— Pa, veliš, to je… kako ga ono, bogati, reče! Čiji dućan beše?
— Kaskalov, brate, dućan… A odakle ono beše, gazda?
— Iz Breznice, — veli ovaj, pa mu se primače.
— E, lepo i krasno, gazda. Svi Brezničani pazare kod Kaskala, i čudo mi da ga ti ne znaš, a iz Breznice si, veliš! Dakle, pravo tamo, rođače, idi. ’Vali se s vama!
— A ’vali se, veliš, s nama! — veli, pa nabi fes na desnu stranu.
— A, on se već i bogzna kako ’vali s vama; veli, da mu nije vas, davno bi, veli, spustio ćepenke i skapô od gladi! — veli Vukadin, a nešto mu naspelo da tera šalu do kraja, ohrabren očima i smešenjem Kajke komšinice. — Dobre ste mu, veli, platiše; istina, veli, mnogi dugujete Ćir-Miki, ama njemu dobro plaćate, veli! — završi Vukadin, pa pogleda u komšinicu Kajčicu, mlado lepo devojče.
Kajka stoji pred avlijskim vratima, plete čarape i svaki čas ispušta klupče i namešta ga ispod pazuha i pogleda počesto na gazda-Milisavljev dućan i na njegova kalfu, pa se smeši. A Vukadin uživa i, ohrabren tim smešenjem, ne zna šta je dosta, nego okupio seljaka: neće, što kažu, da zasvira, pa i za pojas da zadene, već ga hrabre pogledi i smešenje komšinice Kajčice. Ali se Kajčica ujedared trže i ispusti klupče ispod pazuha od straha kada i vide i ču jedan užasan šamar, koji pade i puče u njenoj blizini.
— Ama zar ti mene nađe? — razdera se seljak.
— Šta ti ja radim? — veli Vukadin, pa se uhvati za obraz. — Nemoj ti da se biješ! Nisam ja tvoj šegrt! Ja sam kalfa, bre!
— A, vala, od mene to ti je! A to bi ti bilo baš da si i sam gazda.
— Hej, more, što biješ čoveka? — ču se ispreka.
— Šta je, rođače?! Šta misliš! — viču s druge strane. — Ti valjda misliš da si sad u tvom selu?! Nije ovo, prijatelju, Lipar ili Čestobrodica!
— A vala, to bi ga snašlo da je i Beograd sa svi’ sedam ministara! — veli seljak odlazeći. — A on nek moli boga što nije Lipar! A da mi je Lipar, zaista bi’ znao i drukčije! Zar mene skovitljala nevolja, čeljade mi bolesno doma, a njemu do sprdnje!
U trenut se oka zgrnuše komšije, i gazde i kalfe i šegrti i ostali besposleni svet sa sviju strana.
— Šta to bi? — pitaju jedni.
— Ama ti dobi šamar? — pitaju drugi.
— Što te udari, more? — pitaju treći.
— Ostade li živ? — pitaju s četvrte strane.
— Ja da grdna šamara, ako ko boga zna! — čudi se i kao sažaljeva ga jedan.
— Vala, brat bratu, pa vreli pet talira! — Umeša se jedan kalfica iz susednog dućana.
— More, kako to govorite ljudi!? Ja ga ne bih kabulio ni za deset dukata, pa nebušenih! A ja sam jedan siroma’ čovek, — veli drugi kalfica, Jevđa, takmac Vukadinov.
I bezdušna gomila poče formalno da licitira dobiveni šamar.
— A boli li te, kukavče sinji? — pita ga jedan kao sačuvstvujući.
— A kako da ne boli, bolan, brate, kako to govoriš! Od takvog šamara i govela, što kažu, lipsavaju a de li neće krštena duša! Vidi, molim te samo, kakav mu je obraz, kâ da je svu nedelju dana držao slačicu na njemu.
— Pazi, istina, kako mu je otekô, kâ da su ga osice naklale! — prihvati drugi, pokazujući na Vukadina kome je doista već otekao levi obraz, pa mu se oko jedva vidi.
— More, šta čekaš! Idi nesrećniče u Okružnu bolnicu, dok ti se nije dalo na gore; ’oće da dobiješ bront, nesrećniče.
— Tešku li ruku imađaše, ako ko boga zna! — dodade opet jedan iz gomile. — O-o-o! Vidi, molim te, šta učini od čoveka!
— I ti to otrpe!
— E, ne bi’ mu ja otrpeo, pa, vala da znam, da ću onoga stika tu na mestu poginuti! — veli jedan.
— Takav sam ti i ja! — prihvati drugi.
— Bože, bože, — veli Živkić opančar, koga zovu Švrća — ja šta misliš, da ga je odnekud nešto đavo naneo da na mene jatakira?! Ne bi on mene ’vako osakatio, kâ ovog veselnika, a on bi video svoga boga! A, komšija?
— Razume se! — veli komšija.
— A, znaš, ja znam sebe! — nastavlja Živkić. — Imam neku, znaš, tešku ruku, pa kad nekoga klepnem, jedna nesreća, komšija! On se samo prostre na zemlju k’ i sveća, pa i ne kopne nogom! — reče i pruži stegnutu pesnicu i stade se sam svojoj zasukanoj desnici diviti. — Bože, bože, kad ga klepim njome, ne treba mu, komšija, zaista ni taj doktor, ni ta apoteka, nego odma’ javi ča-Aćimu klisaru da ga triput oglase u zvona, a kod majstor-Tase tišljera poruči mu „ibercig od čamovine“. A, komšija? A meni posle šta bude; jedared se mre! Za taj život mi baš nije žao, dosta sam vala živeo!
— Tako, čoveče! — odobrava mu komšija.
— Al’ ja znam svoju paraf, jer ja, komšija, kad bijem, a ja onda bijem! Bijem, pa ne znam šta je dosta! Pa zato i ne smem, komšija, nego izbegavam. Čim se negde načini gungula i vidim da ’oće da se pobiju, a ja se uklonim. Uklonim se česno i pošteno. Može da bude neka komendija, a ja neću moći da se uzdržim i strpim. A imam, znaš, neku tešku ruku, pa se bojim kad ga udarim da ga ne složim i ne sastavim sa crnu zemljicu. A ako me neko uvredi, a ja i opet neću da se bijem, zašto imam ovu moju poganu tešku ruku pa posle da se kajem celoga svoga veka, nego ga ostavim. Pustim ga, pa kao velim: Neka od mene ne nađe; neka nađe to, komšija, od drugoga! A, komšija, je l’ to pametno? A za snagu i jačinu, što kažu, čikam svakoga!
— Razume se! — veli komšija.
— More, ako mu znaš selo i ime, — uplete se jedan koji je okukao u policajnom i sudskom predsoblju, pa stoga i poznat u palanci pod imenom Svedok — idi pa ga tuži! Predaj stvar Micku advokatu! More, advokat će da ga odere; da ga odere za tjelesnu povredu i za pretrpljene bolove. Podnesi tužbu; a mi ćemo da svedočimo. Al’ će da se naplaća gedža dangube čaršiji!! Dabogda da ga okrpi i stigne mu za „sudsko“ i svedoke jedan zabran! Pa i teb’ i nama fajda! A i tako odavno nisam pridigo malo „dangubice“, i ne pamtim! Tužbu ti!… E, sinko kiseli, — reče Svedok, više za sebe, odlazeći — nisi ti naišô na majstora! Ne bio ti na mene napasti!
— More, šta ima da ga traži i da ga tuži!? Nek kaže: fala bogu što je ostao živ, jer takav šamar, što onaj malo pre reče, vola obara!
— Kuku, hajduka, što učini s dete! — uzviknu Caja, koja se takođe odnekud stvorila u ovoj gunguli. — Bože, pa ima li u ovu palanku policija, vlast?! Vlast, fala bogu, samo zna da gleda ko kod kog dolazi, a za ovo nema oči što se ubija svet! Tuži ga, majkino, pa bukagije da ponese nesrećnik i razbojnik, a ja ću se zauzmem kod gospodina predsednika, a ja poznajem se dobro s njega. Da ga tužiš, momče!
— More, kakva tužba!
— Da da tužiš nikako drukše a ja sam ti tu, ako niko neće! — viče mu izdaleka Svedok.
— More, kakva tužba! Ne bi’ ja njega tužio! — uplete se džgoljavi Tasica Križač. — Da se tužiš! Koga da tužiš i s kim da se parničiš. I neki mi je čovek! Nego si ti trebao njega da u’vatiš lepo za gunj, pa da mu kažeš: „Stoj, brate, ili rođače! Ama je l’ ti to mene, prijatelju, udari? Ama, slave ti, je l’ mene? Ama je l’ mene, duše ti!? E, ček’ ček’ da vidiš, prijatelju, sad kako ja umem da bijem!“ Pa da si ga zaokupio jednim šamarima! Pa šljis odovud, šljis odonud; pa kâ ono pop odžu šamarisao kad su se okladili, pa mu brojô postove: sreda petak, sreda petak, pa tako sve dotle dok te ne zabolu dlanovi. —
— Pa de sad ti! — prekide ga jedan.
— Stoj, — veli Tasica — još nije svršeno! Pa onda da si ga ščepao za gušu, evo vidiš ovako, pa o zemlju. Pa onda da si mu rekô: „E, ček’, prijatelju, iznova.“ Pa onda ispotekar gazi i bi, dok čuješ boga u njemu; dok mu ne odbiješ bubrege! Da ga biješ pa da ne valja ni bogu ni ljudima! Eto, tako bi’ ja radio!… Kakva tužba, kakvi bakrači! Ja ga tužim, ja mu lepim marke, a ja sam mu i sud! Zašto ja nosim uvek levorver uza se?! Ne znam ja šta može da se strefi! A kad imaš levorver, kolaj rabota! Ja njega dan, ubijem k’i vrapca. Danas slučajno nije pri meni. Nego zna i on na koga će! E, to ti je mojski način! — veli Tasica i pođe ponosito, kao da je sve to što je ispričao i uradio.
Taman prestade Tasica, a prihvati Vasica.
— E, takav sam ti i ja, pobratime! — prihvati žuravi Vasica iz gomile. — Znamo se, pobratime, — i potapka zadovoljno Tasicu po ramenu.
— He, he! nismo zalud pobratimi, — veli Tasica Vasici i potapka ga po ramenu.
— Na vojnika, trebaše on da se nameri, a, pobratime? Je l’ tako? — produžuje Vasica, koji je i sam nekada bio vojnik, bio „satler“ u artiljeriji, i od to doba, iako je to boktepita kada bilo, zadržao ponos i mnoge vojničke manire i rado se broji u vojnike; još i danas ne nosi drugo odelo nego vojničko, šajkaču i mundir, prepravljeno, naravno, tako da se više ne zna koga je roda vojske bio Vasica; — pa čak i onaj „gasluk“ na vratu nije smeo ni jednoga dana faliti. Uvek ide onako kočoperno vojnički; kida se kad ide, kad se s kim pozdravlja, salutira; a kad odgovara, a on uzme vojničku pozituru i veli oštro: „Razumem, staroartilerijski!“ Sad je pamuklijaš „na parče“, ide tako po kućama sa drndalom i drnda vunu iz minderluka, modroca i jastuka, ali stari, vojnički duh je još jednako u njemu, što kažu: čime se lonac prvi put napuni, na ono posle jednako i udara. — Pobratime, — veli Vasica Tasici — ču li onoga šta veli? Da zalepim marke, pa da ga tužim! Em da se istrošim, em da se ne ofajdim! More, evo mu marke, — pa se isprsi onako u mundiru, a pokaza dlan — pa kada mu zalepim s ovu moju ripidu na oba obraza jedno sto marke, u vrednosti od sto dinara, pa, pobratime, nek ide posle on mene da tuži! A, pobratime, šta veliš, da ga je nešto zla sreća donela, pa na mene da napadne i jatakira, lepo bi se proveo, a, pobratime?! A, čisto ne verujem! — veli Vasica ironično.
— Kâ i na mene, pobratime! — veli Tasica.
— Lepo bi mu išlo, pobratime! Samo komandujem: „Punjenje, u pet radnji granâtom!“ Razumem! Napred, stara diko artilerijska! — reče Vasica, pa namignu ispod šajkače. — Pa onako ja mojski, onako, kako ja znam, da mu prišijem jednu vojničku merabu! A, dao bog, laka mi ruka! — veli Vasica namigujući i gurajući Tasicu.
— More, nek fali boga, — veli Tasica leno.
— Ah, — reče Vasica — pa se grunu u grudi, koje je pokrivao tobdžijski mundir, — što ga đavo ne nanese na mene! na majstora!
— Kako, pobratime, grdna šteta! Ja l’ na mene, ja l’ na tebe! — veli Tasica.
— I kud pa ja da se tad ne strefim tu?! Po sto put, bre, prolazim ovuda kad ne treba, a danas baš, na moju nesreću, da se ne nađem, kad imamo mušterije i kad trebaše?! More, pobratime, baksuz sam ti. A šta veliš, a zaista bi ga u ponjavu, ja l’ na lesu, odneli u njegovo selo! Da zapamti šta je to tobdžijsko, artiljerijsko bijenje! A, pobratime, — zaintačio Vasica odlazeći s pobratimom Tasicom ispod ruke, a nabijajući jednako šajkaču na desno oko — šta veliš, jednu onako tobdžijsku i artiljerijsku staro-vojničku merabu! Ne treba mu više! Onda viče: „Kuku i kumim te, Vasice, okani me se kad te ja ne diram!“ a ja samo vičem: „Razumem!“ pa složim s ovu moju ripidu, vidi, pobratime!
— More, ne znam ti, al’ ja da ga propustim! — veli Tasica Vasici.
— Dosta sam mu i ja, pobratime, — veli pobratim Vasica pobratimu Tasici. — Gore mu nesreće i napasti zaista ne treba!
— A, šta veliš, ovako nas dvojica?! — Jok, jok, ja ovako sam, pa mu dosta! Nego, ’ajde, pobratime. Šta je ’asne kad se onaj neće vratiti, zverka je ono!
I odoše trijumfalno Vasica i Tasica ispod ruke, razgovarajući živo i upadajući jedan drugome u reč. Samo čuješ obojicu gde viču: „Ama ja sam mu dosta, pobratime!“
— O, o, ljudi božji, šta se načini za čas od čoveka! Vidi, molim te, — reče neki novi — kako mu levi obraz narastô kâ somun.
— Samo jedanput, pobratime, da sam ga pusto dofatio, — čuje se izdaleka Vasica sa svojim jagodinskim akcentom, — pa ako ostane živ, to mu je, pobratime, ćar! A, šta veliš, pobratime Tasice?
— ’Ajte, more ljudi, razilaz’te se! — opominje ih Jevđa, onaj kalfica, Vukadinov takmac kod komšinice Kajčice. — Šta ste se skupili kâ da je neka panorama ja l’ švapska komendija. Dobio čovek šamar,… pa čudna mi posla! Valj’da mu je to sefte! Nije mu to prvi, a neće mu, beli, ni poslednji biti! Šta mu pristajete na muku; malo mu je njegove muke i bruke, nego ste se iskupili tu kâ na mečku!
Eto tako, svet kao svet. Svoj hleb jede, a tuđu brigu vodi! Jedva dočeka tuđu muku i nevolju, samo da ima, onako besposlen, čime ispirati svoja usta, i da ima čemu sehiriti. Tako i ovde danas. Neko ga kao teši, neko sažaljeva, neko mu daje savete, neko ukore prijateljske, neko mu se podsmeva, — ali svi složno jedva dočekaše događaj,tek da imaju o čemu razgovarati.
— Pa tako, kâ što ti reko’, — veli mu stari Aćim klisar — kupi ti, sinko, kamfora, jednu kuglicu, ne treba ti više, pa dobro namaži i njime istrljaj dobro taj obraz što ti je otekao, pa će da prođe kâ rukom da si odneo. A ne košta mnogo, sva stvar deset para; ili ’ladne obloge, eto, to neće da košta ni toliko.
— Eto, ja mogu da ti istrljam obraz, — upade Cajka — što imam veštu ruku za take stvari, a zaista daleko mi nije druge! Dođi k meni, pa tetka Cajka će te istrljati dobro!
— He, he, samo da ti je da ga pomiluješ malo po obraz! Pa fajdica je i to! E, grešna Cajo, takva ćeš da se i pocepaš! — dira je onaj Ljubisav ćiftica.
— Marš, nesrećo trgovačka! Ti uvek na neko rđavstvo obrćeš! Ja ovo za sevap radim; sevap je bolno obići i pomoći!
— Pa još ako je mlado, Cajo! A da ispovrti evo ovaj stari Aćim klisar, pa da se izvali u krevet, pa iako je sevap, bi begala kâ Ciganin od porezu — odgovori Ljubisav.
— More, tetka-Cajo, — veli drugi ćiftica — i meni nešto kâ da će da otekne obraz; da dođem i ja!
— Ubio ve bog, da ve ubije! Zdravi ste, pa ne znate šta je bolest, pa vi je sve do k’mendiju. A ti, momče, ne slušaj nji’, nego dođi!
— E pa ’ajte, ljudi, da idemo. Ostav’te bolesna čoveka. Zar mu je malo njegove nevolje!
I jedva jednom počeše da se razilaze, a svaki pri polasku ne zaboravi da ponovi ili da dâ svoj savet Vukadinu, koji je samo ćutao, zabavljen o svom jadu. On, kome je nekada i za mnogo manju nepravdu uskipela krv i bunila svest, pa se odmetao u hajduke, sad je ćutao i otrpeo, — toliko je ova takozvana civilizacija, trgovačka uglađenost i lepi maniri, sve to bilo u stanju mekšati narav njegovu, od bika načiniti vola. On možda i ne bi to trpeo, možda bi odgovorio ravnim načinom onom zveru, ali je to sve bilo, što rekli naši stari spisatelji, delo jednoga oka trenuća. Seća se samo kako je video ćopavog Arsu tišlera kad je prolazio, pa mu se ujedared učini kao da ovaj odskoči, a posle propade u zemlju. Šta je zatim bilo, šta je rekao ili radio, ama baš ništa se ne seća. Kad je došao k sebi (a jednako je bio na nogama), onoga krvnika već ne beše tu, daleko je bio odmakao, a oko njega se zgrnuo besposlen svet, pa ga pita, rezili, savetuje i teši.
Ali Vukadin nije čuo a ni tražio utehe. U duši se njegovoj kuvalo. Užasna duševna borba, stid i bol, i fizički i duševni. On sede na ćepenak, uze započetu pamukliju i stade je šiti, okrećući jednako zdravo oko na nju. Šio je tako i ćutao, nikom nije odgovarao dok se nisu razišli i ostavili ga njegovoj tuzi i mislima njegovim. U mislima proletaše sve vreme šegrtovanja svoga, i vide da je to čitav niz beda i nevolja. Dok je kao šegrt trpeo natresanja i vukao šamare, nije mu, naravno, lako bilo, ali se tešio bar time da će tome biti kraj kad se oslobodi za kalfu; onda neće vući nego će deliti šamare. Ali ga, eto, stara sreća tera jednako. On izvuče i kao kalfa, a onaj krvnik mu proriče još da će ga ta sreća pratiti i kao majstora. Žalosni izgledi! Tako razmišljava Vukadin jednako, a jednako mu obraz otiče, dok dođe kao male gajde. I on jednako šije, šije strasno i brzo i ne diže oči (to jest oko) sa posla, i tek kad završi jedan kraj i htede da pregrize konac, diže oči i spazi komšinicu Kajčicu, kako radoznalo viri odande iz kapije i gleda ga. To ga još više dirnu i smuti, pa, kao što je to uvek slučaj ili, bolje reći, pravilo, da nesrećan čovek na sve strane vidi samo neprijatelje i pakosnike, tako se i Vukadinu učini da se Kajčicine oči smeju, da mu se smeje ona. On spusti oko na šav, pa je šio dalje, ali ga je to što je opazio jako zabolelo. Posle nekog vremena diže oči po drugi put i opazi Kajčicu kako još stoji u kapiji, plete čarape, menja poglede sa Jevđom i smeši se na nj; a pletući čarape ona vešto plete i kažiprstom, preti na Jevđu i smeši se. To je Vukadina još jače zabolelo, i on se opet predade poslu. Treći put opet pogleda na Kajčicu, ali onako krišom, ispod oka. Ona je sad u njega gledala i opet mu se učini da se smeši na nj. Ne mogade da otrpi to.
— Šta me gledaš? — zapita je grubo, jer zaljubljen Srbin obično je grub.
— Ko te gleda?
— Obukla si se u te čarape kâ štumadla, pa stojiš na kapiji povazdan pa gledaš.
— A što, valjda sam stala pred tvoju kapiju?! Valjda tebe gledam?! I jesi mustra za gledanje!
— A, pa kao Jevđa nisam, razume se. Samo ček’ da vidimo šta će gazda Radojko da kaže, kad mu kažem kako mu ćerka gleda momke kâ švapska frajla! Ti poče baš kâ tetka Cajka.
— O, nesrećo seljačka, zato i vučeš šamare! — reče Kajčica i povuče se ljutito u avliju.
E, ovo poslednje ga je najviše zabolelo; više nego da ga je išamarisao ceo levački srez, koji skoro sav pazari kod gazda-Milisava. I on oseti da je sve propalo i da mu više nema stanja u mestu. Oseća da neće on dugo jesti hleb iz ovih furuna. Šijući dalje, razmišljao je šta će i kud će? I rešio se tvrdo da ode odavde, a kuda — to će već posle videti. Tek u ovom mestu neće više ostati, što rekli, ni vrana kost da mu ne donese ovde!
Da, on je mogao s pesnikom reći: „Sve je prošlo što mi se mililo!“