Glava peta
U njoj je opisano kako se Vukadin rešio da napusti zanat i da drugim putem traži sebi selameta. Tu se javljaju prvi simptomi Vukadinove žeđi za naukom, pošto mu je Jovica Čapkun otvorio njegove umne oči.
Od onoga kobnog dana Vukadin nije više onaj stari Vukadin. Ne može da ga pozna ni sam njegov gazda, koji se trudio da zagladi one nemile uspomene, ali ne motaše nikako, a međutim osećao je štetu od ovakog držanja Vukadinova. Jer mada ga je — kao što je čitateljima poznato — onako publično izobličio i kaznio čak pred onolikim svetom što je krao na kantaru, — ipak mu ne bi pravo što je sad udario u drugu krajnost, te je merio pravo kao da se sprema u Svetu zemlju na hadžiluk, pa sad daje za spokoj duše pokojnom ocu svom.
— Ama tebi ne vredi govoriti, — govorio mu je često gazda Milisav posle toga nasamo; — gde ti kažem da čupneš jedno vlakno, ti, brate slatki, zdipiš celo runo! E, ne ide to tako! Nemaš, brate, načina! Treba po malo, da se ne opazi. Zrno po zrno, eto pogača; kamen po kamen, eto palača! Od svakoga pomalo, pa njemu nije štete (jer ne opazi), a nama velika fajda! A ti predižeš kâ da liferuješ državi! Drugo je državsko, a drugo, brate slatki, prifatno! Prifatni, kad mu meriš, otvori sto očiju, a za državu kad meriš, spremiš samo jedan dobar ćevap za komisiju za primanje — pa meri, vala, ako ’oćeš i dram u òku ide to! Dakle, to su razne stvari! Zašto, za državsko, ako ne pridigneš ti, ’oće da pridigne drugi, pa bolje ti nego drugi.
Sve to nije pomoglo. Gazda Milisav lepo izgubi svoga Vukadina. A međutim i sam je u duši priznavao da se ne može meriti sa svojim učenikom, koji ga je nadmašio. Vukadin se umudrio, pa postao hladan i zvaničan. Za pazar mu baš svejedno, kao da nije dućandžija nego kao da je poštar. Niti više onako vešto umamljuje i uvlači u dućan, niti ih onako srdačno ispraća iz dućana kao pređe što je činio. Grdno se, što kažu, napsio, pa odgovara čak i samom gazdi, a već za mušterije da i ne govorim, njih prosto rasteruje. Tek čuje gazda Milisav poneku mušteriju gde veli: „Iha, valjda si mi ti jedan dućandžija u čaršiji!“ pa odlazi iz dućana.
— A ’oće l’ da se pocepa to? — pita mušterija.
— Pocepaćeš se i ti, snašo, a de li neće to! — Ima li što bolje? — pita ga druga mušterija.
— To ti je i najbolje i najgore; valjda si mi ti najbolja mušterija! — odgovara, a i ne gleda na mušteriju.
— Ama ovaj ti cic dobar, — veli mu snaša — dopada mi se; no samo, znaš, da su mu nešto ovi cvetići zeleni a ovi ovden žuti. —
A on je prekida i osorljivo joj odgovara kako može doći do tih boja, pa nek sama farba.
A mušterija izlazi iz dućana, a gazda Milisav, sav bled i zelen, samo ga gleda.
— More dete — reče mu gazda oko Petrova dne — ti kako si počeo, da bog dâ da dočekaš Đurđevdan kod mene!
— Da ne dâ bog ni Mitrovdan!… Kakvi Đurđevdan!
— ’Oću da oteram lolu i nesrećnika… Meni treba čovek radenik! Iha! Za momci mi lako, bar toga zelja dosta!
— A što da me teraš! Idem ja i sam; sam sam došao, sam ću i da idem! Zar mi je teško za gazdu! Kâ đubreta dosta.
Eto tako se počesto razgovaraju. Take su scene počešće između gazde i kalfe od ona dva šamara, naročito od onog poslednjeg koji dobi Vukadin, a koji ni Tasica ni Vasica ne mogaše osvetiti. Gazda preti da će da ga otera; a Vukadin da će ga i sâm ostaviti, i traži jednako račun i ajluk. I tu se onda gazda Milisav malo upitomi, postaje blaži i okupi savetovati Vukadina, ali ovaj ostaje pri svom. Tako se iz dana u dan odlaže isplaćivanje ajluka i odlazak. I tek se oko Preobraženja Vukadin opet napsi i stade tražiti, i to mnogo odlučnije, svoj ajluk.
U to doba se rešio da ide, a znao je i kud će i šta će, i ništa ga već od toga nije moglo odvratiti. I put i metu pokazao mu je drug njegov Jovica Čapkun, koga je tu skoro uzeo gazda Milisav u dućan i koji je s njim zajedno na ćepenku šio.
Sedeli tako jednog dana Jovica i Vukadin na ćepenku i šili. A hlad pao već do pola sokaka, i svet već uvelike prolazi.
Prolazi i neka gomilica mladića i nešto živo razgovaraju. Nju je često viđao Vukadin da tuda prolazi, obično kad već hlad padne do pola sokaka, ali kraj onog njegovog jada nije mu zadugo palo na pamet da pita ko su i šta su.
Obično su džakali kad su išli, zakrčujući po pola sokaka. Nosili su svi velike šešire i razbarušenu dužu kosu. Uvek su se živo razgovarali i prepirali kad su išli sokakom. Nisu nikad dangubili, nego su pretresali naučna pitanja. Najradije su se prepirali o idealizmu i realizmu; velika većina ih je bila za ovo drugo, za realizam, i u nauci i u životu.
Jednoga dana baš se nekako slučajno zaustaviše pred gazda-Milisavljev dućan i zadžakaše.
— Ah, šta ti menu tu! — reći će jedan plavi. — To je uzvišeno… veličanstveno!
— Zar to uzvišeno! — stade pred njega drugi, čupavi, sa užasno velikim obodom od šešira i uspravljenom jakom kaputa.
— Jeste, to je veličanstveno! — veli mu plavi.
— E, čudna mi čuda! Dakle, to veličanstveno:
Svijet dršće, vasiona cela!
pa, ovaj… kako ono beše dalje:
— Pa da zahte promisao večna,
Srušiće je u šaku pepela!
— dovrši plavi.
— Dobro… lepo… — veli čupavi. — E, dakle, sad da razudimo nožem suvremene kritike i analizujemo to. —
— Ama šta da analizujemo, — veli onaj plavi, koji je slabo mario za disput — kad je izrečen sud o tom!?
— Ko ga je izrekao? Ja ga bar još nisam izrekao.
— Eh, šta ti! Ko o tebi govori. Izrekao ga je Andrejević u svojim: Estetičnim odlomcima. Jest! Autoritet jedan.
— Pazi, molim te, ovoga budale šta govori, — reče čupavi i okrete se ostalima (a svi stoje jednako pred gazda-Milisavljevim dućanom, a tu na kapiji i Kajčica, plete čarape i menja poglede s jednim iz gomile, koga izgleda da baš ni najmanje ne interesuje ovaj naučni disput). — Pazi ga, molim te! On se u devetnaestom veku poziva na autoritete! Hahaha! E, ljudi! — reče — pa se stade krstiti levom rukom.
— Nego! A šta ti misliš, i koga se ti držiš! Koga ti pripoznaješ?
— Ja ne priznajem nikakve autoritete! — Zar baš nijednog?
— Samo jednog; a taj sam ja! *Ja sam sebi najveći autoritet! *
— Onda se ti držiš vrlo glupog autoriteta! — reče mu plavi.
— E, nije nego ću da pevam kô ti!
— Nije nego da kritikujem i rušim sve kô ti.
— Molim, molim… Ja kritikujem i anališem u celi da poznam bolje; pa ako sad nešto porušim, to je samo zato što je to bilo trošno samo po sebi, pa nije moglo da izdrži racionalnu kritiku. Evo uzmimo sad, na primer, one stihove maločas citovane. „Svet se trese i drma“… Molim te, kako ono beše?
Onaj plavi mu iscitira.
— Dakle: Svet drkće i cela vaseljena, a kad zahte ta večna promisao, a to je dakle po pesnikovom bog, onda će se i taj svet i ta vaseljena da pretvori u šaku pepela… To je, otprilike, smisao tih stihova, je li? E, pa lepo, — reče čupavi i zavali šešir, prekrsti ruke, pa stade pred onog plavog idealistu — lepo! E, šta je tu sad uzvišeno? ’Ajde, kaži mi, molim te, evo pred ovima, ovi slušaju. Je li uzvišena ta tvoja veličina snage večnoga promisla, boga, koja je kadra da sruši celu vasionu u jednu šaku pepela, a od koje se nijedan kalup sapuna ne može napraviti? „Misao je apsurdna, veli Svetozar, ili, upravo, to se može samo kazati ali ne i zamisliti; a ovamo estetika nalazi da je to uzvišeno.“ A sasvim naravno… drukčije i ne može biti. Kome su autoriteti jedan Aristotel, Hegel, Kuno Fišer, i tutikvanti, tome je uzvišeno! Naravno, naravno! — I stade se smejati i lupati po butinama. — Pisarev—
— E, nije nego će mi još i Pisarev biti autoritet
— Pisarev! A znaš li ti da je on Drepera ispravio!!
— Eh, nije nego! Njega da se držim.
— A, pa ne bi ti ni škodilo. Bar bi, kad već ništa pametnije od pevanja nisi izabrao, pevao pametnije stvari a ne o ljubavi, o ruži i slavuju. U život, gospodine moj, u narod, u njegove jade i nevolje, a ne o ruži i slavuju! Više vredi jedna kulturna biljka kopriva i jedan ćuran sa masnom trticom, nego sve te vaše ruže i slavuji ovoga sveta!
— Pa jeste, — veli plavi — to je ono Zmajevo, kad je magarac pojeo frulu od trske:
Magarac se ne zna lepše provesti, —
On prezire što ne može pojesti.
— Jedna Đurina Švalja preteže sve moguće Đuliće Zmajeve, — veli čupavi.
— Lepo je i jedno i drugo! — veli plavi.
— „Književnik je dužan, — veli lepo, čini mi se, baš Svetozar na jednom mestu — da razume život ljudski sa svima raznostručnim prilikama što ih život stvara; da razume potrebe koje se rađaju u životu i da odgovori na pitanja što ih život zadaje svakim trenutkom. A to može samo čovek sa suvremenim obrazovanjem“, — završi čupavi i grupa se udalji od gazda-Milisavljeva dućana.
Vukadin ih je slušao ali ništa nije razumeo, kao ni Jovica. Jedina Kajčica kao da ih je razumela, jer se nekako svakad u to doba nalazila pred kapijom kad su oni prolazili.
— Bre, kako lepo govori, — čudi se Vukadin — govori pa i ne zapinje, kâ da čita iz knjige!
— Pazi gospočiće, kako zadžakaše kâ da im je pela čaršija dužna! — reče Jovica Čapkun. — E, baš ne mogu da ih gledam.
— A koji su to? Jesu l’ to pisari neki? — zapita Vukadin.
— Pravnici! — veli, a šije dalje.
— Je l’ činovnici?
— Jok, more! Činovnici će tek da budu. Ima ti tu, vi’š, Vukadine, i za pisare, za sekretare, pomoćnike, kaznačeje, kapetane, okružne načelnike, komesare i za sve. A sad su još đaci iz gimnazije i Pravničke škole. Sve đaci —
— Zar tol’ki! Pa to sve veći od mene. A šta uče tol’ko.
— Pa nauke.
— Zar još, pa dokle će?
— Pa činovničke nauke. Sve će to, more, da bude gospodin i činovnik, pa će da prima plate i diže dijurne, a sve od naše ruke i od našeg rada i znoja. Nego, što da ne diže, — veli udevajući u iglu — kad može. A ti zar, bajagi, ne bi?! I ja bi’, da sam učio škole.
— A mnogo li, bože, treba da se uči? — Pa, treba! Od osnovne škole, pa svrh toga još deset godina… A može i sa manje muke. Eto, jedan moj brat od strica tri gimnazije, pa ćata već šesta godina. Pa sad dere li dere seljake. Ima para i za pod interes.
— A lako se uči?
— Lako brate, samo ko hoće. I ja jednu gimnaziju što sastavi’, pa ne moga’ više. A dve godine uči’, pa ništa! Kad dođe drugi Petrovdan posle službe, a ja crkô.
— Kako: crkô?
— Lepo, propado’ kâ magarac na led! — Zdravlja ti! — reče Vukadin, koji se zainteresovao beše i spustio iglu i rad.
— Bogami ti kažem! — reče Jovica Čapkun, pa ostavi i on posao i stade pričati. — Ružno mi pročitaše. Direktor mi reče: „Izgubio si, dete, pravo na školovanje. Idi sada, veli, kući, pa se na zanatu dobro vladaj, pa može, veli, i opet od teb’ čovek da bude. Otečestvo, veli, oskuđeva u dobri majstori. A vi, deco, reče, pa pokaza na mene, nemojte, veli, da se ugledate na Jovicu, da vas isto to, veli, ne postigne.“ Ja uzedo’ kapu pa odo’, a oni ostadoše da se još maju i mlate.
— Ode kući?
— Jok, more! Kakva kuća! Ne smedo’ taj dan kući na ručak, nego odo’ u vrbak kraj Morave da se udavim, zašto pred oca na oči živ ne smedo’! Pa strefila se lepa voda, te se ja žestoko iskupam nekoliko puta—
— A nisi se udavio?
— Jok, more! Kažem ti, lepa voda, pa mi žao za kupanje. A pomisli’ se opet u sebi, pa rekô: „More, a zar sam jedared izvukô batine i za manju stvar.“
— Pa šta uradi?
— Sačeka’ tu lepo dok se smrkne, pa kad pade mrak, a ja pođo’ kući, onako „sve po ’ladu da me ne poznadu“, pa štuknu u kuću, pa pravo pod guber!
— Pa bez večere?
— More, džaba ti i večere, samo dok se otac odljuti… da se pretrpimo malo.
— A šta ti otac veli?
— A tatko, čujem, kako raspituje za mene i razgovara se sa majkom. Pita je: „Je li došao, veli, onaj lola i nesrećnik i sramota moja? Veli, nema ga celog dana.“ A majka mu veli ( a ja sve slušam ispod gubera): „Ostavi dete kad spava, zar je njemu, veli, lako. Živ ga sram izede; dete, veli, osetljivo na moju familiju. Pusti ga, nek spava.“ „More, kakvo spavanje“, razdera mi se tatko, a ja se od stra’ uvukô i skupio pod jorgan kâ mačor, „kakvo ga spavanje napalo danas! Ja se celo poslepodne pretura’ po minderluku, veli, pa ne moga’ oka da sklopim, a njemu do spavanja.“ „Pa, de, veli majka, a ti valj’da nisi bio dete!“ „Živ me sram izede, slušam tatka kako govori; kad me srete komšija Pavle, a ide iz gimnazije sa svojim đakom a đak s knjigom, a meni ne dade đavo mira nego ga za pakost i moju nesreću zapitam: „Kako onaj moj? —“ a on mi reče: „Kâ i lane komšija, propade, veli, kâ magarac na ledu, pa sad, triput bog pomaže, ama moraš da moliš ministra.“ — „Ne molim ja, vala, nikoga!“ ču’ gde reče tatko pa se diže, a u mene zastade duša, zašto znam šta će biti, a ja glavu pod jastuke i prikupi guber pa držim oko sebe, znaš, manje će da bole.“
— Ene! Sad će da bude kijameta!
— „Ne molim ja nikoga za jednu lolu i nesrećnika“, veli tatko, pa se diže pravo mome krevetu, a ja prikupljam i pritežem oko sebe guber, a lepo čujem sve. — „A, filozofe i kaznačeju majkin“, viknu mi tatko, „a šta bi s tobom?! Ti meni, veli, baš dobro obeli obraz, a? I ovu godinu propade!“ „Nemoj, veli mu i moli ga majka. Oboriše ga oni nesrećnici profesori iz pizme kâ i lane. Ostavi dete, razbolelo se, veli, dete od grdne muke i sramote! A sutra ga, veli, pitaj!“ „More sutra će, veli tatko, da me možda prođe ljutina; nego danas imam nešto ćef da se razgovaram s njim!“ reče, pa dofati štap trskovak, a trska, ona nesrećna morska, pa ne može da se prebije, pa me stade zlo biti.
— Ej, kukavac sinji! Veliš: bog da pomože guber.
— Jok, more! Ništa mi, brate, ne pomaže ni guber, boli kâ da ga i nema! A ja kad vido’ da ne pomaže, a ja iskoči ispod gubera kâ čupavac iz kutije, pa nago’ na vrata, a tatko za mnom pa me vrati. Pa me tera onim kletim trskovakom po sobi iz budžaka u budžak, a ja grebem kâ mačka uza zid. Skočila i mati i tetka da me brane; te da bog pomože, ne dofati svaka mene, nego tek treća, raspodelismo batine! izvukosmo svi črez moju nauku! A ja se malo posle promisli’: „More, pa ovo ja da kažem: fala bogu; ja jošte ponajjeftinije prođo’. Ja bar ako dobi’ batine, ja barem i poftorava; ama one, veselnice, ni vidoše gimnaziju, ni povtoravaše, pa izvukoše!“ — „Pa da molimo! veli mu majka, kad se umiri malo, gospodina ministra, za još jedanput, možda će, veli majka za mene, dete da se popravi. Imaju profesori pizmu nešto na njega, a dete se dobro uči.“ „More, veli joj otac, kakva pizma, kakvi bakači! Ništa od ovog nesrećnika!! Ovo se turilo, veli, na tvoju familiju, pa će da ostane zevzek Ibrahim. Žali bože tol’ke pare što dado’ za knjige i plajvaze.“ Te ti tako ja em dobi’ batine, em lego’ bez večere.
— I ne mogaše više u školu!
— Ne dadu. Dvaput može da se uči, a treći put ne dadu. Teraju na zanat.
A ti jedva dočeka da ideš na zanat?
— E, da je po mom ćefu bilo, drukče bi bilo. Još u gimnaziji puče mi lepo srce da idem u bandiste.
— Pa što ne ode?
— More, kad spomenu tatku, a on me opet izbi dušmanski.
— A biju li u školi?
— Jok, brate! Nit’ biju niti te daju u vojsku. Ne sme profesor da te kljucne, odma’ padneš pa se obneznaniš, a profesor posle zort ima od ministra.
— Pa to dobro, bolan brate!
— Kako da nije! Gospodska posla.
— Eh, da grdne budale! Pa što ne ostade?!
— Pa je l’ ti reko’ da nisam mogao više. Beše mu! E, a da mi je onda bila ova moja sadašnja pamet. Ali beše mu: protrč zeče! A ne znaš kako mi žao što nisam svršio za advokata. To da budeš, bolan brajko! Taj što se naplaćuje i dere seljake! Šta je ovaj naš gazda Milisav. Od njega bar seljak iznese nešto iz dućana! Advokat, Vukadine, advokat da budeš, pa da te vidi bog, a da dižeš na kantaru, taman za taj posao.
— A da l’ bi’ mogô ja?
— A što da ne bi. Jesi l’ svršio osnovnu?
— Jesam.
— Imaš li krštenicu?
— Evo mi je u jandžiku.
— A kol’ko ti je godina?
— Šesnaest.
— Aou, moj brate.
— Što?
— Mnogo, brate! Nego ništa. Možeš opet, samo moraš da moliš ministra. Da pošlješ molbu.
— Pa ’ajdmo zajedno.
— Ba! — reče Jovica. — Meni sad već dobro i ovako. Nego ti idi, kad vidim da imaš volju.
I doista, Vukadinu se dopala ta misao. Ona mu se selila u glavu i on se njom nekoliko dana zanimao šijući na ćepenku. Toliko se po neki put zaneo u mislima, da ga je sam gazda morao opominjati da ne propušta mušterije koje blenu pred dućanom, dokle ih prvi komšija ne oslovi i uvuče u svoj dućan.
— A je li, — zapitaće Vukadin Jovicu nekoliko dana docnije, opet tako jednoga dana posle podne, kad je čaršija bila prazna, a gazde im prilegle, kao obično, posle ručka; — a treba l’ dosta arča za školu?
— Pa treba. A može i bez para. Koliko nji’ uče i svrše bez parića! Možeš da nađeš kakvo posluživanje, a možeš da dobiješ i blagodjejanje državsko.
— A što mu je to?
— Pa ajluk; ajluk što ti država plaća zato što se učiš.
— A ’oće l’ da plaća?
— A što da ne plaća; zar ako je država pa mufte da joj se prođe. Nema džabaluka, nego plati, brate!
— Ene, zar i to može da bude! Ama slave ti! — viknu radosno Vukadin. — Zar može da plaća?
— „A, država je jaka kobila!“ zboraše moj pređašnji gazda, Ristosije liferant.
— More, ako je to tako, Jovice, neću ja još dugo da mu šijem ove pamučine i fustane, videćeš! Pa veliš, plaća?
— Plaća, kad se dobro učiš. A, pa i kad se ne učiš. Ako ne znaš, a ti metneš ruku na pâs, pa se napraviš kâ da te zavija u trbuvu, pa profesoru kažeš: „Blagodjejanac sam, gospodine“, pa dobiješ bolju belešku. Pa tebi stiga! Dobru belešku dobiješ što si blagodjejanac; a blagodjejanje dobiješ što se dobro učiš.
— More, još sutra idem! — klikne Vukadin veselo.
— Rano je. Čekaj još nedelju-dve.
I Vukadin se reši sasvim; rešio se ne samo da ode iz ovoga mesta, nego i da batali ovaj zanat i da se prihvati drugog posla. A dao bog visio, što kažu, o svom piljku već odavno, pa nije imao nikoga ni pitati za dozvolu, nego što on reši, to nije moralo ići višem kakvom nadleštvu na odobrenje.
Njegovi se slabo brinuli o njemu, zato o njima i nije bilo reči u ovim prethodnim dugačkim glavama, na koje se već mnogi lepi i nervozni čitatelji tuže da su razvučene i pune mnogih sporednosti. Majka se njegova još najviše brinula i raspitivala za nj i sećala ga se. Ona mu je od vremena na vreme tako po kakvoj prilici uvek po nešto slala: kad par čarapa i nazuvica, kad zastrug kajmaka i pečenicu pršute, a dva-triput i po osam groša, i to je jadnica činila i kad se preudala. Inače od ostale svoje rodbine baš nikakve fajde nije video, ni od braće ni od stričeva; i malo su se i viđali. Svega jedared ga je, dok je još šegrtom bio, obišao stric. To je bilo odmah nekako prve pola godine posle onoga kad se Vukadin zagubio od svojih. Našao ga je užasno kosmata i čupava, sa užasnim bućem kose na glavi, još kako ga je majka poslednji put u selu ošišala. Stric ga uze i povede onako užasno čupava u berbernicu.
— Može li, majstore, od majmuna da bude čovek? — reče stric, pošto uđe u berbernicu i nazva boga majstoru.
— Može, gazda, izvol’te sesti! — reče berberin i uze brijač i peškirić, da mu veže.
— Ama nije za mene, nego za ovog ovdje majmuna, što dođe sa mnom; to mi je, znaš, veseli moj sinovac! Da ga ošišaš, ako možeš.
— Može, može! Da ga uredim i duzdišem, pa da izađe odavden, pa kô oficirsko dete.
— E, pa dela, slave ti! Znaš, siroče je, pa meni palo na vrat. Ako može, a ti ga ošišaj, a neće ti biti džabe zaista! A pošto?
Berberin mu reče pošto. Pogađaše se poduže, jer stric reče da je „mnogo za dijete“; a berberin, opet, da ima veliku glavu i da će mu zadati više posla nego kad je onomadne šišao pinča gospodina Cibulke apotekara, za koje je dobio deset groša; — dok se najzad ne pogodiše za groš. I berberin pristade više „sevapa radi“ da ošiša, kao što je i stric Vukadinov „sevapa radi“ platio groš.
— E, dede sad, — reče brica šegrtu — pokaži se šta znaš… Ovo mu je sad prvi put što šiša mušteriju! — doda zadovoljno majstor i da znak šegrtu; a ovaj posadi Vukadina na stoličicu rekav:
— Izvol’te, kako želite?
— Gospodski! — reče Vukadin sedeći i držeći fes u ruci.
— Do glave, — reče stric, nek mu traje bar godinu dana.
— Dakle, do panja! — reče brica.
Dok je šegrt Vukadina šišao, posedeo je tu i stric mu i razgovarao se. Pričao je berberinu o svom mekom i bolećivom srcu, i šta ga sve košta dosada to bratovljevo dete što se sada šiša, a posle je platio groš, zapitavši je l’ sve pošteno plaćeno, i dodavši da on ne traži ništa džabe i da svaku majstoriju treba česno i pošteno platiti, pa ode.
Eto to je jedino dobročinstvo zapamtio Vukadin od svoje velike i mnogobrojne rodbine, a i to mu je preselo, jer kad je izašao u svet onako „na basamake“ ošišan, — za nekoliko dana nisu ga ostavili na miru. Ko ga je god sreo i video onako ošišana, pitao ga je ko ga je šišao, i svaki je ružno rekao za majstorov posao na štetu Vukadinovu.
A take uspomene slabo su ga mogle vezivati za rodbinu.