Glava dvanaesta i poslednja
U kojoj je opisan jedan buran i pun događaja dan iz života Vukadinova, dan 13. jula, u kome se Vukadinu ujutru smrklo a uveče svanulo!
— Šta ti je, — zapita na podne Dara Vukadina videći ga pokunjena — što si opustio te brkove kô da su ti se sve galije potopile!?
— Ništa, nešto mi se desilo! — veli Vukadin kiselo i kratko.
— Što? A šta ti se to dogodilo? — zapita ga Dara, koja se slabo interesovala i razbira, a za naše unutrašnje političke prilike. — Gde si proveo danas pre podne?
— Niđe i nikako! Provô sam se kô bos po trnju. Odo’ u kafanu i ne znajući ništa, kad uđo’, a ja upadoh tamo kâ pas u vašar. Svi graknuše: „Ua, ua! Šta ćeš sad!?“ vele oni. „Dođoše opet naši“, vele!
— A koji naši? — pita Dara.
— Ama opet neko novo ministarstvo! Nikad da se smiri ovaj ojađeli pradedovski toprak zemlje, pa to ti je! — Dođoše oni pređašnji, oni što se dobro znaju s ujakom.
— No, fala bogu, — veli Dara — pa to je dobro, sad se bar možeš nadati i očekivati.
— A jadno ti nadanje i grće očekivanje!
— Što, — veli Dara — pa sad će moći opet ujka Nastas da poradi, a i kumovi.
— More ne javlja mi se ni kum Rista ni kum Proka, kâ da smo u Inđiji, u zemlji prokletoj, đe kum kuma po sudovi ćera.
— A što, bolan?
— Eh, što. Nikad luđe u životu ne učinih! Ja ti, bogme, ostado’ o svom niklu!
— Kuku mene, crni Vukadine, a šta si to uradio?!
— Eh, šta sam uradio, uradio!… A, otklijen sam ja mogao da znam šta se iza brda valja?!
— Dobro, pa šta sad misliš da radiš?
— Da šutim pa da trpim, samo ako oni mene trpe! — veli Vukadin.
Sve su ovo bili rebusi i zagonetke za Daru sve dotle, dok se nije našla s ujka-Nastasom i zapitala ga: šta sve to znači i šta je Vukadin uradio?
— Šta je uradio? — veli ljutito Nastas. — Pitaš me šta je uradio? Uradio je da ne bi trebalo više boga da mu nazovem! Znaš onu starinsku reč: „Magarac, kad mu najbolje pođe posao. a on se onda seti da ide da igra na led, i da prebije nogu!“ Eto, to ti je i s tvojim Vukadinom bilo! Dolijao, pa to ti je.
Pa joj onda ispriča sve šta je i kako je bilo.
— A posle, ima još i drugi’ stvari’, — nastavlja Nastas — koje mu ič ne valjaju. Da je tako bistar i vredan radenik kô što je bistar i vredan ekonom za sebe, ne bi mu ni trebalo našega zauzimanja. Ama on više radi za svoj ćemer nego za svoj obraz. Viču, brate, viču svi na njega, svi ga zovu „Otrov“ i „Vatra“; davi što stigne, pa je nezgodno i zauzimati se za njega.
— Ju, ujka, molim vas, nemojte nas ostaviti! — Ne mogu, ne mogu, nek radi šta zna. A ja da se zauzimam, pa da crvenim od stida, to neću! Pa ja četrdeset godina besporočne i besprekorne službe, pa, što kažu, jedva dve jake za vratom, a još kako sam se mučio i štedio (pitaj tvoju majku), pa on već sad bolje stoji od mene, a šta će biti posle!
I nije preterao dobri stari g. Nastas: Vukadin je stajao novčano da ne može biti bolje. Imao je novaca u štedionici i po narodu, a i u svome ćemeru. Već je bio u mogućnosti da neka primanja državnoj kasi isplaćuje svojim novcem, naravno sa izvesnim škontom. Liferovao je kancelarijski materijal jeftinije nego ijedan liferant, davao novac pod interes a obezbeđivao se zabranom na platu ili zalogama, i sve sitnije činovnike „imao u svome džepu“. Udesio je i prosto se uortačio sa Jovom odadžijom; i što Jova ućari, to je i Jovino i Vukadinovo; a što Vukadin ućari, to je samo Vukadinovo, tako da je i sam Jovo često onako poverljivo priznavao i među svojima govorio: „Ja grdna ’ajduka, ako ko boga zna!! Da ne da bog da mu nešto padneš šaka! I ja sam, što kažu, majstor, ama ovo je dâbeter!“
Sve je to tako bilo. Vukadin je imao i vlasti i bogatstva, ama ono prokleto „zvaničnik“ i neukazan u onim njegovim godinama, — to ga je jelo. Dve godine kako je skoro svakoga dana svađa između njega i Dare, dve godine je kako mu ona čita i prebacuje onu glupost koju je učinio, kako mu veša na nos da je sramota već što se zove praktikantovica, i zato i ne ide na svadbe, slave i uopšte ni na kakve zabave, jer svuda je ona po rangu najmlađa. To je i nateralo Vukadina da se u julu 188* obrati s molbom za odsustvo na deset dana u Beograd, i, kad ga je dobio, krenuo se da poradi sam lično, jer, veli, nije ni čudo, davno je rečeno: što dalje od očiju, dalje i od srca.
⁂
Došavši u Beograd na nekoliko a možda i više dana, nije hteo da odseda u kafani nego potraži i raspita za svoje stare poznanike i poznanice, u nameri da kod njih odsedne, jer kao familijarnom čoveku, činilo mu se, nije mesto u kafani, gde je čovek izložen svakovrsnim iskušenjima, a njegova Dara, rezonovao je on, nije to zaslužila.
Davno je rečeno da je najbolje da se čovek, kad već jednome ode odnekuda, nikada više tu i ne vraća, jer neće nikada naći ono što je ostavio. Umalo da tako nije bilo i sa Vukadinom. Spustivši se u Skadarliju, njega obuze neka seta, prolazeći ulicom i sretajući sve neka strana i njemu nepoznata lica. Ušavši u kuću Mice Pašinice, izađe preda nj neka pegava Švabica, s kojom se nije mogao nikako obavestiti, i tek kad izađe na ulicu, osvrne se još jednom i vide da nije trebao ni da ulazi, jer na vratima je visila pletena tabla, a na njoj je lepo i čisto srpski napisano bilo: da se „u ovoj kući čiste fleke sa ’aljina s velikim uspehom“. Jedinu Kaju, „Staru simpatiju“ nađe. Za nju je raspitivao u starom kvartiru njenom, i najzad je nađe. Od nje je dobio podrobne izveštaje o svemu. Tu čuje da je Savka Bandiska umrla, Pijada Penzionarka da drži negde baraku sa nekim Cincarinom. Mica Pašinica da je otišla u vnutrenost sa ćerkom kursistkinjom, koja je dobila za poštara, a udala se za telegrafistu.
— E, gospodin-Vukadine, mnogo se što izmenilo od ono doba, — veli Kaja, Stara simpatija. — A jeste l’ čuli da sam bila udata?
— Nijesam! — veli Vukadin.
— Jeste, udata sam bila i jopet.
— Pa đe ti je čovjek?
— He, — sleže Kaja ramenima — ako ga vi znate, to ga i ja znam. Nismo sastavili ni četir’ meseca a on jednoga dana pokupi svu moju ušteđenu zaradu i prstenje i jednu granu kô dijamantsku, pa pobeže! Ostavio me golu kô prst. Pobeže s onom nesrećom od prvoga muža, s mojom pastorkom. Sad, kažu, žive u Vlaškoj negde, valjda u Turni.
— Pa što ga ne gonite? — pita Vukadin.
— Pa probala sam. Promenio lola ime, pa ni đavo ne može da ga nađe… A kako, kako vi? Jeste l’ ženjeni? Jeste l’ vandžirali?
— Ženjem jesam, a vandžirô nijesam.
— Kuku, pa šta čekate?! Zar toliki promakoše.
— E, to ti je. Oni umeju da se i sagnu i pognu malo, a ja sve ’vako pravo, vidiš. A za znanje i poštenje, koj te, bogati, i pita danas!! Znam, progutao mi još đed jednu dugu ćuskiju, pa — alegoriše Vukadin — pa o’ toga vremena nijedan od kuće Krkljića ne umije niti može da se savija do zemljice crne, a gospoda to hoće. A ja ti, bog’me, to niti mogu niti hoću.
— Pa sad ste došli?
— Došao sam amo da pripitam malo one tam’ gore šta se ovo čini sa mnom, kumim te bogom velikijem.
— Sasvim tako! Što kažu: dok se dete ne zaplače, majka ga se ne seti.
— E, ta ti valja, gospoja-Kajo. Isto velim i ja. Pa sutra ću već da odem do ministra, pa ako ne bude ništa, a ja znam i đe su opozicione novine, — pa ćemo već ondar da se ponesemo malo, ja i isti ministar.
Sutradan porani ranije Vukadin i ustane. Kaja mu uzela crne haljine pa ih prepeglala, jer su ugužvane bile. Obukao se Vukadin, pa niko ne bi rekô da je praktikant, svak bi se prevario i opkladio da je ako ne okružni načelnik, a ono bar pomoćnik načelstva.
Bilo je letnje doba, juli mesec, vrućina velika, a Vukadinu visok kragn, za numeru tešnji nego što bi trebalo, pa se sav zacrvenio u licu, koje od vrućine koje od tesna kragna. Idući Terazijama, obratio je pažnju sviju u onom svom crnom salonskom kaputu i s onim svojim dostojanstvenim držanjem. Kad stiže u ministarstvo, zateče mnoge u pričekaonici. Neki sede, napravili poznanstvo pa se razgovaraju sasvim o desetoj nekoj stvari; neki drže u maramu zavijene molbenice i ćute; neki, malo nervozniji, ne može da sedi, nego se krupnim koracima šeta po predsoblju i puši nervozno cigaricu, a po svemu se vidi da konceptira u glavi ono što će iskresati ministru, samo dok ga puste; a čim ko malo otmeniji uđe, a on cigaru za leđa, pa se javlja, a posle raspituje koji je taj kome se maločas javio. Ima ih tu koji danima sede i ljutito odlaze zarekavši se da više neće doći, a sutra su prvi tu; a ima ih koji dolaze, a izgleda da im je sasvim svejedno hoće l’ biti primljeni ili ne, jedino što paze to je da ne budu na putu odadžiji Đolu, onome što stoji do vrata pa se naslonio uz duvar. Njega znaju već od toliko godina u tom njegovom kamgarnskom kaputu, koji se sav sijao po leđima i laktovima. Đole ga je dobio od nekog ministra, kome je i Đole ime zaboravio, jer je tako kratko vreme ministrovao. Kaput je bio srećniji od gose. Svega je šest dana bio ministar, ali zato se kaput njegov još šest godina posle širi po tom istom ministarstvu, a na leđima Đola odadžije, pa je valjda stoga i ponosit tako Đole. Vukadin je odmah namirisao to i ocenio situaciju, zato se odmah njemu prijavio, ponudivši ga duvanom iz soebrne tabakere, upustio se s njime u razgovor. Đole je prihvatio, i što je najbolji znak bio da Vukadin doista imponuje personom, odelom, srebrnom tabakerom, zlatnim lancem, štapom sa koskom, brkovima i uopšte celim držanjem svojim, jer odadžija Đole bio je poznat kao dobar psiholog, koji je umeo začudo da čita na licima onih koji danima džonjaju (a on ih je godinama studirao) u predsoblju, pa je prema tome i poznat bio kao snishodljiv prema starijima, a arogantan prema onima koje je kao sitniju boraniju ocenio. — „Šta je, baba, — rekao bi tako Đole prolazeći s aktima a i ne gledajući je — kazô sam ti da mi ne dolaziš tu svaki dan: nema ništa od one tvoje stvari, razgovarô sam se ja.“ Ili tek zapita onoga što izlazi od ministra: „Šta je, da l’ onako kô što sam ti rekô?“ — „Vrlo dobro, veli ovaj sav rumen od ushićenja, gospodin ministar me lepo primio i saslušao; veli: Imaću vas na umu! Zapisô mi i ime, i to mastilom! Glavno je da me je obnadeždio. Pa zbogom!“ klanja se srećni molilac, rukuje se s Đolom, spušta mu u šaku (a koliko, to Đole zna), klanja se i traži zbunjeno svoj štap po svima budžacima, a posle se seti da ga nije ni doneo i odlazi, sve podskakuje od silne sreće niz basamake. A Đole ga gleda, gleda za njim pa misli: „E, moj brajko, još si neiskusan, kad ti veruješ ministru! Dobio ko ne dobio, Đole dobija.“
— Ima li koga unutra? — pita Vukadin.
— Tamo je gospodin načelnik, — veli Đole.
— Molim te prijavi me, za putom sam pa, — i da mu znak da on ništa ne traži badava.
— Molim vas, — uverava ga Đole — biće, biće.
Vukadin se povuče u stranu i popušio je nekoliko cigara, dok su jedni ulazili i drugi izlazili. Tako je trajalo do podne, a oko jednoga sahata javi Đole da je gospodin ministar otišao (na druga vrata, naravno). Vukadin je tri puta uzastopce dolazio, i sva tri dana se ponavljale iste scene, tek četvrtog dana ispade Đolu za rukom da neke skine s vrata, da bi Vukadinu načinio mesta.
— Izvol’te, — veli Đole Vukadinu — gospodin načelnik je sam, gospodin ministar ne prima, nego prima gospodin načelnik.
Vukadin uđe i s vrata se pokloni i promrmlja ime i prezime i čin.
— Izvol’te sedite, — veli gospodin načelnik koji mu priđe i pruži ruku.
— Fala, ja mogu i ovako.
— Molim vas sedite, — veli gospodin načelnik, a jednako stoji.
Vukadin se ustručava i izvinjava, ali najposle sede, a potom sede i gospodin načelnik.
— Dakle, molim, šta ste radi, — veli gospodin načelnik, a posmatra ga, jer očevidno nije dobro čuo Vukadina kad se ovaj predstavio ko je i šta je, pa se sada nada da će iz razgovora saznati je li pomoćnik, okružni blagajnik ili tako nešto. — Izvol’te pušite! — nudi ga gospodin načelnik svojom tabakerom i poruči Đolu dve kafe.
— Hvala!
— Dakle?
— Ja sam, gospodine, — poče Vukadin — poteglio čak iz T* amo u Beograd, a grdna me nevolja doćerala. Moji su đedovi krv proljevali za ovaj toprak vesele zemlje, da onijema poslije bude bolje a ne gore.
— Razume se, — veli načelnik, a gleda ga jednako.
— Dobro je! — pomisli Vukadin, pa nastavi. — A evo meni, gospodine načelniče, sve to gore. Kakva vjera ne ’vanzova, ne ode pjevajući, a ja ostado’ kâ onaj Ćemo Brđanin na drumu nogom kopajući.
— A u kojoj ste klasi?
— A jadna mi klasa, nijesam još ni u jednoj klasi.
— Kako ono rekoste, ne čuh dobro vaše ime? — Vukadin Krkljić, zvaničnik, praktikant, prosto srpski da kažem, već petnaest godina, a ženjen već dvije godine.
— Šta, praktikant?! — uzviknu gospodin načelnik, kome kao da je krivo bilo što mu je i onoliko počasti ukazao.
Utom i Đole unese dve kave.
— Imam sedmoro đečice, sedmoro crva, koji svaki dan hoće ljeba i ljeba, — a i vamilija mi visi o vratu, pa me siše kâ smukovi kravu.
— Koliko dece imate?
— Sedmoro. Sedam vojnika za kralja i otadžbinu. Taka smo sorta, gospodine, ja sam bio trinaesto dijete u oca.
— Sedmoro dece! A oženio si se pre dve godine!? Napolje! — viknu gospodin načelnik.
— Molim vas, — brani se Vukadin — ja sam još mlad čovjek, ja, — kumim vas…
— Napolje! — viknu gospodin načelnik i pokaza mu otvorena vrata, na koja je baš tada Đole unosio dve poručene kafe, i glupo zaprepašćeno gledao načelnika i Vukadina, koji se začas nađe u predsoblju.
— Kumim vas, — moli Vukadin izlazeći.
— Odmah na dužnost! — viknu načelnik. — A, ti li si taj!? Sad kumiš, a posle se odričeš kumstva i zabranjuješ poštenom čoveku da te više kumom zove!!
— Šta je, šta bi?! — zapitaše Đola iznenađeni molitelji, koji pođipaše, a neki plašljivi prosto pobegoše izvinjavajući se da će sutra doći.
— Ovaj, bogme, o’ladi pre nego njegova kafa. Pazi ga, zaboravio i štap! — veli im Đole, srčući Vukadinu namenjenu kafu.
„Ej, crni i nesrećni Vukadine, govorio je Vukadin idući Terazijama još zajapureniji nego što je došao, da s neba kuskuni padnu, tebi bi se o vrat objesili!“ Pa ga stegoše sve crnje i crnje misli.
— O-o-o-o! — zaustavi ga jedan poznanik.
— Kako si, Mučibabo?! (Stari nadimak Vukadinov). — A znaš li kuda ćeš? Otkud ti ovde?
— Eto, ja došao malo, — veli Vukadin zbunjeno zbog nadimka kojega već tolike godine nije čuo, tako da je mislio da se već i zaboravio.
— Do ministarstva, a?
— A-ja.
— Pa kako, jesi l’ što svršio?
— Ja ti, bogme, zacrnje, kako niđe dosada.
— A šta, valjda si tražio klasu?
— Ama kakvu klasu! Ukaz, brate!!
— Ama kako… zar, još nisi ukazan?
— Jok ja. To je za vas Beograđane ostavljeno, a nas u unutrašnjosti prosto, vala, kâ jedne mečke računaju.
— Ajoj, moj brate. Pa zar još praktikant?!!!! — veli ovaj i gleda ga od glave do pete.
— Praktikant, ja šta ti misliš? — veli mu ljutito Vukadin, a došlo mu da ga mlatne posred čela. — A ti si mi, valjda, otpočeo kao pomoćnik ja l’ sekretar!
— Ajoj, moj brate! Pa šta ti misliš… šta čekaš, nesrećniče!? Požuri se, more, dok nije bilo dockan. Ama vidiš li ti da ljudi izmišljaju neke pisaće mašine, neke alate za pisanje?! Pa šta ćeš onda da radiš, nesrećni sine, kad jednoga dana pročitaš u novinama kako su oni nesrećnici, oni Amerikanci, izmislili praktikanta pa ga naprave od „pakntekla“! Pa država poruči gore jedan šlep, ili nekoliko vagona praktikanata?!… A? Pa ih posadi i zašarafi na stolicu, pa pritisne jedno dugme na leđima, a unutra japija počne da radi, pa radi dokle ne pritisnu drugo dugme i ne zaustave ga?! A vas sve otpuštaju!
— ’Ajde, ne lupetaj tu koješta! — obrecnu se Vukadin, koji nikad nije mario ovoga poznanika, jer ga je ovaj uvek dirao.
— Pa kad si došao? Kad ćeš natrag? Zbilja, a jesi li se oženio?
— Jesam.
— Zar i to! A imaš li dece?
— Nemam, more, nijedno! — oseče se Vukadin na nj i ostavi ga da blene za njim.
Došavši kući, zateče kod gospoja-Kaje neke žene iz komšiluka. Prođe kroz njih, pozdravivši ih hladno, i ode u sobu pa se prući na minderluk onako desperatan i baci se u tužne i sumorne misli. Dokle ga ne trže iz misli smeh u u kujni i on za časak obrati pažnju.
U kujni su sedele komšike i razgovarale živo. Lepša polovina, kao što je poznato, i inače ima obilno štofa za razgovor i u društvu njihovu nikad nema onih dosadnih pauza kojih ima u muškom društvu. Ali kad dodam da su dame, koje su dolazile Kaji staroj simpatiji, došle na obligatnu rakiju i da je šiše već treći put nošeno u kafanu pod izgovorom da kupuju za vešerku, — onda je još lakše čitateljima predstaviti onu živu galamu i ćaćukanje, koje je Vukadina iz tužnih misli otrglo i pažnju mu kujni obratilo.
Razgovaraju nešto o cirkusu. Dogovaraju se da idu da gledaju cirkus kroz platno, džabe, i zovu gazdaricu Kaju, a ona neće nikako više da ide.
— Neću! — veli Kaja.
— Pa što, — zove je jedna — valj’da ćeš platiti. Džabe, lepo.
— Neću, veli Kaja, — ne da je džabe, nego da još oni meni plate! Jok, jok; opekla sam se ja jednom; slobodno nek zapišu kad me vide oko šatre!
— A šta je, šta je? Šta je to bilo? — E, — veli Kaja, mućnuvši šiše s rakijom — šta je se sa mnom strefilo, — to, slatka, ni crnoj zemlji neću kazati!!
Ali kad sve navališe na nju, ona ipak popusti, no ih zamoli „da to ostane među nama“, našto se sa sviju strana čulo: „Nemaj brige, uverava je svaka, a meni a crnoj zemlji, — to je svejedno.“ Kaja opet veli da nije ni sumnjala, jer ih poznaje i zna da će ćutati kô ribe.
— Dakle, — otpoče Kaja — al’ molim vas, žene, nek to ostane samo među nama. Da ne čuje samo ona rospija tamo preko puta, ona Krista iz Pančeva… Otrcala se kô stari portfiš, e ne mogu da je gledam! („ Nemaj brige!“ umiruju je i uveravaju sve). Dakle, onomadne kad smo bili, a ja našla baš zgodno mesto (kam’ da sam ostala s vama na drugoj strani), pa sela na onu zemlju od jendeka što je okolo šatre, pa uživam i gledam kroz jednu malu rupu na platnu. Tako sam sve do kraja lepo i mirno gledala, pa još mislim: ’ajde da se dignem da potražim vas, (kam’ da sam!). Gledam ja one kumstove komedijaške i ne slutim, sirota, ništa, kad ujedared sevnu mi nešto pred očima, a ja samo znam da sam se ufatila za glavu, a dalje se ništa ne sećam.
— Iju! A šta ti je bilo!? — zapitaše sve uglas.
— Ne znam. Udario me neko pesnicom po nosu.
— Kuku, crna Kajo, — graknuše sve. — A što?! A ko te je udario? Kako da te udari?
— Ne znam, nesrećnik neki. Video, valj’da, kako sam uprla nos u zategnuto platno, pa potegô iz sve snage.
— Kuku, a što?
— A poznaje li te?
— Ama, ne poznaje me! Otkud da me poznaje?! Ne poznaje ni on mene ni ja njega. Nego, lola neka, video nos, pa valjda mu došla pasija da lupa u nos, pa veli: Čiji je da je, ja ću da udarim!
— He-he! Šta veli, čiji bude pokazaće se, a ja ću da lupim da izvršim moje zadovoljstvo.
— O, o, o! — vajka se jedna — časni ga ubio! Bar da ste imali, napriliku, reči među sobom.
— Ama kad vam kažem, i ne znam ga! Nisam mu, žene, rekla ni „crne su ti oči!“ Nego tako… dopalo mu se, kô veli, ’ajde da ne propustim ovako lepu priliku.
— Ju, ju, ju! Pa ima li u ovoj zemlji vlasti?! — veli treća, žena mekana srca. — Pa di su ti žandari i ta policija?! Oni su tu samo kad treba obediti kakvu poštenu kuću, a za pangaloze kojekakve nema ih! Uh, uh! Bolje da nisam čula.
— O, gospodin-Vukadine, — viknu jedna— čuste li kako nam je Kaja stradala?
— Čuh! A što zabada svuđe nos!? ’Oće džabe.
— E, lepo je vama gospodi, — veli Kaja — a mi sirotinja uživamo kako možemo. Platite, pa da idem.
— Istina, — graknuše sve žene — istina, gospodin-Vukadine, ’ajte povedite je, da se jadna Kaja utješi malo za onomadašnjicu. ’Ajte!
I sad navališe sve na njega da ih vodi. I Vukadin naposletku i obeća da će povesti gđu Kaju.
Ali bogzna kako bi bilo i da li bi Vukadin održao reč, da ga posle podne jedna prilika ne prisili da održi svoje obećanje.
Posle podne, kad je zahladilo malo, svrati Vukadin u kafanu „Kod tigra“ i sede da popije u društvu jednu kafu, kad eto ti uđe u kafanu lepuškasta plavuša sa jednim kožnim malim, konjaničkim bičem, pa zaredila od stola do stola i nudi neke bilete. Večeras joj je benefis. Dođe i pred Vukadinov sto, pa metnu tri karte, pred Vukadina i onu dvojicu, pred svakog po jednu.
Meine Herren, heute abends ist mein Benefiz und ich bin so frei…
— Šta veli? — zapita Vukadin onu dvojicu, videći ih gde vade pare i daju joj.
— Evo, prodaje bilete. Večeras se daje u njenu korist.
— Wollen Sie auch? — zapita Vukadina i metu preda nj biletu, na kojoj je stajalo: Miss Hella Edelweiss.
— More, otići, kumim te, — odgovori joj Vukadin, kome još nikako da iziđe iz glave onaj jutrošnji nemio prizor. — Svako to hoće ljeba bez motike. Zasuči, ćerko, skute i rukave, pa nadnica ti dva dinara ne fali, pa volj’ ti kositi livadu, volj’ ti kukuruze okopavati —
— Wa-a-a-s? — oteže mis Hela Edelvajs kao ljutito.
— Možeš, vala, i kod Vase, i Vaso plaća argata i radnika.
— Aber Sie! Ich bitt’ Sie sehr schön, — reče pa sklopi koketno svoje ručice i moli ga i naže se prema njemu, tako da Vukadin oseti dah njen kako se razliva po licu njegovu. U mirišljavoj toj atmosferi omekša i Vukadin, seti se i negdašnje Malvine, opet Švabice, i učini mu se da i ova jako liči na onu. Vukadin je pogleda.
— No? — pita ga ona.
— Otići, ženska strano, kumim te bogom velikijem, ženjen sam! — veli Vukadin, i uhvati se već za šlajpik.
— No… also? — pita Mis Hela Edelvajs i potapka Vukadina po obrazu.
Vukadin omekša kao vosak, pa joj pokaza tri prsta.
— Tri bileta daj! — veli i izvuče svoj nabubreli šlajpik, pa, kao ono naši popovi, stade ispod astala tražiti po njemu. — Pošto bilet? — zapita Vukadin onu dvojicu.
— Tri dinara! — odgovaraju oni.
— Evo ti, sestro, banka. Ne pitam te pošto je, nego plaćam, gotove pare dobijaš.
Mis Hela mu dade tri ulaznice i plakat i dinar kusura. Vukadin manu rukom za znak da joj ne traži kusur, pa se lupi po ćemeru.
— Uzmi sve, — veli Vukadin.
Mis Hela se pokloni i ode po drugim stolovima.
— Kršno čeljade, — veli Vukadin gladeći brk i gledajući za njom. — Šta veliš? — pita onu dvojicu, — bijela kâ snijeg i mlijeko, kâ ona Kunina Zlatija. Pa pomera li pomera pamet ovijem Biogračićima?!
Kad izađe Mis Hela, Vukadin uze razgledati listu i pročita je od početka do kraja. Krupnim slovima stojalo je kako se 14. jula „daje korisnica opšte obljubljene igračice na užetu i trapezu Mis Hele Edelvajs“, koja moli za mnogobrojnu posjetu. A dole stoji još i ovo: da će se producirati „Bucefalos“ (to je bio magarac). „Ko ga od poštovanog publikuma uzjaše i održi se na njemu jedanput i ne bude zbačen, dobija nagradu od dvadeset dukata cesarevih; a ko triput na njemu obiđe onaj krug i održi se na njemu (tj. ne zbaci ga nikako magarac), dobija pored dvadeset dukata još i samog magarca na poklon“.
— Ama, pazi šta ovo piše, — reče Vukadin, pošto pročita. — Da nije neka ujdurma ovo?
— Nije, — veli jedan — ja sam bio i video. Tolike je oborio i po Jevropi i kod nas. Stane da baca čifteta, pa ne možeš se održati pa da ti je majka Jana. To je čuveni magarac u svoj Jevropi: „neukrotimi magarac“.
— Ama, pa baš niko da ga ne ukroti, nego svakoga da obori?
— Svakoga!
— More, nije on naišao na majstora! Pa mu se može.
— More, kako da nije, kakvi nije bilo tu dresera, pa kad se Bucefalos baci čifteta, a onaj samo poleti s njega tri fata daleko, pa se zabode u pesak.
— Ho, — čudi se Vukadin — pa baš onako… nego i fine i učene ljude —
— More, ne pita magarac, obara on i učene i fine ljude — em kakve jedne trgovačke sinove! Nema, evo već treće veče kako se špacira pa začikuje, a niko mu ne sme da izađe.
— Ih, jazuk, bolan brate. Da niko ne može da zaradi onijeh dvadeset mincaća. More, ja opet velim, nije on još naišao na majstora.
— Eh, tebe će valjda da čeka.
— A što! Ja kad sam još kod moga gazda-Milisava bio i kupio veresiju po selima, kakve ti namćore nisam jahao. Ja dok mu samo uvardam njegovu politiku, a on je onda već moj. A… veliš… probali i onako iz poboljih kuća, a?
— More, kakvih nije bilo! Nego magarcu svejedno, ne pita on za rang. Videćeš večeras.
— O, što mi kazaste! ’Ajd, viđeću večeras i to čudo! — veli Vukadin odlazeći i čudeći se Bucefalosu.
⁂
Pred veče diže se Vukadin u cirkus, a poveo sa sobom gđu Kaju i još jednu komšinicu i prijateljicu gđa-Kajinu.
Pred cirkusom užasna galama; silan se svet slegao, ne znaš gde ih je više, unutra ili napolju. Pred vratima stoje žandari, a ispred vrata šeta se jedan šaren komedijaš sa pola brka bela a pola crna, sa visoko uzdignutim obrvama i ukrućenim i ispravljenim perčinom. On se dere iz petnih žila, nabrekle mu vratne žile od silna deranja.
— ’Ajte, izvol’te samo još danas, — viče ovaj — a sutra putujemo za Beč, Berlin, Pariz i London i druge jevropske prestonice. Izvol’te, izvol’te, da vidite šta još niste nikad imali prilike videti: Dražesnu Mis Helu Edelvajs što skače kroz obruče; kaučukmana, čoveka od kaučuka bez koske; trapez ni na nebu ni na zemlji! Izvol’te, još malo mesta! Magnetiziranje čovječanskoga tjela, što još ni u jednoj prestonici jevropejskoj nije producirano, od slavnoga profesora kabalistike i nekromancije i drugih mnogih opsena i tauzendkinstleraja, gospodina Džuzepa Palavičinija; čudesno igranje od dve kerice, Cuci i Puci nazvane; veličanstveno jahanje neukrotimoga čudovišta Bucefalosa: ko ga uz’jaše i ne bude zbačen, dobija dvadeset dukata deponovanih kod policije!!! Izvol’te, izvol’te, — dere se promuklo i gura sve unutra, a ovaj se otima i neće, jer mnogi su se zadovoljili i razgledanjem naslikanih gimnastičkih igara, pa se počeli razilaziti.
Vukadin stiže i uđe sa damama. Pokazaše im tri sedišta drugoga reda.
Otpoče predstava. Najpre se tri mališana preturahu po nekom ćilimu, posle tri matorija. Izađe i glupi Avgust, deca sva grcaju od smeja. Pojavi se i Mis Hela Edelvajs na nekom belom konju, koji je bio širok kao kakav omnibus a trom kao konjska muva. Poče skakati kroz obruče, najpre obične a posle zapaljene. Osu se buran aplauz.
Vukadin samo gladi brk i veli: — Ajoj, bruke! Čim li se hrani, šinula je guja!!
Ali nije se samo Vukadin zablenuo; sve oči behu uprte u lepoga jahača. Mis Hela je imala mnogo obožavalaca još jednako, mada su dva najluđa na zahtev svojih gazda strpana u pritvor zbog deficita učinjenog svojim principalima.
Posle tog bilo je još nekoliko lepih stvari, dok se ne začu omirski smeh po svima sedištima, jer izvedoše Bucefalosa, to neukrotivo čudovište. Vukadin se trže i prosto se sav ohladi.
Izađe glupi Avgust, vodeći i bočeći se s magarcem, i javi publici nagradu, a provodi jednako Bucefalosa onim velikim krugom. Muzika svira neku „polku galop“.
Prođe tako, bogami, poduže vremena, a niko se ne javlja.
— Šta, nema niko? — pita glupi Avgust zanoseći švapski i gleda po publici.
— Nema, ču se s jedne strane.
— Ima, ču se glas s druge.
Publika pogleda sva na onu stranu, i vide jednoga čoveka gde se diže sa sedišta i siđe u arenu.
To je bio Vukadin.
— Ja ću, vala! — veli Vukadin, pa se namesti, kao da će da se tuče s Bucefalosom.
— Bravo! Živeo! — zagrme sa sviju strana. — Aferim.
— Kuku, šta to bi!? — zapita gđa Kaja, kad malo dođe k sebi.
Dotle je Vukadin već seo na Bucefalosa uzdajući se u svoju pamet, a još više u svoje dugačke noge, koje je formalno vezao „na mašliju“ ispod Bucefalosova trbuha, pa ga onda potera…
⁂
Ja ću biti kratak, jer se osećam slab da opišem ovaj prizor, koji se mogao negda dogoditi, i samo očima videti, — ali ne i perom opisati.
Samo ću kazati da je Bucefalos sve moguće majstorije i marifetluke upotrebio, ali Vukadinu nije mogao doskočiti. Vukadin se već osmelio, pa veli o sebi: „Tvrd je orah voćka čudnovata“, i potera Bucefalosa.
— Bravo, živeo Bucefalos! — pljeskali su mnogi, dok je ovoga jogunluk držao, ali sada, kad Bucefalos pođe upravljen Vukadinom, osu se iz hiljade grla Vukadinu: — Drž’ se! Teraj tako!
— Ama ćeraću ga do Milićeva krsta, — odgovori Vukadin i potera magarca. Triput je s njim onaj najveći propisani krug obišao, pa čak i četvrti put. — Nek im nije žao! — veli Vukadin.
Kako je to Vukadin isposlovao, to on zna, to je njegova tajna, ali fakat je da je ne triput nego četiri puta obišao na njemu arenu; poslednji put je polako i dostojanstveno jahao praćen zvucima muzike. Upravitelj cirkusa nemade kud, nego i on čestita Vukadinu i isplati mu nagradu od dvadeset dukata cesarevih zamenivši na primedbu Vukadinovu neke bušene dukate nebušenima. Ali kad magarca htede da povede, ispreči se i Vukadin i tumač njegov i ne dadoše ga. Sada stupiše u novu pogodbu, i za petnaest dukata nebušenih pristade Vukadin. Neki su mu govorili da bi trebalo, kao dobar patriota, da ga pokloni „Jestastveničkom muzeju“, koji se tek ustanovljavao, pa bi tako Bucefalos bio kao neki kamen temeljac toga muzeja, ali Vukadin zgrnu i onih petnaest dukata, obećavajući da će drugog magarca zasigurno pokloniti; ovaj je „sefte“, a sefte se ne poklanja!…
Živo interesovanje nastade u publici koja se poče razilaziti. Svi su govorili idući kući o Vukadinu, čije je ime toga večera na svačijim ustima bilo. Mnogi su ostali, priredili mu sjajan doček u obližnjoj kafani, i milion pitanja behu upravljena na nj. On je svima dopustio da ga intervjuišu. Saradnici i dopisnici dnevnih i večernih listića intervjuisaše i gđu Kaju, i ona im je dala dosta dragocenih podataka o životu i radu slavljenikovu.
Veselje je trajalo do zore. Bilo je i zdravica. Nazdravljali su Vukadinu, primeru činovničke savesti, žrtvi partizanske tesnogrudosti, primeru supružanske vernosti i ocu sedmoro anđelskih dušica. Oduševljeni i tronuti trgovci skupiše još ono veče nekih sedam stotina trideset groša za sedmoro činovničke dečice i dadoše to Vukadinu.
Sutradan su svi listovi i listići samo o Vukadinu pisali: „Celom je svetu poznato (pisao je jedan listić), kakav je Srbin na bojnome polju, i da se na tome polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi srećni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali, i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula — baš na sam dan razorenja Bastilje! — jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je da se i na tom polju možemo takmičiti sa srećnijim narodima, sa sinovima gordoga Albijona i zemlje gde rastu limuni i narandže. Toga večera je jedan sin ove zemlje ukrotio Bucefalosa, onoga Bucefalosa, kojega cela Jevropa nazva „neukrotivim čudovištem“!!! I taj Vukadin, na žalost, još je i danas samo jedan bedni praktikant, sa platom još od trideset devete godine!!! Toliki se ministri izređaše i niko se ne seti ovoga bednika, čiji su dedovi potocima lili krv za ovu neblagodarnu zemlju. Ali još se da sve popraviti. Ako mu se učinjena nepravda što pre popravi i ukazno zvanje da, daćemo dokaza da i zaslužujemo velike ljude, jer ih umemo i ceniti; jer narod koji ne ceni svoje velike ljude, ne zaslužuje ni da ih ima! — G. ministar ima reč!“
Nisu ni drugi listići izostali iza ovoga. Utrkivali su se ko će više istaći zasluge Vukadinove porodice za ovu zemlju, tako da je i sam Vukadin mnogo novih i njemu dotada nepoznatih stvari našao tu o sebi i svojim starima. „Na građanstvu je, — svršava se jedan članak — da svima silama potpomogne ovog bednika, koji snosi sve državne terete, a osim toga je i otac devetoro dece, da va pomogne da izvede decu na put, da ih dovede do hrama nauke, da bi ova zemlja dobila učenih sinova i hrabrih branilaca!“…
I doista, Vukadinu upali. Izjavio je želju da bi rad bio da promeni struku. Pozivao se na svoje stručno znanje u trgovini, i da bi rad bio da dobije za đumrugdžiju, ali u kakvom manjem đumruku, gde bi on bio i šef i sve.
Građanstvo se zauze, i presija je tako velika bila na g. ministra, da je ovaj pristao; i 16. jula poslao je Vukadin kući depešu ove sadržine:
Krkljićki u T. Ja odvalik za ukaznog đumrugdžiju. Pismom opširnije. — Vukadin.
(U Beogradu, 29. decembra 1896)