Glava jedanaesta
U njoj je ispričano kako je naposletku svršena borba između pameti i srca Vukadinova i kako je zatim sledovala proševina, prsten i svadba, sve pre ukaza, i kako je naposletku Vukadin „posejao bosiljak, a pelen mu nikao“.
Kako je rezonovao Vukadin, isto su tako rezonovali i kod Darine kuće. Dara nije imala oca, majka joj, baba Rumena, bila već poodavno udovica i vodila brigu o Dari, a u tome je pomagao i brat njen, čitaocima već ranije predstavljeni penzioner Nastas, onaj što po vazdugi dan sedi u kafani i ne poručuje ništa, nego ili čita novine naglas, ili priča poznate priče o Mekterbaši, ili kudi kafansku kafu i savetuje kelnere, ili uvrće hartiju, i čisti svoju veliku ćilibarsku muštiklu. Dara im je priličnu glavobolju zadavala svojim devovanjem. Kako koja godina, a ujak i majka joj sve brižljiviji. Malo odahnu dušom, kad nastane jedan ili drugi veliki post, pa nema svadba da ih opominju na Daru. Kako koja godina, i oni sve popustljiviji u zahtevima svojim što se tiče partije za Daru.
— Ja sam govorio i govorio, — čitao bi češće Nastas svojoj sestri a Darinoj majci — da je devojka jedna čudna i smešna stvar. Ja tako računam, da je drugo devojka, a drugo, napriliku, jedna, reći, ćilibarska muštikla od pene! Ama nisam imô kome da govorim. Muštikla od pene, što se više na nju puši i što je starija, sve je bolja i, što kažu, skupocenija; a devojka što starija, — sve gore, sve manje vredi! Ama kome ja da govorim!? More Rumena, podaj devojku dok joj cena skače (a to neće dugo trajati)! „Ama sitan je činovnik… te sitničar trgovac, piljarska posla“, veliš ti. Ama ako je, ako je, brate slatki, podaj glavobolju iz kuće; kad se našla budala, podaj mu od prve, pa neka on trlja glavu s njom! Ama ako je niži činovnik ili trgovčić, neće ni to doveka trajati. Jedni idu u penziju, a drugi vandžiraju, jedni bankrotiraju, a drugi napreduju u radnji. Znam ja prve današnje trgovce kad su vukli sami jespap na grbini iz glavne čaršije, iz veće radnje, pa sad trguju ljudi sas Peštu i Beč, i po petnaest kiridžijski kola vuku im espap iz Beograda! A pamtim i tolike šiškave načelnike, pa i ministre, kad su bili tanki kâ leskov čibuk, pa ručak ruča a večeru odšeta, pa vremenom postadoše veliki i slavni ljudi! Ali ti se onda ne dade ni opepeliti! „Ne dam je, zapela ti onda, ispod majora! Mlada je, može da posedi još da prodevuje malo. Ako sam se ja mlada udala, veliš ti, pa ni čestito prodevovala nisam, neka se ona nauživa i za mene!“ A ona se zasedila, pa, vala, devuje i za sebe i za tebe, pa i za pokojnu babu svoju! Eto ti sad!
— E, pa eto, biće, fala bogu, i tome kraj. Traže je.
— Traži je Vukadin. Zvaničnik! Čudna mi prilika! Pa to smo mogli i pre deset godina imati. To ti je ono što kažu u stihovima: „Od tri cara spala na kaplara!“
— Pa dobro, neće ni on valjda doveka ostati praktikant.
— Ama, pa ni ja ne velim da hoće. Kakvi magarci pa vandžiraše, te neće on. Ama vide li ga kako se ponaša!? Izašla devojka na glas, a on sad zatego pa se pogađa! Ište, veli sto i pedeset nebušenih dukata, i još da mu se izradi ukazno zvanje, pa onda hoće! Najpre, veli, ukaz pa posle svadba. Mesto mi od njega to da zahtevamo, zahteva on od nas!!! Pravi grmalj i ’ajduk.
— E, pa sad šta znam!
— E, pa dabogme, nije za čekanje.
— A ti gledaj pa poradi malo za nj.
— Ama ja ću da poradim. Ama muka je. Svi kažu da je za sebe bistar, ama u službi tup, pa ga pretekao svaki. A što se tiče da se postara za sebe, za dijurnu, za bakšiš, i takve stvari, tu je prosto, kažu, vidra! Nego ja još ovo da ti kažem. Da ja njemu od svoje sirotinje dodam Dari još trideset mincaća, pa neka bude svadba pre ukaza. A posle ćemo već svi potrčati, kad bude, što kažu, naš, jer kakav je da je, naš je!
— Gledaj, molim te! — veli Rumena. — Evo već treća godina kako se odugovlači. Evo zašli već u božićni post, pa kad prođe Božić pa stanu prolaziti svatovi, a mene tek tekne nešto u srce, žao mi deteta! Vene i gubi se sirota, kao dunja na šifonjeru. Već je prestala i da ide na svadbe. „Nisam raspoložena, mamo“, veli mi ona. A ja samo ćutim, zašto znam od čega je to.
— Dobro, dobro, ja ću kol’ko sutra pisati onom jataku, i razgovaraću se i s Darom. A ukaz ne sme ranije dobiti, jer kakav je ’ajduk, on bi još bio u stanju kao ukazan, okrenuti leđa i potražiti drugu priliku!
— Gledaj, molim te! Vene iz dana u dan, — veli Rumena ispraćajući Nastasa.
Sutradan je Vukadin imao pred sobom dva pisma, oba prijatne sadržine. Jedno sa poznatim predlogom Nastasovim i napomenom da je to poslednja reč od njihove strane, a ukaz tek posle svadbe može sledovati, jer to bi im bila jedina garancija da će je doista uzeti. Drugo pismo bilo je od Dare.
Pismo je glasilo:
Poštovani g. Vukadine!
Znam da ćete se začuditi kad ovo moje pismo u ruke dobijete i pročitate ga, jerbo se meni ne pristoji pisati muškarcima. A ovo vam pišem, zašto se nalazim u vrlo nesrećnom stanju, jerbo ja na vas mislim, a vi mene izbegavate i našu kuću, i ne dolazite kô što ste dolazili, a to je za mene žalost i briga za majku moju. Ona mi kaže: „Prevario te g. Vukadin“, a ja kažem: „Nije, majka, nego ima zvanična posla, pa ne može“, a u srcu mi teško, jer ni sama ne verujem u to što kažem, a vi se činite nevešti, a mene drugarice ismevaju i kažu mi da vi sad od izvesnog vremena uzdišete Radojkom Tićinom, a mene da se i ne sećate, jer je ona bogata a ja sirota, koja ništa nemam osim svoga jednoga poštenja i česti devojačke, a ja za vas mislim isto onako kô što sam vam prvi put kazala, ali vi više tako ne mislite, zato što sam valjda palančanka, koje nije moja krivica, jer ne možedu sve biti Beograđanke sa šeširom po najnovijoj modi, a ima od mene i gore u palankama, a vi, kad ste znali da sam palančanka, niste trebali ni počinjati. A ja ne bi’ vas ni čekala, nego bi’ se udala za moju priliku, i ja sad nisam zbog vas ni tamo ni tamo, nego gledam sas plave oči u crnomanjastu budućnost.
Tvoja na vjeki ljubeća vas
Dara
U T*
12. decembra 188*
Vukadin ga je nekoliko puta pročitao i kod kuće i u kancelariji. Izvukao je fijoku od pisaćeg stola, pa ga je raširio u fijoci, a ovu ostavio otvorenu i preko nje radio, a svaki čas spuštao oči na pismo i čitao ga. Bilo je nežno pismo, tako da je i samoga Vukadina raznežilo, i on kome niko u porodici nije znao za to raspoloženje, postade sentimentalan toga dana, i posle kancelarijskog vremena potraži Ikicu, da izmenja misli s njim i da ga ovaj razgali malo. Dugo su se šetali i razgovarali o koječemu, i Ikica je po svom običaju ćaskao koješta, a Vukadin je jednako ćutao i premišljao. Već ga i glava zabolela od silnih misli. Naposletku postade odlučniji i reši se da privede kraju stvar.
Nađe g. Nastasa penzionera i kaže mu da pristaje, a oni tamo neka se ovo dana nadaju prosiocima, a u isto vreme je i Dari napisao na finom minister-papiru, sasvim u formi kancelarijskog akta, pismo ove sadržine:
Poštovana gđice Daro!
Po prijemu vašega pisma hitam odmah da vas izvestim da sam pročitao što mi pišete. To što mi pišete jeste i moja briga i jedna žalost velika bila, a koje je meni teško žao što vi o meni onako mislite, jerbo ako vi o meni snevate, to i ja o vama i noću i danju mislim i grdne koncepte kvarim misleći jednako na vas. A potom da vas izvestim da od onoga što smo razgovarali može da bude nešto, jer sam se rešio da vas prosim u vaše majke, a ja s dve ruke moje i mojim zvaničnim znanjem kadar sam svoju ženu raniti i odevati, a resto će bog pomoći. A što mi pišete za Radojku, da sam ja nju tražio, koji vam je to kazao, prevario vas je i grdno vas slagao. Možda je on tražio, pa mu je ne dali, a on onda preturio bruku sa sebe na mene. A ja čisto i znam ko mi je izneo tu čikarmu, ama će mi skupo platiti, d’ako se zadesimo đe, manj da ja ne budem živ. A to je izneo onaj Miko Kugista (kuga mu se na vrat naprtila!) što mu nijesam ćeo dati para na zajam između četiri oka, kô što su radili stari trgovci, nego sam mu potražio malo pismena, radi obezbede mojijeh krvavo stečenijeh para, pa zato on sada mene rezili đe stigne, ama neće dugo! Zato vi, gđice Daro, ne vjerujte nikome ništa što čujete, nego vjerujte ovome pismenu, jer ono je, čisto reći, jedna tapija od moje glave, što vam sada pišem. I ovo vjerujte kâ da je zvaničan akt i da je isti g. načelnik na njemu potpisat i pečat načelstva udaren na ovom pismu, i ja što sam vašem ujaku g. Nastasu kazao, ja zaista pri tome i ostajem, i kako vam on kaže tako i jeste, ono vjerujte, jer je sve na dlaku tako.
A sad ostajte zdravo i mislite na mene, kâ i ja na vas što jednako mislim.
13 decembra 188*
u T
tvoj
Vukadin Krkljić
kraljevsko-srpski zvaničnik Darin
⁂
Nekoliko dana posle toga oštro oko tetka-Polke komšinice primetilo je neko spremanje i žurbu u tetka-Hristininoj kući. Sprema se tetka Hristina, a sprema i Vukadin. Tetka Hristina iznela svoje stajaće ruho iz Vukadinove sobe, pa se oblači u svojoj, a Vukadin u svojoj. Na tetka-Hristini modra svilena haljina i libade a na glavi fes, a na Vukadinu crni kaput, crne pantalone, somotski prsluk, mašna od žute svile i svilena zimnja marama samo metnuta oko vrata i spuštena između prsluka i kaputa, a oko vrata pa preko prsluka spušta se dug lanac pokojnog Jola, tetka-Hristinina supruga, i štap, opet pokojnog Trifuna lecedera, supruga pokojne beogradske dobrotvorke Vukadinove, donet još iz Beograda i mio spomen iz doba đakovanja Vukadinova.
— ’Oćemo l’? — zapita gazdarica ulazeći i navlačeći neke smežurane naštrikane rukavice. — Aha! Ala se ujdurisa!
— A ja! Kâ lipa u proleće! — veli Vukadin. — A i ti, gazdarice, bogami, da zađeneš, kakva si sad, sve ove đevojčurke.
— He-e-e! Pre me je trebalo videti, onda kad me je moj pokojni begenisao… a sad… beše mu! Pa ’oćemo l’! — pita gazdarica.
— Možemo, vala.
I u prvu nedelju posle 13. decembra, posle podne, krenuše se Vukadin, tetka Hristina i Ikica pravo kući Darinoj, svečanim i dostojanstvenim korakom prolazeći ulicama, kojima je svet hodao. Vukadin samo gladi brke i tiho se iskašljuje i kvasi jezikom pomalo usne koje se jednako suše.
Kad stigoše pred kuću, uđe prvo tetka Hristina, a ona dvojica za njom. Prva ih je opazila Dara, koja istrča i poljubi Hristinu u ruku, a sa Ikicom i Vukadinom se rukova srdačno.
— Jeste l’ se nadali posjeti? — pita Hristina prelazeći preko počišćene avlije.
— Bogami, da ste samo malo zadocnili, ne bi nas zatekli kod kuće… Taman smo se spremali da se krenemo! — veli baba Rumena, a slagala je, čekala je tolike godine, pa da ne pričeka sahat-dva.
— A mi čekali malo; gospodin Vukadin navalio: „’Ajde, ’ajde“, a ja mu velim: „Nemojte, velim ja gospodin-Vukadinu, da ih zatečemo za ručkom.“
— Pa i da ste, pa i da ste. Zar bi, što kažu, tuđinu došli, došli bi svome.
— Pa i mi smo tome već i bogzna kako radi, — veli tetka Hristina — zato smo, što kažu, i došli.
— Izvol’te, izvol’te! Ne tamo! Ovamo, u gostinsku sobu! — nudi ih baba Rumena. — Brže, Daro, malo drva u furunu.
Gosti uđoše u lepo nameštenu gostinsku sobu, a po kući nastade jedna trka i žurba. Poslaše odmah neko besposleno komšijsko dete neka otrči do g. Nastasa i neka mu samo kaže: „Došli su!“ i ništa više.
— Izvol’te, sedite! — nudi ih baba.
Gosti posedaše.
— Zima! — veli baba Rumena.
— E, pa, već koje je doba.
— Okračô dan jako, — veli baba Rumena.
– Baš, bogami, dok opere čovek sudove, a ono se smrklo za večeru! — veli tetka Hristina.
– Al, su zato noći duže, — veli Vukadin praveći cigaru.
— A to je dobro, – prihvati Ikica – jer kad je duga noć, može čovek mnogo stvari, na primer, da pročita i da se —
— Molim samo malo! — priđe Dara i prekide ga. — Ja zaboravila, — reče i diže Ikicu sa stolice i skide futrolu. – Izvol’te.
— Ja što pročitaš, — veli Vukadin — pročitam zimi, a sve moje znanje, koje sad imam, zimi sam —
— Gospodine Vukadine, — prekide ga Dara – ’oćete biti tako dobri, — nismo se nadali pa vidite, – reče i diže Vukadina, pa i sa te stolice skide futrolu, a tako i sa one na kojoj je tetka Hristina sedela.
— Vrlo lep nameštaj, — veli Hristina, razgledajući otkrivene stolice i kanale bordo boje.
— To je sve Darino, – veli baba Rumena… – kupio joj Nastas. A, evo i njega!
G. Nastas se pozdravi sa svima i sede sa svojom ženom.
Nastade mala pauza. Nastas briše brkove, trese se od zime, tuži se na hladnoću, a ostali sede hladni i ozbiljni kao i gostinska soba što je.
— A kako vam se greju sobe? – pita naježena tetka Hristina.
—Ta… ubio je bog! Nikako! Valjda zato što je retko ložimo, — veli baba Rumena i pogleda brižno na furunu.
— Kanda se i puši? –– veli Hristina.
— Kô pušnica!
Govoriše i o tome kako je ženjenu a kako neženjenu. Stadoše iznositi dobre strane familijarnog i loše strane bećarskog života. Tetka Hristina priča kako je to lepo kad ženjen čovek ustane pa ga ujutru čeka već spremljen veš, a kad se, ne daj bože, razboli, a njega ima ko da dvori svesrdno.
– Jeste, — umeša se Nastas – ja to uvek kažem ovoj mojoj: ako je da se boluje, ja uvek kažem bolje je da bolujem ja, jer kad čovek boluje, žena sprema sve pa je sve u redu, a kad se žena razboli, ma samo jedan dan, odmah nastane vašar po kući; — ako je do umiranja, bolje žena da umre; jer kad čovek umre, odma’ ti tu dolazi sud da zapečate stvari, da urede masu, a kad žena umre, ostane domaćin, pa sve kô i pre.
— E, vi’š ti to njega! — viče Nastasovica. — Nije to ni tako.
Pričaju dalje kako je opet zlo biti neženjen. Nastas navodi jedan primer kako je jedan samac tako umro, pa ga tek sutra naveče našle komšije, a tetka Hristina veli kako to nije ništa, i priča i navodi još jedan strašniji primer, kako je jedan posle nedelju dana nađen, a drugi jedan nije ni nađen nikako!
— A, koliko mi se nji’ posle žalilo, – veli Nastas — što se nisu u svoje vreme oženili, pa sada, vele, uviđaju i bi rado, ama koja će, vele, za njih da pođe.
— E, što, — veli Hristina — ako je neki čestan, pa mora da se nađe prilika. Mladost je i tako, što kažu, za vreme!
Opet pauza.
Nastas i Vukadin suču dimove, Ikica razgleda album, a tetka Hristina se nakašlja.
– Pa… — otpoče Hristina — vi nas i ne pitate zašto dođosmo?!
– He, – smeši se baba Rumena — vi ćete nam već kazati, a za neko rđavstvo sigurno nije, nego za dobro —
U tom uđe Darinka i posluži ih slatkim. Razgovor se prekide.
– Daro ćerko, idi pa ispeci kafu, ali ti sama peci.
Kad ukloniše Daru, nastavi se razgovor.
— Pa… ovaj moj kirajdžija, isti gospodin Vukadin, govorio mi da bi želeo, da upravo ima jednu veliku volju, da uđe u vašu familiju… da se, što kažu, dopadne vašoj Dari i već, razume se, da postane u pravom smislu jedan familijaran čovek —
— Razume se, — prihvati Ikica — to je prirodna stvar —
— Sasvim prirodna, prihvatiće g.Nastas.
— Pa sad ste čuli od momkove strane, i sad ako nemate vi što ili vaša Darinka protiv toga, ako, na primer, ne znate momku kakav feler ili falinku, onda nismo džabe dolazili.
— Bože sačuvaj, bože sačuvaj! — vele i Rumena i Nastas.
— Ja, što kažu, — otpoče Vukadin — nijesam jedan šiparac, pa da poletim kud bilo. Ja sam ovo dobro prohesapio, pa velim: hoću kuću i prijatelja, a ta je kuća vaša, gospodin-Nastase, i jedna je, što kažu, u ovoj varoši.
— Fala, fala, — veli Nastas — i mi smo tako isto o vama samo dobro čuli.
— Samo dobro, — veli baba Rumena.
— Zaista, nije da kažem, što kod mene sedi, — veli Hristina — ali mogu vam reći da se nećete kajati ako me sad poslušate. Znam devojku znam momka pa čim sam malo razmislila, a ja sam u sebi kazala: Bože, što je sudbina. Ovo je bog jedno za drugo stvorio. Ako su malo i čekali, bar su se i našli naposletku. Nego mi ovde razgovaramo, a i ne zapitasmo devojku: hoće li ona pristati.
— Ona će, kao pametna i poslušna devojka, poslušati svoje starije, — veli Nastas.
— Da je zovnemo! — veli baba Rumena.
— Pričekni malo, ima još nešto da se svrši, — reče Nastas, pa se diže i prizva malo u stranu Vukadina na nekoliko reči.
Dok je Dara posluživala kafom, razgovarali su se oni, i po svemu je izgledalo da je stvar o mirazu povoljno tekla. „Ama lijepo, čuje se Vukadin, ja samo neću da oskuđevamo mi, radi nje sve to — a ja nijesam magazadžija da mi pare trebaju!“ Još se malo razgovarahu. Čulo se samo kad je Nastas rekao: „A ja kao da ga imam potpisana u džepu. Ti se ništ’ ne brini!“ i obojica se zadovoljno vratiše na svoja mesta.
— Dakle, Daro, dobro dete moje, treba i ti ovo da čuješ, — otpoče Nastas. — Evo, gospodin Vukadin te begenisao pa je rad da čuje reč i od tvoje strane. Mi te obećasmo a ti sad… reci.
— Reci, dete, — hrabri je tetka Hristina i baba Rumena. — Reci!
— Pa kako ste vi naredili, ja sam zadovoljna.
— Eh, pa onda je gotovo, — veli Nastas.
— Gospodin-Nastase, nemojte primiti za uvredu, al’ bogami vam kažem, nikad pametnije niste učinili nego ovo sad, — veli mu Hristina.
Posle ovoga se razvi živ razgovor o mnogome koječemu, a najviše o starom vremenu.
I sad sve redom ispričaše svaki iz svoga života kako su se uzeli; kako su se poznali i zagledali, prosili i, posle većih ili manjih smetnja od strane roditelja i rodbine, i uzeli. Svaki je svršavao svoj govor da je sve to nekada drugačije bilo nego sad, i da je to, naposletku, kako reče gospodin Ika, prirodna stvar, a da su se Dara i Vukadin prijatno razgovarali i da su imali štofa za razgovor, držim da nije nužno ni reći. Dara i nije primetila da je mrak već u sobi, sve dok je majka ne opomenu na njenu svakidašnju dužnost, našto ona skoči i malo posle unese lampu poželevši svima „Dobro veče!“
— Tako, — veli Nastas — da se vidimo koji smo.
— Svoji smo — veli tetka Hristina.
— ’Oćemo l’? — predlaže Ikica.
I gosti poustajaše da idu, ali ih domaćica zadrža na večeru; no kako se furuna jednako pušila, Nastas ih pozva svojoj kući i reče im da je on ranije već sve naredio. Za večerom vodio se živ i ozbiljan razgovor. Tu je utvrđeno koji će i časnici biti. Dever će biti Ikica, kum pomoćnik načelstva, a stari svat g. penzioner Proka, obojica ljudi od položaja i uticaja na sadašnji režim. Do neko doba noći se razgovaralo. Vukadin je priznao Dari da je nekoliko puta pročitao njeno pismo i da ga zna naizust, i divio joj se kako ume tako žalostivna pisma da piše, a to je lepo i ona njemu priznala za njegovo pismo. Iz prijatna razgovora ih trže tetka Hristina, koja reče da je vreme da se ide, jer sutra misli da pere, pošto se nada da će mraz trajati još koji dan pa je zgodan za sušenje veša. Domaćin ih zaustavlja, ali se gosti spremiše i pođoše avlijskim vratima se oprostiše, a mladenci se krišom i poljubiše, neopaženi ni od koga. (Samo ih je Ikica spazio i trljao ruke zadovoljno). Poželeše jedni drugima laku noć i prijatno spavanje, i raziđoše se.
Ali od spavanja, bar za Vukadina, ne beše ni spomena. U njegovoj glavi beše kao u kakvoj košnici pred rojenje, samo bruji. Silne misli se rojiše i slike se lepša od lepše stadoše ređati.
Leži Vukadin i razmišlja.
Mašta mu stvara slike iz budućeg bračnog života njegova. On oženjen. Ima i poroda. Dobio ukaz, posle šest meseci i drugi, jer je prvi mnogo čekao, posle nekoliko meseci i treći, da se izjednači sa svojim drugovima, koji su manje čekali a više avanzovali. O slavi mu dolaze prvi trgovci i krupni činovnici. Samo gazde i krupni činovnici sede, a od sekretara počev pa naniže stoje i prave stojećki cigare, i poslužuju se stojećki, jer nema više mesta! Dušmani broje posete do dva sahata po podne, pa već i oni batalili; ko će da broji dalje, izbeleše im oči brojeći! A on dočekuje goste u svojoj rođenoj kući. Već sad ima na pet stotina dukata u štedionici, sem onoga u ćemeru i po narodu rasturenog. I to još sad ovako u ovoj službi, gde je samo bakšiš, a šta će biti tek onda kad se prevede u đumruk, što će odmah posle ukaza da potraži. Nego neće kakav veliki đumruk, gde je mnogo personala, većem kakav, istina, manji, ali gde je, na primer, on sve i sva. Ala će da nagruva para, mislio je Vukadin, — dok ga ne dohvati san, koji je još lepši bio nego i same ove slike što ih je raspaljena i zainteresovana mašta njegova stvarala.
⁂
Na Sretenije je bila svadba. Bio je lep dan, baš onakav kakav treba da je kad se sretne Zima i Proleće. Časnici su ostali oni isti koji su još o proševini kandidovani, a o prstenu utvrđeni. Bili su lepi svatovi. Dug niz karuca otegao se crkvi. Gospođica Simka, opet jedna stara udavača, brojala ih je s prozora svoje kuće i nabrojala sedamnaest (broj basnoslovan i nigda dotle ne viđen u T*), a ako računamo tu i poslednja, praviteljstvena kola (koja su bila nalik na karuce, a u kojima se vozio ekonom okružne bolnice Marjan sa svojom suprugom), onda slobodno smemo reći i osamnaest, baška onaj svet što je već zatečen u crkvi i onaj koji je peške došao.
Svrši se i venčanje i svatovi se vratiše drugim sokakom, ali ne onim kojim je trebalo, nego jednim drugim, koji je zahtevala sama mlada. Ikica je razumeo to. To je bilo za inat onom Žiki bakalinu, čija je kuća bila u tom sokaku.
Posle podne je bila igranka, koja bi se duboko u noć otegla, kako su svi raspoloženi bili, da nije Vukadin navaljivao na staroga svata „da rašćera što prije badavadžije“ i da zapovedi da se što pre igra šareno horo.
Prošlo je dosta vremena, i Vukadin već kupio jedne crvene patice kod Janje papudžije, a od ukaza ni traga ni glasa, iako su i ujak Nastas i kum Rista i starojko Proka radili svim silama da čovek dobije ukaz, jer je i pravo posle toliko godina. Odgovorilo im se čas da je iscrpen budžet, a čas da mu konduita ne glasi preporučitelno. Zamerali su mu čak i to da je liferovao preko Atanasa liferanta novu hartiju i neki kancelarijski materijal koji je već jednom isplaćen bio. Tako se otezalo to sve do promene vlade. Pade stara vlada, a dođe nova. Sa starom vladom propade i pomoćnik Rista, a i sve nade Vukadinove polagane u njega.
Vukadina ostavi strpljenje. Između njega i Dare češći sukobi, a sve zbog ukaza. Jedno drugo krivi i bedi. Dara mu veli da joj je on metnuo granu na put, a Vukadin, da mu je rodbina njena baksuz.
Vukadin je mislio i mislio šta da radi, i naposletku smisli nešto što je držao da je najpametnije po onoj poslovici „Prema glavi i oca po glavi,“ jer kud bi on bio drugo nego što je i njegov sadašnji ministar!? Zato sede i napisa izjavu ove sadržine:
Dosada sam kao neiskusan zaveden bio nekim nazoviprijateljima, kao g. Ristom i g. Prokom, i bio član slobodnjačke partije i iskreno je i u svemu potpomagao, ali otkako sam se uvjerio da ona samo pazi na činovničko blagoutrobije, a o narodu i ne misli, a da samo partija progresista radi za blagostanje i napredak naroda i zemlje, to se ovim i ja upisujem za člana te partije i stavljam se njoj na raspoloženje sa celom svojom familijom, koju ću do svoje smrti iskreno potpomagati. A s ovim se odričem za svagda gorerečenih prijatelja i molim ih da me ubuduće poštede nazivati kumom svojim, koju počast ja ne primam.
Partiji ponizan
Vukadin Krkljić
zvaničnik svojeručno
Ovo pošlje u jedne beogradske novine s tim da se štampa i da mu se pošalje desetak egzemplara od toga broja.
Posle nekoliko dana stigoše brojevi i Vukadin zaređa i pobaca ih u neke avlije, a u avliju g. Riste i g. Proke baci po dva broja.
Bilo mu nešto laknulo. Toga dana je neobično vedar i veseo bio.
Ali kako na svetu ništa stalno nije, i kako je Srbija zemlja iznenađenja, — to je jedno iznenađenje spremila odmah dan-dva posle ove paškvile i Vukadinu, jer sve novine, pa i zvanične, doneše glas da je pala vlada progresista (Vukadinovih načelnih prijatelja), a nov kabinet obrazovali slobodnjaci.
— A-ha! — huknu Vukadin kad ču to. — Grdno li se ja nagaravi’!!