Glava druga
u kojoj ima nekoliko idilskih sličica iz doba bezazlenog detinjstvo Vukadinova.
Kako je bio od dobre pasmine a nije bio, što kažu, jedva dočekan pa da se svaki čas poboleva, — to je najmlađi ogranak dugačkoga Vujadina rastao i đikao bez ikakve prepone i ušao već u sedmu godinu. Dotle je živeo u neograničenoj slobodi, bezbrižno i bez ikakve odgovornosti živeo je kao ono jare koje mu je jedino povereno čuvanju njegovu, tek koliko da i od njega vidi kuća neku fajdu. Tako je trajalo do sedme godine. A tada ga, kao budućeg građanina, zatraži država u licu kmeta Makeveja, koji opomenu Vujadina da treba da dâ dete u školu.
— E, nije vajde, Vujadine, — reče mu kmet — dosta se jurilo s jarićima. Trebaće da daš dete u školu, da ne ostane kâ goveče kod očiju, kâ ja i ti što ostarismo i odrtismo i nepismeni ostadosmo.
— Ama, ja kâ velim da bi mi taman sad koristio i kod kuće.
— Ne može, Vujadine. Zakon je. Država treba —
— Pa, vala, ja dado’ dosta toj državi. Eto trojica su mi tamo, služe državu. Iz jedne kuće trojica, pa dosta je, vala!
— Koja trojica?
— Pa Ivan, Vukman i Raja. Svi su u Beogradu.
— Ama ostav’ ti Raju! Baška je Raja, a baška ona dvojica.
— Kako baška kad su mi sva trojica uzeta iz kuće da služe državu?!
— Ama Ivan i Vukman su vojnici, a Raja je u kazamatu.
— Ako, brate! Meni kâ ocu svi su oni mili, i za sve mi je teško. Pa što da mi i ovog četvrtog uzmu?!
— Mora se, znaš kolika je kazna! — veli kmet.
Šta će Vujadin, nego morade pristati. Gunđao je i rekao je da je sirotinja i bogu teška a kamoli selu u kome je, ali je pristao.
I mali Vukadin pođe u školu. Majka mu načinila šarenu torbu koju posle nikako nije ni skidao s ramena. U njoj je i spavao, a sa njom je o ramenu svako jutro išao u bližnje selo gde je škola bila, pa se uveče vraćao s praznom torbom a punom glavom raznovrsna znanja. Učio se prilično. Bio je bistar kao sva naša seoska planinska deca. Prelazio je svake godine u stariji razred, i u četvrtom je već lepo umeo čitati, pisati i računati, a kod kuće je naučio guditi uz gusle.
I Vujadin i Radojka se ponose njime i namenjuju mu i slute lepu budućnost. Svako od njih ga određuje na nešto dobro; svako prema svojim idealima.
Radojka želi da joj sin, — kad je već tako dobar račundžija da i bez pasulja, onako napamet, ume da izračuna mnoge teške stvari — želi da joj mali Vukadin bude trgovac, onakav ako ne i još bolji nego što je Krsman ćiftica i špekulant u selu, za kojim pocrkaše lepe seoske devojke, pa i poneka mlâda izjede grdne batine radi njega. A i jeste bio lola, kad obuče onaj njegov gunj i vunaste pantalone sa crvenim „ispuskama“ a nakrivi plitak fes sa malom i kratkom kićankicom, pa stane uvijati dva mala brčića i treću bradavicu na bradi levo ispod brka (znak porodične lepote)! — „E lola je, po sto puta lola!“ rekao bi mnogi, kad on tako prođe sokakom pa bira gde će stati, kao gaćasti golub kad se šeta pa korača sa kamenčeta na kamenčić. I Radojka je toliko puta pogledala za njim, uzdahnula i rekla u sebi: „Ljubi ga majka, i jeste momče! Da hoće moj Vukadin da poraste i otvori dućan, a bio bi još i bolji od njega!“
Vujadin pak imađaše druge planove sa Vukadinom. Drugo je bio njegov ideal. Ono što sam nije mogao biti, želeo je da mu bar sin njegov bude. Vujadin je nekad jedno kratko vreme, bio pandur, i taman se lepo namestio i pošlo mu dobro, i on taman da rekne: „Podrž’, bože, ovako!“ a njega oklevetaju i otpuste zbog nekih poklona i nekih veza sa nekim hajducima. Od tada mu lepo ostade srce za pandurstvom, koje je začudo jako cenjeno u našem srpskom rodu u sva tri zakona, i začudo što naš narod pokazuje divne sposobnosti i podobnosti za tu vrstu zanimanja. Od toga vremena Vujadinova je jedina želja bila ta da mu neko od sinova bude ono što se njemu nije dalo. A lepšega života, vala, on ne zna od pandurskog. Kupiš jednog konja, — držao je Vujadin počešće panegirik pandurstvu — koga hrani i srez i okrug, par ledenjaka i povešaš drangulije oko sebe, pa uživaš. Ako si u kancelariji, ti povazdan sediš u predsoblju, pitaš zašta je koji došao. Ako te ko zamoli za nešto, ti mu obećaš da ćeš već gledati, videćeš ako se što može, i tako nešto rekneš. Ako iznutra zazvone, ti znaš da treba ili pustiti nekoga unutra, ili doneti taze vode u čaši. Ta to je sav posao, a posle opet sediš, pa volja ti da si budan, volja da pridremaš malo. Ako čuješ kakvu galamu u kancelariji i zvonce, znaš da treba nekoga izgurati napolje. Ti onda ustaneš, izguraš ga po zapovesti i odadereš ga jedared-dvared onako i bez zapovesti, onako za tvoj račun, pa opet sedneš i klatiš se na stolici ili dremaš opet. A ako treba ići u srez u kakvu komisiju, na primer, onda je tek jedna lepota božja! Gde kapetan zamrkne zamrkneš i ti; koliko se kapetan odmara odmaraš se i ti; čime kapetana ponude, ponude i tebe; a i jedeš i piješ bolje i više od kapetana, ako kapetana okrpe u kakvom dopisu u novinama, tebe i ne spominju, izvuče sam kapetan, a tebe kao pandura još uzmu u zaštitu i sažaljeva u te što na štetu državnih poslova, za koje si plaćen, okrećeš jagnje na ražnju i oblizuješ se, podmetneš mek somun pod jagnje sa kojega kaplje mast na somun kojim utoljavaš pomalo glad do ručka. Obediš nekoga da je ukrao rep jagnjetu i izneseš pečeno jagnje pred komisiju. Badava! Služba takva taman stvorena za jedan narod koji nema velikih ambicija niti voli velika naprezanja.
Eto tako su se Vujadin i Radojka često razgovarali o malome Vukadinu, i prepirali se i svako branili svoje ideale, dok se jednoga dana ne pokaza ćud kandidatova i tim svojim postupkom ne zabrinu i Vujadina i Radojku mali Vukadin. A nije, bogami, već baš ni tako mali bio. Bilo mu je dvanaest godina. Već su ga vikali: „O momče“, i već je zviždukao kad je po mraku išao; a kad je govorio, voleo je da onako malo promuknuto govori, i da se iskašljuje kad prođe pored devojčeta. Dakle, što naši kažu, počeo je već da se momči. Prošao jednoga dana Vujadin kraj kamare slame i čuo gde neko krklja i davi se iza slame. Potrča da vidi ko je i šta je to tamo, kad iza slame sedi njegov Vukadin i Mićan iz komšiluka, a pored njega pljoska s rakijom; on skrstio noge kao Turčin a opružio poduži Vujadinov čibuk pa puši i kašlje, zagrcnuo se pa kašlje, a čibuk izdigao i pružio ga kao da ga dodaje čibukdžiji da ovaj metne jedan merdžan-ateš u lulu.
— A šta ti radiš tu, moj lijepi aga. Ti baš zadimanio! — zapita strogo Vujadin. — Kakav je to zijafet?
Vukadin preblede i zbuni se pa bele da rekne, a Mićan iz komšiluka nasluti već šta će biti, pa pobeže odmah.
Priđe Vujadin zbunjenome derištetu, saže se, diže pljosku i mućnu je, pa nateže i otpi dobro, a zatim uze duvankesu i čibuk od Vukadina, ugasi lulu pa je odvrnu sa čibuka, a čibukom dobro ispraši i gunjac a još bolje pelengire Vukadin ove.
— Pa, efendija, ti baš ne nađe ništa kraće što ćeš zapaliti nego baš ovaj moj čibuk?! — veli Vujadin Vukadinu, koji se s obe ruke češaše po svima čestima tela. — Viđi ga, — molim te, sjedi kâ na teferiču, pa kâ da je ceo Zlatibor njegov čifluk! — Pa opet uze da ga delje, dok mu se Vukadin nekako ne praćnu iz ruke pa umače.
— Vidi pašjega skota đe baš zna šta valja, — tuži se Vujadin Radojki. — Kud nađe onaj bajinovac! Pa sjeo kâ na serdžade, pa tutuni i zalijeva rakijom! A što mogaše da zapali i sijeno i kuću, pa da svi pogoremo kâ miševi, da me sreća ne nanese onud! Ama žao mi grdno što ga još malo ne dokači’.
— Kako malo, bolan ne bio, — veli Radojka — kad je klisnô odande kao niko njegov, pa kad uhvati preko dvora, pa misliš ne dodiruje tabanima zemlju.
— Ama đe je skot da ga naučim kako se arči bajinovac; ama ni ja ga svaki dan ne palim.
— Ama de, de, pogriješilo dete, pa što sad, zar da mu dušu uzmeš, — brani ga majka i krije i neće da ga kaže gde se sklonio.
I Vukadin se doista sklonio negde. Nije ga bilo ni za ručkom a ni za večerom, pa ni na spavanje nije došao. Otac ljut pa ga i ne traži, ali majka kao majka, bolećiva srca, pa joj žao sina. Potraži ga i nađe ga u nekom gustom korovu. Zove ga, ali on neće da dođe. Priznaje da je gladan, ali neće nikako da uđe u kuću niti pušta koga sebi, nego se poizdalje iz korova razgovara. Radojka mu malo posle donese hleba i sira, zove ga da mu da. Vukadin ne veruje majci i neće da izađe, ali prima hleb.
— ’Ajde, sine, ’ajde rode, evo ti majka donijela zairu.
— Jok, jok, — veli Vukadin. — Ostavi pa idi.
— Kuku meni, đe mi dijete podivlja usred kuće.
— Ljeb na panj, pa odmiči; u ’ajduka vjere nejma! — veli Vukadin.
Šta će majka, nego ostavi hleb i sir na jedan panj pa se izmače. Kad je Radojka odmakla od panja podalje, izađe Vukadin sa zapetim kremenjakom zverajući na sve strane, pa dohvati brzo hleb i sir i umače opet u korov.
Vukadin se, kao što vidite, pohajdučio. Živeći u kraju gde se rado gudi i rado slušaju gusle, a i sam gudeći često, bio je vaspitan u tom pravcu. Često je slušao da je toliko puta nepravda mnogoga prava-zdrava oterala u hajduke, oseti se i sam posle silnih očevih batina jako uvređen, i tako dok mu je još svaka čest tela bridila i osećala onaj debeli leskovi čibuk, odmetnuo se i sam u hajduke, i to u svojoj rođenoj kući.
Kad je oko podne došao Vujadin, ispriča mu Radojka sve.
— Ama soko sokola rađa! Ćera ga krv, veli ponosito Vujadin.
— Ajâ, tvoj soko se odmetnu.
— Ama šta, zar tako tvoj trgovac, — veli joj Vujadin.
— Tako bogme. Ti ga namenjuješ za pandura da ćera ’ajduke, a on dohvati pištolj pa se i sam odmetnu.
— A bogme grdne batine izjede. I jest mu bila nevolja. Pa šta veli, dokle će?
— Veli da se predati neće živ u ruke! — A hoće li ostati tako dok ne opadne list sa gore?
— A jadi ga znali! Muško je tvoja je briga, — veli mu Radojka.
— A kad snijeg padne i drumci zapadnu, eto njega kod jataka, — smeje se Vujadin.
— Ne znam ja, vala, ništa, nego tek vidim da ovo ne valja. Nego idi do njega, pa vidi ako može biti prije zime što od predavanja.
Diže se Vujadin i uputi se tamo, u onaj šiprag i korov, pa stade i viknu:
— O, Vukadine!
— Čujem! — odazva mu se ovaj.
— Izlaz’ na čistinu!
— Ne ja, bogami.
— Izlaz’ dok ti nijesam ušao pa te odande izvukao za uši kâ guju za rep iz čestara.
— Ne ulazi, ako ti je glava mila! — viče mu mali Vukadin.
— A što, pasji sine?!
— Okinuću bogami, pa ćeš grdan ostati.
— Ama zar na mene?
— Na tebe, jakako! Za onolike krvničke čibuke zar se boljemu nadaš, Vujadine, grdan majci!
— Dakle, nećeš amo?
— Neću.
— Pa dokle misliš tako?
— Vala, dok je puške i planine, ’ajdučke kuće.
— Ama sit si ti, donijela ti majka, pa si bijesan.
— Nijesam sit, no sam izgladnio već kao kurjak.
— Aha! — reče Vladin, pa mu pade na pamet srećna misao da se sve ovo može svršiti još bez ičije pogibije i ode u kuću.
U kući naredi svima da dobro opkole i motre maloga odmetnika, da paze da odande nikuda ne može maknuti. Znao je on iz iskustva da je glad mučna stvar. Zabrani Radojki da mu daje hranu. I odista, sutra oko podne ču se iz korova poklič:
— O, Radojka! Oj!
— Čujem, Vukadine.
— Je li vjera?
— Šta reče?
— Je li vjera da me neće Vujadin opet biti čibukom ili čim drugim?
— A što?
— Pa hoću da se predam, da budem kâ i drugi ukućani.
— Izići, magare, neće ti babo ništa! — veli mu Vujadin.
Vukadin baci daleko ispred sebe kremenjak, tog vernoga druga, i izađe. Predade se i predadoše sve zaboravu, a preda nj izneše grdan čanak kačamaka, jer mu je to prva reč bila u ovom novom popravljenom stanju njegovom. On sede i nalakti se, i jeo je halapljivo na veliko zadovoljstvo matere, koja ga je nežno gledala i uživala gledajući ga kako joj se dete očigledno oporavlja.
— Čuješ, more, — reče Vujadin Radojki — ovo je nekako mrka kapa zla prilika. Kâ da od ovoga ništa neće biti. Neće biti ni ono što sam ja ćeo od njega da načinim, a ni ono što si mu ti kâ majka namjenjivala, a, vala, ništa ni od onoga što mu je ćato negda nadrobio iz one njegove kupusare.
— A ko to zna? — veli Radojka.
— Znam ja! Hajduk će to biti, hajduk! Poznajem ja moju pasminu! Ne mogu ja da mu naslutim da bude on vladika, ja l’ ministar, a da bude hajduk — ništa lašnje! Kud će iver od klade!
Možda je i preterao Vujadin, ali nije mu ni zameriti, jer je imao razloga što je onu poslovicu rekao. Ta i Vujadin je nekada hajdukovao i uhvaćen bio, ali prilikom jednog od mnogobrojnih naših narodnih praznika bude amnestiran. I od to doba je miran, nije se odmetao više u hajduke, a ako padne od vremena na vreme kakva sumnja na njega i on ode malo u aps, on se onda teši da je apsa za ljude, a nije za žene i strine; odleži malo, a posle već, hvala sudu, njegova nevinost se dokaže i on izađe prav i zdrav.
Nema mu druge, — veli Vujadin — Treba ga pripaziti i pritegnuti bolje. A može nam se, hvala bogu, nijesmo kâ nekad. Ogrija i nas sunce malo. Izučio je, eto, školu, čita i piše, čita svoje a čita i tuđe kâ i svoje, pa niđe ne zapinje. Čita, vala, bolje neg’ Vukman birov kapetanovu naredbu. Pa, kâ velim grijota je da taka pamet trune u selu, nego ću ja njega u palanku pa kod Tijosava terzije, nek izuči terziluk i trgovinu, i oblegacije da piše seljacima, pa će zapitivati svijet: „Čiji ti je to sekretar, Tijosave?“ A Tijosav će reći: „Vujadinov, vala, zar se ne domišljate?“ A kad doraste, i stane na snagu, može odatle, vala, za pandura, kad god ga srce povuče tamo.
Tako je često posle toga slučaja govorio Vujadin, dokle ga jedan slučaj ne omete, te i ne izvede što je naumio. A bilo je to iznenada, baš kao iz vedra neba grom. Nekada je Vujadin gledao za Vukadina u Roždanik, a sad, vala, gotovo da rekne čovek da bi bolje bilo da je i Vukadin za Vujadina pogledao malo u tu knjigu. Možda bi u njoj našao što zapisano za Vujadina, pa ga sad ne bi ništa iznenadilo, ni njega a ni ostale ukućane. I čuda divna! Vujadin se bojao da mu se Vukadin ne odmetne u hajduke a ono ispalo: „Na kurjaka vika, a lisice meso jedu!“ Ali što rekli: „Čovek nalaže a bog raspolaže“, i ono drugo „Um za morem a smrt za vratom“. Pa tako i s Vujadinom bilo. Desi se u to vreme neki napad na deližanac, a vlast kao vlast, samo sedi pa podozreva, pa ti na osnovu podozrenja osumnjiči i dugačkog Vujadina, za koga je već davno neki pisar načelstva rekao da mu izgleda tako kao da bar tri deližanca na duši ima. A Vujadin, pak, imajući bogato iskustvo u tom pogledu, i znajući kakve posledice ima jedno takvo podozrenje, nađe po svojoj prostoj i nepravničkoj pameti da će bolje biti i ne ići na poziv vlasti, nego, po načinu svojih starih, dograbi pušku po sredini i nestade ga. Tek iz „Zvaničnih novina“ doznadoše na što se odao, a ujedno doznaše i to koliko ga ceni rođena Otadžbina njegova. U „Zvaničnim novinama“ oglasiše ga za hajduka i uceniše mu glavu u tri hiljade groša poreskih.
I to mada nije bila nova stvar za Selo B*, jer se mnogi iz toga sela na taj način proslavio i ime mu se spaslo iz „tmi zabvenija“, ipak je ta stvar bila fatalna za karijeru maloga Vukadina, jer on naskoro ostade bez oca i pade na teret staranja majci, stričevima, ujacima i starijoj braći svojoj, a naš narod je divno i lepo rekao kako je onome o kome se mnogi staraju. Pa tako je bilo i sa Vukadinom. On je pomagao u kući koliko su mu njegove slabe sile dopuštale; a velika ga je radost obuzela kad je čuo da će ga stričevi povesti sa sobom da kirija po svetu. Dotada on nije bio dalje od vodenice i valjavice, i jednom kad se izgubila jedna koza pa je potražio malo podalje. Sad mu se otvori izgled u daleki svet; u neznan svet, o kojem mu je pričao njegov stariji brat, koji je česno i pošteno oduvao četiri godine u Beogradu u gradu, gde se naučio da pravi mnoge lepe i korisne stvari, kao: solire, peskonice, frule, i da plete kesice za satove od šarenih perlica.
Dođe i taj željeni dan kad se krenu karavan iz Vukadinova sela i još nekoliko okolnih sela. Krenu se grdan red malih rutavih konjića, povezani repom i ularom jedan za drugoga, a natovareni lučem, tulumima katrana i klekovače, specijalitetima tih krajeva. To će prodati, a zato će kupiti krupicu-dve soli i drugih stvari, kakvih nema njihov krševiti i siromašni kraj, i vratiće se natrag. Tako se trguje u tim krajevima odvajkada, još kad je Nikola Altomanović držao te krajeve. Šta znaju! Trguju ljudi, a imaju i računa; po zastrug papule od pasulja i jedna poveća proja dosta na jednu dušu i onamo i odanle natrag, a za konje niti što ponesi niti kupuj na putu, nego ih usput pusti da se malo napasu kad gazda ne vidi. Trgovačka posla! Mali Vukadin pliva u radosti. Čas sedi na samarici i klati se na njoj kao Cincarče kad ide na vilajet, a čas siđe i tapka pored konja, zapitkuje svaki čas nešto svoje, a ovi mu il’ ne odgovaraju il’ mu tek ma šta odgovore.
Stigoše u okružni grad, u treći okružni grad od njihova, i tu prodadoše sve, i katran i luč, i sir i klekovaču, kupiše svega što im treba, a, naravno, na prvo mesto soli, pa se spremahu natrag da se vrate.
Vukadinu sve novo, sve čudno u gradu. Toliko ga je frapirao naš grdan napredak u svima granama kulture da je zinuo od čuda. Kako je zinuo kod krajnjih kuća u varoši, nije taj sklopio usta, nego je tako sa razjapljenim ustima i opuštenim rukama išao dok mu neki ćiftica ne turi parče šaše u razjapljena usta. On se trže tad, zastide se i metu šaku na usta, pa je i dalje jednako blenuo.
Vrhunac čuđenja dostigao je kad je došao pred neku kavanu kod Narodnog vojnika. (Namalan vojnik u vojničkom stavu sa isukanom sabljom, sa dva tanka crna brčića i dva crna kao zift solufa ispod šajkače, a rumen u obrazu, sa rupicom nasred obrijane brade). Pred kafanom se iskupio silan svet pa sluša i gleda nekog Talijana i njegova majmuna. Majmun vadi neke srećke i neka proročanstva ljudima, a Talijan svira. Ali takoga sviranja Vukadin svoga veka nije video, pa nije da svira kao drugi kršteni ljudi u jednu svirajku, ili da svira u jednu pa posle u drugu, nego svira u sto nekih naprava, pa sve to u jedan mah. Vukadin je čuo da je Švaba izmislio majmuna, ali mu je ovo sviranje još veće čudo izgledalo. Nije šala, šta sve radi ovaj Talijan! Lupa i trese i nogama i rukama i laktom, i duva ustima, i zviždi nosom, i trese glavom! A na glavi mu žuta kapa od neke tenećke, puna nekih praporaca,pa kad mrdne glavom a praporci zveče, pa jedna milina slušati… Vukadin priđe gomili, umeša se i stade. Zinuo pa ne diše, nego jednako gleda čas Talijana čas majmuna, dokle ga jedan pucanj ne trže. Talijan opalio onaj mali topić iza leđa na dobošu, što je bio znak za publiku da je svirka svršena i da je sad na redu bakšiš. Naši opet palančani protumačili da je to signal za spasavanje. I doista, čim Talijan pođe sa šeširom da kupi bakšiš, naže svet da bega, izguraše se i izgaziše dobro, pa i mali Vukadin povuče dobro ne znajući ni zašto ni krošto: video samo gde sav svet bega, pa bega i on. Što malo od gospode pred kafanom pokupi Talijan, to mu je bilo sve, ostalo se razbeže. Ćiftice posedale svaki pred svoj dućan na ćepenak, pa se čine i nevešti. Ni luk jeli, ni luk mirisali! Neko grdi policiju, što ništa ne pazi nego pušta, eto, tako ljude iz bela sveta da prosjače. — „Možda je i čpijun, kakav ovicir“, — veli jedan pokazujući vojničke cipele na Talijanu, „pa došô da nas čpijunira!“ — „Nema, prijatelju, nema meda“, viče mu treći, gojazni ćiftica sa potkresanim brkovima, a sav užiren i rumen, samo mu usne blede od ljutine, „nema leba bez motiku! Nego sutra da dođeš, kukuruz da mi okopaš; da ti puca malo ta švapska grbina, tako te čekam!“ A Talijan se samo klanja i odlazi, majmun na leđima mu pljucka i bekelji se na svet, a svet se opet prikupio i pristao za Talijanom.
Ta gomila ponese i Vukadina. On nikad u životu nije video majmuna, i sada među prvima beše idući za Talijanom i gledajući majmuna. Tako je išao celo poslepodne, dok se tek u zlo doba, u mrak, ne seti svojih. Stade zverati na sve strane i trčati iz ulice u ulicu, ali od njih nigde ni traga, ni glasa. Izgubio beše i onu mehanu u kojoj su noćili, zaboravio joj sokak i gazdino ime, i tako ostade sam. Sutradan jedva nađe mehanu, raspita se i čuje da su oni još na podne otišli. Nije mu ostalo ništa drugo nego ili da zapne za njima ili da ostane u varoši da se pogodi kod koga.
Pravo reći, njemu se nije išlo u selo; dopao mu se ovaj varoški život, ova gungula, ovi majmuni po varoši, i sto drugih znamenitosti varoških. I kako je imao nekoliko zavezanih groša, on se troškario dan-dva; a posle se pogodi kod nekog trgovčića u radnju. Tu je svake nedelje po pet dana sedeo na ćepenku, šio kese za novac, pamuklije i fistane, u subotu se derao, mamio i uvlačio zablenute seljanke u dućan, a nedeljom pomalo radio u podrumu i u koševima.
Njegovi su se počešće osvrtali da li neće otkud iskrsnuti.
— E da li Vukadina odnekud, — zapitaće poneki.
— Nema ga, propade kâ u zemlju! — veli drugi.
— Tešto, — veli treći — ljudi su i tamo, nije tuđa vera.
— Ako mu ne bude potaman, eto njega; a ako mu bude po ćevu i bolje! — rekoše stričevi ne brinući se mnogo više za Vukadina, prežališe ga kao kakvu izgubljenu sôvaru kojom podupiru tovare, a takvim rečima utešiše i Radojku kad ih zapita za njega.