Glava treća
u kojoj ima o svačemu više nego o samome junaku ove pripovetke, to jest o Vukadinu.
Lepo život provode naši trgovci i trgovčići, ćiftice nazvane, po palankama. I radnim i svečanim danom, i kad ima pazara i kad nema — oni uvek nađu sebi zabave. — Kad nema pazara, oni se iskupe po dva-tri, a i više, na jednom ćepenku, pa tu pretresaju i unutrašnju i spoljašnju našu politiku. Viču i na gospodu i na seljake, na zlo stanje i slab pazar, hvale prošaste a kude sadašnju godinu, i nadaju se popravci od prve skupštine, u kojoj žele da najviše bude ljudi odličnog trgovačkog reda, pošto su trgovci, kao što je opštepoznato, prvi ljudi svugde u svetu. — Ili se skupe u mehanu, i tu onako dosta negliže, u prslucima i papučama, igraju „džandara“. Svi preporučuju pošteno igranje, ali zato ipak svaki gleda i stranputice. Zavaravaju jedan drugom oči, podmeću jednu mesto druge karte i užasno kradu džandare sve od reda. I ukoliko je koji igrač drskiji, utoliko je, naravno, i krađa sve užasnija, tako da poneki samo jedne igre pusti čitav odred žandarmerije, što se, naravno, primeti, i onda nastane čuđenje, prebacivanje i pravdanje, a posle prava svađa i grdnja.
— More, pobratime, ti se krenu sa tim džandarima, pa kâ da ćeš u poteru za ’ajducima! — veli jedan tome što krade žandare i pomoću njih čini nasilje.
— Kâ da je Jevđović u okrugu! — veli drugi.
— Jok, — veli treći — on je rezervni komandant nad džandari.
— Pa što, bre, ne zasede na drum s pušku, pa da znam da i ja ponesem martinku, — pa ako će’ da ’ajdukujemo, da ’ajdukujemo! — veli prvi. — Ja mu ostavljam na čes’ i poštenje trgovačko, a on krade li krade! — reče i ustade pa se stade šetati po sobi.
— Molim, molim, uzmite vi reč natrag, koje ja nisam ’ajduk ni pak lopov, ja sam jedan trgovački sin! — veli ovaj i lupa dlanom o sto.
— A… ti trgovinu, kad je i ti vodiš! Pušku, bre, pa u planinu, a ne sas trgovci ljudi da igraš, pa da kradeš džandare!
— A i ti si mi pa neki trgovac, sto groša espap sav dućan. Da ti dam dva’est groša, pa da budem i ja ortak sas tebe u tu tvoju radnju. I to mi je trgovina! I ja sas koga sedo’ da se igram!!!
— E, pa šta da radim, siroma’ sam čovek, masaroš nisam, od tatka mi nije ostalo! Ne mogu da pazarim sas Beč, Peštu i Beograd od Terzibašić Avrama Demajo kao ti! A što ti momak uveče donosi od onoga ćir Nastasa na kolica espap, to je baška, to se samo tako strefilo, znaš, to je dok ne stigne „od gore“ espap, poručen iz Beč! Hehe! Ama s men’ li ćeš ti da oreš?! Ko je sas mene orao taj je sas trticu posle vlačio! — veli obeđeni ponosito i ustaje.
— Ama, meni ni tako i treba! Ako će; to mi za drugi put je za pamet što sedo’ sas piljara. Mice bre da igraš s dunđeri, a ne ovu trgovačku igru s trgovci ljudi!
— More, ostavite se ljudi sprdnje, niste deca! — umiruju ih drugi.
— E, ne dam mu da krade, kad se igralo za jedno čest, i za jednu kafu… pa što da krade?! Valjda igram za neku fajdu!
— Oo, gulanferu jedan, od tebe zar da kradem!?
— Ama batalite, ljudi, ćorava posla! — umiruju ih opet.
— Molim vas, niste sami, ima ovde još sveta! Molimo za tišinu! Ovde treba da se misli; nije ovo glupi „džandar“! — veli Ika, pomoćnik kaznačejev, koji sa marvenim lekarem igra šaha u jednom ćošku.
— A trgovac od perja! Zar vi i tako znate, — ču se od drugog stola — u rukav domine!? Pusti ruku.
— Neću da pustim!
— Da pustiš ruku! — viknu diktando jedan, a drugi prihvatiše i saleteše onoga obeđenoga.
Igrač doista spustio ruku i ispadoše tri komada domina, pa sada i za ovim stolom nastade najpre prebacivanje i pravdanje, a posle svađa.
Ali, sve to ne smeta da se do sutra sve to zaboravi i da ti isti koji su se danas sporečkali sednu opet sutradan za onaj isti sto i da igraju kao i juče, s tom samo razlikom što će danas drugi krasti žandare i trpati domine u rukav, a ne onaj jučeranji. Pa to tako ide iz dana u dan; prave jednako nova neprijateljstva, da se odmah sutradan zaboravu predaju. Iako kradu žandare, i domine trpaju u rukav, ipak lepo žive među sobom, jer svaki je po nekoliko puta uhvaćen u tim malim i bezazlenim krađama. Ako se ne svađaju, a oni se zadevaju ili „tovare“ uzajamno, ili dočepaju jednoga, pa taj povuče za sve.
A svaka naša palanka ima tako po jednoga, obično pelteka, za koga hoće rado da kažu da mu „fali jedna“ ili, da se njihovim tehničkim terminom izrazi, „duguje, vele, ćir Miki“, a sa tim svaki dobija i ima pravo da se sprda s njim. Ako zapali cigaru, prođe tek neko pa mu zvrcne prstom cigaru, a ova odleti bestraga negde u budžak ili za kelneraj; ako ustane časkom da dohvati što, njemu izmaknu stolicu, da se prući koliki je dug, a niko ne nalazi za nužno da mu se izvini nego mu svi viču: „Od’ ovamo da te dignem.“ Ako neko padne u oduševljenje za nešto, njegovu će kapu uzeti i tresnuti od miline o zemlju tako da se često sva raskoka, a ponekad leži onako rašivena pa izgleda kao zvezda. „E, što mi sad pocepa kapu?!“pita ovaj. — „More, kapu ću lasno da ti kupim, ama pamet ne mogu!“ veli onaj,pa se na tom i svrši. Digne se onaj, uzima kapu, pa vrti glavom. „E, a sad kako bi tebi bilo da ja tvoju šubaru tako tresnem?!“ pita ga peltek. „Meni ne znam, veli nasilnik, nego tebi bi lepo išlo!!!“ — Ili bi ga oklevetali da ide kod kakve bogatije udovice.
— More, Kaspare, — (to mu je nadimak, a pravo ime i prezime malo ko da zna, a možda ga je i sam on već zaboravio!) reći će mu tek neki, — ama tebe mnogo nešto gleda i zivka Kata udovica?! Šarena posla, Kaspare!
— ’Ajde ćuti! — brani se Kaspar.
— Ama, ti juče mnogo ostade kod nje u kući?
— Pretakô sam vino, — veli Kaspar.
— He, — prihvati drugi — ama, mi čujemo da je rabota gotova, samo čekate da ti domaćica umre, pa da uđeš u jedno bogatstvo, pa da živiš kâ bubreg u loju! A, Kaspare?
— More, ume Kaspar, lola je, pa je nad lole lola; on samo ćuti, a podliva nam svima vodu! U svaki sokak ima po jednu! A Kaspare, je l’ tako?
A Kaspar načini cigaru i zadene u muštiklu, uzme tri-četiri mašine iz piksle, pa ode iz mehane, rekav im ponešto kroz zube, našto se oni svi smeju.
— Ne može da trpi! — viču za njim. — Što je nesrećna ljubav i merak, ode opet kod Kate!
⁂
A i kad nisu u kavani, nisu ipak besposleni. Posedaju po ćepencima, a hladovina ispred dućana, pa se razgovaraju preko sokaka, ali tako se razgovaraju, da je to samo njima smešno i samo oni razumeju, i niko više. Prođe tako Žikica praktikant, — u koga su sve žene, udovice, raspuštenice i devojke (od četrnaest godina pa naviše) zaljubljene — a oni se preko sokaka razgovaraju.
— Pregleda li, komšija, veresiju? — pita jedan.
— Pregleda’, kako da ne pregledam?!
— Pa duguje li?
— Duguje, bre, mnogo duguje! Tri i po strane u tevter samo njegovo dugovanje zapisano!
— A na mnogo strana duguje, valjda, nesrećnik.
— Na mnogo, na sve strane! A na onoga ponajviše duguje.
— Ej, grešni ćir Mika, ’oće da propadne zbog svoje dobrote!
A Žikica prolazi, kida se, tera dim naviše i klanja se i pozdravlja čaršiju s obe strane učtivo, našto mu, opet, čaršija učtivo odgovara, ali se ćiftice ipak podmiguju kad vlast prođe.
Taman ode Žikica, a prolazi Persa kaznačejka, udovica, koja je preko mere i bela i rumena.
— Ama, pobratime, pošto plaćaše ti ono lane krmez u Beograd?
— Pa sprama kvalitet, pobratime.
— Ove godine, more, mnogo skup; pa i nema ga, pobratime.
— E, pa nema, pobratime, mnoge su mušterije, a neka ti mušterija troši i za tri druge mušterije.
— E, ’oće to ’oće poneki put, pobratime! — prihvati neki, klanjajući se najučtivije Persi udovici kao i ona njima.
Taman propuste tako gospođu Persu, kad odande eto gomila nekih seljaka. Izdaleka ih već poznaju koji su i kakvi su, i šta se može i sme s njima (jer na to je najglavnije paziti, inače može lako da se stvar počne komično a završi tragično). Dovoljno je samo znak jedan drugom preko sokaka da dâ, pa da se odmah otpočne, što bi Švaba rekao, „hec i špas“. Stane jedan s jedne a drugi s druge strane, jedan prema drugome, tako po nekoliko pari, i stanu dlanovima kao sukati kao užari.
— Stoj, kud si nagô kâ ćorav! — ospe se sa sviju strana na seljaka.
— Šta je? — čudi se seljak.
— Ama vidiš da ćeš da pokidaš konce.
— Kakve konce? — čudi se seljak.
— Svilene, brate, svilene! — graknu sa sviju strana.
— Otkud konci?
— Pa zar ne vidiš gde suču ljudi preko sokaka.
— Pa gde su, ja i’ ne vido’?
— Ama, svileni su, rođače, pa ih nije lako ni videti.
— Pa što me zaustaviste?
— Pa ne možeš dalje. Zakupili ljudi sokak, a plaćaju državi što je pravo.
— Pa šta da radim? — pita seljak u čudu.
— Jal’ se vrni, pa drugim sokakom, jal’ preskači konce!
Otima se seljak koliko može, ali kad vidi da mu nije druge, nego da se mora vraćati natrag, on voli i da preskače.
— Pa zar baš da preskačem? — pita seljak.
— Moraš, rođače. Ljudi od toga žive, ’rane se, porez plaćaju.
— Ama, pa kol’ko mu puta treba ja to da ripam? — pita seljak.
— Pa ti pazi, pa kol’ko puta vidiš tako čaršijom po dvojicu da suču, a ti stani svude pa preskoči.
Posluša seljak, pa preskače duž čaršije, a ćiftice jedne popadale od smeha, a druge samo viču: „Tako, sokole!“, „Ha, još jednom!“, „Ha, još malo!“, „Aferim!“ Tako po nekoliko njih prevare i ovi skaču. Ali i ćiftice paze koga će da nagarave, otprilike onako prema izgledu seljaka i pokušavaju. A imali su i razloga, jer što kažu: ni dva lista na gori jednaka, pa tako i sa seljacima. Bivalo je da se poneki učini prost i uprepodobi se, pa ih samo sluša, a kad mu oni reknu da preskače tako redom gde god vidi po dvojicu da suču, a on izvali na prvome do sebe takvu merabu da se ovaj samo zaljulja i samo što zapita: — Šta je ovo, rođače?
— To vi je, vala, kapara, — veli seljak — a ja sam vi, veli, — mušterija za sve ovo odavde pa sve do nakraj čaršije što osučete!
— Zar tako?
— Baš tako! — veli seljak i produžava put.
⁂
Eto tako se to živelo i šalilo u čaršiji u onoj palanci gde je Vukadin već dve godine. Dok je gazda njegov tako krao džandare ili trpao domine u rukav, svađao se oko igre dali šalio s Kasparom i kakvim seljakom, — dotle je Vukadin sve više i više ulazio u posao. Već dve godine kako svako jutro zorom rano seda na ćepenak, šije, gleda ispod oka seljanke koje prolaze, i, ako su mušterije, i pazari s njima.
Živeći među takvim svetom i Vukadin je rastao i vaspitao se u istom duhu.
Bio je natučen palanačkih šeretluka i majstorija, i ispoljavao ih je i puštao u cirkulaciju samo onoliko i onakve kakve je shodno svom šegrtskom položaju smeo ispoljiti. Kao i svi iz njegovog kraja, imao je već u sebi trgovačku žicu, pa stoga je za kratko vreme i ušao, što kažu, u duh samoga posla. Pazio je kako mu gazda radi, pa je gledao da ga podražava. I uspeo je, jer je bio od prirode umešan i domišljat. Umeo je zaustavljati, osloviti, umamiti mušteriju, utrapiti joj ma kakav „bofl“, potapkati je zadovoljno po ramenu, i sa rečima: „U zdravlju da ga poneseš i podereš i opet se amo navrneš“, da je isprati veselu i zadovoljnu. Umeo je da izmami čak iz komšijska dućana mušteriju, zbog čega je često bilo reči između samih gazda. Nakratko, s mušterijama se vanredno umeo ophoditi. A to je naročito subotom, kad je pazarni dan bio, lepo bilo videti.
Tada se obično mnogo ranije otvaraju dućani, poustaju ćiftice i trgovčići, poliju i počiste bolje ispred dućana nego obično, a zatim iznesu silan espap, skoro sav dućan, i povešaju sve to napolje. Sve, sve što je cele nedelje mirno ležalo po rafovima, to je sada izneto i povešano ispred dućana; samo što ćiftica još sebe i šegrta ili kalficu nije izneo i obesio napolje među one silne šamije, kaiše, vrengije, ulare, bičeve, svilene fistane za popadije, anterije, pamuklije, usaračene noževe, slamne šešire išarane vunicom, džezvice, smiljkite i paunovo perje za devojke, kumaše za mlade.
⁂
Tada, subotom bi Vukadin pokazao šta zna. Odmah ranom zorom stala bi ga dernjava pred dućanom, pa nije da se dere, nego da zagluhne uši!
Evo nekoliko sličica iz jednoga takvoga pazarnog dana.
— O, snašo, — dere se Vukadin — izvol’te unutra, u dućan; ima što ti srce hoće i što ti na pamet padne! Ima šamija, smiljkita, fistana, đerdana, kumaša, vunice, fedemestera, gospodskog cveća.
— Posle, — veli seljanka — dok posvršavam druge poslove, pa se vratim.
— Ama prvo sebe gledaj, snašo; i bog je prvo sebi bradu ostavio! — veli joj Vukadin. — Nemoj da se vraćaš, ne valja se; nego sad ovako pravo u dućan, dok nisu drugi razgrabili; svet je, naloga je, snašo! — I u tom je dohvati i ugura u dućan, i utrapi joj kakav broš, đinđuve kakve, i šamiju pembave boje. — Evo, — veli, — ostala još jedna od ove sorte… Odakle beše ti?
— Iz Brezovika, — veli mlada — zar me ne znaš?!
— Molim te, snašo, kako da ne znam, znam lepo tebe i Brezovik. E, baš kmetova domaćica Milojka uzede dve ovake, a za ovu reče da joj pričuvam, veli, do druge subote, veli i ovu će uzeti. ’Ajde u zdravlju da je pocepaš! — veli Vukadin umotavajući u hartiju i predajući joj šamiju pembave boje. — O, gazda, podaj ženi kusur.
— O, predsedniče, kud se zagleda pa i prođe moj dućan: kud misliš bolje i jevtinije naći nego kod nas?! — viče Vukadin zaustavljajući nekoga dripca u nameri da ga uvuče u dućan.
— More, kakav predsednik! Moje predsednikovanje i tvoje trgovanje — jedna posla! — veli ovaj otimajući se i odlazeći.
— A, vala, — viče za njim Vukadin — nemaš ni vormu za predsednika! A kad bi ti bio predsednik, a ja kakav bi ti pandur izgledao!J!
— Vala, kâ i ti trgovac! — odgovara mu onaj.
— Svaka ti to šuša ’oće da je predsednik, a izgleda kâ da je do juče pod policajnim nadzorom bio! — viče Vukadin za njim.
— Ne pazarim ja, rođače, kod takvih! — viče mu izdaleka onaj.
— Znam, prijatelju, ti si mušterija, ama kad nije gazda u dućanu!
I taman pusti ovu, a dočeka drugu mušteriju.
— Dede, đevojko, brigo materina i jaranovo cveće, ’oćemo l’ što da pazarimo? — veli Vukadin udarajući zadovoljno dlan o dlan i gledajući je ljubazno.
— Nemaš u dućanu, — veli mu devojka, a gleda po espapu po kaišima, medenicama, ularima, trakama i drugim stvarima.
— Ima, rode, svega ima, samo tako lijepe mušterije davno mi nije bilo u dućanu! — veli i gura je u dućan.
— Ama, pa kad nemaš, — veli devojka, a jednako ga se otresa i otima.
— Ama ima, zlato materino, a čega nema đe je carevina?! Ima i od ’tice mleka, samo treba tražiti i dobro platiti. Šta ćemo, dakle, rode, da pazarimo, ti samo izvoljevaj! De, gukni, da ti čujem glasa, pa ma i ne pazarila!
— Imaš li gospodskoga cveća? — pita ga devojka.
— Ima, rode, kako da nema. Pa tako mi reci. Juče baš stiglo iz Beča, pa kad čuše mušterije, još kom zgrnuše se, pa razgrabiše jutros kâ alvu. Ostade još komad-dva, — reče pa joj iznese neko dućansko cveće. — Evo, curo; cveće na cveće!
— A pošto? — pita devojka.
— Kâ za tebe dva groša.
— Mnogo je.
— Nije mnogo! Kol’ko je kraljevina i carevina prešlo dok je dovde, tebi na belo grlo, došlo.
— Da dam pola dinara? — pita devojka, držeći u oznojenoj ručici stisnut stoparac.
— ’Ajde što mu drago, al’ to kâ tebi, da me i drugi put potražiš.
— Pa, veliš, novo cveće, — veli devojčica, gledajući veselo u cveće.
— Juče stiglo, rode, od gore! ’Ajde, pa izvol’te te i drugi put! — veli Vukadin i ispraća je i tapka po plećima i raspituje je: pošto aršin toga platna, ko ga je tkao i je l’ ona sama vezala rukave, pa pipa platno na rukavima.
— Pa, dakle, gazda šta smo pazarili, — obraća se Vukadin mušteriji, pošto je devojku ispratio, i uzeo kredu da beleži.
— Dakle, imamo…
A mušterija ređa sve šta je kupio kao: krupicu od sedam i po oka, po oke zejtina, aleve paprike, malo fide ili supe za čorbu, zatim stipse za dvadeset para i držaljicu za sekiru. Mušterija ređa, a Vukadin zapisuje i sračunava.
— Je l’ bilo još što, gazda?
— Toliko, vala, kol’ko ti reko’! — veli mušterija.
— Dakle svega, brate: trinaest groša i trideset para, i onaj tamo kaiš i medenica šesnaest, to je svega, gazda i brate moj, dvadeset i devet groša, a oni trideset para ti poklanjam.
— Kakav kaiš i medenica! — buni se mušterija. — Nisam uzimao nikakav kaiš. Evo pogledaj! — I pokazuje stvari na gomili na tezgi.
— Onaj kaiš i ona medenica što si ih maločas, rođače, metnu u nedra. Evo tu, — drmnu ga za košulju, a medenica zazvoni. — Zaboravio si, rođače.
— E, jes’, bogami. E, oprosti; ja, znaš, imam neku muku stegli me za onaj prokleti porez, pa i zaboravi’, te se orezili grdno sad!
— A, ’oće to! Nego ništa, dobro te se ja seti’.
— E, e, baš ti ’vala kâ bratu, — veli onaj.
I sad šta će mušterija nego plati, plati duplo i kaiš i medenicu, samo da ne puca bruka, pa izlazi iz dućana ušiju crvenih kao obarena cvekla, pa kad uhvati put, ode i ne osvrće se.
— ’Oćemo l’ soli, rođače? Đe nema soli, tu, vala, nema ni kuće ni božja blagoslova! Lepa vlaška so, puckavica! Kupi, rođače, soli nikad nije mnogo u kući. Neće da se pokvari, jal’ što tam’ gore vele, da mu iz mode iziđe. Izvol’te, izvol’te, da izmerimo jednu krupicu.
— A pošto je meriš?
— A kol’ko ćemo. Jel’ ovu?
— Jok, onu manju.
— Trideset i osam para.
Pogode se za trideset i tri pare.
— ’Ajde, izmeri! — veli mušterija.
Vukadin je užasno voleo da ukrade na kantaru, a osobito ga kopkalo da ukrade baš onda kad mu kakav nepoverljivi mušterija stane iza leđa pa ga kontroliše. E, onda mu je slast da mu na njegove oči ukrade litru, po oke, a i po više. I to mu je vrlo često i prolazilo, tako da sam njegov gazda nikad nije hteo da meri, nego je to ostavljao Vukadinu, znajući da je ovaj u tome bolji majstor i od njega samoga, kod koga je, što kažu, i prosricao te nauke. I mušterija, zbunjen silnim pitanjima i pohvalama od strane Vukadinove, zablene se, a ovaj ugrabi priliku i zdipi po oku, oku i po.
— Evo, — veli — neka ti kantar kaže. A kantar ne laže. Na njega mere i liferanti kad liferuju što državi; dakle, — veli — lopovluka i varancije tu ne može biti. Evo, gazda i rođače. Moj gazda Milisav mi uvek veli: „Samo pravo meri, Vukadine, nemoj da grešimo dušu ni ti a ni ja. Podaj makar i više. Bolje i da izgubimo koju paru nego dušu! Valjda ću, veli, kamilu da dobijem na soli; na soli, veli, i nema vajde za trgovca, nego sevap je; a posle, veli, tre’ ba tek kol’ko radi sortiracije dućana!“
— Ama, de, — veli mu dobrodušni seljak — kome ti kazuješ, i za koga mi kazuješ!? A zar bi’ ja došô da vas ne poznajem. Znamo se, de!
— Ama, to ti ja kažem! — veli Vukadin i ispraća ga.
Tako je, dakle, češće srećno prolazio. Ama, danas ne upali, mora da je, što ’no kažu, onako nezgodno ustao.
— Dakle ’oćeš baš ovu krupicu? — reče Vukadin i metu krupicu na kantar, pa je stade meriti, a mušterija (neki bistar i zadružan seljak) stao iza njega, pa gleda u kantar.
— Samo pošteno, momče, — veli mu seljak — znaš da ne bude posle reči.
— Evo, dvadeset i tri oke i nešto jače, ama to mu i ne računam.
— Ama, vid’der dobro, da ne bude jeksig?
— Toliko je, vala. Ima litra više, nego ta nek’ ide, moj si čovek.
— Ama, nemoj, neće biti pravo da se štetiš a meni za fajdu!
— Ama, gazda, toliko je, neću ja i ne dao bog da ’oću tuđe.
— Ama, da mu ne bude to devetnaest i po oka?! — pita mušterija Vukadina.
— Nije, gazda i brate slatki, nego baš onoliko koliko ti reko’, — veli Vukadin.
— Pa… veliš, dobro izmereno?
— Vala ovo ti je na dram kâ u apoteci, ako si kadgod pazario! — veli Vukadin, a ne da mu đavo, nego mu igra gornja usna.
— Pa… veliš, da ponesem ja sad ovo?!
— Ponesi, — veli Vukadin — ama nikome ne kazuj da si po te pare kupio!
— Nemoj, — veli mu seljak — nego ti si mlađi, pa ponesi ti ovo, pa ga kazuj, vala, kom ’oćeš!
— Šta je, šta je? — umeša se gazda Milisav, koji se trže kad ču kako u dućanu užasno puče šamar.
— Eto šta je! — razvika se seljak. — Je l’ ovo gora Romanija il’ je trgovina u čaršiji?
— Ama šta je bilo?
— A gazda-Milisave, vedni mu na kantar, pa ako tu ima dvadeset i tri oke, a ja da je platim kâ čivit.
Gazda uze da meri.
— Devetnaest i po, gazda-Petre. Evo vidi! — veli Milisav dućandžija.
— E, toliko i ja velim. A ovaj tvoj ’ajduk veli: dvadeset i tri.
A gazda Milisav napravi ljutito lice, pa samo preseca očima Vukadina.
— Tako je, tako, gazda-Petre, kâ što ti izmeri’ i reče.
— Pa bolje uzmite martinke, pa zapanite gdegod na drum, — razvika se gazda Petar na vratima, te se skupi silan svet pred dućanom; — zapanite bolje na drum, pa presrećite narod, pa trgujte ’ajdučki. Ama onda da znam da se ne krećem vako golotrb, nego da ponesem i ja nešto, pa puška ti, puška mi. Jakako!
— Pogrešio, gazda-Petre! Znaš ’vala bogu, šta je „mlađe“, i da se na mlađe nikad ne možeš osloniti! — umiruje ga Milisav dućandžija.
— Nije, more, ja mu kažem toliko je, a on ne da reći.
— Ama ne zna, dete je.
— Ama kakvo dete! Kako ne zna?! More, zna ta’, sve! Taj ti neće ukrasti samo ono što je za neko prikačeno, pa ne može da dohvati, a sve drugo dobro čuvaj!
-Šta je, šta je bilo, gazda-Petre? — pitaju ga spolja druge ćiftice, trudeći se da mu pokažu sačuvstvujuće lice.
— Međer ovo bili ’ajduci i lopovi! — obrati se i stade gazda Petar govoriti skupljenom svetu. — Pa, gazda-Milisave, slobodno zapiši kad me još kadgod vidiš u svom dućanu!
Planu gazda Milisav dućandžija, pa da bi spasao firmu i svoj trgovački glas, odreče se Vukadina. Opali mu i on po onom drugom obrazu jedan opet onako krepak šamar, tako da su se posle ova dva podjednako jaka šamara rumenila Vukadinu oba obraza, kao onim zaljubljenicima naslikanim na medenim kolačima.
— Pa zar ja — razvika se sada opet Milisav dućandžija — svaki dan ti govorim i čitam i lajem (ama, nemam kome da lajem!): „Samo česno i pošteno i po trgovačkom karakteru! Neću da vidim jeksig meru, ne trpim lažovska i lopovska posla!“ Je l’ ti to govorim i ujutru i uveče! A ti da me danas oreziliš ovako, i to kod koga?! Kod koga more?! Kod gazda-Petra, od koga samoga, more, imam više vajde i ’asne nego od pola sreza; a pre bi’, bre, i načelnika uvredio, nego njega!… Izvol’te gazda-Petre, ako je još što po volji.
— Neka, drugi put, — veli gazda Petar i odlazi, a ostavi gazda-Milisava bledih i Vukadina rumenih obraza.
Vukadinu krivo, ali se teši da je mnogo prošlo a malo ostalo. Još malo samo pa će postati kalfa, a onda će valj’da prestati i ovi dosadni i nezasluženi šamari.