Poglavlje 7: Borbe Milutinove sa Persijancima i Agarenima
Jer mnogi carevi, od okolnih njegovih, hvaljahu se na svečasnu i Bogom čuvanu njegovu glavu i na Bogom darovano mu otačastvo, ne znajući, jadni, božje sile i pomoći ovom blaženom i blagorodnom. No ovaj svetorodni kralj Stefan Uroš iz dubine srdačne govoraše reči Bogooca Davida: „Pomoć moja je od Gospoda koji je stvorio nebo i zemlju.“1 I nijedan se od takvih ne nađe da se pohvali o ovom, koji je blagosloven Bogom. I vaistinu blagosloven od svetog svog plemena, blagosloven izdanak blagoslovenoga korena i krasni cvet svetoga sâda, mnogokrasni izgledom iznad sinova čovečjih, pun milostinje, jer je po delima svojih milostinja i molitvama svetih njegovih praroditelja udostojen velike pomoći i pokrova i zastupstva od Višnjega. Jer, evo, hoću da ispovedim veliko i strašno i divno čudo njegovo vašem bogoljublju, slušajte i ispovedite prav i istiniti sud božji o ovom Bogom blagoslovenom Stefanu Urošu. Kao što se u starini za vreme Isusa Navina neprijatelj vide od njega porugan, milostinjama i svakim vrlinama njegovim, i izgledalo je da (neprijatelj) u njemu primi iskušenje, kao što se iskuša na pravednom Jovu, i božjim dopuštenjem iskuša se na Jovu, i na njegovim životinjama i na deci, i samom telu njegovom zadade rane. A na ovom blaženom ne dobi vlasti, ni na njegovim životinjama, no neprestano ne ostavljajući svoje zlobe, hvaleći se i mrzeći hrišćanstvo, naoruža bezbožne Persijance i Agarene2 na rod hrišćanski, kao Judeje na Gospoda. I, podigavši se od svoje zemlje, velika njihova množina, i uđoše u veliku Romaniju, i uništavahu hrišćane kao vuci, ne štedeći stada Hristova, koje steče svojom časnom krvlju, dodirujući i sami veliki grad Konstantinopolj, i hvaleći se kako neće postojati nijedno carstvo pred silom naše kreposti, i stojahu (ostadoše) u velikoj Romaniji do dvadeset godina. Ovaj blaženi kralj Stefan Uroš, kao car vaistinu, primajući careve sviju, dozva jedan deo od tih bezbožnih Persijanaca u Bogom darovanu svoju državu, na pohvalu i na čast i na zavist svome vladičastvu od okolnih careva.
I kada su oni došli u srpsku zemlju, i videvši slavu i veličastvo i bogatstvo dano ovom blaženom od Boga, ispunivši se zavišću i prevarom, počeše misliti na svečasnu njegovu glavu. A ovaj, kao i krotki David, carstvujući u Bogom darovanoj mu državi, a ovi vaistinu bezbožni Persijanci, jedući njegov hleb, veličahu na njega bunu, misleći da će postići volju svoju sa ovim blaženim Stefanom Urošem i sa državom njegovom, i sa svetim crkvama, ne znajući, jadni, božje pomoći i sile i zastupstva sa ovim blaženim, no govoreći: „Hodite, ubićemo ga i njegovo nasledstvo biće naše.“3 A ovaj, kao bezlobivi i krotki, govorio je: „Ako je sa nama Bog, ko će protiv nas? Jer se ne uzdam na svoj luk4, no pomoć moja je od Gospoda koji je stvorio nebo i zemlju5.“ A oni, bezbožni, kao zaboravivši se i izgubivši svoj um, poučavajući se štetnim protiv njegove svečasne glave, i napadahu kao psi na onoga koji ih hrani. A ovaj, uzdajući se u pomoć božju, i svesrdačno uzdanje imajući ka Vladici Hristu, i pružajući ne male milostinje ka svetim crkvama i ka ubogima i malomoćnima, nije njihove napadaje računao ni u što, no svagda boleći za svoje otačastvo, nije pazio ni na svoje telo od njihova napadaja tvrdim gradom ili mestom, no kao neboparni orao posred njih prolazeći, javljaše se jasno. A oni se napuniše do konca svojom pogibli, sa oštrim svojim oružjem, na koje se i uzdahu, navalivši sa konjima na blaženoga ovoga, izriše jamu svojoj pogibli. A on iz dubine srdačne zavapi ka najmilosrdnijem vladici: „Pogledaj i uslišaj me, i vidi nasilje onih koji nepravedno vojuju; i pogledaj s neba i poseti i savrši, što nasadi desnica tvoja.“6 I unapred videći božju pomoć prema sebi i čuvanje, odmah je poučio svečasnu vlastelu otačastva svoga i ne malo svoje srodstvo, spremivši se na boj protiv tih bezbožnih Persijanaca sa svojom telesnom stražom, i odolevši pobedi, i njihovo oružje uđe u njihovo srce, a ljudi njihovi slomiše se, i ne bi ni spomena o njihovu bezbožnom gnevu. Jedne predade smrti, a druge osudi na zatočenje, a ostale, i to ne malo, predade u ropstvo srpskoj zemlji. Videste li božju pomoć i pokrov i zastupstvo ovome blaženome? Vidite i divite se, kako se ljudi upodobiše bogovima da vide i da izbavljaju hrišćanstvo od besnoga đavola.
A čuvši samodržavni car velike Romanije Andronik Paleolog ovo veliko i slavno čudo i pomoć božju ovom blaženom, kojom mu pomože Vladika Hristos protiv ovih poganih, začudivši se i proslavi Boga, i ne male molbe i moljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Urošu, govoreći: „Ljubazni sine državnoga (moćnoga) mi carstva, čuo sam veliku pomoć od Vladike Hrista tvome previsokom kraljevstvu protiv poganika i svih jezičnika. No i opet osnaži visočastvo ti i Bogom darovanu ti državu protiv preostalog dela ovih poganika, i osveti hrišćanstvo od nasilja ovih poganika.“ A on, kao mudar i vešt muž, podstakavši jastrebe na one koji beže, svoje srodstvo i telesnu stražu naučivši slatkim svojim rečima, i tamo ih posla, svagda prizivajući božju pomoć. A oni, kao pokorne sluge svoga čedoljubivoga oca i gospodina, pođoše i u tu Romaniju, i hoteći ovoga blaženoga poštovati, i tamo sprovedoše svoju volju protiv onih poganika, tako da se ni duša nije izbavila na slobodu, i gradove njihove do osnova iskoreniše, a nepravedno njihovo mnogo bogatstvo sebi razgrabiše, tako da su se divili i prekomorski carevi i kraljevi zbog pomoći i slave božje ovom blaženome, kako ne zaboravi Bog mnoga prinošenja ovoga blaženoga pravednika svetim crkvama i malomoćnima, i ta prinošenja ne malo ga proslaviše, tako da je postao strašan neprijateljima i svima divan.
Napomene
- Psalam (121, 2).
- Persijanci i Agareni, Turci.
- Jevanđelje po Mateju (21, 38).
- Psalam (44, 6).
- Psalam (121, 2).
- Psalam (80, 14—15).