Poglavlje 8: Borbe sa Turcima u Maloj Aziji pod velikim vojvodom Novakom Grebostrekom
I posle kratkog vremena pade dobra i bogougodna misao na srce ovom svetom i vaseljenskom caru kir-Androniku. Jer udahnu Bog u njegov um da objavi takvu tajnu carsku ovom blagočastivom i hristoljubivom kralju Stefanu Urošu, i videći kako mali ostatak one predrečene triklete jeresi, tj. pogani Persijanci, veliku zlobu i pakost čine državi njegovoj, i posla ka ovom previsokom kralju Urošu, govoreći mu: „Slatki i ljubazni, pa i najsrdačniji sine državnoga (moćnoga) mi Bogom carstva, usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijanci, pobeđeni od tebe u Bogom darovanoj ti državi i u drugim krajevima, što skončaše od tvoje kreposti, još neka njihova grana ostavši, čini veoma velike tuge državi moga carstva, i mnogo protivivši se ne mogosmo odoljeti njima. Ako dobiju vremena, to će doći velika zloba do same moje glave. No znam da si pomoću i zastupstvom ljubitelja tvoga Hrista krepak da silom tvojom pogubiš spomen njihov sa zemlje. Molim i ubeđujem blagočastivo i hristoljubivo tvoje kraljevstvo, požuri se da ih uskoro gnevom jarosti tvoje smeteš i veliku i sujemudrenu dosadu ukloniš od nas, da se ne uračuna ni u što.“ I, čuvši ove reči previsoki kralj od tasta svoga, cara grčkog, i zbog tolike bezmerne ljubavi koju su imali među sobom, nimalo ne zakasni, i u taj čas zapovedi da se skupe svi vojnici njegove države. Kada je to bilo, i izabravši velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila, i ukrepivši njihova srca razumnim i slatkim rečima, i odlikova ih mnogom čašću, davši sve što im je na potrebu, i pusti ih da sa velikom silom idu žurno na ove pogane Persijance. I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novaka, zvanoga Grebostreka1. I oni, kao istinita čeda njegova, ne prekršivši nikada takve zapovesti svoga gospodina i hranitelja, kao što su i prvi put poslušali da idu na pobedu takove jeresi, tako i tada odoše veselim nogama, prizivajući pomoć Vladike Hrista na svoju pobedu.
I kada su došli u državu grčkoga carstva do grada zvanog Iraklija, i tu ostavivši svoje vojnike, dođoše ka svetoimenitom caru kir-Androniku. A car, čuvši za njihov dolazak njemu u pomoć, veoma obradovavši se, učini veliko veselje zbog njihova dolaska, i ljubazno ugostivši ih, otpusti ih s mirom. I tako, ukrcavši se u lađe, plovljahu kroz Crno more. I pomoću božjom upravljani, nepovređeno prešavši takvu pučinu, i izišavši od mora, uđoše u samu tu Anatoliju, u državu bezbožnih. I pošto je bio veliki rat među njima, ne jednom ili dvaput, i zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivši snage, pobediše ih, sekući njihova nečastiva tela kao travu poljsku. I sasvim uništivši njihov spomen, sve njihovo bogatstvo i slavu ugrabiše u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove i stanove do osnova porušivši, i ispunivši svu volju i želju gospodina svoga previsokoga kralja, vratiše se u svoju državu sa velikom slavom. I čuvši vaseljenski car, grčki kir Andronik, za takvu pobedu protiv njegovih neprijatelja, posla u sretanje njihovo sa velikom čašću. A kada su došli ka caru, veliku radost učini zbog njihova dolaska, i ljubazno poveselivši se sa ovima i mnogim darovima počastivši ih, otpusti ih. A kada su došli do dobroga svoga gospodina i hranitelja previsokoga kralja, izvestiše ga o svemu kako mu poslužiše. I tu ovaj moj gospodin umnoži mnoge hvale ka Gospodu Bogu svome, a njima dužnu čast odavši, otpusti ih svojim kućama.
Svi oni koji su slušali život ovoga blaženoga i veliku slavu i proslavljanje otačastva njegova u dane samodržavnoga njegova gospodstva, kako da se ne dive? No, o ljubimci, udivimo se i proslavimo Boga, smatrajući blaženim, i prinesimo ovome dobru pohvalu, govoreći: „O ljubazni i proslavljeni Bogom, i slični svetim i velikim carevima, krotkom Davidu i slavnom Konstantinu, dostojniče božje pomoći i pokrova na proslavljenje i na uzvišenje svoga otačastva. O blagoslovena utrobo koja si nosila takvo i bogomisaono vaspitanje (porod) ka Bogu i ljudima!“
Napomene
- Milutin je zaista 1313. poslao u pomoć svome tastu odred od dve hiljade konjanika, pod zapovedništvom Novaka Grebostreka, i njihovom pomoću Andronik je proterao Turke iz Galipolja.