Poglavlje 8: Danilo u nevolji, sa hilandarskim crkvenim potrebama (imanjem) odlazi kralju Urošu u Skoplje, predaje ih Urošu i opet se vraća u Hilandar
Videći takvu skrb neoslabnu domu Presvete, da ništa neće ostati celo od nasilja bezbožnika, jer je imao Bogom darovani mu razum, i našavši neke dostoverne i imenovane muževe toga svetoga mesta, i njih uverivši kako mu je po volji, i uze sinove njihove k sebi, i posle ovoga predade im manastir taj da ga tvrdo čuvaju, i da se bore sa napred rečenom jeresi, davši im dovoljno svoga zlata. A sam, uzevši sve nasledstvo toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivši sve ostalo, i ustavši sa nekima od svoje dece, i ovo noseći, prođe nepovređen pukove nečastivih inoplemenika. I dođe ka blagočastivom kralju Urošu, koji je tada bio u slavnom gradu Skoplju, i javi mu za sve bede koje su se dogodile tom svetom mestu. A blagočastivi kralj Uroš se veoma obradova zbog dolaska ovoga blaženoga, govoreći: „Blagodarim Boga moga i vladiku, čijom pomoću i zastupstvom nisi uhvaćen od bezbožnika, da ne postradaš ljuto, no toliko nasledstvo noseći sa sobom dođe k nama bez ičijeg nasilja. Dostojno je da bez bede neko vreme provedeš ovde, dok ne čujemo da je takvo uzdizanje ratnika odstupilo, i tada ćeš ići.“
A ovaj gospodin moj imao je od mladosti svoje nadu ka Gospodu, i u njega uzdajući se tvrdim umom, i njega jedinoga želeći i ljubeći, a više voleći da skonča za njegovo ime, seti se reči koju je rekao Vladika: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a koji nemaju šta duši učiniti, no više se ubojte onoga koji posle ubistva može baciti u ognjenu reku.“1 Predavši tu blagočastivom kralju sve što je doneo, mnogo zlato i mnoge druge crkvene potrebe, lakimije konjske i mnoge životinje, sve tu predavši njemu, a sam ne hoteći se razlučiti od dobroobičajna života Svete Gore, i ljubazno se poklonivši tome blagočastivom, opet ustavši ode ka domu Presvete Bogomatere, mesto zvano Hilandar, kao hrabri stradalac smeo na mučeništvo. Jer, kako ću moći izgovoriti ili dovoljno pismeno objaviti tolika stradanja i napasti, bede i skrbi ovoga gospodina mojega, koje primi te godine vraćajući se u Svetu Goru? Jer tada se nije mogla naći nijedna staza kojom bi se moglo ići mirno. bez borbe i ratnika. Ovaj gospodin moj, ne sumnjajući nimalo, pokrivaše se kao tvrdim oružjem imenom najmilosrdnijega Boga, i prolažaše tolike ljutosti, prema rečima bogooca Davida: „Nećeš se ubojati od noćnoga straha, i od strele koja leti na danu; i kao anđelima svojima zapovediće i sačuvaće te na svima putevima tvojima da ne spotakneš o kamen noge tvoje.“2 Jer Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, ne udalji ni ovoga blaženoga od nje.
Jer na nekom mestu ustade neki silan muž videvši Blaženoga gde ide posred države njegove, i htede, došavši sa svojim ljudima, razgrabiti sve što je bilo u njega. A Blaženi, imajući nadu na Gospoda, zapovedi svojim momcima da pristupivši sigurno uhvate njega. I u taj čas moglo se videti kako su ti ratnici pali sa oružjem pod rukama dece ovoga Blaženoga. A samoga toga njihova načelnika uhvatiše svezavši snažno naopako, i iđahu brzo napred vodeći ga sa sobom. A ti, dakle, silo božja velika i pomoći, sačuvala si ovoga blaženoga gospodina mojega, jer tada je bio veliki vapaj. Srodnici toga ratnoga muža čuvši (ovo), mislili su da je ubijen, i ustade velika množina njih, i sretoše ovoga blaženoga, i počeše pitati od koje je strane i kuda ide. A on reče: „Mi smo poklisari, i idemo u slavni grad Konstantinov.“ I počeše pitati za onoga od njih uhvaćenoga ratnika, koga su tu držala deca Preosvećenoga, no ovi, kao vaistinu gnevom gospodnjim oslepljeni, ne viđahu ga, i rastavši se sa njima, brzo počeše ići, vodeći sa sobom ovoga buntovnika. A kada razumeše da su izvan njegove države i da ništa ne sumnjaju, tu zapovedi Blaženi da ga puste. Jer promislenik Bog tako mu činjaše.
A ovo je meni, sluzi njegovu, dobro i željeno, i dostojno mi je brže dati ljubaznu sliku njegova života u vrlini. Jer tamo, idući u Svetu Goru, dođe unutra u države koje oni bezbožnici zavojevaše, rušeći njihove gradove i zemlje, sela i hramove ognjem paleći, tako da se ništa nije moglo naći bez bede u tim mestima. Jer sve od čoveka pa do životinje beše ozlobljeno. A ovaj blaženi, svagda imajući nepokajanu volju u telu, ne htede se vratiti natrag, no ukoliko je video takve strahote, utoliko se većma krepio, idući danju i noću, i nimalo ne odmarajući se. Kada je jednom dan svitao, nađe se posred tih ratnika, i pošto nije imao šta činiti, razdeli čeda svoja koja su tu bila, i sami uzevši konje i ostale potrebe njihova stana, pribegoše u grad zvani Redil. A sam sa nekim monasima i ostalom decom svojom, po izvoljenju božju kao opremljenu mu lađu našavši, i ušavši u nju, otplovi na neko tvrdo mesto ostrva, i tu provedoše mnogo dana u velikoj gladi i žeđi. I opet videvši zgodno vreme, izišavši od vode, iđaše brže na predležeći mu put. I druga mnoga iskušenja podnese od bezbožnika na putu; jer behu opkolili mnoga mesta da ga uhvate. Ali duše pravednika su u ruci božjoj, i neće ih se dotaći muka3, i smatrahu ih bezumnici kao da su umrli. Jer ovaj prepodobni božjom pomoću zakriljivan i imajući savršen razum u govoru, dajući razne i mnogovrsne izgovore, prolažaše ratne pukove nepovređen. I kada je došao u dom Presvete4, gde je časno usamljeništvo onima koji hoće tamo da žive, i nađe one muževe kojima beše poverio taj manastir. A hteli su ga predati u ruke poganika, da nije Prepodobni tako brzo došao. Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na jednom mestu, ginući od gladi i žeđi.
Napomene
- Jevanđelje po Luci (12, 4).
- Psalam (91, 5 i 11—12).
- Premudrost Solomonove (3, 1).
- Tj. u Hilandar.