Poglavlje 4: Jevstatije arhiepiskop zove Danila. Danilo odlazi Jevstatiju, koji ga proizvodi za prezvitera i prima u svoju ćeliju
Posle malo vremena proču se njegov bogougodni život i velika vrlina, i radi nje bio je ljubljen od sviju. Kada je za njega čuo preosvećeni arhiepiskop Jevstatije Drugi, poče ga k sebi zvati ljubaznim rečima; a on se ne htede razlučiti od takva mesta, u kome beše navikao na podvig mnogoga ispravljanja. A kada ga je ovaj preosvećeni mnogo zvao k sebi, i videći da se na to ne obazire, poče govoriti o njemu ka previsokom kralju Urošu da bi mu zapovedio da ide ka Preosvećenom. Pošto je previsoki kralj mnogo šiljao ovom gospodinu mojemu, ovako mu govoraše: „Znam te poslušna mojoj volji od mladosti tvoje, pa i sada ispuni ono što ti zapovedam. Ustavši idi ka Preosvećenom, jer me mnogo moli za tebe. A ti znaš da mi nije dostojno pogrešiti nikome njegove potrebe, jer ćeš doći u veliku čast.“ I ovaj gospodin moj i hranitelj, svagda imajući nadu na Gospoda i na njega uzdajući se, reče: „Prionuh za tvoja saznanja, Gospode, ne posrami me; jer nisi daleko od onih koji te prizivaju. Jer evo sa vlašću mi se govori da se podignem od mesta mojega, u kom se nadah od tebe steći prebogatu blagodat. Ali opet znam nekoga pravednika koji uči, jer nam kaže: Ništa nije bolje nego činiti zapoveđeno, jer poslušanje (vodi) u život, a neposlušanje u smrt. No ti, vladiko Gospode, koji si milostiv rodu ljudskom, i mene slugu tvojega sačuvaj od svakoga zla, i sve uzlaze i nizlaze sačuvaj očišćene od sada i do veka.“
I, posle ovoga, uze blagoslov od igumana i sve bratije toga manastira u kome beše, i ustavši ode ka preosvećenom arhiepiskopu Jevstatiju, nezlobivo jagnje dobroga pastira Hrista, njim pasen i vođen na livadu života, i čuvan od rastrgnuća lukavoga zvera. I svagda prebivajući u njegovoj volji, i njemu ugodno čineći, radi toga milostivog dara ljubljen od sviju, bio je od srca ljubazno primljen od Preosvećenoga, i iz ruke njegove bi postavljen za prezvitera. I opet, posle malo (vremena) videći ga gde je u svakom razumu, uze ga u svoju ćeliju; i tu sobom pokaza mnoge plodove svake vrline u slavu božju. Jer do konca omrze greh, napisavši u sebi sliku istinitoga pokajanja i dobrih dela, bio je vođen svetim Duhom u bogoljubije, i nikada ne popusti, no snagom svoje nepokolebive vere pobedi đavola, moljenjem i svetim molitvama, bdenjem i postom, i rekama suza natapajući sve telo svoje. I kao što dobraplodni nasad, natapan nebesnom rosom i koji dobro raste, daje plod u svoje vreme, tako i ovaj gospodin moj, njemu sličan, imajući u sebi plod životni, tj. reči duhovnih pouka, i mnoga ostala dobra dela, od njih je obilno hranio srca vernih. Jer živeći tu kod Preosvećenoga i poštovan od njega, vođen od Gospoda ka prevelikoj blagodati, ugodno posluži ovom preosvećenom u pobožnosti i celomudriju, do polovine druge godine.