Poglavlje 14: Danilo se vraća u Hilandar
A kada dođe Bogom darovanom mu prestolu, tada ovaj moj gospodin i učitelj poče moliti blagočastivoga kralja da ide ka svojoj ćeliji u Svetu Goru, kao što mu beše obećao. A hristoljubivi kralj mnogo je molio da se ne rastane od njega. I ovaj blaženi, od mladosti svoje ulovljen od Gospoda, i njega ljubeći, i svagda u vrlini prebivajući, prezrevši sve lepote sveta, više je voleo da se tuđi zemaljskih, ne gledajući na privremene (stvari), no želeći beskonačnoga davanja, i davši mir blagočastivome kralju, opet ode u Svetu Goru, čije vaspitanje beše.
I došavši u slavni manastir Hilandar, i uzišavši na pirg, poče tu u ćutanju živeti, postavši bolji u divnoj mudrosti, u sve dane živeći bogougodno, ukrašujući se svakom vrlinom, i blagočastvovati i služiti Bogu od svečiste duše i tela, i da mu se javi dostojan i iskušan, i u svemu prav i nelicemeran.
Takvo mu je sve bilo od božjeg nadahnuća i blagodati, neprestano pročitavajući pouke proroka i ostalih božastvenih reči, ne ostavljajući nikada dobroobičajne molitve i do kraja revnovavši savršenoj uzdržljivosti, tu našavši časno usamljenje, veseljaše se u božastvenim rečima obilno dan i noć, kako bi mogao ugoditi Gospodu i spasti dušu svoju.