Uvod
Večna blagodat čovekoljupca Boga, koja svuda sve svršava, i koja je sve stvorila iz nebića u biće, koja je ustrojila nelepotu (rugobu) roda čovečjega u lepotu, i Duhom presvetim darujući sve dobro, dostojno je, o vazljubljeni, da i ja, obilno obdaren njegovim smotrenim razumom i mudrošću naslikam istinite sudbe gospodnje, koje prorok i bogootac nazva više željenima od zlata i mnogoga dragog kamenja1. Jer nikada se ne odmeće od svoga dobroga dela Otac milosrđa i Bog svake utehe, čineći nam korisno po obećanju. Jer šta da rečem ili šta da progovorim, ja koji mogu da propovedam bezbrojno i ogromno bogatstvo i milost neiskazane slave njegove? Jer ako ko množi dobre reči na tisuće, nije li sve za njegovo ime? Ako li opet malo progovori o tom, ove je u slavu njegovu? Jer i meni je blagovremeno i vaistinu dostojno da ukratko izrečem blagodat Bogu na neiskazanom daru njegovu. Jer njegov promisao za sve ljude je razuman, da se obnavlja dobrim delima iz dana u dan, i ide za duhovnim stvarima, i da se vredno podiže od čuda ka većim čudima. Jer svakim dobrim delima hvali se Bog. Jer od njega razum darežljiv iznosi predivne reči duhovnog javljanja, kojih je razumnih darova bio udostojen ovaj gospodin moj, preosvećeni arhiepiskop kir Danilo, i razgorevši se božastvenom ljubavlju, znajući da ima obilnu riznicu razuma, i imajući nepostidno uzdanje ka darovaocu dobara, i na njega uzdajući se da neće pogrešiti u smelosti za veru, zahte da bogoljubaznim rečima objavi bogougodne živote gospode svoje, tj. blagovernih careva srpskih zemalja, kako je ko od njih proživeo ovaj život, utvrđivan krepkom rukom i visokom mišicom2, i opet posle ovoga dobra dela neporočnoga života preosvećenih arhiepiskopa sve po imenu, kao što je vidimo u licu vašega hristoljublja, u slast revnujući reči apostola Pavla, koji reče: „Neka niko ne traži svoga, no bližnjega“3, i kao što je u priči: „Muž razuman je presto čuvstvija, i u dobrom srcu počiva premudrost.“4 Jer vaistinu sve takovo se svrši u ovom blaženom gospodinu mojem.
No ja, grešni i nedostojni sluga njegov, od njega hranjen i ljubim i vaspitan u svakom dobrorazumiju, i upućivan na dobre navike, da kakogod takvo u zaborav odloživši i lenošću opterećen ne spomenem njegova dobra dela i ceo život sasvim u ljubavi božjoj? Jer rasuđujem u sebi nemoć moju da nemam tako postižan razum uma mojega, kojim bih dostojno pohvalio njegov život, koliko sam gledao ja grešni stojeći pred njime sa strahom i bojanjem. No budim se kao od sna, videvši božastvene spise u kojima nalazim mnoge sluge i učenike koji su sastavili pohvale svojim gospodarima. No takav je dar onih koji ljube Gospoda. A ja, otuđen od njega po bezmernom bezakonju mojih lukavih dela, treba da priteknem jedinome Bogu, i da od njega tražim savršen dar. Jer je darovalac milostivnom posećenju. Jer znam da samom zapovešću toči vodu od tvrdoga kamena i pogledom suši bezdne. No ti, Bože bogova i Gospode gospodara, daruj mi razumnu reč za otvaranje usta mojih da uzmognem po dostojanju predati božastvenom pisanju sve o životu ovoga blaženoga svetitelja, koga tvoja moćna desnica uzvede na ovaj sveti i božastveni stepen tobom uzdignutoga prestola. Jer ovaj gospodin moj propovedajući veličija čudesa tvojih i proslavi živote drugova svojih. A ti svemogući, kroz mene nedostojnoga učenika njegova, daruj mi ovu pohvalnu reč za večnu i blaženu uspomenu njegovu, što videh i koliko slušah od pređašnjih svedoka života njegova, da ispovedim sve po imenu, na slušanje svima koji ljube tebe, istinitoga Boga našega.
Napomene
- Priče Solomonove (3, 14—15).
- Psalam (136, 12).
- Prva poslanica Korinćanima (10, 24).