Poglavlje 1: Danilo, sin pobožnih, bogatih i slavnih roditelja, moli roditelje da ga dadu na učenje knjige. Napredak u naukama. Ljubav prema monaštvu
Ovoga blaženoga svetitelja kir-Danila, bivšeg preosvećenoga arhiepiskopa sve srpske zemlje, početak njegova života je istina. Bio je sin nekih blagovernih1 i blagočastivih, milostivih, pravednih roditelja, koji behu bogati i veoma slavni, upravljajući dane svoga veka u velikoj vrlini, i u njoj rodiše sinove i kćeri, i ovoga gospodina mojega i učitelja vaspitaše u celomudriju2 i u svakoj pobožnosti. Jer, čini mi se, meni nedostojnome, prema dobrom i skladnom životu njegovu od mladosti, i neiskazanom samislu, da je još u materinoj utrobi bio naznamenan da ugodno i neporočno posluži Gospodu. Jer od kada je znao oca ili mater, od tada se odvraćaše od svega zemaljskoga ovoga sveta, ne osećajući ljubav prema svojoj materi, no ovaj je više voleo da se prisvaja Gospodu. A kada je dospeo do mladićkog uzrasta, najmilosrdniji i najdarežljiviji Bog, dobri čovekoljubac, koji sa radošću prima svakoga koji njemu grede, posla i ovome blaženome svoju svetlost i svoju istinu, i ljubavnom strelom rani srce njegovo da ka njemu hoće i njega sa radošću želi rečima i delima, sluhom i očima i mišlju. A poče i moliti roditelje svoje da ga dadu i na učenje knjiga. A oni ne htedoše toga učiniti jer behu ozlobljeni smrću ostale dece svoje, i samo ovoga jednoga imađahu na utehu im, i zbog toga ga ne mogahu otpustiti, govoreći u sebi: „Šta ćemo dobiti ako se odlučimo od ljubljenoga nama sina, da samo veću skrb primimo.“
A ovaj blaženi, smotrivši razumno i smisleno savetovanje svojih roditelja, i razumevši da neće da ga dadu na ono što želi i hoće, poče tražiti koga bi našao da ga vodi ka učitelju. I našavši nekoga, jednoga od svojih srodnika, i njega nagovorivši, bio je odveden od njega ka nekom učitelju, tajno od roditelja svojih. Kada je tamo doveden, božjom voljom primi ga taj učitelj. Jer znađaše i kojih blagovernih roditelja beše sin, i videvši njegovu usrdnu prilježnost, poče ga upućivati u dobre pouke. A ovaj, vaistinu, od mladosti vođen od Gospoda u svako dobrorazumije, i u njegovoj volji poučavajući se dan i noć, u dubini reči knjige bolje uspevaše od sviju svojih drugova koji su bili u tom učilištu. I od kojih trebaše prva uputstva reči, zamalo im postade učitelj, tako da su se svi divili i govorili: „Otkuda ovome brz razum veštine,“ — ne znajući da večna istinita premudrost, Bog, ovoga sebi izabra, i da od sijanja prisnosušne svetlosti ozari njegov um, hoteći ga pokazati kao sliku svoje dobrote. A roditelji njegovi osećahu veliku skrb i žalost zbog razlučenja od svoga vazljubljenoga čeda. No kada opet čuše za takvu blagodat koja se zbila sa njim, ostaviše ga božjoj volji, da se on jedini brine o njemu.
Kada je prošlo neko vreme, ovaj bogoljubivi mladić, božjom pomoću u neoslabljenoj vrednoći, nauči sve pouke božastvenih reči, neprestano želeći neskvrnom životu celomudrija i čistote, posta i bdenja i molitve, kako to krepki i Bogu poslušni muževi čine. A kada bi ugledao nekoga črnca, nikada ga ne ostavljaše dok mu se ne bi, pritekavši, poklonio i ljubazno obujmio rize njegove, želeći podobija monaškoga obraza, neprestano moleći se Gospodu i govoreći: „Blagodarim te, vladiko moj, i slavim te zbog mnoge i neispitane tvoje dobrote, koju čineći od mladosti moje na meni nedostojnom i do sada činiš. No udostoji me da u veri primim monaški obraz, i sačuvaj me u njemu očišćena, da ti ugodno poslužim u ovom veku, i upravi stope moje na tvoje dobre puteve, da po njima tekući brzo postanem gledalac tvojih divnih čudesa.“ Jer koliko je slušao o čudima slavnoga grada Jerusalima ili Svete Gore, mnogo je mislio u umu svojem kako bi tamo išao.
Napomene
- Blagovernih, vlasteoskih, plemićkih.
- Celomudriju, čistoti.