Poglavlje 8
Velike planine same su po sebi nešto strahovito; narodi što među njima žive, jakog su uobraženja, — sujeverni su. Čovek kada stoji pored velikih bregova, vidi sebe kako je malen; čini mu se, takvi kolosi određeni su, da u njima žive veća stvorenja nego što su ljudi; snebiva se da takve dvorove u prirodi, nazove svojom kućom; nema ni krila; kad se uzbrdo penje vidi da gmiže kao što i mravi gmižu; njegovo uobraženje izmišlja zmajeve, gigante i vile. Svaki breg ima svoje priče, svaka pećina ima svoje aveti, koje se noću javljaju. No Crnogorci su čisti od svega toga njihove planine nemaju bauka ni noćnih strašila, jer nema ko da se od njih plaši. Nigda nisam čuo da ko god pomene vampira ili vešticu; ko o njima govori taj se plaši, a u Crnoj Gori najveća je sramota ma od čega plašiti se. Oni neveruju ono što se ne može verovati; ne boje se opasnosti koju očima glede, a gde bi se bojali onoga čega nema, i što niko nije vidio. Nema Crnogorca koji bi kazao da ga je strah noću kroz groblje ići. Žene bi se nasmejale onome koji bi pričao, da mu se neko čudo na raskršću dogodilo. To je glupost, a o gluposti oni neće ni razgovor da vode; okrenu glavu od onoga koji o tome govori. Jedna stara žena, iz Primorja, pričaše o nekim čudesima; sluša je jedan Crnogorac pa odlazeći reče: „boga mi, meni se čini, ja i da poludim ne bih to mogao vjerovati“,
Nigda nisam čuo da kogod, kao u drugim zemljama, govori o bajanju i vračanju. U tome traže pomoći i utehe, slabi i lakomi, a nigda oni koji se u sebe i svoju snagu uzdaju. Crnogorci kao i Francuzi, najvećma se čuvaju da nebudu ismejani. Glupost i plašljivost podjednako mrze. Ko jedno ili drugo na sebi pokaže, to se kao podsmej dugo priča. — Jedan Crnogorac snio da je puko grom i prebio mu prag u kući; to ga vrlo zabrine i sneveseli. Na pazaru u Kotoru kažu mu: da to znači da će umreti starešina od te kuće; tako je i on mislio, a drugog starešine nema osim njega; taj san jasno kazuje da će on umreti. Nije mogao od brige spavati, nigde nije imao mira. Žao mu je umreti. U tome sretne jednoga starog kaluđera iz Hercegovine, koji je po Cetinju prosio: on ga odvede svojoj kući, pozove susede i učini veliku gozbu. U sred ručka uzme punu čašu vina i rekne: „duhovniče, ti si star i slab, nemaš niđe nikoga; grehota je da se tako mučiš; moja je kuća puna svačega; zato sam naumio da te ponudim da sjediš ovđe kod mene. No ti si od mene stariji i u crkvi i u godinama, pa nemože drugče podnijet’ ni meni ni tebi, nego da budeš stariji i u onoj kući đe živiš: zato evo pred bogom i pred ljudma, predajem ti starješinstvo u ovome mom domu dok si gođ živ! Primaš li se duhovniče?“ — Kaluđeru bude milo, prihvati čašu iz njegove ruke, popije vino i odgovori: „primam se; i neka bog blagoslovi i tebe i tvoj dom!“ — I tako onaj Crnogorac oslobodi se i izbavi od onoga strašnoga sna, a kaluđer, koji je i onako bio star i bolešljiv, posle nekoliko meseci umre. Više od trideset godina prošlo je od toga doba, a još po kad kad pričaju: kako je negda bio jedan Crnogorac, koji se prepao od onoga što je snio.
Još ću vam kazati jedan stari događaj kome se Crnogorci i danas smeju. U drugoj polovini prošloga veka, živio je kraj reke Zete neki star kaluđer, pustinjak Bosota. Čitav svoj život provodio je u molitvama. Bio je velik isposnik i ugodnik božji. Govorilo se već da može i čudesa činiti; i sam Bosota zaneo se toliko, da je i on verovao u snagu svojih reči, i u svoja čudesa. Jedan put na saboru, kad je mnogo sveta bilo, poviče: „Crnogorci! koji od vas vjeruje da je bog svemoguć, i da su molitve njegovih ugodnika jače od sile turske; taj neka ostavi svoje oružje ovđe, i neka pođe za mnom: ja ću pred vama ići i čitati molitve, a vi samo vičite: gospode pomiluj! Hajdete da tako uzmemo grad Spuž, bez jedne mrtve glave! — Gomile Crnogoraca poslušaju ga i pođu za njim, vičući: gospode pomiluj! — Kad budu blizu Spuža, i počnu već ulaziti u varoš; začuđeni Turci skoče i potrče s noževima ka nji. Crnogorci kad vide da krv teče, a nemaju oružja, prestanu vikati gospode pomiluj, i razbegnu se. No ipak Turci odseku preko dvadeset glava. Otuda ostala im je ona poslovica koja kaže: „ako jedan pomanita, nemojte svi.“
U Crnoj Gori nema nikakve psovke. Niko neće na svoja usta izgovoriti kakvu grdnu ili sramotnu reč. Još jedanput velim niko. Kad se ko god naljuti i mlađe svoje kara, najviše reći će: „na jade ti đurđevdan došao! — Đavo ti večeru pozobao! — Na zlo ti sutrašnje jutro osvanulo!“ — To je sve. Druge psovke nema. Nigda nisam vidio Crnogorca da plane u jarosti. Svaki nadjunači i svlada svoj gnjev. Kad se dvojica sporečkaju, onda najvećma biraju reči šta će jedan drugom kazati. Ako se malo oštrije počnu prepirati, onda oni što ih slušaju poviču: „neka, neka! nekate ljudi!“ (dosta, nedirajte, ostavite); i to nije nikakva uvreda za one kojima sa govori. Na prvu takvu opomenu, odmah se prepirka prekine, i drugi se razgovor počne. Reći kome: ćuti, — nigda sve nečuje; to bi i u šali bila uvreda. Sam knez Danilo kad hoćaše kome prekinuti reč, govoraše: „neka, neka čoče!“ — U svoj Evropi nema zemlje gde je međ prostim ljudma tolika učtivost i pristojnost, kao u Crnoj Gori. Nigda nisam vidio da se međ sobom svađaju i grde; a ni dvoje dece nisam vidio da se pobiju. Crnogorci su vrlo učtivi i obrazni prema svakome, jer od svakoga očekuju da takav bude i prema njima. U Crnoj Gori nemate kome reči ružne reći, jer je niko svojim ponašanjem nezasluži; nesmete je nikome reći, jer je neće niko otrpiti; nesmete je kazati ni psetu, ni vetru ni kiši, jer vređate i najprostijeg Crnogorca ako vas čuje.
Primetio sam da gde koji putnici, (Slaveni, Jugosloveni), obrazovani ljudi, kad se zaborave i po svojoj naviki uz reč što god neuljudno reknu, ili nešto dvosmisleno pričaju; Crnogorci jedan po jedan dignu se, i polako iz društva odu. Kad se udale, oni manu glavom i jedan drugom reknu: „boga mi su kao pravi lacmani!“ — Više ništa neće o tome govoriti, niti će kome pričati, jer bi morao one iste reči, od kojih je iz društva utekao, povtoriti, a on neće ni pred kim na svoja usta da ih izgovori. — Jedan iz Primorja beše doterao vino na Cetinje, pa kad je hteo skinuti tovar, očepi ga konj, a on nešto grdno opsova. Neki Cetinjani što su ga čuli, počnu ga koreti; a on skide kapu i reče: „oprostite ljudi; a bog dobro zna da ja nijesam Crnogorac.“ — S rečima: „lacmanin ka lacmanin!“ oni mogu ne samo da pokude nego kašto i da pohvale izvance (tuđozemce). Kad vide nešto rđavo, nepristojno, vetrenjasto na strancu, oni će reći: lacmanin ka lacmanin. — Isto tako kad vide da je neki stranac vešt u kakvom poslu, da je dobar majstor, da je nešto lepo i dobro načinio, hvaleći ga i čudeći se toj njegovoj raboti, opet će reći: lacmanin ka lacmanin. Takav smisao imaju i one reči, kad kažu: Crnogorac ka Crnogorac. Sama ta reč: lacmanin, dolazi od imena: latinin. Prvi i jedini civilizovani susedi Crne Gore, bili su Latini, Venecijani. Po tome sve što je evropsko zvali su lacmansko. Crnogorac za evropsko odelo kaže: lacmanske haljine, kao što će se pored Save i donjeg Dunava reći: nemačke haljine, a na istoku i u nekim nemačkim krajevima, govore: francuske haljine. Crnogorci te haljine takođe nazivaju: talijansko ruho, — ili: uske haljine. A kad s podsmejom, ljutnjom ili u šali, spomenu one što nose te haljine, oni će kašto reći: „uskogaće“. — Jedno veče šetali smo kroz cetinjske ulice, i čujemo iz daleka veliku viku i svađu u jednoj maloj krčmi. Ja pođoh brže i rekoh: „idem da vidim kako se svađaju Crnogorci.“ Jedan serdar uhvati me za ruku i povika: „hodi da se opkladimo u barilo vina, da su to neke uskogaće, a nijesu Crnogorci!“ — Kad bliže dođemo i zavirimo u krčmu, a ono sve sami maraguni (stolari, tišleri) sede, piju i svađaju se, ni jednoga Crnogorca ne beše među njima. Crnogorci i svi Primorci kako svoje široke čakšire, tako i talijanske uske pantalone zovu: gaće. — Ima i jedna šaljiva pesma, koja kaže: „koji nosi gaće na tiraće,1 taj ne veli nigda dobro jutro; no bonđorno pa i to rijetko“. — Crnogorci su svi dobro odeveni: i kad su najveće vrućine, ni jednoga ne možete viditi u košulji i u donjim, belim gaćama. On tako neće ni pred svoju kuću, u selu da izađe. Nije običaj. Svako najsiromašnije dete ima svoju dolamicu i čakšire; to sve same žene od bele vune opredu i izatkaju. U gdekojim krajevima nose i košulje od vune. Najveća im je veština, da izvezu žensku košulju po nedrima i rukavima. Struke od crne vune, znaju osobito lepo načiniti. Jednu dobru struku nemožete ispod deset talira kupiti. I ljudi i žene i deca nose ih. Bez struke neće se maći od svoje kuće; crna struka dolikuje crnogorskim belim haljinama lepše nego ikakav drugi ogrtač. Kad vidite prema sebi Crnogorca sa svojom strukom, na visokoj steni, čini vam se da je to orao sa svojim dugim krilima. — Nemice i njihova deca po selima celo leto provedu bosi; u Crnoj Gori nećete nikoga videti da ide bos. Nose opanke koje sami prave.
Za ovih poslednjih dvadeset godina nekoliko puta dolazio sam na Cetinje, a dva put proveo sam u Crnoj Gori po čitavu godinu dana; bio sam na slavama, svadbama, na pazarima, u logorima, na saborima, i nigda nisam vidio pijana ni polupijana Crnogorca. Oni piju i vesele se, ali svaki zna koliko mu je dosta; ni kapi jedne neće suviše popiti, ma koliko da ga nudite. Takvo uzdržanje međ prostim ljudma, ne može se u drugim zemljama naći. Oni šaleći se kažu: vino je mali bog, ali je opet milostivijeg srca nego veliki bog: kad mali bog (vino) uzme čoveku pamet, on mu opet povrati; a veliki bog kad uzme čoveku pamet, neće više nigda da mu je povrati. Među Crnogorcima veliko je poverenje. To je jedina zemlja u Evropi gde se ne pišu obligacije, i kao što su mi kazivali, još nije bilo slučaja, da je ko god na sudu odricao svoj dug. Uže veže konje i volove, a poštena riječ vitezove. Tako oni vele, i po tim rečma upravljaju se.
Nigda nisam čuo da Crnogorci jedan za drugim što god rđavo govore. Ni kod samih žena nema ogovaranja. Ko je kakav sam se pokazuje, niko se ne može sakriti; vidi ga svet. Tako oni misle. — Moguće da za to, što svaki svuda sa sobom nosi oružje, u Crnoj Gori nema svađe, psovke, pijanstva, krađe, varanja; grdnje, ogovaranja. — U oružanom društvu svaki na svoje reči i na svoje ponašanje oštro pazi. U toj opreznosti odrasli su; to je njihovo vaspitanje. Četiri puna stoleća tako žive. Kad kogod drži sikiru u rukama, vi mu nećete ni u šali ni u ljutini reći grdne reči; a kako se može reći onome, koji ima za pojasom oštar nož i dva puna pištolja? Čast i međusobno poštovanje, podiže se u onim zemljama gde niko neda na sebe ni jedna trunka da padne. Dueli pomogli su, te se u Francuskoj podigle građanske vrline. Ko hoće da je poštovan, mora druge poštovati. Svet je eho; kako mu se javljaš onako ti se odziva.
Crnogorci poštuju i hvale jedan drugoga; ali po gde koje strance hoće da ismevaju i da im se narugaju. Oni o njima, ali samo međ sobom, bez ikakve štednje govore. Svakoga putnika, što ovamo dođe, oni brzo poznadu koliko vredi. Ako neznadu jezika te ne mogu s njim da govore, oni ga cene po hodu, po haljinama i po njegovom držanju, i retko se kad god prevare. Njima je dovoljno da čuju deset reči što je stranac kazao, i već izreći će svoj sud o njemu. Najvećma se smeše na gorde i vetrenjaste: „slijepi visoko nose glavu!“ reći će o gordima; a za one koji se mnogo razmeću, a vidi se da nemaju novaca, obično vele; „goli visočije skaču!“ — Kad ih zapitate: zašto tako strogo osuđuju po neke strance? oni će vam od prilike ovako odgovoriti: mi Crnogorci nigda ništa nismo vidili ni učili, nego međ ovim planinama čuvali stoku i klali se sa Turcima, i mislimo o sebi da smo mimo sve druge narode prosti i divljasti; pa moramo se tešiti i radovati, kad vidimo koga iz tih mudrih kraljevina odevena, bogata, odlikovana ordenima i titulama; a manit je, prost i glup kao nikoji Crnogorac.
Ima dosta putnika, koje oni posle toliko godina, s poštovanjem i sa radošću pominju. Tako za profesora Pančića mnogi su me pitali: „a đe je sad oni lijepi i dobri čovjek? Takav bješe u svemu kao da je u sred Crne Gore odrastao.“ — Pančić je radi svoje botanike putovao po Crnoj gori, i peo se na velike bregove, da traži retke i nepoznate biljke. Da bi lakše mogao putovati, knez Nikola dao mu je jednoga perjanika, da ga svuda prati. Kad su polazili, govoraše taj perjanik: „zar ovi suhi striko da se penje na Durmitor i na Bijelu goru? boga mi će do Ostroga umrijet“. — ’A kad su se vratili govoraše taj isti perjanik: „izgibosmo hodeći za njim, niđe ga stići ne možeš; ide uz brdo i niz brdo kao ikoji Crnogorac!“ — Pre tri godine, u mesecu Junu, išao sam na Ivanbegova korita; pratio me onaj što mi dao konja pod kiriju. Ivanova korita leže pod samim vrhom Lovćena. Rano smo pošli, i mogli smo za dva sata doći, no ja sam celo pre podne proveo idući. Što smo se više penjali, stvarao se sve lepši izgled. Gde je god bilo mesto otvoreno i vidoko, sedio sam i gledao na skadarsko jezero i na komske planine, činilo mi se da sam u Švajcarskoj. Onaj Crnogorac što me pratio, posle dugog posmatranja i ćutanja, reče mi: „ti niti hvataš leptirove ni čupaš travu?“ — „šta ti to pade na pamet Stevane?“ — upita ga ja. „Prije nekih godina, — nastavi on, — pratio sam na tome istom konju, tako jednoga gospodina, pa kroz cijele Bjelopavliće, đe gođ koga leptira i bubicu vidi, trči za njima te ih uhvati, pa ih metne u jednu škatulju (kutiju), Nigda se ne mogoh dosjetiti što će mu to. Ni jedne riječi ne znađaše sa mnom zboriti. Za tijem pratio sam nekoga Pančića; tihi i predobri čovjek! — On nijednu travku u svoj Crnoj Gori ne ostavi na miru. Neke otkine pa opet baci, a neke nosi sa sobom. Možeš li ti znati: valja li im čemu gođ ta njihova, rabota?“ — Tog istog leta seđasmo jedno posle podne pred lokandom, a iz Kotora dođe jedan prosed, suvonjav putnik, odsednu s konja i ode u gostionicu. Onaj Kotoranin što ga dopratio, uze svoga konja za uzdu i vrati se cetinjskom ulicom put Kotora; jedan od Crnogoraca, što su sedeli u ladu pred poštom, viknu mu: „Antune, kakvoga si to sad Pančića doveo?“ — S tim je hteo da kaže da mu se taj putnik na prvi pogled dopao.
Napomene
- Ramenice, hozentrozi, od talijanskog: tirabrache.