Poglavlje 6
Narodne srpske pesme, i stare i nove, slaveći svoje junake, kažu: da oni svojim neprijateljima u boju i na megdanu, seku glave. To su svagda bili znaci pobede. I danas u Crnoj Gori, kad nam za koga kažu, da je dobar junak, odmah će vam kazati i koliko je glava odsekao. Važnost kakve svoje pobede ili pogibije, svagda mere po broju odsečenih glava. Isto tako i Turci čine. Kad ko god u boju padne, ko je god blizu potrči, da nedadu da mu neprijatelj odseče glavu. Ko je poginuo, a nije mu glava odsečena i odnešena, toga gotovo i nebroje među mrtve. Za čiju glavu odseku nekoliko neprijateljskih glava, za toga kažu: blago njemu divno li je zamenjen! — Posle jedne male bitke, na pitanje: šta bi tamo? odgovori jedan Crnogorac: „otvorismo Kosovo! nagrdiše nas Turci! ugrabiše nam tri valjaste glave.“ — A pogibe li ko god? — „pogibe nekoliko momčadi, ali nji smo hvala bogu sve iznijeli.“
„Crnogorci seku glave!“ — Te tri reči dovoljne su bile da veći deo svetske štampe, sto godina piše protiv Crne Gore. To su svojevoljno proglasili da je varvarstvo, pa su onda uzeli to za osnov, i na tome osnovu zidali su i granali sve groze i divljačke strahote, za koje su znali da se nalaze kod zaista varvarskih naroda. Niko se nije našao da ustane i da ih brani, da kaže i dokaže ono što je docnije kazano i priznato: da Crnogorci nisu varvari, nego Termopile, bedem, protiv varvarstva; da nisu nečovečni, nego protivnici nečoveštva. Crna Gora bila je još nepoznata. Njeni neprijatelji više su se starali da je poznadu, i da o njoj pišu, nego njeni prijatelji. Slavenstvo, koje ih danas tako slavi i uznosi, još nije bilo probuđeno.
Kad nije bilo parobroda, telegrafa, uređene pošte i ovako mnogo različitih novina i putnika; tada je samo po gde koji stranac svraćao u Budvu, Kotor, Skadar ili na nekoliko časova u Crnu Goru. Vidio je strahovite ove planine, susreo je putem oružane ozbiljne Crnogorce s kojima se nije znao razgovarati; vidio je gde koju tursku glavu, čuo je nekoliko groznih priča, koje mu je kazao njegov sluga Talijan ili Arnautin, koji ga je pratio; i to mu je dovoljno bilo da napiše čitavu knjigu o užasima koje je vidio, da spomene stotine opasnosti koje su ga srele u Crnoj Gori. Da bi mu beleške zanimljive bile za njegove čitaoce, izmišljao je nečuvena varvarstva i pridevao ih Crnogorcima. Po takvim knjigama i takvim putnicima, više od sto godina evropski narodi, stvarali su sebi mnenje o Crnoj Gori. Da je englezki pesnik lord Bajron, koga je zveka grčkog oružja očarala, igda u Crnu Goru došao, na prvom koraku on bi osetio svu junačku pojeziju u kojoj Crna Gora živi; njegova duša, međ ovim gorama, planula bi novim ognjem; on bi se prvog dana grlio i celivao s Crnogorcima. Njegov divlji duh ovde bi se pripitomio i pomirio sa rodom ljudskim.
Sto godina, nerazložna lacmanska štampa, nešto navalice nešto iz neznanja, trpala je pogrde i varvarstva na crnogorsko ime. Svaku svoju grdnju počeli su i svršili sa rečma: Crnogorci seku glave. — Zaboravili su sva varvarstva koja su se među njima, i u svakom kraju sveta događala i neprestano događaju. Ućutali su o onom užasnom mučenju nevinih ljudi u Španiji. Niko neće da kaže, da je varvarstvo, što u Engleskoj i danas postoji zakon, po kome zatvore čoveka i nedaju mu ništa jesti, dokle tako neumre od gladi; a u Prajskoj ima i sada zakon, po kome živa čoveka opruže po zemlji, pa teškim točkom, počevši od nogu pa do glave, polagano sve mu kosti prebijaju, dok u tim mukama izdane. Kad bi ko god Crnogorcima predložio, da takvom smrću Turčina umore, svi bi se zgrozili i rekli bi mu: „gori si od svakog Lacmana!“ — Te sam reči slušao u gdekojim prilikama. — Kad ste čuli da su Crnogorci, kao Englezi, svoje zarobljenike vezali pred topovska usta, i onda topove opalili? Crnogorci nigda nisu bili nečovečni prema svojim neprijateljima. Oni nigda nisu zarobljenoga Turčina ni najmanjim mukama mučili; nigda ga nisu iztukli, nigda mu nisu oči vadili; nigda ga nisu obesili! nigda! — U kojoj smrti možete više lepote i pojezije naći, nego kad se kaže: sabljom manu odsječe mu glavu.
Najveće varvarstvo i najveće muke što su Crnogorci svome neprijatelju mogli izmisliti, to je bilo kad su u prošlom veku zarobili nekoliko najboljih i najbogatijih hercegovačkih begova. Ali da se ne bi od toga varvastva užasnuli, moram vam napred kazati: da su to oni isti turski begovi bili, koji su svojim zarobljenicima, Hristijanima, cepke od luča pod nokte udarali, držali ih blizu vatre dok im oči neprsnu; vešali ih za noge; za tim davali svojoj deci oružje, da ih pobiju. Crnogorci kad su zarobili te iste begove, hteli su im glave odseći. U tome dođu poslanici iz Hercegovine i kažu: „pola Hercegovine pribira novce za odkup. Ištite koliko hoćete, a pustite nam begove žive; to je cvijet naše krajine!“ — Crnogorci se smisle i odgovore: „sva Hercegovina nema toliko novaca, da ih može odkupiti; ali mi ćemo ih pustiti žive, ako za svakog bega doćerate po jednog debelog vepra; da ih za vepre izmijenjamo“. Poslanici odu, i familije zarobljenih begova kupe i pošlju najdeblje veprove koje su u svoj Hercegovini mogli naći. Crnogorci održe reč, i svečano izvodili su jednog po jednog bega, i za nji primali redom po jednog vepra. Tako ih sve izmenjaju i puste da idu slobodni svojim kućama. Kad su pošli, jedna Crnogorka, koja je to sve s brega gledala, vikne: „o begovi, o odžakovići hercegovački! znadite i vašim bulama kažite: da ni jedna Crnogorka ne bi svoga čovjeka u dom primila, koji bi se za takav odkup iz ropstva vratio. Ljudi se za ljude mijenjaju, a krmci za krmke!“
Da je onda bilo toliko novina kao sada, ko zna da se među njima ne bi našla neka pakosnica, koja bi rekla: „Crnogorci varvari! zašto im nisu kao junacima odsekli glave? nego su u njima ponizili celo čovečanstvo do skota, menjajući ljude za debele veprove.“
Pri početku ovoga veka, kad su se Crnogorci s Francuzima tukli po Primorju, vladika Petar prvi sastane se kod Lastve, sa francuskim maršalom dukom Marmontom, radi pregovaranja o miru. Na tome sastanku bilo je dosta francuskih oficira, i nekoliko crnogorskih glavara. Između ostalog razgovora rekne Marmont vladici: „to je nečuveno varvarstvo što Crnogorci mojim vojnicima seku glave!“ — Vladika mu odmah odgovori: „to su Crnogorci od Francuza naučili!“ i kad vidi da se Marmont tome govoru vrlo začudio i da je od toga čuda zanemio, odmah mu kaže: „vi ste na sred Pariza kralju i kraljici odsjekli glavu!“ — Crnogorci što su bili oko vladike, čuli su tada među Francuskim oficirima reč: „rezon, rezon (razlog, razlog).“
U Crnoj Gori mnogo je veće junaštvo neprijatelju odseći glavu nego ga iz puške ubiti. Oni vele: za zrnom iz puške nemože niko letiti i viditi je li ubilo Turčina; ali doneti i svome društvu prikazati glavu, to je dokaz junaštva, a sva družina zna kako je teško doći do glave. Negleda se je li ko god živom ili mrtvom neprijatelju odsekao glavu. U oba slučaja velike su opasnosti i treba imati junačko srce. Ima crnogorska pesma koja kaže: ubi Cuca, posječe Bjelica! — a to će reći da je Bjelica veće junaštvo pokazao. Kad jedan drugog što god prekori, često će reći: a koliko si glava posjekao? — Za vreme vladike i kneza Danila davane su nagrade i medalje onome, koji donese tursku glavu. Crnogorci vele: ćesar u Kotoru daje žut cekin svakome onom koji donese glavu od kurjaka što ovce davi; a da kako se ne bi priznala zasluga onima, koji donesu glavu od onijeh vukova što hrišćane dave. — Lane, na nikšićkom polju, usred bitke kod Ozrinića kule, jedan Turčin pade prema nama, i vidimo po znacima prašine, kako zrna puščana udaraju oko njega. Knez Nikola dohvati me za rame i smešeći se — povika: „trči mu odsijeci glavu, daću ti Obilića medalju!“ ja podigoh kapu i odgovorih mu: „blagodarim!“ U starija vremena, poletilo bih deset Crnogoraca, da tome Turčinu odseče glavu, i od njih deset može biti da bi se trojica ranili ili poginula, dok bi tu jednu glavu odsekli, ili kao što oni obično vele: posjekli. Kad pričaju za kakvu tursku pogibiju, često će reći: tu nebješe ni jednoga Crnogorca, koji bar jednu glavu neposječe. Bilo je negda slučajeva, da su se Crnogorci noževima međ sobom sekli, ko će pre ugrabiti tursku glavu. Pričaju, da je jedan Turčin, kad ga je stigao Crnogorac, bacio kesu s novcima i povikao: „sve uzmi, samo mi život ostavi!“ a Crnogorac rekao mu: „šta gođ hoćeš drugo, išti, sve ću ti učiniti; samo to ne mogu.“ I odseče mu glavu.
Pokojni vladika i knez Danilo, gotovo svake zimne večeri, sazivali su Crnogorce u svoj dvor na razgovor. Isto tako čini i knez Nikola. Vrlo su zanimljivi i znameniti razgovori na svakom tome sjedniku; (tako se ovde zovu sastanci za razgovor i zabavu). Tu se obično i gusle čuju; a najviše se govori o junacima i o bitkama starim i novim. Svaki takav sjednik traje do pola noći, i niko neoseti kako brzo vreme prođe. Svagda se čuje nov razgovor i novo pričanje, jer svagda ima pozvanih novih Crnogoraca, koji su iz drugih okruga na nekoliko dana na Cetinje došli. Svaki je razgovor odabran i pun bistrine, značaja i prirodne dosetljivosti. Takvo veče nigda ne prođe a da se ne spomene Kosovo, i da se ne kaže: živa je srpska budućnost. Kad bi stenograf u kraju sedio i pisao sve ono šta koji priča i rekne, od svakog takvog sednika mogla bi izaći jedna vrlo zanimljiva knjiga. Bila bi puna novih misli i reči, koje nigda pređe niste čuli. I sada, i za vreme kneza Danila bio sam pozivan na te večernje sjednike, i da sam sve one razgovore upamtio što sam slušao, celog života ne bi vam mogao izpričati ih.
Na jednom takvom sjedniku, knez Danilo zametu razgovor o sečenju glava. Tada se u stranom svetu mnogo vikalo protivu toga običaja, i u opšte protivu Crne Gore. Jedan Martinić, slušajući šta govore novine, reče: „boga mi, još malo pa će Lacmani pisati, da su Crnogorci i svetom Jovanu odsjekli glavu“. — Vojvoda Mirko reče: „i dva pileta kad zarate, hvataju se za vratove“. Jedan senator svoj govor završi sa ovim rečma: „nijesu Crnogorci to izmislili i prvi počeli. Od kako je ljudi na ovom svijetu, oni su vazda jedan drugom sjekli glave“, — „Imaš razloga!“ rekoh mu ja — „anđeo kad je došao da istera Adama iz raja, doneo je mač sa sobom: ako ga Adam ne posluša, da mu odmah odseče glavu“. — Grohotom se nasmeja stari Stevan Perkov, pa reče: „boga mi, da je Adam bio Crnogorac, i danas bi svi ljudi življeli u raju. Pogledaj ove gole krševe, kakvi su, pa ih Crnogorac brani i niko nemože da ga išćera odavde; a ko bi ga mogao išćerati iz raja; jadan!“ — „Ali“ — rekoh mu ja — „onoga anđela bog je poslao“. Opet se nasmeja starac pa reče: „da je Adam njemu pogubio dva tri anđela, milo bi i bogu bilo, pa bi rekao: e nijesam rđu stvorio na ovaj svijet, nego junaka! nedirajte ga više! neka do vijeka sjedi u sred raja!“
To je taj isti Stevan Perkov što je pokojnom vladici kazao: na svu Crnu Goru bog je dao oku pameti, a ti sam imaš dvije litre. — Knez Danilo svagda ga zvaše „striko.“ — Umro je pre nekih godina u svojoj velikoj starosti; kažu da je imao više od devedeset godina. Bio je drug svetog Petra, i vidio je najteže dane što ih je Crna Gora u ovom veku imala. Svaki njegov govor vrlo me zanimao; on je bio živa crnogorska istorija. U poslednje dane svoje starosti izgubio je sasvim svoj očnji vid, ali do smrti ostao je u svom govoru bistar, oštar i razborit. Stevan Perkov otac je vojvode Petra Vukotića, a deda knjeginje Milene. Bio je vrlo ozbiljan i lep starac. Kad je on gde god u društvu, svak je dobro smišljao šta će reći. Češće sam slušao da Crnogorcima rekne: „što je gođ neuljudno, ne treba ni u šali da je među ljudma!“— To su vrlo znamenite reči; na takvom načelu osnovani su svi crnogorski običaji, i sav njihov život. Te su reči proizašle iz naroda. Dok se god takve reči među njima povtoravaju i kao pravilo drže, dotle će Crna Gora biti ono što je. — Ako ste gledali na lepoj Čermakovoj sliki onoga ranjenog Crnogorca što leži, to je, kao što mi se čini, prava slika Stevana Perkova. — Kad je o čemu svoje misli kazao, niko ga više nije mogao pokrenuti, da o tome drugčije misli i govori. Svagda je planuo kao vatra, kad bi ko godi u šali najmanju trunku bacio na crnogorsko ime. Ponosio se svojim životom, što je rođen na ovaj svet kao Crnogorac. Kad je Vuk Karadžić prvi put na Cetinje došao, i kad je ulazio u malu slamnatu kućicu, gde su se obično glavari skupljali i o narodnim poslovima većali; rekao mu Stevan: „vidiš Vuče, za ovu kolebu znaju i vazda će znati svi sedam kraljeva!“ Kad je pokojni vladika polazio u Petrograd da se za episkopa posveti on mu pri rastanku viknuo: „pozdravi moskovskog cara, i zakuni ga ognjištem đe peče česnicu, da ne zaboravi Crnu Goru!“
Godine 1857. na badnji dan, bio sam u dvoru kneza Danila kad su se nalagali badnjaci na vatru. (U Crnoj Gori po nekoliko badnjaka meću na vatru). To je lepa svečanost. Bilo je preko pedeset vojvoda i glavara. Knez Danilo pogleda po svima, pa onda manu rukom na Stevana Perkova, da on prvi badnjak govorom pozdravi i na vatru položi. Svi smo ustali na noge. Stevan uze badnjak, zavi ga u struku i prinese ognjištu. Knjeginja Darinka kropila je vinom badnjak i bacala žito i lavrovo lišće po njemu. Stevan Perkov drži badnjak i s njime čudesno razgovara; pitao ga: zna li gde je nikao i gde je porastao? pitao ga, je li vidio i upamtio kako se muče i ginu Crnogorci, da odbrane ovaj amanet Srpstva. Kazao mu je da će sada na junačkom ognjištu kuće Petrovića u slavu Hristova rođenja izgoreti; pa mu onda reče: „tvoj će dim u nebo da se digne, i kada sjutra kod sunca bude, neka mu kaže: da se i ono, u svojoj borbi sa pomrčinom, svake noći odmara, a Crna Gora nigda!“ — Pa onda blagosiljajući Srbe, a proklinjajući Turke, spusti badnjak na vatru i viknu: „Crnogorci, da bog da sjutra čuli, da je Derviš-paša sa svom „turskom vojskom krenuo na Crnu Goru!“— Ta njegova želja brzo se ispunila. Posle četiri meseca po svoj Crnoj Gori slavila se velika pobeda na Grahovcu, gde je turska vojska sva uništena. Kad je knez Danilo hteo tada da ide i da predvodi crnogorsku vojsku, svi su ga odvraćali od toga. Između ostalih koji su govorili, Stevan Perkov rekao mu je ovako: „gospodaru, naša je tvrda želja da ti neideš. Turska je vojska vrlo velika i jaka. Ako nas Turci potisnu, ti nećeš htjeti ustupiti; otvori će se novo Kosovo, i svi Crnogorci zaboravi će Crnu Goru i do poslednjeg izginuće braneći tebe. Zato gospodaru, sjedi doma, i kad čuješ da se sultan s vojskom krenuo iz Stambola, onda se i ti kreni sa Cetinja. Na sultanove paše, šalji tvoje vojvode!“ — Lane na Orjoj luci, čuo sam gde jedan Crnogorac za kneza Nikolu reče: „kad je on u boju, svi strepimo; Crnogorci se biju a sve jedan drugog pita: đe je gospodar? kad on nije u boju, onda bez ikakve brige i jurimo Turke i bježimo od njih.“
Turske starešine, kako pređašnjih godina, tako i sada za vreme ovoga rata, kad posle bitke pokupe mrtve leševe svojih vojnika, oni im odseku uši, nos, i nagrde ih na različite načine; pa ih onda takve iznesu pred konzule, dopisnike novina i pred druge strance, govoreći: eto vidite šta čine Crnogorci. Najviše u tome izmišljanju trudili su se skadarske paše. Sa tako nagrđenih leševa, skidali su fotografije i slali ih ilustrovanim novinama po svetu; no ni jedne nisu im htele verovati i to u svojim listovima upotrebiti. Sada Crna Gora stoji na videlu. Njeni neprijatelji ne mogu više o njoj izmišljati i pisati šta hoće. Slavenska se štampa podigla i oslobodila od tuđinskog upliva. Gomile putnika od sviju naroda, dolaze ovamo na Cetinje, idu po crnogorskim logorima, i sobom vide pitome običaje Crnogoraca. Svak se već dovoljno uverio: da Crnogorci nisu ni u čemu surovi i nečovečni, i da odseći glavu neprijatelju nije tako veliko varvarstvo kao što su oni mislili. I negda neprijateljska štampa, prestala je Crnogorcima pakostiti. I sam engleski Tajms, taj golijat sviju novina, okrenuo je hvaliti i slaviti Crnogorce; jer je imao svoga pouzdanog dopisnika — g. Stilmana, — koji je svuda s nama na vojsci bio, i sve svojim očima gledao i verno i istinito pisao. — Rat je sam po sebi svuda varvarstvo; ni jedan rat ne može drukčiji biti nego nečovečan, jer u svakom ratu čovek protiv čoveka ide da se unište. Objava svakog rata, to je smrtna presuda za hiljade nevinih. Za sve grozne slučajeve što se u bitkama i za vreme vojevanja dogode, Francuzi za svoje izvinenje slegnu ramenima i obično samo kažu: „to je rat!“ — Dalje ništa ne govore; u tim rečima sve stoji. A Crnogorci vele: „i anđeli da međ sobom zarate, ne bi se cjelivali, nego bi jedan drugom glave sjekli!“
Pri početku ovoga ratovanja knez Nikola izdao je naredbu svoj vojsci: da se uzdržavaju i da ne seku glave. I sami Crnogorci vidili su i uverili se, da je to dangubno. Dok su ratovali svaki na svoju ruku i u malim četama, to se moglo činiti, ali sada pri bolje uređenoj vojsci, i kod pušaka koje ovako daleko biju, ne može se. Dok jedan vojnik odseče jednu glavu, mogao bi dvadeset puta ostragušu napuniti i opaliti. Pri tom kad jedan vojnik u boju odseče i sa sobom dve tri glave nosi, onda ne može se više boriti, smetaju mu one glave i potrčati i oružjem raditi. Ta se naredba držala svuda gde su Crnogorci pobeđivali i jači u boju bili; ali gde su ih Turci pritesnili i naljutili, mogla se čuti starinska vika: „ha, ko je Crnogorac, juriš na glave!“ U slavnoj bitki na Vučjem dolu, Luka Filipov Cuca uhvatio je živoga Osman-pašu. Nije ga poznao; kad ga povede da ga preda tamo gde su i drugi zarobljenici bili, kaže mu se Osman i rekne: „ja sam paša; molim te ne vodi me živa, nego me posijeci!“ — Cuca, koji nije verovao da je to paša, odgovori mu: „boga mi, bih ti to i bez molbe učinio, ali ne smijem od gospodara, zapovjedio je: koga gođ uhvatimo živa, da ga njemu odvedemo.“ — Kad su došli pred Knjaza, i uverio se da je to zaista paša, Luka je raširio ruke i trčao kroz svu vojsku iz svega grla vičući: „blago meni danas i do vijek! blago meni, umiješa se u kuću Petrovića!“ — što će reći, da je i on sada postao junak kao što su Petrovići, jer je samo njima narečeno i suđeno, hvatati žive paše. — Knjaz darovao mu orden i pet stotina talira.
Turci su svagda činili veselje i pucali iz pušaka i topova, kad su kakvom junačkom glavom okitili bedeme grada Nikšića i Spuža. Crnogorci su isto tako pevajući i sa pucnjavom iz pušaka, donosili na Cetinje turske glave, i ređali ih po vrh zida okrugle kamene kule više manastira. Kneginji Darinki bio je vrlo neprijatan i nesnosan taj običaj, zato je knez Danilo po njenoj molbi naredio, te sve prestale donositi glave na Cetinje. Na toj kuli stoji sada najveće cetinjsko zvono; njega je poklonio Laza Urošević iz Zemuna. S velikom mukom ono je preko ovih bregova ovamo donešeno. Jedva se našli i pogodili neki Konavljani iz Primorja, da ga za osam stotina i pedeset forinata iznesu od Kotora na Cetinje. Načinili su naročite sprave za nošenje. Šezdeset njih nosili su sve stopu po stopu nekoliko dana. Svaki čas morali su se odmarati. Laza Urošević, istina začudio se tome velikom trošku oko prenosa, ali ipak platio ga podpuno. Zvono je lepo i jasno. Između ostalih nadpisa, stoje na njemu izrezane i ove reči: „kad vam ovo zvono zazvonilo, svaka vam sreća zazvonila“. I zaista, kad sam ga god do sad čuo da zvoni, svagda je na radost i veselje zvonilo. Osim ovoga zvona, koje samo za sebe na toj kuli stoji, ima još nekoliko zvona na Cetinju. Među njima je jedno starinsko, Ivan-begovo. Ono je dvesta godina sa usamljenih zidina cetinjskog manastira, kao pustinjak, kao siroče bez nigde nikoga, kroz ove planine ječalo i pred bogom plakalo. Njemu je dato prvenstvo, te i sada izmeđ svih zvona, svakom prilikom ono se prvo javi. Ono je dočekalo da oglasi da se predao: Nikšić, Bar; Niš, Plevna, Jedrene. Ono je dočekalo da oglasi, da je osvojen ostrov Vranjina, stolica stare zetske mitropolije, odakle se negda njegova jeka razlegala, po talasima skadarskoga jezera. Kad kad u po noći, kad ono svojim tankim glasom zazvoni, svo Cetinje radosno skoči na noge; niko ne pita: šta je? — svak samo pita: đe su naši dobili? — Kad se ono javi onda i sva druga zvona udare, onda i puške i topovi svo cetinjsko polje zagluše; ali, usred te pucnjave i vreve, ako zastanete i okrenete glavu manastiru, čućete opet tanki glas onoga malog starinskog zvona. Negda, glas njegov nije se čuo dalje od Đinovog brda i Orlovog krša, gubio se u cetinjskom polju. Sada, glas njegov razleže se do reke Volge, do Temze i do obala tihog oceana: svaku novost, koju ono iz ovih krajeva oglasi, odmah raznese telegrafska munja na sve strane sveta. — Kao što je negda ono bilo glasnik srpske samoće i tuge, bože daj, da od sada svagda bude glasnik srpske ereće, sloge i napretka.