Poglavlje 10
Čitali ste, slušali ste, verovali ste da žene u Crnoj Gori žive kao robovi, i da sve teške kućevne i poljske poslove samo one rade. I ja sam to i čitao i slušao, ali se nisam uverio. Svakom prilikom motrio sam da vidim koliko je to istina, i mogu pouzdano kazati: da Crnogorke i u kući i u polju, ne rade nikakve druge poslove, nego one iste što ih selske žene u celom svetu rade. To ćete mi lako verovati, kad sami sebe zapitate: koji su to poslovi što su pritisli crnogorsku čeljad? U zemlji gde nema nikakve industrije, gde nema velikih njiva i livada; tu ne može biti ni velikih poslova; niko se ne bi toliko radovao da ih ima koliko Crnogorci, ali nema ih. Takva im je zemlja. Njihove male njive mogu za nekoliko dana uzorati i zasejati, kad dođe vreme mogu ih za nekoliko dana okopati; u jesen za četiri pet dana oberu letinu, iskopaju krompire i zatrpaju ih u nor (trap). U svemu tome poljskom radu, pored običnih kućevnih poslova, pomažu i žene; a to biva i u Nemačkoj ili u Francuskoj. Zimi svi zajedno glede ono malo stoke i donose drva te se greju. Sad uporedite s njima žensku čeljad ma koje evropske države, gde i staro i mlado, zimi i leti, danju i noću, neprestano rade, i opet u sirotinji žive. Crnogorci, kad ima da se što radi i zaradi, priležni su. Hiljadama idu na sve strane sveta; oni to ne beže od posla, nego idu u daleke zemlje da traže i nađu sebi posla; i svaki od njih za godinu dana, pošlje svojoj kući u Crnu Goru po sedamdeset do sto talira, što je od svoje zarade uštedio. U Crnoj Gori nije velika poreza i lakše se pokupi nego i u jednoj državi. Za vreme kneza Danila desio sam se u senatu, kad se jedan žalio, što je na njegovog nekog suseda razrezan veći danak nego na njega; on svoj govor završi sa ovim rečma: „šta vam ja grđi od njega, da on više plaća nego ja?“
Stranci, što su po svetu razneli, da žene u Crnoj Gori žive u velikom teretu, a ljudi da ništa ne rade — putujući između Kotora i Cetinja, sretali su gomile žena i devojaka, koje na leđima nose trgovačku robu, ili breme drva, krompira, suvog mesa, ribe, na pazar; a sve muškarce što su putem sreli, videli su da ništa ne nose; po tome držali su i pisali da oni ništa ne rade. — Istina je da ni jedan Crnogorac, ni detić od deset godina, osem vojenih stvari, neće ni najmanje što god da uprti i da nosi. Nije običaj za pojasom oružje a na leđima breme. Kad su u stranom svetu oni obično rade svaki posao, od koga se može štogod zaslužiti.
Samo one žene koje žive blizu puta što vodi iz Kotora preko Cetinja na Rijeku, prenose za umerenu cenu svakojaku robu, i tako zasluže novaca; po njima putnici, — koji ne idu dalje od Cetinja, a takvi su gotovo svi — misle da svaka Crnogorka, čitav svoj život provede pod teškim bremenom na svojim plećima. Kad se ratuje, žene i devojke nose svojim vojnicima ranu i preobuku. Do ovoga poslednjeg rata, svagda su mogle za jedan dan i otići i vratiti se. Sada morale su nositi dalje od Nikšića i od Bara. To je jedini posao što njihove drugarice u prosvećenim državama ne rade.
Žene u Crnoj Gori, nikako ne stoje tako rđavo kao što se raznosilo. Čovek je vojnik i gost u kući, a žena je domaćin, zbog toga na nji i pada veća briga, i veći posao. One znaju da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi. Neumorno rade sve poslove. Njihovi muževi znaju ih potpuno poštovati i uvažavati; niko ne će u svojoj kući što god narediti, a da o tom i svojoj ženi ne javi i s njome se ne dogovori. Žena upravlja kućevnim poslovima. Crnogorke su ozbiljne, razborite, vredne i oštre, razgovorne. Ni jedne prekorne reči niko im ne seme reći. Pre će Crnogorac prećutati i otrpiti kakvu nepovoljnu reč, nego Crnogorka. Žene, koje rađaju junake, nisu robovi ni u kući, ni na putu, ni na sudu. One se svuda ponosito i junački drže. Na svoje oskudno stanje nigda se ne tuže; Ako ih kogod sažaljeva, one smešeći se odgovore: „a kad nam je bolje od Kosova bilo?“ — Žene u Crnoj Gori, u svakom pogledu imaju lepa prava. To su starinski običaji, koji se drže kao pisani zakoni; pisanih prava, može se reći i da nema. Svaka žena, kad ostane udova i hoće da se preuda, ili u slučaju da se raspusti s mužem, dobije iz muževlje kuće svoj izvestan deo, i to se zove ostojbina. Osim toga žene imaju svoj osobac, što su same stekle ili donele. Ako je to u novcu, one daju pod interes i s tim same upravljaju, muž joj se ništa ne meša. To je njeno. Pri smrti ona to zavešta i ostavi kome hoće. Čuveni pravnik Bogišić kazivao mi je, da je u Crnoj Gori više nego igde, našao uobičajenih prava. On je priležno ispitivao, kakvi su običaji pri različitim pravnim slučajevima. Sam jedan serdar, koji ne zna ni čitati ni pisati, odgovorio mu je na dve hiljade njegovih pravnih pitanja. Bogišić se čudio, kako mu svaki jasno i otsečno, na svako pitanje odgovara, i kako svaki ume da brani ono što mu kaže. Suđenje je javno; više nego javno, jer i oni što dođu da glede i da slušaju, mogu po gde što reći i objasniti.
Kao Crnogorci tako i Crnogorke, ljube svoju zemlju i nezavisnost. One govore o prošlosti srpskoj, kao da je svaka čitala istoriju. Sa pouzdanjem nadaju se boljoj budućnosti. Ta nadežda za četiri stotine godina, nije se mogla u njihovom srcu ugasiti. Kad se s njima razgovarate, čini vam se da je kosovska bitka juče bila. One poštuju i cene svoj narod mimo sve druge narode. Ko je od boga blagosloven, taj se rodio u srpskoj narodnosti. Ko nije od te narodnosti, to je grdov lacmanski. Tako one misle. — Jednog toplog jesenjeg dana, izašao sam peške u šetnju do blizu Dobrskog sela, i na jednom kamenu pored puta sedeo sam u ladu. Bio sam u nemačkim haljinama, sa slamnatim šeširom na glavi. Uzbrdo dođoše tri mlade i lepe devojke: svaka je nosila kotaricu grožđa i smokava. Bile su lepo po crnogorskom načinu obučene. Sve tri sedoše na kamenje prema meni da se odmore. Posle kratkog ćutanja jedna od njih reče mi: „jesi li ti liječnik?“ — „Nisam“ odgovorih joj ja. — „Sjediš li na Cetinju?“ — „Sedim“. — „A potežeš li što od Crne Gore?“ upita me ona druga; — „nepotežem ništa; ja putujem o svom trošku, ja sam Lacmanin?“ — „Nijesi i nedao bog, nego lijepi Srb kao i mi,“ reče ona prva smejući se. „Ja sam Francez; pravi lacmanin!“ opet rekoh ja. „A što se grdiš kad te nije bog nagrdio?“ povika ona treća i donese mi dva lepa grozda. Kad sam joj hteo platiti to grožđe, ona nehtede nikako primiti. „Na pazaru — reče smejući se, — prodajemo, a putem poklanjamo.“
Ni jedna Crnogorka nije tunjava i bojazljiva. Svaka se razgovara sa strancem kao sa najboljim svojim poznanikom. Njihovi razgovori imaju bistrine i prirodne dosetljivosti. Pređašnjih godina putujući, zapitah jednu devojku: „mogu li ja s konjem doći onim kućama?“ a ona se nasmeja pa reče: „možeš, ako ti sveti Đorđe pozajmi svoga konja“. — Pred Kotorom na pazaru slušao sam međ Crnogorcima ovaj razgovor: jedan Crnogorac reče: „boga mi, osem ovoga golog junaštva ništa drugo nemamo!“ — „Imamo boga mi obraza koliko ikoji kralj na ovom svijetu!“ odgovori mu drugi; a jedna Crnogorka nastavi: „ti si se jedan zagledao u lacmanske velike kuće; a i onaj što ima sto brodova na moru ne jede sa dvije ožice; a kad mu dođe mrijeti, misli da vas bijeli svijet s njim umire, tako mu je žao.“ — U daljem tome razgovoru druga jedna Crnogorka veselo viknu: „Crnogorska siromaština nadživljela je mletačko bogatstvo! — U Crnoj Gori nije nikome milo kad se povede razgovor o siromaštini; — „a šta, nam manjka (nedostaje)?“ odmah će ko god reći. U jednom takvom razgovoru, šaleći se reče jedna Crnogorka: „šta ćemo mi oni što kuju novce naprave ih okrugle, pa se sa ovijeh brda opet svi skotrljaju u njihove ravnice.“ — Na to druga nastavi: „bogastvo prolazi, a junaštvo spominje se.“ — Pri nekoj prilici, reče jedan stranac šaleći se: „ova zemlja nema vode, nema trave, nema drva; koga đavola branite?“ — „Sve je tako, odgovori mu Crnogorka, — ali opet nam je svaki ovaj kamen mio, kao da je pozlaćen“. Crnogorke bez žalosti i bez suza, veselo spremaju svoje ukućane na vojsku; ali kad koji pogine tuže za njim preko svake mere. Mati i sestre, nekoliko meseci, kud se god maknu, glasno nariču. Ko nezna toga običaja, misli da pevaju. One u pesmama tuže. Svako jutro kad pođu na njivu ili na vodu, nove žalostive pesme izvode. — U poslednjem ratovanju, iz više kuća poginulo je po dva po tri brata, ili bliska srodnika. U boju braća i rod obično stoje nablizo, da se mogu jedan drugom u nevolji naći. Lane u žestokoj bitki na Krecu, barjaktar Marko iz Petrova dola, padne; njegov sin, momak od osamnaest godina, dohvati barjak, podignu ga gore, i stade više svog mrtvog oca. No i njega zrno pogodi, i on zajedno s barjakom padne pored oca. Njegov stric, Markov rođeni brat, pritrči, ščepa barjak i podigne u visinu, vičući Crnogorcima: „držte se sokolovi!“ — No i njega tursko zrno pogodi, ali ga ne obori; kad ga drugo zrno udarilo pao je i on zajedno s barjakom. To je sve bilo u dvadeset minuta. Sestra toga Marka barjaktara, ostala je sama samorana u kući. Od velike žalosti ona, je oružje svoje braće obesila oko vrata, i tako kud god ide iz sveg glasa neprestano tuži i nariče. Putnici daleko obilaze oko njene kuće, tako je teško slušati njeno zapevanje. — U vreme svakoga rata, kud se god maknete, čujete pokajnice kako tuže; druge pesme ne možete ni čuti. Nije običaj putem ići i pevati. I sami pastiri niti pevaju, niti imaju kakvih svirala. Oni sede na kakvoj visokoj steni i ćute. Pogled na ove neizmerne planine i urvine, njima je dovoljan razgovor; oni se sa svojim mislima zabavljaju.
Ženske, koje imaju lep glas, a imaju dara za pojeziju, tuže za kakvim junakom a nije im ništa svojta. Putujući jednom preko Čeva, stignem nekoliko žena; među njima jedna mlada devojka nabraja i tuži iz svega grla, tako, da se sve planine razležu. Kad dođoh bliže, ona ućuta, razgovara se i smeje se. Ja je zapitah: „ko ti je poginuo, te tako tužiš?“ — „Svi su mi izginuli, — odgovori ona — poginuo mi Lazo, Miloš, Ivan, Bogdan.“ — Pa onda, opet kliknu svojim lepim glasom:
„Evo sablje ruke nema,
Obiliću!„Evo kape, glave nema,
Divna glavo!
Idući tako dalje s njima, na novo zapitam: „ko je poginuo toj devojci?“ — „Nije niko; nego tuži od bijesa,“ odgovori mi jedna žena.
Poslednjih dana lanjskog meseca Maja, knjaz je sa glavnim štabom, bio na Planinici. Odatle je najbliže i najudesnije bilo, šiljati naredbe gornjoj vojsci koja se tukla u Dugi, i donjoj vojsci koja je odbijala napadaje u Belopavlićima. Planinica je na sredini. To su bili teški dani za Crnu Goru. Sa svih strana u jedan dan navalili Turci kao mravi. Mehmed Ali-paša udario sa istoka od Berana; Ali-Sajib-paša od Spuža i Podgorice; a Sulejman-paša sa svojom silnom vojskom od Hercegovine. Osim toga u isto vreme napale su jake turske čete od Skadra, na Crmnicu. Išli su da unište Crnu Goru pre nego što Rusi pređu Dunav. — Knjaz je u velikom poslu i vrlo zabrinut bio; ali ni jednoga minuta, nije o dobrom svršetku posumnjao niti je i najmanje klonuo. Krestac je već bio pao. Crnogorci udruženi sa Hercegovcima tu se borili i čudesa od junaštva pokazali; bilo ih je šest stotina koje mrtvih koje ranjeni; tako je glasio prvi izveštaj. Svaki čas pronosili su ranjenike. Svi kazuju da je vrlo velika turska vojska; svaki je hvalio Hercegovce i njihovo junačko držanje u tom boju. Crnogorke, što su nosile svojim vojnicima u Dugu ranu i preobuku, u gomilama vraćaju se iz vojske, malo koja da glavno ne tuži i ne nariče; mnogima je poginuo po neko. Nisu im ni grobove vidle. Sulejman-paša neprestano je prodirao napred kroz Dugu. — Tu na Planinici proveli smo nekoliko dana. Svaki dan u samu zoru izlazio sam na česmu, koja je desetak minuta bila od našeg stana. Jedno jutro, nedaleko od te česme, sedeo sam sa starim Novicom Cerovićem, pod jednom velikom bukvom, koja je spustila svoje grane do same zemlje, i gledali smo prema sebi Nikšić i njegovo prostrano polje. Iz daleka uz brdo čulo se više ženskih glasova što po nekoliko trenutaka kukaju, pa opet ućute. Malo zatim dođoše na izvor dve mlade devojke skidoše torbe s leđa, umiše se i sedoše pored izvora. Pošto su se malo odmorile, jedna poče iz svega glasa tužiti:
Kad si sablju izvadio,
Milutine!I u Turke jurišio,
Obiliću!Ti nadleti sokolove,
Siv sokole!I nadmaši sve junake,
Crnogorče!I pogibe za poštenje,
Neka ti je!Kukavica roka ima,
Ja ga nemam!Od đurđeva do vidova,
Ona kuka!A ja tužna dovijeka,
Kuku brate!
Pa onda tim istim glasom, više od pedeset puta povtorila je tu reč: kuku; tako da je prava kukavica, ptica, koja je pre nje u bregu kukala, odmah ućutala, i tek posle počela opet kukati, kad je ta devojka otišla. Njen brat Milutin, rodom je iz Jezerca kod Cuca; poginuo je onih dana u boju kad su Turci prodrli u Dugu; bio je dobar junak; jednom prilikom tako se pokazao, da je knjaz usred bitke sa svojih prsiju otkinuo zlatnu medalju i dao mu.
Takvo tuženje i nabrajanje, može vas sneveseliti, može vam i suze na oči naterati; ali ne može vas poraziti: kao što sam posle nekoliko dana pod Ostrogom, gledao jedno čudo od žalosti, koje nije moguće predstaviti. U boju kad je Sulejman-paša jurišao na Kretac, padne ranjen jedan Crnogorac. Njegov brat, Jovan, dohvati ga na leđa, i kad ga je izneo na sigurno mesto, spusti ga i rekne mu: „lezi tu brate; ostala mi puška, odoh da je iznesem. Ti znaš da je Crnogorcu sramota sačuvati glavu a izgubiti pušku.“ — Vrati se usred ognja, nađe i uzme svoju pušku; ali u povratku zgodi ga zrno u butinu. Brat mu je umro još putem, a njega donesu pod Ostrog, gde je i on za kratko vreme preminuo. Idući slučajno, naiđem kad su ga spustili u grob. Vidim tri ženske koje su kao strašila izgledale. To je mati i dve sestre. Kosa im do glave ošišana; košulje im pocepane, i sve tri užasno svoje lice izgreble. One ne kukaju niti pesme nabrajaju, samo čudnovatim glasom ječe; ni jedna nije znala ni šta govori ni šta radi — od sebe. To je prvi i poslednji put da sam takvo što vidio. Taj me pogled pronerazio i razboleo. Svak je mislio da je taj običaj, grditi svoje lice, sa svim prestao. Može biti za ovih poslednjih dvadeset godina, to je jedini slučaj. — Ali, da majke i sestre svoju kosu odseku i na grob polože, to se češće događa. Žena za svojim mužem uzdržava se od tuženja; nije običaj. — Ne mogu a da vam još jedno teško, ali mirno i tiho tuženje ne spomenem. Jedan Crnogorac poginuo na Vučjem dolu; posle godinu dana dva njegova brata pogiboše za jedan dan bijući se protiv Sulejman-paše. Svi trojica odabrani junaci. Ni od jednoga nije ostalo poroda. Njihova stara mati nije kosu ošišala, nije lice nagrdila, ne plače, ne kuka; spustila se na putu u prašinu, pa ćuti i gleda preda se. Teše je Crnogorci: „još je mnoga mati tri sina izgubila, pa nisu klonule tako!“ — a ona im odgovara: „kako je mati nesretna je; svaka je mati nesretna.“ — „Nedaj se, drži se, bog je svemogući“ reče joj jedan; a ona mu odgovori: „Bog je svemoguć, može Crnogorcima dati Dušanovo carstvo; a meni ne može ništa više dati, i ništa više uzeti.“ Jedan reče joj. „moli se bogu, bog će te utešiti!“ a ona mu tiho odgovori „i božija mati neutešna je!“ pa onda spusti svoje bledo lice u prašinu. — Lazi Kostiću pesniku, grunuše teške suze na oči; maši se rukom u džep, da joj pokloni što god novaca; ali seti se da bi s tim uvredio njenu tugu, okrete se i odosmo odatle ćuteći. — Prema ovakvim nežnim majkama, čudne mi se čine one majke, koje govore: „ako je poginuo! još imam dvojicu, neka i nji dva poginu; zato sam ih i rodila!“ Takve majke po svoj prilici spominju se samo u pričama i u pesmama; ja ih nisam video u Crnoj Gori. Tako može misliti i govoriti brat, sestra, pa i sam otac, ali prava mati ne može. „Junak neka junački gine, a mati neka materinski tuži!“ tako veli Crnogorka, koja veselo sprema svog sina na vojsku, i pri rastanku kaže mu: „ne vraćaj mi se bez svijetla obraza.“ — Jednoga dana kad smo bili u šancu na Bršnom, dođe knjigonoša; išao je pored sviju nas ćuteći; po samom njegovom hodu i pogledu, poznali smo da nisu dobri glasovi. Kad je predao knjazu pismo, mi se polako približimo. Samo je ćutao. To je bio prvi izveštaj o pogibiji na Krecu. Pismo beše dugačko. Knjaz kad pročita pismo, pogleda po svima naokolo, pa reče kapetanu Matanoviću: „Špiro, oba ti brata ranjena!“ — Špira podiže kapu i odgovori: „neka im je sretno gospodaru! — To je lep junački odgovor, tako bi i otac u Crnoj Gori odgovorio; ali mati bi vrisnula. Nema žena u Evropi, koje tako prekomerno tuže za svojima kao Crnogorke. Što više nariču i zapevaju, sve im se većma tuga otvara. Žalost je kao rana, manje vas bole kad je ne dirate.
Izmeđ toliko tužnih pesama, što sam slušao, navešću vam ovde još jednu. Neki Sava Jokov komandir, ranio se teško u boju na lješanskom polju. Doneli ga na Cetinje, gde je u bolnici umr’o lane Septembra meseca. Pri saranjivanju bilo nas je mnogo sveta. Kad su ga u grob spustili i zemljom pokrili, jedan stari Crnogorac pogleda na žene i reče: „javite se koja!“ — Onda se odvoji jedna krupna sredovečna žena; ime joj Krstinja, izdaleka je nešto svojta onom što je saranjen. Oko nje svi stadosmo tako da je u sredini veliko kolo ostalo prazno; ona metu u nakrst ruke na prsi, pa onda gledeći preda se i polako hodeći tamo amo, tužila je. Za njom je druga žena u njene stope koračala, i svaki stih, što ona prva izkaže, ona je druga onim istim glasom povtorila, među tim ona prva, što izvodi pesmu, ima dosta vremena, da smisli šta će dalje kazati. Krstinja je tužila ovako:
Čudna velja žalovanja,
Sabljo Savo!Ta da ti je stat pa gledat,
Siv sokole!Kako tuže tvoja braća,
Njima krivo!E ti malo ne pričeka,
Ubojniče!E ih sada ti ostavi,
Naša diko!Kad se grabi tursko carstvo,
Nevjerničko!I gradovi uzimaju,
Savo brajo!Nedade ti zorno srce,
I junačko!Unese te velja želja,
Poglavarska!Među Turke međ krvnike,
Srpski bane!I pogibe ti za obraz,
I pravo je!Ti polaziš na te pute,
Perjanico!Kud odoše mnoga braća,
Vitezovi!Pozdravi ih i kaži im,
Slava njima!Da su divno osvećeni,
Ubojnici!Da se grabi tursko carstvo,
Ne bilo ga!Da je ljuti Nikšić pao,
Grad krvavi.
Ima i smešnih, ali istinitih naricanja, koja se po kad kad u šali spomenu. Ne mogu se uzdržati da vam i od njih neke ovde ne navedem. Pre nekoliko godina umre jedan kaluđer u riječkom okrugu; njegova bezazlena snaha, koja je dugo premišljala, da li treba za kaluđerom tužiti, najedanput pred svim narodom klikne ovako naricati:
I ako si druge vjere,
Kaluđere!Al si meni đever bio,
Joj đevere!
Među tim sa svih strana počnu joj vikati: „muči đavole! umukni đavole!“ — Pre deset godina, serdar Paja, po kneževoj naredbi, podeli prvi put po Grahovu seme od svilenih buba; neki Vučko, koji je takođe od toga semena uzeo, da neguje svilene bube, popne se na murvu (dud), da bere lišće, pa se otisne s grane i padne na zemlju. Čeljad, što su to vidla, poviču: „pogibe Vučko, pogibe Vučko!“ Njegova mati kad to čuje, potrči iz kuće ovako naričući:
O serdare o krvniče!
U jad sjeme nabavio
U neznanu našu zemlju,
Te umori moga Vučka.
No Vučku nije ništa bilo, on se digao sa zemlje i opet pepeo na dud. — Isto tako, malo drugčije, dogodilo se s jednim starim popom, koji je rado jeo murve (dudinje). Kad se jednom popeo da bere murve, prelomi se grana i pop zajedno s granom padne na zemlju. Njegova snaha poleti iz kuće glasno naričući:
A da li ti ja ne rekoh
Brajo pope!Kušni kaše i mlijeka,
Murve neka!
Jedna Crnogorka bila dužna nekoliko talira u Primorju, pa je pozvali na sud, da plati; tek što je kazala da nema, a ptica kukavica u bregu prema njima počne kukati. Odmah ona Crnogorka koliko je grlo donosi klikne ovako zapevati:
A što kukaš kukavico tužna!
Kad nijesi Latinima dužna!