Poglavlje 12
Kazao sam da su Crnogorci ozbiljni; pa treba da vam kažem, da imaju i svoje šale. Ozbiljnim ljudima lepo stoje šala; oni je najbolje znaju upotrebiti. Šala je kao so, svuda može podneti, ali samo onoliko koliko je dosta. Ni više ni manje. Šalu i dosetljivost treba, — kao lasta krilima vodu, — samo dodirnuti. Med je slađi kad se po malo uzima. Dosetke i šale, dolikuju junacima; to su u svakom životu začine sretnih i nesretnih dana. U njima se često ogledaju običaji celoga naroda a bistrina pojedinih ljudi. Šala ne mora svagda biti šaljiva, ali dosetke svagda moraju biti dosetljive Crnogorci, kao i francuski vojnici, u najvećoj opasnosti i usred bitke, šale se. Francuske šale vrlo često pređu u komediju; crnogorske retko kad. Francuzi, na svaku dosetku, glasno se smeju; Crnogorci samo se osmehnu; njihov smej ne možete čuti, možete samo videti. — Posle bitke kraj Bojane, jedan zarobljeni Turčin, prepao se, i tako je drktao, da su mu prsti kao na klaviru igrali; gleda ga jedan Crnogorac pa reče: „dajte mu gusle; vidiš šta prstima radi; hoće da udara u gusle.“ — Niko se tome nije smejao, ali pričalo se kao dosetljivost. U logoru, u jednom povećem društvu, povede se reč o Napoleonu trećem, i u daljem razgovoru, pređo smo mu čitav život, od rođenja do samog njegovog nesretnog svršetka. Sluša to jedan prost Crnogorac pa reče: „o tome Napoleonu moglo bih se kazati ono, što Crnogorci u zagonetki o snijegu vele: rodi se visoko, poleće ka soko, namjesti se carski, pogibe paski.“ — Kad su se nekom prilikom razgovarali: da Rusija nema odkuda napasti na Tursku, nego preko Vlaške, rekne jedan Primorac: „ali neće Vlaška Rusiju.“ Na to mu odmah jedan Crnogorac odgovori: „ko neće Rusiju, hoće njega Rusija!“ — Neki Crnogorac u Kotoru prošao pored kasarne, pa misleći da je to crkva, skine kapu, prekrsti se i pomoli se bogu; drugi što je išao za njim poviče: „šta to učini jadan? to nije crkva!“ Onaj, kad vidi da to zaista nije crkva, odgovori: „mnoge mi je molitve đavo odnio, pa neka nosi i tu!“ — Iz jednoga sela, pri jednom jurišu na Turke, nisu se neki dosta junački pokazali; pa već pričaju da se deca u tom selu razgovaraju, kako će svoga oca odsada zvati: „da mu rečemo tata, mnogo mu je!“ govori jedno dete; „a mi da ga zovemo mama!“ reći će drugo dete; — „to mu je malo, — odgovori treće dete, — nego da ga zovemo strina.“ — Jedan Crnogorac sišao prvi put u Kotor, kad je car pre tri godine dolazio; Kotor mu se učinio vrlo velika varoš, pa zapita jednoga trgovca: „a đe živi taj vaš car?“ — „U Beču!“ — odgovori mu onaj; — „Boga mi je čudnovat čovjek, — poviče Crnogorac, — što ne dođe u Kotor, u ovaj velji grad, u ove lijepe kuće da sjedi; nego otišao čak u nekakvi Beč, đe ga niko i ne vidi i ne čuje.“ — Između parobroda što dolaze pod Kotor, jedan se zove „Mesina“ po varoši u Siciliji, a drugi „Najade“ po imenu morskih vila. Gledao ih sa obale neki Crnogorac pa povikivao: „lijepi brodovi, a grdna im imena: „najade“ i „mješina!“ Na jade mu došao Đurđev dan ko ih tako krsti.“
Pokojni vladika Rade (Petar drugi). dođe jednom u malu školu na ispit. S njim dođu i nekoliko vojvoda. Vladika napiše kredom na tabli slovo N. (naš), i pozove jedno đače da izađe i da kaže, kako se zove to slovo. Dete je stojalo kraj table, gledalo u napisano slovo i ćutalo. Na to jedan vojvoda poviče: „a jadan ne bio, kako to ne možeš da pogodiš; a to je lako. Vidiš koliki si porastao, pa ni to još ne znaš!“ — Vladika pogleda u vojvodu, pa mu rekne: „vala, vojvoda, ako ti pogodiš, daću ti dvije ledenice (srebrne pištolje), što ih nema u svoj Crnoj Gori.“ Vojvoda upre oči u tablu, ali nezna da kaže; među tim deca iza leđa polako šaputala su mu: „naš! naš!“ — Kad je vojvoda mislio da je dobro dočuo, zapita vladiku: „oli dat gospodaru ledenice?“ — „Hoću — rekne vladika, — ako pogodiš kako se ono slovo zove?“ Na to vojvoda veselo poviče: „vajstinu, zove se očenaš!“ i tako nije mogao dobiti ledenice. — Kad lane dođoše turske vojne lađe oklopnice pod Bar, i s mora izdaleka počeše iz topova pucati na crnogorsku vojsku, Crnogorci su se ljutili, što im nikako nije moguće bilo da juriše na nji. Jedan cuca, potegne jatagan, dotrči do same morske obale, i ljutito poviče Turcima: „šta si se zavukao u tu krošnju (kotaricu), pasja vjero? izađi ovamo na obalu ako si junak.“
Ne mogu propustiti da vam ovde ne navedem jednu od njihovih krupnijih šala, u kojoj se vidi sa svim originalna dosetljivost. Nedaleko od glavne vojske, stajala je jedna mala četa od deset ljudi kao straža prema Turcima. Jedan među njima inače dobar junak, kad zaspi niko ga ne može probuditi; možete ga uprtiti na leđa pa nositi, on spava. Jedno jutro, kad su derali mlado jagnje da peku, jedan iz društva, pogleda na onoga što u bregu spava, pa rekne: „o Crnogorci, jeli tvrda vjera, da me nećete prokazati, da učinim jednu šalu onome što spi?“ — „Dajemo ti tvrdu crnogorsku vjeru, od nas neće nigda čuti!“ svi mu odgovore. Onda onaj domišljan, uzme creva od jagnjeta, i onome što spava, polagano ta sva creva turi u čakšire. Za tim posedaju oko vatre i pristave jagnje peći. Posle nekog vremena onaj se probudi; osetio nešto u čakširama, i kad rukom napipa vruća creva, prepadne se i počne iz svega glasa kukati: „pomagajte Crnogorci! ko me razbuči (raspori) jutros?“ — Sva družina pritrči mu i poviču: „bole li te jadan bole li te?“ — „Kako ne bole, kad evo sav drob držim u rukama!“ odgovori onaj i nije se smeo pomaći, nego je neprestano vikao: „pomagajte; ko me razbuči jutros!“ — Među tim počnu se neki smejati, i onaj kad vidi da je to nameštena šala ljutio se, i odmah je davao dvadeset talira, ko mu kaže onoga koji mu je to učinio; „da se pred cijelom vojskom siječemo (dueliramo) — ali nigda nije mogao doznati.
Za vreme prošlog ratovanja, u logoru, nije bilo dana, kad se što god nije reklo ili dogodilo, što ne bi vredno bilo zapamtiti. Ovo nekoliko malih priča, što sam vam sad ovde naveo, nisu od takvog značaja, kao one njihove junačke reči, o kojima sam u prošlim pismima govorio. Ja ću vam i dalje pripovedati, o svemu onom čega se opominjem. Što više poznajete sitnice pojedinih ljudi, tim više poznajete čitav narod. Kad poznate sva pismena u azbuci, možete čitati i razumeti celu knjigu. U maloj kaplji vode ogleda se sva njena okolina. Mudrost Atinjana i junaštvo Špartana, živi još samo u njihovim kratkim dosetkama. Po njima često predstavljamo sebi vaskoliki život davno izumrlih naroda. To su kao okamenjeni komadići kakve prepotopne životinje; po jednom takvom rebru ili zubu, poznajemo kakve su životinje tada po zemlji hodile, i kakvo je bilje oko njih raslo. — Kserks, vodeći nepreglednu svoju vojsku, poručuje maloj špartanskoj četi: da položi oružje; — „dođite i sami uzmite ga!“ odgovaraju oni. „Persijske vojske toliko je, da će strele njihove, kad polete, zakloniti sunce!“ — A oni odgovaraju: „bar ćemo se u ladovini 6oriti!“ — Da je samo to nekoliko reči do nas doprlo, dovoljne bi bile da nas uvere: da je to bio narod koji je ljubio hrabrost i nezavisnost, više nego svoj život. Podobnih i lepših crnogorskih reči, mogli ste doista naći u prošlim mojim pismima. — Evrejski car Solomun kaže: „i psu živu bolje je, nego mrtvu lavu; — i se tim je nehotice označio sav karakter svoga naroda. Te reči ne bi ni jedan Crnogorac na svoja usta ni u šali izgovorio.
Svako stoleće, svaka varoš, svako selo, imali su u prošlosti svoje značajne rabote i rasprave. Poznaćete ih po nekoliko reči iz toga vremena. Carigradski prosti građanin došao da kupi hleba, i posle kratkog razgovora i prepirke, ljutito vraća lebaru hleb rečima: „kako možeš govoriti, da otac nije stariji od sina, i da su tri jedan!“ Iz ti reči odma se vidi cela istorija onoga vremena, kad se vodila borba o ravnosti i jedinstvu svete troice. — Kad su Sokratu kazali: „sudije osudiše te na smrt!“ — „A nji je priroda osudila na smrt;“ odgovori on. „Hajde, spremili smo lađu da utečeš!— rekoše mu prijatelji; — „a umire li se i tamo gde ćete me odvesti?“ — upita Sokrat. — „Umire!“ — odgovore mu prijatelji. „E pa onda što da bežim odavde“ odgovori Sokrat kao pravi sin onoga vremena i one varoši, u kojoj se prvi put na ovom svetu čula ta reč filosofija. To je bilo četiri stoleća pre Hrista; a osamnaest punih vekova posle Hrista, najveći nemački filosof Hegl, kad se u novoj Atini, Berlinu, godine 1830. pojavila kolera, umr’o je više od straha nego od kolere; i pri smrti nije se setio onoga što je svojim učenicima stalno propovedao: „da sve što na ovom svetu biva, to je pametno, i ne može drukče biti nego tako; jer inače ta svemoguća sila što svetovima upravlja: ili ne bi dovoljno bila pametna, ili ne bi dovoljno bila svemoguća.“ — Nehristijanin Sokrat bio je bolji Hristijanin nego milijoni današnjih Hristijana, koji svoje Hrišćanstvo ni se čim drugim ne mogu dokazati, do samo sa krštenim pismom.
Svaki narod ima po neke svoje osobine, koje se kroz duge vekove na njemu poznaju. Jedna od takvih osobina nalazi se kod Crnogoraca, — i u opšte kod Srba, ma gde oni živili, — u tome, što se oni ponose sa svojom narodnošću i sa imenom svoga naroda. Stranci mnogo se čude tome; ne mogu nigda da vide uzroka tako velikom ponosu: ni u prošlosti vi u sadašnjosti ne mogu da ga nađu. Taj ponos njima je zagonetka. Jedan Francuz, kao u nekoj ljutnji, govorio je: „nemaju ni industrije, ni književnosti, ni gvozdenih putova na suvu, ni flote na moru; ništa nemaju; da im se oduzme sve ono, što drugi narodi za njihove potrebe proizvode, ostali bi bez kape, u samoj košulji i opancima, sa guslama u ruci. Niko od prostih Francuza, nema toliko ne razložnog narodnog ponosa, koliko ga ima jedan njihov kozar!“ — Nekom prilikom jedan holandski putnik, pri večeri u gostionici, govoreći, kako to nije narodni ponos, nego prava narodna bolest, i kako ne vidi ništa ni u sadašnjosti ni u prošlosti, što bi davalo prava takvoj narodnoj gordosti, okrete se k jednom iz našeg društva s pitanjem: „jeste li vi kad god razmišljali, od kuda takva prekomerna gordost, takvom malom i siromašnom narodu“ — I onaj, posle kratkog razmišljanja, odgovori mu od prilike ovako: „Izvor ovoga narodnog ponosa, o kome stranci vele, da prelazi u narodnu bolest, kad ne možete da nađete u sadašnjosti ni u pozvatoj prošlosti, — a nekog uzroka mora imati, — onda treba ići dalje od istorije, i tražiti ga u nepoznatoj prošlosti: u onom vremenu, kada su se sva slavenska plemena zvala opštim imenom Srbi, — Sorabi. — (Rab znači čovek, „Sorabi znači Subraća, Soljudi). To se ime slavilo i vladalo velikim zemljama mnogo pre, nego što su na ovom svetu postala imena: Francuz, Englez, Holandezac. Tek kada su došli u dodir sa Germanima, počela su se ta plemena nazivati Slovenima, jer su mogli međ sobom sloviti, govoriti; a one druge, s kojima se nisu mogli razumeti, nazvali su Nemcima; jer su za nji zaista bili nemi, mutavi. Ime „Dajič“ kojim sve Nemci sada zovu, nije njihova reč. U najstarijim njihovim spomenicima ta reč stoji napisana: „tjutich“ (ćutič, ćutiš, od ćutati); a Ćutič u našem jeziku znači što i Nemac; Ćutič je čovek koji ćuti i ne zna sloviti, govoriti. Od reči ćutič, postala je reč Tevton. — Pa i samo njihovo ime „Germani,“ prava je srpska reč, i označava one ljude, koji nemaju kuće, nego žive pod grmom (germom). Germani i Grmalji, to je jedna ista reč. Od Libeka (Ljubeka), do Soluna, svuda se nalaze tragovi srpskog naroda i njegovog jezika. Severno more gde su oni negda živili, i danas zove se Baltika; veliko jezero u Ungariji zovu Mađari Balaton; a to je reč srpska „blato“, koja označava ono mesto gde ima vode obilato. Crnogorci i danas svoje skadarsko jezero ne zovu drukče nego blato. — To je negda bio prvi i najveći narod u Evropi. Što tada nije bilo štamparije i istorije da o njegovoj slavi i veličini pišu, to je slučaj; tome je uzrok što se on dve tri hiljade godina pojavio na ovaj svet pre drugih naroda. Ni peti deo nije se preselio ovamo na jug, i opet ih je toliko bilo, da su sve ove zemlje od Balkana do jadarskoga mora naselili. Onaj narod što je ostao u starim svojim zemljama, razdrobio se u druga manja plemena: planete, što su od ostataka Sorabskog naroda postale, narasle su velike, i odavno su počele svaka pod svojim novim imenom svetliti. Poslednja žena, koja je na obalama baltiskog mora našim jezikom govorila, umrla je 1461. godine u jednom selu ne daleko od one varoši gde se Bismark rodio; i svaki Nemac uveren je, da je Bismark potomak toga naroda. Frankfurtske novine kad hoće Bismarka da nagrde one za njega kažu: „taj slavenski diplomat.“ — Katarina druga, najveća carica ruska, rođena je u Štetinu, i kad je u prošlom veku dovedena za ruskoga prestolonaslednika, u Moskvu, Rusima ne beše milo; za to tadašnji moskovski istorici, da bi je omilili ruskome narodu, pisali su i dokazivali da Katarina nije Nemica, nego prava Srbkinja, jer, osim toga što se rodila u starim srpskim zemljama, i njena familija još se zove Serbet (Anhalt-Serbst). O tome je nedavno „Revi de-de mond“ doneo jedan dugačak članak. I tako izvor ovoga narodnog ponosa možete tražiti u onom davnom vremenu kad je Viden, današnji Beč, bio vendo-srpsko selo; kad je Berlin, na brljavoj i mutnoj Sprei, bio njihov brlog gde su držali i ranili svoju stoku; kad je Lipiska, današnji Lajicig, bio njihov oltar, gde su pod granatim lipama slavili boga Peruna, što nebom upravlja, onda, kada su Nemci u Huldi obožavali žabu. Vendo-sorabski, srbski narod, tada je bio u najvećoj svojoj snazi. Veliko njihovo carstvo u Moravskoj spominje se kao neka basna. Kad su istorici čuli i prvi put zapisali srbsko ime, može biti da je onda taj narod u svojoj dubokoj starosti iznemogao i počeo opadati. Njegovu veličinu, koja je bila pre istorije, davna prošlost, kao more, potopila je. Ostao mu je ponos, junaštvo i neodoljiva težnja k nekoj veličini. S tim će poslednji Srbin leći u grob. To se kroz njegovu krv tri hiljade godina provlači, i još nije izčililo. — Dakle izvor njegovoga ponosa, ako vam nije dovoljno slavna kosovska bitka, i kratko Dušanovo carstvo, tražite ovim putem, kojim nauka danas ispituje zemlju i sve ono što na njoj živim raste. Ljudi su razmišljali: za što lasta u našim šumama ne pravi gnjezdo svoje na drvima? i nalaze da u njenoj postojbini nema drva, nego su same gole stene. Za sto hiljada godina, što ona dolazi k nama, gde ima dosta drva, ostala je pri svom običaju i pravi svoje gnjezdo na zidu ili na obali. Pseto i mačka u divljim šumama klali su se, pa i danas kod pitomih ljudi to isto čine. Mali popak postao je na ovaj svet onda, kad je kora od zemlje još bila topla, zato i sada rado trči pod ognjište; to ga opominje na njegov život pre nekoliko miliona godina. A kako će u krvi jednoga naroda da se ugasi ponos njegove veličine za nekoliko hiljada godina. Po tome onaj što u opancima čuva koze kraj Durmitora, drži da je njegov narod prvi i najbolji na ovom svetu, i to ne čini on ni iz gluposti ni iz mudrosti, nego samo po prirodnim zakonima svoje vreže. Hiljadu godina srezujte paunu perje, on će opet one svoje patrljke širiti i ponositi se. Sve biva po zakonima prirode, a oni su tačni i strogi; ni tica preko polja ni zvezda preko neba, ne može po svojoj slobodnoj volji poletiti, dokle ih neki zakoni na to ne pokrenu. Univerzum nema nikakvog drugog posla, nego da te zakone vrši. — Posle pet hiljada godina, neki novi Darvin, u svojim knjigama, objasnjava će i dokazivati, kako su postali ljudi od Engleza, Kineza, Nemaca, Muhamedanaca, Bramina i drugih naroda i vera; i onda svi ljudi što će živiti na ovoj zemlji, biće jedan narod i zvaće se opštim imenom Subraća (sožitelji, soljudi, sorabi, otkuda je došla skraćena reč Srbi); a to ime nosi i danas ovaj narod, čijem se ponosu čude stranci.“ — Holandski banker, sa otvorenim ustima to sve sasluša, pa se onda pokrete sa svoje stolice, pokloni se duboko i smešeći se reče: „ja se klanjam!“ — U tome donese kelner pred nas veliku pečenu pastrmku, i produžismo večeru u razgovoru o ribama koje se nalaze u skadarskom jezeru.
Ako ovo nekoliko vrsta ne uzmete za ozbilju, ja vam nemam šta drugo reći, nego ono što Crnogorci u takvom slučaju kažu: može vam biti. — Sa govorom o šali i počeo som ovo pismo, a slučajno prešao sam na narodni ponos. Svaki narod ima svoj ponos, ali stranci drže, da ovakvog prekomernog ponosa, kao što je kod nas, nigde nema. Može biti da se to njima čini, a može biti da tako i jeste. U kom ćete narodu vi naći pesmu, u kojoj devojka peva: „jarko sunce lepša sam od tebe!“ — Niko nema poslovicu koja kaže: „slamu jedi a rži!“ — Pre dvadeset godina, sedeo sam se jednim Francuzom pred cetinjeskim manastirom. Jedan stari Crnogorac, sa čibukom u ruci, dođe i sede prema nama; kad poče nešto onome strancu govoriti, ja mu kaza: „ne zna on ništa srpski; to je Francuz.“ — Milo beše onom starom Crnogorcu pa reče: „boga mi su Francuzi valjasti; ništa grđi od nas nijesu!— Francuz, na te reči, kad sam mu ih preveo, malo se začudi, pa mi reče te ga upita: je li samo u junaštvu? — a stari Crnogorac osmehnu se pa odgovori: „u junaštvu; a u čemu hoće drugom? on dobro zna, da Crnogorci ne umeju na užetu igrati.“ — Ja onom Francuzu samo to kazah: da on priznaje da Francuzi u junaštvu ništa nisu gori od Crnogoraca; jer on ih poznaje, borio se s njima po Primorju u svojoj mladosti. Milo beše Francuzu, i pruži ruku, te se iskreno pozdravi sa onim starcem. — U Primorju, kad se pobiju talijanska i srpska deca, ako Talijan bude jači, pa onoga obori i kolenima udara u prsi, opet ono srpsko dete preti mu i viče: „ha, što ćeš sad nesretniče!“ — Putujući jednom po Levantu, na istom parobrodu vidim dva Crnogorca sede i puše. Išli su u Smirnu da rade na nadnicu. Malo za tim eto i trećega, dolazi i žestoko se svađa s kapetanom od parobroda, koji imađaše na sebi uniformu zlatom izvezenu. Kada taj treći Crnogorac dođe, zapita ga jedan od ove dvojice: „šta ti je čoče, te si se razvikao?“ — „Ništa,“ — odgovori onaj, i pokazujući rukom na odlazećeg kapetana reče: „napala me ona lacmanska rđa; neda mi da sjedim na brodu đe ja hoću.“ Na to jedan od one dvojice mahnu glavom, pa mu reče: „a boga mi si grđi od njega, kad se ti s njim upuštaš u svađu!“ — Godine 1813. kad su se Srbi spremali da beže u Ćesariju iz Beograda, žena vojvode Dimitrija Kujundžije, htela je veliki i skupoceni ćilim da digne iz sobe i da ponese; a Dimitrije ljutito poviče: „ostavi to ženo! kad dođu Turci neka vide, da je tu srpski vojvoda sedeo.“ — I tako ostane sva soba lepo zastrta.
Pričaju za jednoga Crnogorca kako je negde u turskoj varoši svratio u berbernicu da se obrije. Tek što ga berberin podbradio peškirom i nasapunio, a čaršija počne se zatvarati; i berberin odmah ostavi svoj posao, i otrči te pritvori vrata od berbernice i spusti zavese na prozorima. „Što to činiš upita ga Crnogorac. „Ima, — odgovori berber, — u varoši jedan delija Turčin, koji se nikoga ne boji, pa dok on prođe, od njegova straha svak se zatvara“. Crnogorac vikne i privikne, te namora berberina da otvori vrata i da nastavi svoj posao. Nije mnogo prošlo, a čuje se neko posred ulice ide i strahovito viče: „ja pa ja!“ — Kad je došao blizo i vidio da je berbernica otvorena, stane na vrata i ljutito vikne: „ja pa ja!“ — Crnogorac baci onaj peškir, trgne pištolj iza pojasa i poviče: „a ja“ — Delija zbunjen odgovori mu: „ti pa ja!“ — i ode dalje ćuteći.
Crnogorci često svojom odvažnoću i hitrinom održe pobedu i bez oružja. U carigradskom predgrađu u Galati, jednoga jutra pred kafanom sedelo je nekoliko Grka i Bugara; međ njima beše i jedan Crnogorac. U razgovoru neko iz društva reče: „danas će oko podne biti pomračenje sunca“. Crnogorac pogleda u sunce pa odgovori: „neće.“ — Na to oni svi poviču: „šta ti znaš? u kalendaru stoji, i za celo biće pomračenje“. — Crnogorac pogleda ispod ruke u sunce koje je treptilo i sjajilo kao igda, pa izvadi deset dukata, položi na sredinu i viknu: „ovamo ko je junak! neka odmah položi deset dukata opklade; evo ja kažem da neće danas biti pomračenje sunca“. — Ni jedan iz celoga društva nije smeo položiti opkladu. Crnogorac, smejući se, povrati svoje novce u kesu. Posle nekoliko sati zaista pomrači se sunce.
Kad sam putovao po svetoj gori (1859. god.), proveo sam osam dana u Hilendaru, gde su me starešine manastirske sa osobitom usrdnošću dočekali; jer oni često u manastirskim poslovima i parnicama trebaju pomoći i usluge u Carigradu od srpskoga poslanstva, pri kome sam ja tada sekretar bio. Svi kaluđeri, njih sedamdeset, bili su Bugari, osim nekoliko iz Makedonije, koji su se priznavali za Srbe, i govorili su onim narečijem kao što se u Tetovu govori. Jednom pri večeri povede se razgovor o Crnogorcima. Jedan kaluđer, starac od devedeset godina, mašući glavom, reče: „čudni su to čoveci!“ — Za tim pričao je ovako: „u vreme moje mladosti, tek što sam monah postao, jednoga dana sedeli smo nas nekoliko od bratstva pred manastirom, dok na jedanput pomoli se na kapiju od porte jedan visok i krupan kaluđer stranac. Gusta crna brada do pojasa, obrve pale mu na oči, veliki krst visi mu na prsima, dugu pušku nosi o ramenu. Vodi za sobom konja, na kome beše njegov prtljag, a iz tog prtljaga virile su male puške i veliki nož. Kako dođe poče vikati i zapovedati. Mi mu prihvatimo konja, i prtljag, a odmah javimo našim starcima, da je došao jedan čudan gost. Iguman i starci izađoše u portu, ali on se i ne pozdravlja s njima, nego poče im oštro govoriti: „šta će ono seno oko crkve? šta će ono đubre pod kapijom? zar se tako drži manastir? šta ste učinili od ove moje kuće? to su zidali moji srpski kraljevi, a nisu bugarski i grčki. Ja sam Crnogorac; Hilendar je moja kuća, ja nedam da propada. Ko god hoće na grčkom jeziku da čita molitve, neka se odmah seli u grčki manastir“. — Tako on produži neprestano vikati, i šta god neuredno nađe popravljati, i za nekoliko meseci postade starešina celoga bratstva. Takvoga igumana nigda Hilendar nije zapamtio: sve je u red doveo, i svi su treptili pred njim. Kad je god išao u crkvu, obučeni đakoni s kadionicom pevajući crkvene pesme i išli su pred njim. Kad je god išao na ručak pratili su ga najstariji monasi. Upamtio sam (pripovedaše dalje taj starac), kad za trpezom posle molitve, mane rukom da blagoslovi, svi kaluđeri što blizu njega stoje, i s jedne i druge strane, poviju se daleko na stranu, da ih ne dohvati, tako daleko razmahne rukom kad vikne: Hriste bože blagoslovi ovo jelo i piće. — U njegovoj ćeliji visilo je njegovo srebrno oružje, a odmah do oružja stojale su gusle, uz koje je često, kad je sam, pevao dugačke pesme. On je manastiru prineo mnogo dobra. Uveo je red; mnoge veresije, za koje se držalo da su propale, naplatio je; parnice što su bile sa obližnjim manastirima, zbog zemalja i njiva, prestalo su. Povratio je sve zemlje što je manastir Zograf sebi bio prisvojio; jer im je poručio: koga vidi na toj hilendarskoj zemlji, glavu će mu otseći. Umnožio je prihode manastirske, povadio je mnogo loza i maslinovih drva, a razterao je sve Grke iz Hilendara.
On je Hilendarom dugo upravljao; a kad je umro, manastirsko bratstvo, posle deset godina, izkopaju njegove kosti i prenesu u crkvu kosturnicu te sarane; a njegovu glavu lepo operu u vinu, i metnu je u istoj crkvi u red ostalih zaslužnih glava, kojih mnoštvo ima. Neka čudnovata jeza obuzme čoveka kad prvi put uđe u tu crkvu. Mesto oltara i zidova vidite na policama same mrtve glave, poređane jedna do druge, bele se. Od trista godina gde koje tu stoje. Na čelu mnogih glava još se može pročitati napisano ime onoga kaluđera čija je, i godina kad je umr’o. Ta crkva stoji izvan manastirske porte, u njoj večito gore kandilo, a jedan kaluđer od jutra do mraka čita molitve. Oko te crkve digli se u oblake večito zeleni kiparisi, među kojima ima dva kiparisa, što je sveti Sava svojom rukom posadio na onom mestu, gde je sreo svoga oca kralja Simeuna, kad je on u Hilendar došao. U svetoj gori ima još samo tri manastira u kojima se služba na slavenskom jeziku čita; a to su: srpski manastir Hilendar, bugarski Zograf i ruski Rusika. One druge manastire u kojima se negda slavenska leturđija služila, odavno su Grci prisvojili. Na gde kojima još se mogu videti u kamenu izrezani slavenski nadpisi. U Zografu ima tri stotine kaluđera, a u Rusiki još više; a u svoj svetoj gori može ih biti oko četiri hiljade. Oni večito poste; nikad ništa mrsno ne sme se doneti u svetu goru. Turska vlast ne meša im se u njihovu upravu, ali zato plaćaju velike poreze. Svaki manastir ima po nekoliko lepih zvona; u Hilendaru na polijeleji, na onom kamenu kolu gde se čita evanđelje, i na mnogim mestima kao ukras, još se vide dvoglavi orlovi Nemanića. Više njih kaluđera žališe mi se, da prihodi od godine na godinu sve manji bivaju. „Negda, — govoraše mi jedan stari kaluđer, — po pet stotina pobožnih poklonika iz Bugarske i Makedonije na jedanput dođe i svaki priloži po sedam osam a gde koji i po dvadeset dukata. Sada retko dolaze. Počeli se i oni prosvećavati“. Ove poslednje reči on je uzdišući, sa nekim sažaljenjem, bezazleno i naivno izgovorio. —
U Hilendaru ima preko pedeset svetinja. To su sve ruke, noge ili kosti od različitih svetaca. Ima čudotvorna ikona koju zovu troručica, jer je na toj ikoni molovana bogorodica sa tri ruke. Jednoga dana pred veče, sva zvona zazvoniše i oko trideset kaluđera obučenih u odežde izađoše iz porte daleko u vinograde, i ja izađoh da vidim šta je. Kazaše mi da dolazi časno drvo, pa idu u sretanje. U jednom kraju Bugarske pojavili se mnogi skakavci, i otuda deputacija došla i molila da im se iznese tamo na njive časno drvo, koje je komadić od krsta, na kom je Hristos bio razapet. Malo za tim ukaza se oko pedeset oružanih Bugara peške, među njima jedan kaluđer na konju jaše i sa obema rukama drži na prsima srebrnu skrinjicu u kojoj je časno drevo. Konja pod njim vode dva Bugarina. Za tim pojući crkvene pesme svečano doprate tu svetinju u crkvu i ostave je na svoje mesto. Nekoliko hiljada groša platila su ona sela kuda je pronešena ta svetinja; i sami Turci činili su priloge. Rekoše mi, da su svi skakavci prvog dana odma pobegli, a koji nisu mogli odletiti oni su pocrkali.
Kaluđeri su vrlo prosti i mnogi nepismeni. Ništa nisu učili i ništa ne čitaju. Jedan pokazujući mi starinske knjige reče: „gledaj kolika je ova knjiga, ima u njoj dve oke; gledaj, ova je još veća, mogao bih s njom ubiti vola“. — Jednog dana večerali smo kraj mora, kod crkve kralja Milutina, međ vinogradima u kojima tad beše dosta lepa i zrela grožđa. Plavo nebo treptilo je više nas sa zvezdama, a more je šuštalo sa svojim valovima. Međ starešinama manastirskim što su na tu večeru došli, beše i jedan Rus kaluđer; obrazovan čovek; on putuje te opisuje svetogorske manastire. Poče se razgovor o nebu i o zvezdama. Taj Rus kazivaše im, da su ono sve sunca i božiji svetovi, kao i naša zemlja, za tim kazivaše dokle je um čovečiji dospeo, kad je mogao saznati putove i veličinu onih svetova, i proračunati na minut kad će biti pomračenje sunca i meseca. Govoraše im još o parobrodu, o telegrafu, i o drugim pronalascima. Na to mu jedan stari kaluđer sa punim ubeđenjem reče: „sve je to čovek dostigao postom i molitvom; — a drugi, gledeći u nebo reče: „baš ja opet mislim, da ono ništa drugo nisu nego prave zvezde“. Osim kaluđera, što kod manastira u prostranim i velikim kućama lepo žive i dobro se rane, ima ih dosta koji daleko od manastira, u pustinji, načine vami sebi od kamena malu ćeliju, prilepe na duvar dve tri ikone od artije, i tu u samoći čitav svoj život provedu. Hleb šalje im se redovno iz onoga manastira na čijoj su zemlji, a vodu za piće donose sami sebi. Gde koje gledao sam na strmenom i kamenom bregu Atosu u pećini, od koje takav ocek na niže, kao prav zid, ide, da mu se gore niko ne može popeti, kad mu donesu hleba, on spusti kotaricu na konopcu, i u toj kotarici uzvuče sebi hleb i vode, što mu je za dva tri dana potrebno. Pohodio sam nekoliko ovakih pustinjaka i svaki je izgledao kao da nije pri sebi. Samoća ih još većma zaglupila, nego što su pre bili. Vrlo su skromni, samo glede i ćute; ako što god i reknu, ne možete potpuno razumeti smisao njihovih reči. Oni smatraju telo kao tavnicu svoje duše. Odrekli se sveta; ali ipak ni jedan ne htede da mi povrati srebrnu rublju, kad sam metnuo na njegovu ikonu; ni jedan nije se na novčane poklone ljutio. Provodeći tako bedno svoj život, oni smatraju sebe za vrlo srećne; sažaljevaju sav ostali svet koji se ne brine za večiti život, za život posle smrti. Oni tvrdo veruju da će za ovo nekoliko kratkih godina, što će se na ovom svetu mučiti, izvesno kao nagradu dobiti carstvo nebesko, i tamo u svakom blagu i izobilju večito živiti. To čine iz ljubavi prema sebi; i ništa drugo nije nego sebičnost. Gde koji od njih strašno muče svoje telo; oni se raduju, kad se o njima po manastirima priča, i kad ih manastirski kaluđeri, koji vrlo dobro i ugodno žive, upodobljavaju svecima koji su takođe isto tako sami sebe mučili. „Blago onome, koga Bog obdari takom snagom da može tako živiti“, To su obične reči svetogorskih kaluđera, koje oni o pustinjacima govore. Neki takav pustinjak metne na sebe po košulji težak lanac, i nikako ga više ne sme skinuti do svoje smrti. Gledao sam takav jedan gvozden lanac od četiri oke, što su nedavno našli ispod haljina na telu jednoga kaluđera kad je umr’o. Sedam godina nosio ga obvijena preko ramena i preko leđa. Niko nije znao da je on to imao na sebi. On se tajno bogu zavetovao, da će taj lanac do smrti nositi, i tu tajnu nije nikom kazivao. Kad je umr’o, lanac mu je već bio urastao i užljebio se u meso. Jedan debeli i dobro uranjen kaluđer, koji mi je taj lanac pokazo, uzdišući reče: „blago njegovoj duši!“
Ja sam se nehotice udaljio od svoga predmeta. Zaboravio vam da sam počeo pisati o Crnogorcima a ne o Svetogorcima. Ovakve stranputice u pisanju nisu od štete. One prijatno zabavljaju i onoga što piše i onoga što čita. Putnička pisma, u kojima se male priče nalaze, izgledaju kao mozajik, kao ćilim sa različitim šarama, kao livada sa svakojakim cvećem. S početka još kazao sam, da ću vam iz Crne Gore pisati samo o Crnogorcima; zato su me po svoj prilici, ovamo i pozvali. Došao sam kao dobrovoljac da im o svom kruhu i ruhu, ako ne u bitkama, a ono u pesmama, što god pomognem. Oni mi to svagda priznaju. Niko me ne smatra za stranca. Ove gore pune su dobrote i pravog prijateljstva. Ove stene nisu ladne. — Osećao sam da mi je dugo vreme na Rajni u vizbadenskom parku, osećao sam da mi je dugo vreme u pariskoj operi; u ovim planinama to nigda nisam osetio. Tamo u svima mineralnim kupatilama bio sam bolestan, sumorni bolesnik na nogama; a ovde sam zdrav, potpuno zdrav kao igda što sam bio. Na ovim visinama ima zdravlja a nema dugog vremena. Sa svakog brega, odakle pogledate, vidite čudnu sliku; čini vam se, da su tek juče vulkani prestali raditi, čini vam se da živite u onom dobu, kad su se iz mora prvi vrhovi suve zemlje pokazali. Sa takvim pogledom mogu vas misli odneti u sva vremena, u sva osećanja, u sva znanja i nauke o kojima su ljudi razmišljali. Pogled na valove morske, i na ovakve valove gorske, to je za mene pogled pun zabave. Čini mi se da vidim kako zemlja produžava svoje stvaranje, čini mi se da ona ima svesti o sebi i oseća da živi. — Naš veliki pesnik, vladika Mušicki, kad je prvi put vidio more, plakao je; tako je jako plakao, da ga je jedan sveštenik počeo vući za haljinu i pitati ga: šta mu je? — Posle nekoliko trenutaka, vladika, pokazujući na more, odgovori mu: „dragi moj! nigda nisam video veličanstvenijeg oltara nego što je ono more, i nigda u mom srcu nisam osećao prijatniju i lepšu molitvu, nego što su ove suze“.
Za vreme mog bavljenja u Carigradu, bilo je oko četiri hiljade Crnogoraca u Carigradu i okolini. Svi su zarađivali svojim trudom lepih novaca i slali ih svojim kućama. Imali su svoga starešinu, koji se u tadašnje vreme zvaše Hrvatbaša, što će reći: glavar Hrvata, jer u Carigradu Crnogorce ne zovu drukče nego Hrvatima. Pitao sam odkuda dolazi to? i kazaše. mi: da su se sami Crnogorci, kad su u starija vremena tamo počeli dolaziti, tako nazivali, da bi mogli spokojnije u toj neprijateljskoj zemlji svoje poslove raditi, počem su bili u neprestanom ratu sa Turskom, pa im ne beše ni dozvoljeno tamo putovati. Za to su i uzimali na sebe bratsko i srodno ime i kazivali se da su Hrvati, a u celoj turskoj carevini znalo se da Hrvate štiti bečki ćesar. Neki stari Bugarin reče mi, da su ih Turci tako nazvali, što iz mrzosti nisu hteli da ih njihovim pravim imenom zovu. Jedan Crnogorac kazivaše mi, da to dolazi otuda, što Crnogorac, zbog svog narodnog ponosa, neće ni u Stambolu za dobru platu, pod svojim crnogorskim imenom Turčina da služi.
Tada beše crnogorski Hrvatbaša neki Mišan Martinović sa cetinjskog polja. Mlad, lep, pri tom bistar i rečit čovek. Svagda je lepe i čiste crnogorske haljine nosio, a po vrh njih srebrne toke, ordene i medalje. Njega je knez Danilo postavio za svog zastupnika u Carigradu, da zaklanja i štiti Crnogorce. Svaki Crnogorac davao mu je godišnje jedan dinar. To mu je bila plata s čime je mogao gospodski živiti. Turska vlast ćuteći priznavala ga, jer bez njega imali bi mnogo više posla sa Crnogorcima. Njemu jedinom bilo je dozvoljeno da može svagda sa oružjem po varoši ići, a imađaše lepo oružje srebrom okovano. On je sve Crnogorce u Carigradu i u čitavoj okolini poznavao; znao je gde stanuju i sa kakvim se poslom zanimaju. On je njihove razmirice izviđao i rešavao, tako da turska policija i sud, osim kakve velike krivice, nisu s njima imali nikakva posla. Parnice Crnogoraca, sa onima kod kojih su radili, pa im neće potpuno da izplate, on je vešto i svagda u korist svojih zemljaka ravnao. Imalo je slučajeva da po neki Turčin. hoće da zakine od crnogorske zarade; ali kad mu Crnogorci počnu pretiti, on onda sve izplati. Tako je bilo i sa jednim Grkom u San-Stefanu. Nekoliko Crnogoraca pogodili se, te mu čitave zime razbijali i prenosili kamen za zidanje kuće. Kad su svršili taj posao, onda onaj Grk, pod različnim izgovorom, htede im odbiti nekoliko stotina groša od pogođene sume. Crnogorci ne pristanu na to, nego mu odmah povrate i one novce što im je bio izbrojio, i polazeći reknu mu: „kad nedaš onoliko koliko smo pogodili, nećemo ti ni jedne pare primiti; ali znaj da nećeš popiti kafu u novoj kući.“ — Onaj Grk, uznemiren tim rečima, posle nekoliko dana trčao je i tražio Hrvatbašu, i molio ga da prizove one Crnogorce, i izplatio je onoliko koliko su tražili i još im dao preko toga dve stotine groša, samo da nji zadovolji, a on da može spokojno piti kafu u svojoj novoj kući. Na istoku je običaj da i od pogođene cene, pri izplati što god odbiju, a Crnogorci neće da znaju za taj običaj nego hoće svoje potpuno.
Kad turska vlast kakvog Crnogorca zašto god okrivi, oni odmah zovu Hrvatbašu, da on to izvidi i da krivca traži. Mišan im svagda jedno isto odgovori: „nisu to bili Crnogorci; svo Primorje nosi crnogorske haljine;“ i na tome se svrši. Ili im rekne: „vaši ljudi obukli su crnogorsko ruho, pa to zlo učinili“. Imao je uzroka da im tako govori. Sad ću kazati zašto. Jedan mladi Englez, pisar u britanskom poslanstvu, išao je na konju po kad kad pored karuca na kojima se u šetnju vozio harem Riza-paše. Taj harem poznat je bio kao suviše slobodan. Troje lepe karuce obično su išle, i u svakima po dve mlade kadune. Za kolima na konju išao je svagda čuvar harema arapin, crnac. Kočijaši idu peške pored kola. Taj čuvar dva put je poručivao tome mladom Englezu, da ne ide više pored harema. Ali Englez smejao se toj poruci, i produži opet svoje šetnje na konju izvan varoši, a bule iz kola bacale su mu po kad kad pomorandže, koje je on dočekavao i hvatao u svoje ruke. Posle nekog vremena, na najživljem šetalištu u evropskom predgrađu Peri, puče jedna puška, i mladi Englez mrtav pade. Ni jedan kavaz, turski žandar, nije potrčao za onim što je izpalio pušku, a svi su ga vidili, bio je u crnogorskim haljinama. Odmah posle toga zatvorila je turska policija nekoliko nevinih Crnogoraca. Držali su ih u tavnici nekoliko dana pa pustili. Nije prošlo ni nedelju dana a ljudi u Peri svi su znali po imenu onoga kavaza, što se bio preobukao u crnogorske haljine, te onog Engleza ubio. On je od haremskog čuvara primio nagradu, i za neko vreme uklonio se iz Carigrada.
Vrlo često viđao sam se sa Mišanom. Zajedno smo po kašto vozili se na čamcu po carigradskom zalivu i po Bosforu. I ja sam po negda nosio crnogorsku kapu, koju mi knez Danilo beše na dar poslao. Kud smo god prolazili pored turske straže, svaki stražar učini mu s puškom vojničku počast. Svaka straža, kad vidi one haljine i medalje, misli da je kakav general. Jednom beše s nama jedan Rus, i kad vidi to, šaleći se reče mu: „Mišane, ti i engleski poslanik Bulver, najveću slavu imate u Carigradu: kud kod prođete, svet najviše u vas gleda,“ — Mišan mu na to odgovori: „nemoj ti Bulvera sa mnom ravnati; ja se ne bih sa njim mijenjao; on zastupa ovđe nekakvu ženetinu Viktoriju, a ja zastupam junake.“
Mišan je išao u rusko poslanstvo kao u svoju kuću. Oeobito lepo ga primao Novikov, tadašnji savetnik poslanstva, a sadanji poslanik u Beču. On govori dobro srpski, i rado se razgovarao sa Mišanom. Kad je god trebalo Crnogorcima saveta ili pomoći protiv turske vlasti, svagda su nalazili u ruskom poslanstvu, — Jedan Crnogorac radio je duže vreme neke zidarske poslove, u jednom selu u maloj Aziji, nedaleko od Skutara pa se zaljubi u jednu lepu Grkinju i ona u njega. Crnogorac zaprosi devojku, ali otac nije hteo nikako pristati. Posle nekog vremena taj Crnogorac dođe sa još četvoricom svojih drugova; devojka kradom izađe na urečeno mesto, i oni je odvedu u drugo selo, dođu pred crkvu, i pošlju po sveštenika da venča mladence. Sveštenik dođe i kad vidi šta je, odgovori da ne sme venčati. Crnogorci potegnu noževe i poviču: „evo ti žut cekin ako venčaš, a ako ne venčaš, glavu ćemo ti odseći.“ — Sveštenik uzme dukat i venča ih. Otac devojački žalio se medžlizu, sudu. Mladoženja sa svojom nevestom, već beše otputovao na jednoj dalmatinskoj lađi, a njegovo društvo pronađe policija i zatvori u tavnicu. Mišan kako to čuje otrči u policiju, i počne vikati da pušte one Crnogorce: „tu niko nije kriv, — govoraše im on, — ni pop, ni mladoženja, ni svatovi; devojka je pošla drage volje, a pop nije ih venčao iz straha, nego radi novaca koje je primio.“ Kad mu kažu da će oni Crnogorce ostati u tavnici i da će biti oštro osuđeni i kaštigovani, on se razljuti pa vikne: „ili ih puštajte ovoga časa, ili, boga mi, skupiću sve moje Crnogorce, pa ću zapaliti Stambol sa četiri strane, neka sav izgore. Neka se do veka priča o crnogorskim svatovima.“ — Turci, plašeći se od takve pretnje, jer i bez toga u Carigradu svaki čas događa se požar, zatvore i Mišana. Posle nekoliko dana, on mi po jednom Bugarinu u stihovima piše: „il ne čuješ, il ne haješ za me? evo sam ti jada dopanuo!“ i kazuje da je zatvoren u tavnici: „đe no leži voda do koljena, i junačke kosti do ramena, đe no gmižu guje i jakrepi.“ — Odmah to javimo u rusko poslanstvo, i odatle toga istog dana učine šta je potrebno bilo kod ministra inostranih dela, te puste i Mišana i sve one Crnogorce.
Kad bi god Mišan dolazio ruskom poslaniku, svagda bi ga pitao: „kad ćemo gospodine udariti na onu glavicu, (breščić što se zove Vizantija)?“ Jednom upita ga poslanik: „a šta bi ti radio da osvojiš Carigrad?“ Mišan mu odgovori: „ja bih se popeo na vrh džamije svete Sofije, i svojom rukom posadio bih veliki krst odozgo; pa bih onda otišao na Cetinje da pričam svoje junaštvo.“ — Beše došla u Carigrad jedna deputacija od Bošnjaka, da se žale i da mole olakšice i bolju pravicu. Ja sam ih s Mišanom pohodio. U razgovoru Mišan reče im: „što se molite jadni? ko je do sada Turčina umolio? što se ne bijete? pokažite se da ste ljudi, pa ćete imati sve što ljudima treba.“ — Jedan od Bošnjaka primeti mu: „ne govori tako; zar ne vidiš da smo mi ovde u Stambolu međ Turcima; pa nas mogu za takve reči sve iseći.“ Mišan se nasmeja pa reče: „Crnogorac je za to svuda slobodan, što hoće svuda da gine; pa ili poginuo od jednoga Turčina, ili od vascijeloga Stambola, njemu sve jedno.“
Te godine (1859.) u proleće dođe u Carigrad ruski veliki knez Kostantin, rođeni brat ruskoga cara. On je sa svojom ženom i decom na vojenom parobrodu putovao u Grčku, odande otišao u Jerusalim, gde je proveo uskrs, pa vraćajući se u Rusiju udario je preko Carigrada. Onoga dana, kad je parobrod sa Kostantinom dolazio, našlo se na obali dosta sveta, veći deo bili su Slaveni i Grci. Turci pri takvim prilikama retko se skupljaju; oni nigda nisu ljubopitljivi. Jedno odelenje vojske stajalo je uparađeno, i sam sultan izašao je iz svoje palate, koja nije daleko odatle, i došao u svoj lepi kijosk (bošku) kod Tophane, da dočeka svoga gosta. Vojeni ruski parobrod stao je na sto koraka od suve zemlje. Kostantin sa običnom pratnjom doveze se u čamcu kraju, sultan mu izađe na susret do same obale, uze ga pod ruku i odvede u kijosk. Pošto su tu neko vreme proveli, sultan se vrati u palatu, a Kostantin na svoj parobrod, u kome je nameravao celo vreme svoga bavljenja u Carigradu, provesti. Odatle je mogao imati najlepši izgled na Vizantiju, na Skutari, na obale Bosfora. na sultanovu palatu i na sve strane. Kako se veliki knez povrati na parobrod, Mišan uhvati mene za ruku, povuče me i plahovito viknu: „hajdemo!“ — „Kuda?“ — upitah ga ja. „Hajdemo Kostantinu,“ odgovori mi on. — Ja se začudim šta govori, pa mu kažem, da se to ne ide tako takim ljudma. Sutra će se tek znati hoće li primati? koga će primati; i kad će odrediti dan za primanje. Mišan opet povika: „ama hajdemo sad odmah! boga mi biće mu milo kad nas vidi.“ Ja mu kažem da ne manita kad nije manit, i da ni pošto ne ide; jer straže neće mu dati ni blizu se prikučiti, a kamo li da ga puste gore na krov parobroda. Na to mi on reče: „odoh ja iz ovijeh stopa upravo Kostantinu, pa ću mu kazati: imam zapovijest sa Cetinja, da ti prije sviju paša i poslanika dođem i da te pozdravim.“ — Zatim siđe na obalu plati čamac, koji ga upravo ruskom parobrodu odveze. Posle nekoliko minuta stojali su na parobrodu oko Mišana, Kostantin, njegova gospođa, njihova deca i oficiri. Vrlo su ga lepo primili i za svašta o Crnoj Gori pitali. Pri polasku rekli mu da im svaki dan dolazi. „Dozvoli mi, da ovđe iza tebe s tvojim oficirima stojim, kad počnu turski ministri dolaziti; neka vide da smo jedno, i neka vide kako Rusija ljubi Crnu Goru;“ rekne tom prilikom Mišan velikom knezu, i on mu to odobrio. — Kad je posle nekoliko dana sultan poklonio Kostantinu jednu dragocenu sablju, rekao je Mišan njegovom ađutantu: „tako ti hljeba careva, kaži mu da nigda tu sablju ne opasuje; on mni da su ono dijamanti po sablji, a boga mi nijesu, nego sve kapljice od suza jadne hrišćanske raje.“ — Ađutant tačno je kazao tu poruku Kostantinu.
Neko vreme posle toga, razgovarajući o Kostantinu, koji već beše otputovao, upitah Mišana: „kako si govorio s njim?“ — „Boga mi ovako kao s tobom, on vrlo dobro govori srpski, samo još malo zanosi na ruski.“ — U daljem razgovoru rekoh mu u šali: „Mišane! tako ti svetoga Petra, onoga što je na Cetinju, zaiska li mu što god?“ — „Ih! — povika on, i lupi se dlanom po kolenu, — što me zakle u svetoga Petra? Zaiska ja! — Kad neću od njega a da od koga ću? Carev brat, carev sin, carev unuk. Ja da sam carevog pastorka pastorak, dao bih mu pedeset cekina bez iskanja.“
Mišan je dobro u gusle udarao, i lepih sam juničkih pesama od njega čuo. Bio je okretan i vredan; junaštvo neću ni spominjati, ono mu po svoj prilici i došlo glave. Na nekoliko meseci posle mog odlaska iz Carigrada, on je poginuo. Ubio ga jedan Paštrović. Ta njegova smrt, kao što su mi kazivali, čitav je roman. No Crnogorci mrze da se o njima romani pričaju, zato i ja neću dalje o tome pisati. On sam govoraše: „koga gusle ne spomenu, neka bude zaboravljen.“
Veliki knez Kostantin bio je prvi hrišćanski princ, pred koga je sultan do same obale u sretanje izašao, i koga je ispod svoje ruke uzeo i vodio. Posle nekoliko dana već se znalo i u svima poslanstvama pričalo, da je sultan odmah sa sebe skinuo one haljine do kojih se đaurski princ dodirnuo, za tim kako te haljine, tako i sve one ćilime gde je Kostantin sedeo, savili su u jednu guku, uvezali konopcem, i kao nečiste i pogane stvari, bacili u more.
Kostantin, osim drugih poseta, pohodio je i patrijarha u Fanaru. Tom prilikom beše se skupilo dosta Grka i Bugara pred patrijaršijom, ali niko se nije prihvatio za kapu. Nije običaj. Samo su gledali i ćutali. Grci u Carigradu ni u crkvi ne skidaju svoje velike fesove, i stoje do samoga oltara gde koji hoće. Kad sam jednom grčkom vladici rekao: što ne uvedete red u crkvu? — on mi odgovori: i ovako je dobro. Neka oni stoje gde hoće i kako hoće, samo neka dolaze u crkvu i neka prilažu. Na nekim mestima, a osobito na uskrse, po kad kad moraju turski žandarni da uđu u crkvu da održe red, jer hoće da se pokrve međ sobom. Ja nisam vidio tako surovih ljudi kao što su grčki lađari. Najveći prostor pred svakom crkvom zapremaju prosjaci. Gledao sam da gde koje žene imaju pored sebe po četvoro dece u povoju. Kazivali su mi, da te žene za to pre podne, dok crkva pusti, uzmu tuđu decu i plate majkama pošto se pogode, pa onda s tom decom koliko sebi naprose. I u samoj crkvi veliko je prosijačenje:, tas za tasom neprestano ide kroz narod. Na posletku izađe vladika, iznese jedan tas i viče: ovo za one što su danas pojali, dajte onima što su danas tako lepo pojali! — U Bugarskoj crkvi sa svim je drukče. U svemu je red kao i u našim crkvama. U Carigradu ima toliko grčkih vladika, da pri jednom običnom pogrebu, kad umre kakvo malo dete, vidite po četiri pet vladika u pratnji. Jedanput kad sam otišao vselenskom patrijaru, našao sam kod njega još tri patrijara. Jedna vselena a četiri vselenska patrijara. Neki od njih bili su zbačeni sa vselenskog prestola. Sve što je u patrijaršiji zove se „sveto.“ Pa i sam onaj sluga što stoji pred kapijom zove se: sveti vratar. Bio sam na pogrebu jednog patrijara. Turski kavazi uhvatili su se za ruke i načinili kolo da nas svetina ne pogazi. U tom kolu išli su stranci i izaslanici iz poslanstva. Posle nekoliko dana čujem svaku noć, da neko ide ulicom i viče grčki: „neka je na znanje svima: patrijarh što je umr’o, posvetio se.“ Tako je vikano nekoliko noći kroz sve ulice gde Grci žive. Od te svetinje niko nije imao koristi osim onih što su vikali, jer njima je ostavio patrijarh neku sumu, da posle njegove smrti tako viču i raznesu taj glas. Takav je običaj.
Carigradski Turci vrlo su skromni i plašljivi. Oni samo glede svoje zanate i trgovinu. U krimskom ratu kad su Rusi opkolili jednu tursku četu, oni su bacili oružje i vikali: „ne udarajte na nas, mi smo mirne Stambolije!“ — Oni više mrze na Moskove i Grke, nego na Crnogorce. U ostalom njima su svi đauri jednaki. Oni dobro vide da će skoro morati ostaviti desnu obalu Bosfora; zato mnogi Turci pri smrti naruče, da ih prenesu u Skutari i tamo na zemlji Azije sarane. Nadaju se da će im tu kosti duže u spokojstvu počivati. Crnogorci su u Carigradu i na celom istoku poznati kao vredni dobri i pouzdani ljudi. Svak ih radije uzima da mu što god rade nego nadničare od drugih narodnosti. Oni su prilježni i jaki, ne znaju se umoriti ni odmoriti. U tome ih obodravaju skupe nadnice, koje se dva tri put skuplje plaćaju nego po našim krajevima. Na istoku Grci su prema njima neradnici. U sultanovim i u svima velikim baštama, gotovo sve sami Crnogorci rade. Ako ko god treba nadzornika nad radnicima, ili nad kakvim poslom, ili ako ko god živi preko leta na svom imanju u polju u samoći, taj svagda nađe i uzme Crnogorca, kome obično vrlo dobru platu odredi. Ko pogodi Crnogorca da mu kakvo imanje, espap, dućan ili kuću čuva, taj je siguran, može bez brige spavati. Za takve poslove nisu ni Grci ni Jermeni; neverni su i odveć sebični. — Čudnovato izgleda ali je istina, da se Crnogorci na istoku i u opšte među tuđim narodima, u svemu bolje ponašaju i mnogo većma drže na svoj crnogorski obraz i karakter, nego kad dođu u naše krajeve, međ svoju braću.