Poglavlje 1
Kiša i rat, ma koliko da ih po kad kad želimo, brzo se dosade. — Ne ću vam govoriti o junačkim bojevima i slavnim pobedama. O tome se dosta pisalo i pevalo. Sav vazduh Evrope prepun je dima od puščanoga praha; svaki listić artije što uzmete u ruke samo o tome govori. Ni jedna nova slika neće vam pred oči doći, na kojoj ne vidite šatore, topove, ranjenike, leševe i srušene kuće. Turska, kao bolani Dojčin, digla se sa svoje samrtne postelje, da sa srpstvom poslednji megdan podeli. Ona je pala za na vek. Ova njena borba bila je užasna. I varvari imaju svoja načela za koja radosno umiru. Dolazak Turaka u Evropu i odlazak, dugo će se pamtiti. Njihovi tragovi vrlo su krvavi. Kad su dolazili, prve njihove strele i koplja udariše u srpske grudi. Posle pet stotina godina, kad polaze iz Evrope poslednja zrna iz pušaka što ih stižu, srpska su. Topovi sa osvojenoga Niša i Nikšića, javljaju svetskoj istoriji: da je srpski narod ostao živ; da je nadživio i nadjunačio tursko carstvo u Evropi. Kroz vekove vodila se ova teška borba; kroz vekove spominja će je srpske gusle. — I Španske pesme sećaju se jošte borbe protivu prorokovih vojnika.
Srpski narod održao se u životu prema varvarima na bojnom polju; gde se god pitalo za junaštvo, svuda se mogao s ponosom uspraviti i stati pored drugih naroda. Hoće li se moći na polju kulture i industrije održati, i s drugim narodima uporediti; — to zavisi od idućih naraštaja i svetskih događaja. Ma kolike opasnosti da se iz daleka i iz bliza vide, neka ne gubi pouzdanje u sebe. Neka se seća da i takve borbe kroz vekove traju; a budućnost stoji u nestalnoj, nestašnoj ruci, koju niko ne može videti. Mali ostrov Helgoland, ma koliko da ga nemačko more sa svih strana roni, još će hiljade godina na svom mestu stojati. Valovi morski i vetrovi ne menjaju se, oni kroz sva vremena ostaju surovi i divlji. Ljudi se menjaju. Sada čovek i u čovečanstvu brzo napreduje. Za deset godina pomakne se on sada više, nego negda za trista godina. Ko bi danas rekao da su to oni isti Hristijani iz srednjega veka! Sa svakom godinom čovek korači po jedan stepen uz lestvicu gore svome pravom imenu: da bude čovečan čovek. U jasnoj svesti i pravoj prosveti, leži sigurnost čoveka, u tome leži i sigurnost pojedinog naroda. Prava prosveta ne će umaliti sebičnost pojedinih ljudi; ali će uništiti sebičnost pojedinih nadmoćnih naroda. Razum čoveka presta će sam sebi postavljati ne potrebne prepreke i granice, srce njegovo ne će biti tako usko, čitav krug zemni posta će mu podjednako mio, jer čitav krug zemni bi će podjednako prosvećen. — Gde ne bude sile i nepravde kao što je kod Turaka bilo; tu će se moći svaki narod po svojoj volji razvijati, i svojim životom živiti. Koji narod u slobodi i u civilizaciji ugine: on je svojevoljno pristao na to da ga nestane.
Čudan primer pokazala je Crna Gora svima malim zemljama, koje pregnu da se u svojim osobinama održe. Svaka i najmanja državica ima u svojoj istoriji slavnih dana, u kojima se junački držala, protiv svoga nadmoćnog neprijatelja; ali to je trajalo nekoliko meseci, nekoliko godina. Otpor Crne Gore trajao je nekoliko vekova. Opsada toga grada nije se protezala na stotine dana, nego na stotine godina. — Kako je malena morala biti nadežda u prvoga Crnogorca, koji je sa kopljem i sa strelom izašao na susret bezkrajnoj turskoj poplavi, da brani svoje malo ognjište! vidio je pred sobom silnu vojsku, koja je napred išla i sve rušila, vojsku carevine koja se pružala do Meke i Medine; vidio je za sobom duboko more i sebične i nemilostive Mlečiće, koji su mu poručivali: „mi smo najpre venecijani, pa tek onda Hristijani!“ — velike se nadežde u malom srcu ugase; slaba i malena nadežda u junačkom srcu ojača i neprestano raste. — Mali David izašao je na megdan golijatu; a mala Crna Gora turskom carstvu. Ono je izmišljena pesma, a ovo prava istina koju očima gledamo.
Iz Crne Gore ne ću vam ni o čem drugom pisati, nego samo o Crnogorcima. Sve što je njihovo zanima će vas. Za čoveka koji razbira za narodne običaje, pesme, priče i poslovice, svaki je Crnogorac jedna nova knjiga. Oni su kao i zemlja gde žive, originali. U svakom njihovom govoru naći ćete po nešto za vas sa svim novo. Druženje s njima nigda vam ne će biti dosadno. Seljak mnogih prosvećenih naroda, bio bi vrlo smešan najprostijem Crnogorcu, kad bi se on njime mogao razgovarati. — U celoj Crnoj Gori nema od prirode glupa čoveka. Bistre vode dovoljno nemaju, a čudnu bistrinu uma kod svakoga nađete. U svoj Crnoj Gori ne ćete naći ni jednoga tunjava čoveka, a ni jednoga vetrenjasta. Svi su rečiti, a ni jednog nema brbljiva; svi su ozbiljni, a ni jedan nije sumoran i tužan. Junaštvo to je njihov ideal; a junaka ne može nikakva briga ni tuga svladati. Za ove tri godine ni jedan jedini Crnogorac nije se predao neprijatelju, a za trista godina ni jedan nije se predao očajanju. Večiti rat čudnovata je škola: oni se u toj školi nisu pretvorili u varvare, nego u Špartane. Oni su krotki, blagi, ljubavni; a za svoje neprijatelje, koji su išli da ih istrebe, ni su imali milosti. — Turčin je sobom bio nečovečan, pa za to ga ni Crnogorci nisu smatrali za čoveka. Išli su na Turke kao što se ide na tigrove. Turčin je za nji divlja bestija, od koje nit se meso jede ni koža prodaje; i kad je sita ona napada; gde je god Crnogorac sretne gađa je iz puške! ko je promaši, rastrgne ga noktima.
O postanku turskoga roda, priča se u Crnoj Gori: da je prvo Ture odojila krmača, koja je imala toliko prasaca koliko je imala sisa; s toga, to malo dete moralo se boriti i otimati sise. Otuda se Turci i zovu Otmanovići; otuda i ne jedu svinjsko meso; otuda im je i ostalo te svaki grabi tuđe. — Narod, koji je kroz tolika vremena uverio se: da se Turci ne mogu pripitomiti, ni drugim narodima jednaka prava priznati, izmislio je tu priču, u kojoj izvodi: da je Turcima kao i vucima, od samog njihovog postanka, i od same prirode uliveno: da otimaju i da od tuđega truda žive. — Ni onu basnu, koja spominje: da je osnovatelje Rima odojila kurjačica, po svoj prilici nisu Rimljani počeli prvi pričati, nego oni pogaženi i opljačkani narodi, prema kojima su Rimljani zaista kao pravi kurjaci bili.
Osvojački su narodi nepravedni i grabljivi. Kad cezari i sultani otimaju provincije; njihovi vojnici drže, da imaju pravo otimati tuđu privatnu tekovinu. Same one reči: „građanin sam rimski“, i kod Turaka: „carev sam sin“, ne daju ni pomisliti drugim narodima na jednaka prava. Ko nije to, taj je u njihovim očima životio, što se zove rob, stvoreno samo da služi. — Prosvećeni cezari i neprosvećeni sultani, gonili su i zatirali Hristijane; jer su oni ispovedali i pripovedali ljubav prema svakom čoveku. Hiljadu i pet stotina godina prošlo je, kako je sila i nepravda rimskih cezara prestala; turskih sultana tek sada prestaje. Lepi istok gde se sunce rađa, jošte u mraku stoji; i Crnogorac ne greši, kad sa visine svojih bregova, pogledi gustu tamu do Stambola, i od četiri stotine godina govori: „nas jedino sunce grije!“
Duga crnogorska borba, nije bila borba za opstanak, za koji se svaki obični život bori: njihovo ratovanje bilo je za neku ideju, pri kojoj oni na svoj život nisu polagali nikakvu cenu. Borba za životinjski opstanak, pre bi se mogla nazvati ona neborba: što su u gde kojim zemljama primili muhamedovu veru, i priznali tursko gospodarstvo, samo da mogu lepše i bolje živiti. Iz reči Crnogoraca, nigda ne možete viditi, da su se oni borili za lakše i ugodnije življenje. Vređate ih ako im to napomenete. Oni su čuvali amanet s Kosova. Taj junački ponos: da brane da se ne ugasi poslednja varnica srpske nezavisnosti, održao je i podgrevao njihovu borbu kroz vekove. Tu jedinu nameru vidite kroz celu njihovu istoriju i pojeziju. Nisu oni tu iskru branili samo od nekrsta, nego i od svake krštene vojske, koja se ovim gorama sa pretnjom približila. Oni su je branili i odbranili. Od te varnice buknuo je plamen, koji je sažegao varvarsko tursko carstvo. Svaki Crnogorac, koji je poginuo može radosno pogledati Obiliću u oči; koji je još u životu, može reći: mi smo naš zadatak slavno ispunili; imamo pravo na priznanje celog jugoslavenstva; — a eho će im sa sviju krajeva sveta odgovoriti: i celoga hristijanstva. Nema hristijanskog naroda u kome se nije u pesmi spomenula junačka slava Crne Gore.
Lepa je to nagrada i uteha jednoj maloj zemlji, kad dočeka takav uspeh svoga dugog ratovanja; ali kroz stotine godina, teška je i gorka bila pomisao svakog Crnogorca: u prošlosti vidio je sve svoje starije da su izginuli; u budućnosti vidi sve svoje sinove i unuke da će ginuti; a kraj ratovanju nigde se nije mogao dogledati. Neprestano s puškom u ruci, neprestano na straži prema neprijatelju. — Velike su patnje i oskudice crnogorske, ali oni vele: „vitešku nevolju treba viteški podnositi“. — Ako sažalite ranjenika, on će vam odgovoriti: „Ovakav je život Crnogorca!“ — Ako se čudite njihovim putovima, njihovim besplodnim i bezvodnim bregovima, na kojima ništa drugo ne vidite osim kamena; oni će vam reći: „a da ne bi se zvala Crna nego bijela Gora, da je drukčije“. Ako tešite oca za poginulim sinom, on će stegnuti svoju tugu u svoje srce, pa će vam odgovoriti: „za to se i rodio“. — Kad nose ranjenika, oni što ga sretnu, ne kažu mu: dobro jutro, nego: „sretna ti rana!“ — Kad im je Ćuprilić vezir u pređašnja vremena poručio: ako se ne pokore, da će sve što je muško iseći; oni su mu odgovorili: „dok dvije đevojke traju, bori će se po Lovćenu.“ — Kad je u prošlom veku Mamut-paša prodr’o do Cetinja, sa ugarkom u ruci, dozivali su Crnogorce i vikali im: priznajte sultana, i samo po jednu paru dajte, koliko da kupimo carici papuče, ili evo ćemo kuće da vam palimo; a oni su im s bregova odgovarali: „nepriznajemo, nedamo, — palite!“ — Kad ih je Omer-paša sa velikom vojskom“ bio pritesnio, opremi im svog poslanika, da mu odgovore na njegova zahtevanja; a oni mu pošalju fišek s barutom i na njemu napišu: „ovo ti je odgovor!“
Svaki njihov govor mogao bi se zapisati i u knjige staviti. Svaki dan mogao bi se po jedan nov „gorski venac“ isplesti, kad bi se sve njihove značajne reči mogle skupiti, što ih toga dana izgovore. Jednom detiću koji još nemaše punih četrnaest godina, pa se beše teško ranio, rekoh: za što si tako mlad išao u boj? — a on mi odgovori: „sve jedno; ko ide u boj traži smrt; ko sjedi doma, čeka je“. — Jedan starac u logoru, pokazujući crni okoreo lebac, reče mi: „gledaj kakav hljeb jedemo, samo da možemo reći: drago mi je (voljan vam)“. — Jednome što je samnom putovao rekoh: zar ti danas mrsiš? a on mi hitro odgovori: „ako ne izbori smo, ne isposti smo!“ — Za vreme žestoke bitke rekoše jednome, da ide kroz zrna turskih pušaka, i da meće dinamite pod turska utvrđenja; pri polazku upita ga neko: hoćeš moći to izvršiti? a on se osmenu pa odgovori: „ne mogu sam, ali zvaću nevolju u pomoć, ona je Crnogorcima vazda pomagala“. — Nigda nisam čuo da se ko god žalio na svoje teško stanje, koje rat donosi; svaki za sebe smatrao je ovo ratovanje kao neku svoju ličnu stvar. Trpiti glad, žeđ, zimu, vrućinu, rane, — to su Crnogorcima obične stvari. Nigda nisam čuo da je ko god zapitao: kad će se ovo ratovanje svršiti. — Usred najveće muke, usred boja i krvave pogibije, kad vide stranca, oni mu veselo i ponosito viknu: „ovako Crna Gora četiri stotine godina živi, i još nigda nije jauknula“.