Poglavlje 4
Crnogorci su vrlo umereni, ne samo u jelu i piću nego u svačemu. Sav je njihov luksuz u dobrom oružju. Bilo je ledenica (srebrnih pištolja) za koje su negda po dvesta talira plaćali. Od kako su poznali revolver, — ili kao što ga oni zovu levor, — pala je cena i važnost starom oružju. Nose ga sada dike radi. To im je sav nakit; inače niko se ničim ne kiti. Nisam vidio ni jednu ženu, ni jednu devojku da se kad god najmanjim cvetom zakiti. Nije običaj; u žalosti su za Kosovom, tako oni misle. Otuda je vele i onaj običaj što žene nose samo crnu maramu na glavi. — I oko muških kapa svud je na okolo crno platno prišiveno; i to je znak žalosti za propalim carstvom. Odozgo je kapa sva od crvene čoje, jedno malo mesto na toj čoji pri kraju zagrađeno je zlatnim prugama. To predstavlja kako je Turčin sve pritiskao, samo je onaj mali krajičak ostao; to je Crna Gora. Tako mnogi drže. — Ove kape zaista su iz starog srpskog vremena. Mesto sadanjeg crnog platna na okolo, to je negda bio samur; a zlatom obeleženo mestašce odozgo, to označava ono mesto gde su pridevane čelenke i perjanice. To su kalpaci samo što su sniži i manji, i sada nose ih mnogi narodi. Crnogorske su kape za zimu vrlo dobre, za letnje žege su vrlo neudesne; pri tom i ono platno okolo brzo se iscepa. Takve se kape nigda nisu prestajale nositi u Risnu. Najviše pokojni vladika (Petar drugi) uveo ih je u Crnu Goru; dao im je neki lepši oblik, tako ta je forma prešla i u Boku i u Paštroviće; sada se te kape svuda zovu: crnogorska kapa. Vladika je i u haljine crnogorske uveo lepši kroj. Sve što mu se činilo da je tursko, gledao je da izobičaji. Mrzio je kad ko god brije glavu i uvija šal oko kape. Toga danas nema. Svo nošivo crnogorsko sada je vrlo lepo i sa svim narodno. Nema na sebi ničega tuđeg.
U Crnoj Gori u razgovoru kad se kaže: „za vremena vladičina,“ ili „za vremena vladike Rada,“ to znači: za vremena vlade poslednjeg vladike, Petra drugog, pesnika; a kad se kaže: „za vremena svetog Petra,“ — to će toliko reći, koliko: za vremena kada je vladao vladika Petar prvi. On počiva celokupan u ćivotu u Cetinjskoj crkvi. Njega su još za života svetim zvali. Svi su ga ljubili i poštovali; svak se čuvao da ga ne uvredi i njegovu reč ne prestupi. Njegove kletve i suze svak se bojao kao groma. Sva njegova snaga i vlast sastojala se u njegovom primernom i pobožnom životu, u njegovoj ličnoj važnosti. S tim je on vladao i zemljom upravljao. Crnogorci svaki ga čas prizivlju i spominju. Najteža je zakletva, kad koga pozovu da se na otvorenom njegovom ćivotu zakune. — U Crnoj Gori kad ko god rekne: pomozi bože i sveti Petre! — to niko ne misli na onoga svetog Petra što je bio apostol; za njega vele: „onaj sveti Petar što je u Rimu, tri puta se odrekao Hrista, a naš sveti Petar što je na Cetinju, nije ni jedan put!“
Teška je vlada bila svetog Petra; osim toga što su Crnogorci tada vojevali protiv Turaka i Francuza, bili su na domu pocepani i tukli su se međ sobom. Mnoga plemena bila su u svađi. To je bila najveća žalost za vladiku. Za vreme njegove duge vlade, mnogo je teških i brižnih godina prešlo preko njega i Crne Gore. Za malu stvar pokrve se Crnogorci međ sobom. Iz jedne osvete rodi se stotina drugih osveta. Ako se dvojica pobiju, pobiju se i njihova sela i plemena, i rat među njima traje desetine godina. Zbog jedne glave, palo je po kad kad sedamdeset glava. Nesretni običaj osvete, bio se jako udomaćio. — Kad se Crnogorci međ sobom pobiju i na sred cetinjekog polja otvore pravu bitku, sveti Petar izađe iz manastira, i sa podignutim rukama doleti upravo među nji po sred noževa i vatre iz pušaka; onda odmah boj se prekine, puške umuknu; obe strane trče i ljube svoga dobrog vladiku u ruku; a on samo plače i kune i sebe i nji. — Kako Turci udare na Crnu Goru, zavađena plemena odmah uhvate međ sobom veru, ugovore primirije, pa složno dočekaju Turke i odbiju. Posle opet produže svoje osvete.
Taj zli običaj došao je otuda, što je svaki za uvredu, za štetu, sam sobom tražio podmirenje. Svaki je za svoje pravo bio svoj sud. Otuda ubistva i posle krvničke osvete. Svaki je pomoću cele svoje zadruge i svoga plemena, tražio sebi s oružjem zadovoljenje. Sve više zaduživali se mrtvim glavama. Tome nije bilo kraja. Mesto parnice bila je osveta; mesto suda bilo je ko bude jači. Zbog toga su glavari imali nad svojim plemenima neku nadmoć; njihovi plemenici bili su im u nekom stepenu podčinjeni, zavisni, često i ugnjetavani: jer koji bi se svom plemenskom glavaru zamerio, ne bi ga on, kad mu zatrebalo bude, štitio, ne bi ga osvetio. Otuda postala je neka sorta jake nasledne aristrokratije, sa nekim suverenskim pravama. Glavari s glavarima pregovarali su o uvredi, šteti i naknadi, svojih plemenika. Za neznatnu raspru, koju bi najmanji sud mogao rešiti i presuditi, otvarale su se kad kad prave bitke. Svako je pleme branilo s oružjem pravo svoga plemenika. Slavile se takve pobede i junaštva kao i kad se s Turcima tuku. Niko nije mislio da će se to moći izobičajiti. Vladike Petar prvi i drugi prilično su uspeli u tome, naročito kad je Petar drugi ustanovio senat, kao najveći sud za svu Crnu Goru. Ali imalo se još mnogo koješta starog ukloniti a novoga dodati, da bi neki oblik države, sva zemlja mogla dobiti. Mnoge su smetnje na putu bile. U tome dođe na vladu knez Danilo, — (Crnogorci ga zovu: munja; knez Nikola zove ga: sablja), — on je sa dve reči podpuno obavestio sve Crnogorce šta je to sud; on im je kazao ovako: „Crnogorci! Vi svi znate da ja ne mogu ukleti kao sveti Petar; ali svi znajte i to, da mogu kaštigovati i mušketati, (streljati); za to vam kažem ovo: kome se gođ učini kakvo zlo, neka javi meni, ja ću ga osvetiti. Ja proglašavam svakoga Crnogorca za moga plemenika, za moga rođenog brata. U posluh Crnogorci!“ — Te reči brzo prođu kroz svu zemlju. Od usta do usta one su se neprestano povtoravale. Slab, osetio se u svom pravu jak, osetio se nezavisan, nije više imao potrebe udobravati se svome plemenskom glavaru. Sva je Crna Gora postala jedno pleme, jedno bratstvo. „Ko mi god učini kakvo zlo, osveti će te knjaz (sud)!“ — to je svaki znao; ali znao je i to: „da ni on ne sme učiniti nikome zlo, jer i to će zlo osvetiti knjaz; i ono malo dete u kolevci plemenik je knjazu (sudu); i njegovo se pravo podjednako čuva i brani; a knjaz (sud) jaki je i moćan; iza njega ne stoji samo jedno pleme nego sva Crna Gora“.
Knez Danilo nije se zaustavio na tome. Izdao je zapovjest i objavio: koji god četujući u Hercegovini uzme Hristijaninu jedno jagnje, a ne plati, odgovaraće sudu, isto onako kao da je to u sred Crne Gore učinio. „Đe je gođ koji Srbin, moj je plemenik!“ govoraše on. Primorje danulo je dušom, jer ta je naredba važila i za njega. Crnogorci su negda slazili u primorje kao u lov. Kotor, zaplašen starim vremenom, i danas svoju kapiju od strane Crne Gore, zatvara kako sunce zađe. — To je odavno prestalo; primorci sada mirno spavaju i ljube Crnogorce kao svoje plemenike; koji god ima što god tražiti dođe na Cetinje sudu. U Crnoj Gori prestalo se kao negda govoriti: „kad svi oko nas pjevaju, onda mi plačemo; kad svi oko nas plaču, onda mi pjevamo.“
Crnogorci teško su se navikli na državno jedinstvo. Svaki, u koliko se mogao pouzdati u svoje srce i u svoje oružje, u toliko se smatrao za suverena. Neki Simo Premović, još je živ, za vremena vladičina prenosio je iz Crne Gore preko ćesarove granice po malo duvana i prodavao ga u primorju. Jednom pogranična straža uvati ga i oduzme mu sav duvan. Simo dođe u Kotor: „dajte mi duvan!“ — „ne damo, nego ćeš još globu platiti.“ — On za tim ode Cirkulu (okružnom načelniku), i cirkul mu isto tako odgovori. Simo ode generalu, sve mu ispriča i rekne: „đenerale, ti si vojnik i junak kao i mi Crnogorci, za to sam došao tebi; tako ti hljeba što ti ćesar daje, vrati mi moj duvan; vaša carevina može i bez moje sirotinje življeti.“ — General mu odgovori: „ja bi ti rado učinio, ali ja sam ovde samo za ratne i vojničke poslove, a to su finansijske stvari, u nji se ja nemešam.“ — Simo opet upita; „hoćete mi dati duvan? — „nemožemo nikako!“ — odgovori general. Onda se Simo uzprsi, lupi nogom i poviče: „rat ćesaru! rat ćesaru!“ — General, koji nije dobro razumeo, zapita ađutanta: šta to kaže, šta to kaže? — „objavljuje rat Austriji“, odgovori mu ađutant. General od čuda nasmeje se i rekne ađutantu: „idite neka mu vrate duvan; za takve male stvari ne možemo se puštati u rat.“ — Vladika Petar drugi, kad se u Dubrovniku sastao sa hercegovačkim Ali-pašom Stočevićem, i kad su se zbog pograničnih razmirica, na neki ugovor saglasili; vladičin perjanik usred toga razgovora rekne: „ja se ne podpisujem na to.“
Počeo sam vam govoriti o tome, kako su Crnogorci u svačemu umereni; no to nije bilo svagda. Pre osamdeset godina zatirali su se slaveći svoje krsno ime. Njihove slave bile su za priču. Trajale su po čitavu nedelju dana, trajale su dok je u kući trajalo jela i pića. Sa svih strana čitava vojska gostiju dođe. Takvog čuda nigde u svetu nije bilo. Posle slave domaćin ostane u praznoj kući; skrsti ruke i kuka međ gladnom decom. Kako je svaki Crnogorac imao svoje krsno ime, to je i na svakoga dolazio takav red. Sve se potroši. Svi su više i više padali u siromaštinu. Po vrh svega toga, na tim slavama najviše su se svađe događale, i odatle osvete počinjale, koje se nisu mogle kroz duge godine izmiriti. Kad im se to već dosadi, skupe se glavari sviju plemena i dođu vladici, svetom Petru: „aman vladiko, propado smo slaveći krsno ime: iskrvi smo se i izkopa smo na slavama. Svi vidimo da je to propast, ali niko ne će prvi da prestane slaviti. Nego sveti vladiko, prokuni ko od sada slavi!“ — Vladika im odgovori: „neću Crnogorci da se griješim! ja ću prokleti a vi me nećete poslušati, nego ćete slaviti kao što ste navikli; pa kad vas kakvo zlo na slavi zađesi, odmah će te reći: eto, stiže nas vladičina kletva!“ — To im rekne pa se zatvori u svoju malu isposničku ćeliju. Posle nekoliko meseci, dođu opet glavari i sa njima hiljade Crnogoraca i poviču: „aman vladiko! propade Crna Gora. Turci kuda prođu ostane bar stoka u planini; a krsno ime kuda prođe ne ostavi ni mrvu hljeba ni kaplju vina. Neide nam blaga slava nego oštra sablja. Aman, sveti vladiko, prokuni onoga ko od sad slavi!“ Onda vladika izađe među nji s krstom u ruci, i rečit, kao što je bio, u dugoj besedi, živo im predstavi pred oči kako se slavama upropašćuju, kako takve slave nisu ni bogu ni svecu ugodne; pa pri svršetku besede podigne obe ruke k nebu i glasno poviče: „Čujte me Crnogorci, i neka me čuje bog i ove planine! ko od sada svoje krsno ime slavio kao do sada; da bog da ga s krvlju svojom slavio!“
Ta svečana kletva tako je podejstvovala na sve Crnogorce, da se kao nekim čudom prestalo svuda slaviti. Sve ono što je trebalo o krsnom imenu u crkvu davati, produžilo se i dalje. Isto tako nije bilo prokleto ni zabranjeno putnika, namernika, na taj dan primiti i ugostiti, i sa svojima domaćima, i sa onima koji budu pozvani, proveseliti se; ali nipošto niko od gostiju nije smeo zamrknuti u kući gde je slava. — Odmah prvih godina osetila se dobra sredstva te blagoslovene kletve: imućnost rasla u celoj zemlji; manje svađe bilo; svaka kuća mogla je da razgodi što joj treba za čitavu godinu; niko se ne žali više na česte ne plodne i gladne godine; niko se ne zadužuje; svuda su veselja češća i lepša nego pre. Kad ko god može i koliko može, onda se i proveseli sa prijateljima.
Prošlo dosta godina. Sveti Petar preminuo; preminuli i svi oni što su iz njegovih usta onu strašnu kletvu čuli. Vladika Petar drugi nije pooštravao tu naredbu. Tako malo po malo, počnu opet po gde koji svoje krsno ime kao u staro doba slaviti, i sve više i više taj običaj opet uvoditi. Knez Danilo kako dođe, izpriča Crnogorcima tu svu istoriju o slavama (koju sam i ja iz njegovih usta prvi put čuo); pa onda zapovedi: da se krsno ime samo onako može slaviti, kako je sveti Petar kazao, i u isto vreme odredi: gde gosti zamrknu na slavi, svaki da plati globe dva talira, a domaćin jedan talir. — Knez Nikola kad je došao na vladu, nije imao nužde ponavljati tu naredbu. Svak već ima dovoljno svesti, kako treba slaviti. Naredba svetog Petra poštuje se, svaki umereno i skromno provede svoj praznik; niko neide na slavu nezvan, kao u pređašnja vremena. I mesto onoga što su negda govorili: svetac doneo svetac i neka nosi; može se sada čuti gde vele: osim svečeva dana ima još trista dana! — U jednom društvu razgovarajući o štetnim i sujetnim običajima, reče jedan Crnogorac: neću ja o božiću i badnjak da pojim vinom, a o Petrovu dne i ja da ga želim. (U Crnoj Gori badnjak obično posipaju vinom).
Ja vam ne pišem roman: roman je pripovetka za koju zna i onaj što piše, i onaj što čita, da nije istina. Ja vam ne pišem istoriju: istorija je reka, koju onaj što piše, navodi kuda hoće; a onaj što čita, plovi njome i gde pravo i gde krivo teče. Ja vam pišem putničke sitnice. Više od trideset godina one su mi po tuđem svetu svagda bile neka prijatna zabava. U koliko mi je milo putovanje, u toliko su mi mile uspomene iz onih zemalja u kojima sam po gde što našao čemu sam se začudio. — Moler Čermak, kad je bio u Crnoj Gori, načinio je nekoliko lepih crnogorskih slika; a ja samo povlačim nebrežljivo po gde koju crtu iz crnogorske prošlosti i sadašnjosti. Iz njih možete videti kako bi i ova slika lepa bila, kad bi se podpuno mogla predstaviti. Gde se god može navalice ne spominjem ničije ime, jedino zbog toga, što nije moguće meni i nikome saznati i pravično zapisati imena, dela i reči sviju onih što zaslužuju. U svakoj vrsti po jedno ime trebalo bi da dođe. Hiljade njih spomena su vredni. Ako u ovim pismama nađete što tod valjasto, neka ide u slavu imena Crne Gore. Njeni sinovi neće joj zaviditi. U tome imenu svi će se naći i poznati; u tome imenu i njihova će imena živiti.
Istorija Crna Gore ne može se opisati, ne može se opevati. Ko će znati kazati, koliko je za ovih četiri stotine godina junačkih dela i karaktera, sa kojima bi se i Rimljani mogli ponoviti, međ ovim planinama kao eho od groma, pojavilo se i izčezlo! — Po gde koja bitka i pobeda, po gde koje ime, kao mali ostrovi, vide se u velikom moru prošlosti. Da nema Ilijade, niko ne bi znao za trojaneki rat, i za ona tolika imena, koja se hiljade todina spominju. One ljudske prošlosti nikako i nema koja nije zapisana. Hiljade naroda i jezika bilo je na ovome svetu i nestalo ih. Niko o njima ništa nezna; nisu još pismena bila izmišljena. Milioni milijona ljudi, prošli su kao male kaplje u brzoj reci. Kakva je korist i onima što su kao silni talasi — prošli? Crnogorsku prošlost niko nije beležio. I same crnogorske gusle nisu činile onoliko koliko bi trebalo, i koliko su mogle. U Crnoj Gori nema junačkih narodnih pesama u onoj lepoti i u onoj množini, kao što bi ih, prema događajima prošlosti, moglo biti. Ko zna šta je tome uzrok! Može biti, ono što se svaki dan događalo, makar to da su bila velika junaštva, postalo im je obična stvar; a obična stvar ne može potresti srce pesnika ni glas gusala, Crnogorci i danas više pevaju kosovske nego svoje domaće pesme. — Vladika je opevao samo nekoliko dana iz crnogorske istorije, pa se divimo. Sva je prošlost Crne Gore takva, ali je ne poznajemo. Stotine godina ćute. Samo jedino uobraženje dobrog pesnika, moglo bi tu prazninu ispuniti, više niko; moglo bi stvoriti jednu Ilijadu, — više ništa. Ali, sa svršetkom ovoga rata, završi će srpske gusle i herojsko doba svoga naroda. Glas njihov umuknuće. Hiljade junaka osta će ne opevani, ne opisani, ne spomenuti. Neka budu spokojni! i hiljade zvezda na nebu ugasile se neopevane, ne opisane, ne spomenute.