Poglavlje 3
U Crnoj Gori velika je sigurnost. Niko svoja vrata ne zaključava. Danju, noću možete ići kuda hoćete, i nositi novaca koliko hoćete, nemate šta sumnjati, da će vas kogod napasti. O kakvim većim krađama nigda nisam čuo da se govori; a da je ko god na putu opljačkan ili ubijen, niko ne pamti. Ko iz bliže ne poznaje Crnogorce, mora se čuditi, kako postade, i kako se održava ovakva sigurnost u ovakvim planinama. Kad putujete nigde ne vidite vlast koja ovaj lepi red čuva. — Među španskim bregovima kad sedate na poštanska kola, čitate na bileti napisano: „ako budete opljačkani, pošta ne odgovara“. — Po gde kojim štacijama južne Nemačke, stoji na duvaru prilepljena opomena: „čuvajte se lopova!“ — kad sam u Grčkoj putovao preko korintskog zemljeuza, na svako pola sata vidio vam stražu, koja čuva dok poštanska kola prođu; kad sam išao preko Apenina i penjao se na Vezuv, idu žandari te čuvaju putnike da ih banditi ne napadnu. U Crnoj Gori u pola noći peli smo se na vrhove Lovćena kroz stene i puste šume, i niko nije pomišljao da se ima od čega bojati.
Ta sigurnost nije nova; od kada se zna za Crnogorce, od tada se zna i za sigurnost među njima. Priča se, da su negda ostavljali pored puta novce i srebrne pištolje, pa ih nije niko dirao. Ta sigurnost nije ponikla iz kakve veliko strogosti, nego iz čistog narodnog častoljublja. U Crnoj Gori odgajeno je osećanje: da je sramota gora nego smrt. Svaki čuva svoj obraz; svaki se boji prekora i sramote kao najveće kaštige. Otuda je ta velika poslušnost u ratovanju. Reč „strah“ nećete u Crnoj Gori nigda čuti, osim kad ko god rekne: „strah me osramoti ću se!“ — „strah me izgubi ću obraz pred očima Crnogoraca!“ — Za celo vreme ovoga teškog ratovanja, ni jedan nije bio kaštigovan smrću! nisam čuo ni da je koji na tavnicu osuđen. Svak je dragovoljno činio svoju dužnost. Velika je kaštiga, kad kome reknu: „ukloni se između junaka!“ — Jednom vojniku za neku pogrešku knez Nikola reče: „idi doma, i za dvadeset dana da mi ne izađeš pred oči!“ i onaj se nije mogao utešiti, takva je to velika kaštiga; teško mu je na toliko dana biti osuđen, da sedi kod kuće, i da sluša izdaleka kako topovi pucaju, i kako se svi Crnogorci osim njega, biju i slavu dobijaju. — Jedan, koga su odredili da nosi poštu, kad ga neko na putu zapitao: nosiš li to poštu* odgovorio: „ne znam ili je pošta (poštenje) ili sramota.“ — Žao mu je bilo što je odvojen od vojske, i što nije u bitkama.
Nije da oni čuvaju svoj obraz i poštenje samo na bojnom polju u junaštvu, nego i u svakoj prilici. Kad u privatnim poslovima što god ugovaraju i reč zalažu, čućete gde spomenu: crnogorsku neprelomljenu veru. Oni živo osećaju i s nekom pobožnošću poštuju svoj narodni ponos. Često ćete čuti, naročito kad su među strancima, gde će reći: to ne može crnogorski obraz podnijet‘“. — Oni potpuno drže: da je crnogorska zadana reč, i crnogorski obraz, nešto bolje i drukčije, nego u ostaloga sveta. S tim su uverenjem odrasli; to u svakom razgovoru čuju. Knez Danilo govoraše im: „Crnogorci; za svaku svoju rabotu, pomislite. šta će gusle kazati!“ — a knez Nikola reče im jednom pred bitku: „Crnogorci, ono što imamo da branimo, možemo sa tri prsta pokriti! — i metu ruku na obraz; a sva vojska odgovori: „brani ćemo kao vazda!“
Ima na ovom svetu mnogo stvari i mnogo ljudi, za koje se može kazati: iz daleka nešto jest, a iz bliza nije ništa. Za Crnogorce i njihovu zemlju to se ne može reći. Njihov veliki glas po svetu nije ih nadmašio. — Ma koliko da ste po čuvenju i čitanju, stvorili u svojim mislima neku sliku, neki ideal o njima; opet kada dođete među nji, kada ih dobro poznate i u miru i u ratu; kada čujete njihove reči i besede; kada vidite ove čudesne bregove i urvine, kada prođete ovim bezputnim putovima: morate se uveriti, da je pređašnja slika vašega uobraženja slaba i tamna, prema onome što svakoga koraka u Crnoj Gori nađete. Sve je ogromnije, uzvišenije i čudnije. — Vi niste vidili lava, jer ga niste vidili u njegovoj postojbini; vi niste vidili Crnogorca, jer ga niste vidili u Crnoj Gori. — Crnogorac kako pređe svoje granice, u mnogome se izmeni. Junaštvo i neustrašljivost prate ga svuda; ali, tuđa zemlja, tuđi običaji, stvore u njemu neke promene, neko nepoverenje. I Švajcarci, koji su okruženi samo prosvećenim državama, promenu se u nečem kad izađu iz svoje zemlje. — Svi planinci, gorštaci, idu mnogo u tuđ svet; ali niko ne tuži toliko za svojim zavičajem, koliko oni. Kao dobra deca, kad polaze od siromašne svoje majke u tuđ najam; tako oni polaze od svojih neplodnih bregova, u tuđe plodne zemlje. Idu na istok, u Egipet, u Ameriku, ali ni jedan ne misli tamo ostati do smrti. Svaki ide s nadeždom da tamo što god zaradi, steče, uštedi: pa da se povrate među svoje planine za koje nezna sam kazati za što su mu tako mile. Njima je tuđinstvo teže, nego narodima koji u ravnici žive.
Planine imaju svoje orlove, svoje čari, svoje vile; ravnice nemaju ništa; one su dosadne i vašim očima i vašim nogama. Svaki je breg svojom lepotom ili svojom strahotom, drukčiji; ravnice su sve jednake. Bregovi, među kojima ste odrasli, čine vam se da su vaši poznanici i prijatelji; kad idete pored nji, oni glede u vas; kad pevate, kad jauknete, oni vam se jave, njihovo eho peva s vama, uzdiše s vama. To su vaši drugovi, koji se nigda ne menjaju. Kad ste u širokoj ravnici pogled je vaš prazan, srce vaše oseća veliku samoću, glas vaš nema odziva. Stari narodi verovali su da bogovi samo na bregovima žive. Kad je čovek na bregu, čini mu se da je bliže neba; oseća se uzvišen, slobodan. Planinci više nego iko ljube svoj zavičaj. Nigde se toliko ne spominje ona poslovica: gde je dobro tu je otačastvo, kao u nepreglednim ravnicama severne Nemačke; a Crnogorac kaže: „svud je dobro a najbolje doma!“ — U najprosvećenije doba Jelade, najteža kaštiga bilo je izgnanje. Otačastvo je kao mati, onda ti je najmilije kad te odbija.
Crnogorcima je mio svaki putnik i svaki stranac u Crnoj Gori; jer oni s razlogom vele: „ko ne ljubi Crnogorce, taj se neće kroz ove mučne krševe k nama penjati.“ Ali, kad su oni u tuđoj zemlji, onda oni osećaju da je tuđinstvo sebično, osećaju da su usamljeni; vide, da njihova najveća sposobnost, s kojom u domaćim zborovima svetle, nema onolike važnosti kao u Crnoj Gori; brzo se uvere: da u tuđem svetu, ono, što na prvom mestu stoji, nije junaštvo nego bogatstvo; a toga oni nemaju. Crnogorac u tuđem svetu nema šta drugo svoje da iznese, nego priča junaštvo svoje i svojih zemljaka; a tuđ mu svet ne veruje, veće misli da on priča izmišljene basne, spevane pesme; a među tim on kazuje pravu istinu. Crnogorska su junaštva velika; za to ko nije junak teško ih i veruje.
Pre dvadeset godina, jedan slabunjav Crnogorac, u okrpljenim haljinama, zbog nekog malog prekora dođe malo više u vatru, pa na sred cetinjske pijace glasno kazuje svoja junaštva. Nas dve stotine stojimo te ga slušamo; a on pobroja sve bojeve na kojima je bio; kaza po imenu sve Turke kojima je glavu odsekao; pomenu sve svoje rane gde je koju dobio; pa onda tu divnu i dugu svoju besedu, završi sa ovim rečima: „Crnogorci! kažite koji je bolji od mene?“ — Vojvoda Mirko, koji tu stojaše i koji ga je za celo gledao u bojevima, odgovori mu: „imaš razloga, — jesi ka‘ najbolji Crnogorac!“ — Sad takav Crnogorac, kad bi svoja, zaista čudna junaštva, u tuđem svetu, pred tuđim ljudma pričao, svi bi pogledali na njegovo slabunjavo, skromno lice, na njegovo siromaško odelo; pa bi pomislili, a može biti da bi i rekli: ništa to nije istina! — Nema nikoga koji će mu zasvedočiti i reći: imaš razloga, jesi ka’ najbolji Crnogorac. — Otuda u stranom svetu gde koji ljudi, koji inače ljube Crnu Goru, često će reći: „mnogo se hvale Crnogorci!“ Zaista, se mnogo — ali ne suviše hvale Crnogorci; jer zaista junak nije lako biti. Prva pesma koja je na ovom svetu u srcu ljudskom postala, hvalila je i slavila: žensku lepotu i muško junaštvo. Kad bi mogli razumeti glasove slavuja i lava, našli bi u njima takvu istu pesmu; ona je svuda, jer je svuda ljubav i borba.
Ima i toga: gde koji Crnogorac u stranom svetu, međ stranim ljudma, rad je svojim ponašanjem i svojim govorom, što može bolje da osvetli svoju postojbinu i njene junake; pa često sa tom svojom revnošću, koja ga udali od prirodnog planinca, junaka; učini, te oni što ga slušaju i gledaju, naopačke ocene i njega i sve ono o čemu je govorio. Kad bi on među strancima, u svemu ostao onakav isti, kakav je kod svoje kuće; kad bi onako prirodno govorio kao što govori u crnogorskim zborovima, svaki bi sobom predstavio i prikazao divnog Crnogorca. — Hvalenje imaju svi a najviše junački narodi. Ta slabost proizlazi iz patriotizma. Soldata Francuskog i prajskog, ili kakvog njihovog malog trgovca i fabrikanta, kad su među strancima, ne možete snositi koliko hvale i sebe i svoju zemlju. Svakim ustima najteže je reći: bolji si od mene. Pojedini čovek čoveku kad kad će to i da rekne; ali narod narodu, nigda! — Crnogorsko junaštvo podiglo se do svoga savršenstva, nesmete mu ništa izmišljenoga pridodati; samo malo ako ga učinite većim nego što je, pretvorite ga u čudo koje se teško može verovati. — Iz cele Evrope, i čak preko mora iz Amerike, za vreme ovoga ratovanja, dolazili su pozdravi Crnoj Gori, i u svakom slavila se borba njena; i sami ladni Englezi u svojoj lepoj pesmi rekoše: „uzdigli se Crnogorci na onu visinu gde junaci još nigda nisu bili.“ — Pri početku ovoga veka junačko ratovanje Grka, za svoje oslobođenje, pridobilo je najveće simpatije celoga prosvećenog sveta; tome se nije čuditi; njihova prošlost pripada celom čovečanstvu, iz groba svoga dizala se Atina, odakle je dve hiljade godina sunce prosvete grejalo, i koju svi narodi smatraju za svoju pravu učiteljku.
Govoreći neprestano o junaštvu, biću vam dosadan. Ali iz Crne Gore ne mogu vam govoriti o porcelanskim fabrikama i parnim mašinama; nemogu vam pisati o Darvinu i Renanu. Istorija celog Slavenstva govori samo o junaštvu. Više od hiljade godina ono se bori da sebi steče i osigura udobno mesto na ovoj neudobnoj planeti. Drugi su narodi imali više vremena da se uče, da se usavršuju i da pronađu hiljade stvari kojima se svi služimo i kojima se svi divimo. Imali su mnogo više mirnog života nego Slaveni. To je jedini. osnov njihovog jačeg napretka; njihov mozak i ruke nisu od boljeg testa umešeni. Pa i kad su ratovali, imali su posla samo sa prosvećenim narodima; više su se koristili nego štetovali; jedni od drugih imali su šta naučiti. Trvenje među njima, kao među dijamantima, bilo je potrebno da se uglade. Nisu se tukli sa surovim Tatarima i Turcima. Da su stari Slaveni pritisli zemlje oko Rajne i Sene, stojali bi danas u svemu na onoj visini gde Francuzi stoje. Ovako zaostali smo. Čudesa smetala su našim koracima. Što dublje gledamo u druge narode, tim nas veća tuga obuzima. Što god vidimo na sebi i oko sebe, tuđ je um pronašao, tuđe su ruke izradile. Težak je uzdisaj onog ruskog pesnika što je kazao: „osamdeset milijona Slavena, a nismo ni mišolovku izmislili!“ — No Slavenstvo neprestano teši se sa rečma: „budućnost pripada nama!“ a budućnost svakog minuta pretvara se u prošlost; sreća te joj nema kraja.
Crnogorca, taj uzdisaj ni malo ne tišti. On po svom prirodnom filosofskom smatranju, potpuno je zadovoljan. Nema naroda čijoj slavi on zavidi. Junaštvo pripada njemu, a sve je drugo za njega od manje vrednosti. Lako je izmisliti mišolovku, ali nije lako sa trideset druga dočekati i odbiti tri stotine. Oni, kao i Rimljani, ne ljube zanate; to ostavljaju drugima — grđima. Biti vojnik, to je njihov jedini zanat. Kod nji je svaki kovač, — ciganin. Krup, koji je sa tim zanatom stekao devet milijona talira, da dođe u Crnu Goru ne bi se mogao oženiti; ni jedna devojka ne bi za njega pošla; — kovač je. To preziranje zanata dovodi u sumnju budući napredak Crne Gore. No oni su uvereni dokle god bude ljudi da će biti i ratova, i ne varaju se.
Jedan putnik reče im: „kad nestane Turaka, onda se neće više po svetu o vama govoriti;“ a Crnogorac, kao da je vazdan o tome razmišljao, odmah mu odgovori: „dobar Srbin imaće šta svoje do vijeka braniti.“