Poglavlje 17
Često, kad na Cetinju upeku žege i vrućine, i sprže svu travu, izlazimo na Lovćen, na Ivanova korita; da se one lepe vode napijemo i da u onom alpiskom zelenilu provedemo po nekoliko dana. Jednom, — to beše pre rata, u leto 1875. godine, — Lovćen je neobično izgledao. Šatori od svake forme razapeti, na sve strane gore vatre i peku se jaganjci, pod svakim drvetom gomile vojnika i pušaka. Osam stotina Crnogoraca sve sami Katunjani, vežbali su se u ratovanju. Podelili se na dve vojske. Udarale su čete protiv četa, branjeni su i napadani klanci i visovi, topovi su nošeni na rukama uz omčite krševe i litice, trčalo se i kliktalo kroz šume, šiljana je pomoć i jednima i drugim, puške i topovi pucali su kao u istinskoj bitki. U sred te manevre i vreve, tri strana čoveka dođoše na Ivanova korita; sva trojica bili su visoki i ugledni, na njima su crne dolame, po prsima mesto toka prišiveni taliri, za pojasom srebrni pištolji i nož, na leđima duge puške, oko glave crveni pojasi. Kad dođoše knjazu Nikoli, koji manevrom upravljaše, sva se trojica pokloniše i ruku mu poljubiše. Knjaz ih radosno i prijateljski primi. To su bili prvi poslanici iz Hercegovine, dođoše sa prve bitke i javiše, da se Hercegovina kreće, da se čete prikupljaju, i ako bude pomoći, ustanak će uspeti. Taj svoj govor završiše sa rečima: „mi u tebe gledamo, gospodare!“ — Knjaz ih dugo pitao i o svačem razbirao, pa im na posletku reče: „neka je sa srećom! — Crna Gora od Kosova nije pravila mir sa Turskom. Mene želja vuče da k vama u pomoć dođem, i doći ću; no kada? to stoji u božjoj ruci. Ali znadite, kad vam dođem, hoću da vas nađem sve na nogama.“ — Sva trojica u jedan glas odgovoriše; „i naći ćeš sve nas na nogama, gospodare!“ — To je bio mali početak velikom istočnom ratu.
Manevra se svršila; na sve strane u ladovini pod granatim bukvama sede čete, i jataganima dele međ sobom pečene jaganjce; crmničko vino toči se iz mešina, po gde koji radostan poklič čuje se, u svakoga je srce zadovoljno i veselo. Kroz to veselje ide radostan glas: Hercegovci dižu se na oružje, pregnuli već da se biju. „Neka je sa srećom!“ odgovaraju Crnogorci, grle i ljube poslanike hercegovačke i govore im: „držite se sokolovi! eto nas u pomoć“, — Knjaz ide od čete do čete: pregleda im oružje, gleda šta kome nedostaje; pita starce: šta misle o mladim Crnogorcima, koji još nisu bili u ratu? Sa veselim pogledom obazire se na one koji progovore, da žele što pre da se pođe na Turke. — Na jedanput viknu perjanik kroz družine: „ko je soko i uzda se u svoja krila: eno na vrhu one strmenite glavice, stoji jedan levor, revolver, kakvog nejma u svoj Crnoj Gori. Ko prvi k njemu dotrči, neka ga metne za pojas, njegov je!“ — Odmah se odabraše i u red staviše hitri momci; pa kao srne poleteše preko kamenja i krševa, preko nezgodnih provala niz brdo i uz brdo. Za tri četiri minuta bio je revolver za pojasom onoga, koji je prvi k njemu dotrčao.
Malo za tim u jednom dalekom bregu, diže se nišan od artije, i dade se pa znanje: ko prvi pogodi taj nišan, dobija na dar dugu pušku, koja se jedan put napuni, a šest puta puca. Stari Crnogorci, koji se nisu pouzdali u svoje noge, uzdali se u svoje oko; odberu se da prvi gađaju. Jedan Crnogorac stajao je na nekoliko koraka od nišana, i trubom javljao je ko gde udari. I knjaz i sve vojvode tukli su iz dugih pušaka u taj nišan, koji beše vrlo daleko. Za dvadeset minuta bio je ciljan u centrum pogođen, i dobivenu lepu pušku, bacao je u visinu jedan Katunjanin, i podskakivao za njom te je opet hvatao u ruku. — Kad bejasmo pored jednoga oranja, (na Lovćenu ima i njiva), po kom je kukuruz iznikao, knjaz zapita: čija je ovo njiva i kad se onaj čovek javi i dozvoli, da se po jednom kraju oranja može gaziti, knjaz mu u ime naknade za tu malu štetu pokloni šest talira; a perjanik kroz družine viknu: „ko se uzda u svoje noge i najdalje skoči, dobiće na dar srebrn velji nož, koji je pašine glave sjekao“. Knjaz prvi skoči, za njim sve vojvode. Za tim mladi Crnogorci dugo su skakali. Ne mogu jedan drugom da odskoče. Skakalo se iza trke, ili kao što oni kažu: iz zagona; skakalo se sa tvrde ledine u mekano oranje. Na posledku priznaše prvenstvo jednome, koji je preko dvadeset i šest stopa skočio. Kad smo došli do jednog razapetog šatora, što nedavno beše knjaz nabavio iz Francuske za svoje ađutante, svi se zaustavismo. Knjaz osvrte se pa reče: „ko preskoči ovi šator, njegov je!“ — Mladi Crnogorci zgledaše se. Neki odmah priđoše i mere prema sebi visinu, koja im do pazuha dopiraše; više im brige zadaje širina od šatora nego visina. Vraćaju se opet, mašu glavom, osmejkuju se, razgovaraju se i žubore na sve strane, pa svi zamuknuše. Niko nije rad da se osramoti; mnogo sveta stoji te gleda. Da je kakav megdan na sablju i pušku, svi bi poletili: ko bi poginuo, niko mu se ne bi nasmejao. Jedan Crnogorac, pogrbljen od velike starosti, devedeset mu godina, gledeći to, zastidi se, pa drktećim glasom viknu: „šta je to od vas đeco crnogorska? ko vas rodi takve u ove planine? dajte mi vaše godine pa Lovćen da preskočim!“ — Onda istače se iz gomile jedan mladić, vitkoga stasa i lepog izgleda; nije mu bilo više od devetnaest godina; izvadi oružje iza pojasa i spusti na travu, skide obuću, samo ostavi bječve (čarape); htede i toke da skine, ali predomisli se: bojao se da mu se ne smeje družina; priteže tvrđe pojas oko sebe; ponosito pogleda svud po narodu, pa kao prava munja zaleti se i preskoči šator. Za tim metnu oružje za pojas, dođe i poljubi knjaza u ruku, pa veselo uđe pod šator i prekrsti noge u njemu. Gomile Crnogoraca i mnogi od vojvoda i serdara, dolaze te mu čestitaju slavu dobijenu; a onaj stari pogrbljeni Crnogorac od radosti grli ga i viče: „blago meni danas i dovijek’! blago meni, imam na kome Crnu Goru ostaviti!“
Pogled na veliki Lovćen, budio je na velike misli i na velika dela starog Nemanju i mladog Dušana; privukao je sebi Ivana Crnojevića, te je na Cetinju ozidao svoju stolicu, Orlov krš; na visinama lovćenskim dogovoriše se Crnogorci i očistiše svoju zemlju od islamske vere; Lovćen pretvorio je Petra prvog u sveca, a Petra drugog u pesnika. Pogled na Lovćen uliva pobožnost, junaštvo i pouzdanje u sebe. „Ne gledajte me što sam ovako mali; biću vam veći od Lovćena, ako me ne slušate!“ viknuo je knjaz Danilo međ tri stotine Crnogoraca, kad su oni hteli domaću neslogu da produže. — Bio sam na Cetinju kad se znameniti hercegovački ustanak, za vreme Vukalovića, počeo. Sva je Crna Gora odmah uzavrela; ali su dolazile strahovite pretnje od moćnih dvorova: Crna Gora biće ostavljena svojoj sudbini, ako se najmanje umeša; istočno pitanje običnim očima čini se da je blizu, ali ono je još vrlo daleko; kad dođe vreme da se na istoku novi red uvede, to će ga velike evropske sile uvesti, a neće dozvoliti da istočni narodi iz sadanjega nereda veći nered stvore. Tako su pisali diplomati, koji su mislili, da mogu oblake i vetrove po svojoj volji upravljati. Knjaz Danilo beše brižan. Crna Gora želi da se bije, a sve velike države zabranjuju i prete. „Zlo je poći a gore ne poći; — govoraše on, — braća iz daljine zovu u pomoć, ali treba braću iz kuće povesti da izginu, kao što su do sada sto puta ginuli bez željenog uspeha. Malo rukah malena i snaga.“ Crnogorci razgovaraju i vele: „šta imamo čekati? — Carevima lako je kazati: stojte!—— u dobru je lako čekati na bolje; — nećemo krunu izgubiti a možemo je dobiti; — boga mi ne bojmo se nikoga; — ta sva Evropa ne može nam ništa učiniti; — gola ne mogu devetorica svući.“
Jednoga dana, to beše meseca januara 1858. godine, pošetao knjaz Danilo preko cetinjskog polja sa množinom Crnogoraca, među kojima vam i ja bio. Na toj šetnji srete nas naročiti pismonoša iz Kotora. Knjaz Danilo uze od njega pismo i glasno pročita: Mamula, tadašnji gubernator dalmatinski, piše iz Zadra: da u čete hercegovačke svaki dan pridolaze Crnogorci; da se zbog toga ustanak sve više širi; da Luka Vukalović sa Cetinja dobija pomoć, barut i savete. To pismo beše završeno sa ovim rečma: „ako se odmah ne učine ozbiljske i stroge naredbe, da Crnogorci ne prelaze u Hercegovinu, sva teška odgovornost pašće na vašu svetlost.“ Knjaz Danilo predade to pismo jednom senatoru pa reče: „treba mu odgovoriti kao i do sad što mu je odgovarano: da se mi ništa ne miješamo, da Crnogoraca nema u hercegovačkim četama, i ako ih ima da su otišli bez našega znanja, kad se povrate odgovaraće za to; da Turska nema razloga što se neprestano žali na nas; mi sve činimo, da održimo dobre susedne odnošaje, i Crna Gora vazda će se upravljati po savetima velikih sila.“ — Još ne beše te poslednje reči sa svim izgovorio, a sunce iza jednog crnog oblaka izađe i samo Lovćen obasja. Sve drugo stojalo je pod senjkom gustih oblaka. U nekom neobičnom veličanstvu zatrepta sav Lovćen; a na vrhu njegovom blistao se u snegu grob vladičin. Svi smo zastali i ćuteći gledali taj lepi i čudni pojav. Knjaz Danilo prvi progovori i glasno spomenu vladičine stihove:
Pomoz’ bože jadnijem Srbima!
I ovo je neko znamenije!
Posle kratkog razmišljanja, s rečima: „šta bi rekao vladika odozgo!“ uze od senatora ono Mamulino pismo, i veselo viknu:
Neka bude borba neprestana!
Nek propoje pjesma od užasa!
Da plovimo krvavom rijekom.
Pa onda reče: „dajte mi lapis (plajvaz).“ Metnu ono Mamulino pismo na visoki kamen pod kojim leže kosti Pivljanina Baje, i ovakav odgovor napisa: „Đenerale! Hercegovci digli se na oružje od teške nevolje, protiv turskih zala i nepravde. To su naša braća, neka niko ne traži od nas, Crnogoraca, da mi podupiremo da ne padne tursko carstvo, kad svak zna da ga mi od Kosova obaramo, i obaraćemo ga dok nas jednog traje. Vi kažete: ako ustanak ojača i Hercegovina se oslobodi, sva teška odgovornost pada na mene; a ja velim: ako Hercegovina i dalje ostane u turskom ropstvu, sva teška odgovornost pada na vas. Kume! (venčao ga Mamula), — čija je odgovornost teža?“ — Takav je odgovor otišao u Zadar i više ni jedna pretnja nije došla na Cetinje; a Crnogorci su neprestano išli svojoj braći u pomoć. Posle tri meseca, Crna Gora bila je u ratu sa Turskom, i pobede crnogorskog oružja začudile su Evropu.
Bio sam opet na Cetinju, kad je ovaj poslednji ustanak počeo. Svaki se dan čete množiše, svaki dan dolaziše glasovi o hercegovačkom junaštvu. Pravo srpsko srce osetilo je da počinje življe kucati. Sav je srpski narod jasnuo za rat; Crnogorci ni o čemu drugom nisu govorili, ništa drugo nisu želili. Pisma od evropskih dvorova opet dolaziše, u kojima poručuju knjazu Nikoli da se ne meša u hercegovački ustanak i da zadrži Crnu Goru u neutralnosti. Cetinje beše puno različitih stranih poslanika i dopisnika; pohitali su da motre na sve, šta u Crnoj Gori biva. Cetinje, toga vremena beše najvažnije mesto u celoj Evropi. Sve novine, sve diplomatske note samo su govorile o Crnoj Gori i o hercegovačkoj revoluciji. Turska carevina činjaše se kao velika gomila baruta, a Crna Gora kao ognjište odakle varnice sevaju. Po glasovima sa Cetinja upravljala se svetska berza i politika Evrope.
Oj Cetinje, mesto malo!
Bez dvorova i palata;
Bez bogastva i bez zlata;
Šta te vrže među zvezde?
Te carevi u te glede.
Od jedne reči zavisio je mir ili rat na istoku. Svak je znao da ta reč stoji sakrivena pod orlovim kršom na Cetinju. Knjaz Nikola dugo je ćutao; niko ne znađaše šta misli, a svak je znao šta želi. Carevi traže neutralnost veću nego što može crnogorski obraz podneti, Crnogorci traže rat pre no što mu dođe zgodno vreme. — Kako će da se ne meša u svoju dedovinu! a kako će da povede samu malu Crnu Goru, protiv velike turske carevine! — „Što nas držiš ovako gospodaru? — reče Marko Miljanov, — što ćemo ti? štetimo samo hljeb, što bi mogla nejaka čeljad jesti. Puštaj nas u Hercegovinu da se koljemo sa Turcima.“ — „Nemoj gospodaru! — govoraše Petar Vukotić, — ne možemo sami. Ako ugazi Srbija u rat, i mi ćemo onoga časa, makar svi izginuli.“ — Među tim sve je hitno naređivano i spremano što treba za ratovanje.
Marko Miljanov razbole se. Tri nedelje morao je ležati u postelji. On ima pod plećkom negde jedno zrno iz puške; dvadeset godina nosi ga; lekari nigde ga nisu mogli naći; po nekoliko godina on ga ne oseća, ali po kad kad počne ga to mesto tako boleti, da i sam Marko Miljanov mnogo puta jekne i jaukne. Svi smoga često pohodili radi razgovora. Jednom kad smo došli, ja mu rekoh: „dobro jutro vojvodo!“ — a on podiže glavu iz postelje i oštro odgovori: „kakav vojvoda? — vojvode su izginule u Kosovo, a serdari u ravne Kotare; a mi smo ostali samo da varamo srpske oči. Da sam ja vojvoda, ja bih vodio vojsku po Hercegovini.“ — Posle nekoliko dana bio sam opet kod njega; beše još i nekoliko putnika i profesora. Vojvoda Marko od velikih bolova ne mogaše ništa govoriti; samo je ćutao. Mi smo se međ sobom razgovarali. Slučajno prešao je naš razgovor na pomračenje meseca, za tim govorilo se o zvezdama, o njihovoj veličini i daljini. U tome Marko podiže glavu pa viknu: „šta vam je ljudi danas? šta ste pomanitali, kad maniti nijeste? — Kako izučite bukvar, a vi odete u zvijezde; a ne vidite da nam je zemlja malena: kad umrem ne mogu se opružiti. Što ne govorite o Hercegovini? o jadnoj našoj braći, što se sa Turcima krve.“
Jednoga jutra, tek što je sunce izleglo, vidimo perjanike da slaze niz brdo putem od Bjeloša. Oni su veselo niz ono kamenje podigravali; dvojica su pevali i iz pušaka pucali. To beše za Cetinje nešto neobično; kad se piska iz Hercegovine osluškuje, ne može se pevanje na Cetinju čuti. Cetinjani jedan drugog pitali su: „đe je bio gospodar?“ „Bio je na Lovćenu.“ — „A kad je otišao?“ — „Otišao je noćas; brige ne dadu mu spavati.“ — Svi povrvimo dvoru. U tom i knjaz dođe. Odavno ne beše tako vedrog lica. Ostavio je svu brigu na Lovćenu. — Kad je zaustavio konja pred kapijom, sva je pijaca bila puna sveta. Svak podiže kapu i pozdravi ga. Knjaz pogleda po svima pa veselo reče: „pregaocu bog daje mahove!“ — Stotine lica razvedriše se i osmehnuše. Kad je sišao s konja, idući u dvor, onima što su bili bliže oko njega, reče: „prije će se sva Crna Gora strmoglav okrenuti, nego što će se odreći kosovskog amaneta.“ Posle nekoliko minuta trčali su perjanici na sve strane. Senatori i vojvode jedni su ulazili u dvor, a drugi izlazili. „Strela je odapeta“ reče mi radosno mitropolit Ilarion. Svo Cetinje nekim drugim životom počelo je živiti. Posle podne, knjaz je izašao pod veliki brest; imao je na prsima vojenu medalju a o bedrima sablju kralja Milutina. (To je prava starinska sablja; neki ruski general našao je u Aziji, a naslednik ruski odkupio je od njega, i poklonio knezu Nikoli. Na toj sablji još stoji napisano ime kralja Milutina). Neizvesnost, koja je pritiskivala Crnogorce, iščezla je; neka osobita nadežda obasjala je svo Cetinje. Ko je juče govorio: „poklanjam moju kuću onome, koji mi izradi kod gospodara, da mogu ići u hercegovačke čete:“ taj može danas posred Crne Gore krenuti se.
Pred veče, toga istoga dana, sretoh Lazara Sočicu: „da se celivamo!“ reče mi on; „kuda ćeš?“ upitah ja; „na dobri put!“ odgovori Sočica veselo. Knjaz mu je pri rastanku dao orden sa rečima: „znam da ćeš ga zaslužiti!“ — Malo dalje idući, sretoh jednog krupnog i veselog starca, to je Bogdan Zimonić, vodi konja da podkuje; i on, koga god sretne, ljubi se i govori: polazimo na dobri put. — Samovoljni Stojan Kovačević s prijateljima u krčmi pije vino i viče: „osvanuću u Hercegovini!“ Njega su tri nedelje držali zatvorena pod stražom, jer je hteo mimo zabranu da ide u četovanje. Peko Pavlović već se bio krenuo na taj dobri put. — Te cele noći vrviše kroz Cetinje mazge i konji, odneše municiju na granicu hercegovačku. — Kad bi kogod od stranaca Crnogorce zapitao: šta se to nosi odgovorili bi: nosimo trgovačku robu. — Konzuli, njihovi pisari, dopisnici novina i drugi stranci, vide neku neobičnu promenu, neku osobitu živost, ali, koga god zapitaju, svaki im odgovara nešto drugo, što ni nalik nije na rat. Oni su se jedan drugom žalili: „od ovih Crnogoraca ne može se ništa izvesno doznati.“ — Crna je Gora i dalje bila neutralna, ali Crnogorci nisu.
Pišti vila s Durmitora,
Na Turčina, na zlotvora,
Pišti kao guja ljuta,
Pod kamenom pritisnuta.
Otkad srpsko carstvo pade,
Sve jaduje ona jade:
Njojzi nema rujne zore,
Kosovske je rane more.
Razpletene njene kose
Vihorovi divlji nose.
Pišti vila, pišti sada
S Durmitora k’o nikada;
Crna Goro, tebe zove,
Puštaj tvoje sokolove:
Nek se viju, neka lete
U bojeve one svete.
Pre nego što ovo pismo završim, spomenuću vam još dva lepa dana, što vam na Cetinju vidio. Oba su rastavljena u daleko, oba se blistaju u crnogorskoj istoriji, izmeđ obadva stoje slavne pobede i osvojeni gradovi. Jedan je polazak knjaza Nikole na vojsku, a drugi je: dolazak njegov s vojske. Oba dana ostaće u večitom spomenu crnogorske duše. To su dani slave i ponosa. Sretno se počelo; sretno se svršilo.
Nigda mi se nije učinio Lovćen tako veličanstven, tako pun pojezije, kao onoga dana, kad smo se krenuli na vojsku. Nebo beše vedro, sunčane ždrake treptile su po vrhu njegovom; orlovi ostavili svoja gnjezda i viju se više Cetinja; oni su samo leteli, a Crnogorci su kliktali. Rekli bi da se beo oblak sa cetinjskog polja uz bregove podiže, tako je hitro išla vojska. Jasni glas manastirskih zvona, daleko je dopirao i donosio reči: sretan put! — Kad smo se popeli na breg, knjaz Nikola zaustavi konja, okrete se i pogleda preko cetinjskog polja; beše zamišljen, ali zadovoljan i radostan. Četiri stotine godina Crnogorci neprestano se biju s Turcima, a danas palo je njemu u taj sretni deo, da celom svetu na vidiku, slavno dovrši tu krvavu borbu, da povede Crnu Goru u poslednji rat protiv turske carevine. Njegov pogled zaustavi se na Lovćenu. Cela prošlost Crne Gore izašla je pred njegove oči. Ni jedan crnogorski glavar, nigda do sada nije sa takom vojskom, sa takvom vojenom spremom, i sa tako velikom nadeždom pošao u rat, kao on. — Za tim, polazeći dalje, reče: „šta bi rekao vladika (Rade), da može ovo sve sada viđeti!“ — Tišina, koja je nekoliko trenutaka trajala, prekide se: Crnogorci počeše opet uzvikivati i kliktati, a vojena muzika, burno i brao, poče kneževu pesmu: „onamo, onamo za brda ona!“ — Ta su se brda pred nama u daljini plavila. — Za onoga, koji je, kao što sam ja, sav svoj život proveo u kosovskim pesmama, taj trenutak bio je kratka java sviju sanova. Činilo mi se da već vidim srpski narod, kako uzpravljen ponosito stoji uporedo sa prvima i najvećim narodima. Toga trenutka zaboravio sam one reči: „kad vam bog sve želje ispuni, opet ništa nemate.“
Bitke jedna za drugom išle su; slavne pobede svuda su pratile crnogorsko oružje. O njima neka istorija govori, o njima neka srpske gusle pevaju; i ja sam ih neke očima gledao, i u svojim pesmama opisivao.
Posle učinjenog primirja, knjaz Nikola vraćao se s bojnog polja. Pod svojom zastavom donosio je Crnoj Gori: oslobođeno skadarsko jezero, zadobivene gradove, osvojene obale duždevog mora, i evropsko priznanje crnogorske nezavisnosti. Cetinje nigda ne beše u većoj radosti i svečanosti, nego toga dana. Piramide i kapije bile su okićene osvojenim barjacima i oružjem. Na cetinjskom polju beše jugov sneg do pojasa. Crnogorci u svačem dosetljivi, kroz svo ravno polje, kuda će vojska proći, podigoše od snega neizbrojene piramide, kao kule visoke, i okitiše ih zelenim lavrovim granama. Četiri stotine turskih zarobljenika, nizama iz Azije, Afrike i Evrope, šest dana radili su na tome, i donosili su sa Rijeke lavrovu šumu. Knjaz i crnogorska vojska, u svoj svojoj slavi, ušli su u Cetinje. Mnogobrojni svet pozdravio ih radosnim usklicima; a zarobljenici, koji su svi u jednoj vrsti stojali, ćuteći duboko se pokloniše. Tako su negda samo Cezare, kad su se s vojske u Rim vraćali, zarobljenici iz tri dela sveta dočekivali. Pred prvom kapijom, stari ljubotinski vojvoda predao je knjazu veliki lavrov venac, i pozdravio ga kao srpskoga bana, kao viteza, koji je povratio i obnovio državu Ivana Crnojevića.