Poglavlje 18
Putnici, koji pišu svoja putovanja obično najviše o sebi govore. Oni su onaj dugački konac, oko kog se nižu svi događaji koje spominju; oni su ona reka, u koju se sva njihova pisanja slivaju. Ni jedna vrsta spisatelja nije tako zanimljiva, a tako nesnosna kao oni. Sve svoje neznatne sitnice iznesu pred vas. Kazuju vam šta su ručali i večerali; na kakvoj su postelji spavali i šta su sanjali. Morate da čitate sve ono što govore, i sve ono što prećute. Oni svuda pred vama stoje; na svakom koraku vidite ih. — U ovom sadanjem mom pisanju, gde sam god mogao, ja sam se klonio toga načina. Nisam hteo pisati vam ni o sebi, ni poimence o drugima, do samo onoliko, koliko je nužno da pričanje bude jasnije. Govorio sam o Crnogorcima. Crnogorsko ime venac je oko kog sam uvijao svaki cvetić, svaku lavrovu grančicu, što sam međ ovim bregovima našao. No ima priča, koje se ne mogu odvojiti od onih što ih pripovedaju. — U svakom putovanju nalazite mnogo stvari. koje su se mogle obići i nespomenuti; neka ih! — I sama svetska istorija prepuna je bezkorisnih i bezposlenih sitnica, koje se hiljadu godina prepisuju i čitaju; tešto! — znamo kako se zove konj na kome je veliki Aleksandar jašio; a ne znamo kako se zvao onaj čovek što je plug izmislio; ako će! — Izbrišite iz vašega života sitnice i bezposlice, pa ćete viditi samu prazninu. Mali zalogaji svagda su nam slađi i prijatniji. Mesto sitnih zvezda na nebu, da su ono sve velika sunca, ne bi ništa vidili; svi bi oslepili.
Vreme što sam proveo u Crnoj Gori, ostaće mi svagda kao najlepša uspomena. Svaki Crnogorac bio mi je drug i dobar prijatelj. Srbin, ma otkud bio, u Crnoj Gori nije tuđinac, nije Lacmanin. Svaki Srbin, koji ovamo dođe, doći će svojoj kući, naći će u svakom Crnogorcu svoga srodnika i prijatelja. Njihova duša ne zanima se sa trgovinom, fabrikama i bogatstvom; njihovo srce otvoreno je samo patriotizmu i junaštvu. — „Nije po ovim mrtvim stjenama, nego po srpskom imenu i srpskom jeziku, mi smo svi braća i zemljaci, ma đe življeli!“ reče Đura Cerović jednome Dalmatincu. Tako svi Crnogorci misle. — Nigda nisam primetio ni u crnogorskom dvoru, ni u crnogorskoj kolebi, kakve zavisti ili pakosti prema Srbiji, ili prema drugim srpskim zemljama. Te su razdorice novine neprijateljske po kad kad navalice izmišljale i raznosile. O takvim glasovima, svuda se više vodilo računa nego u Crnoj Gori. Crnogorci kao poslovicu govore: „pravom Srbinu, svaki je Srbin mio; — ko se tuđem dobru ne raduje, ne dočekao ga!“ — Oni nigda ne sumnjaju o iskrenoj ljubavi svoje srpske i hrvatske braće. Oni svaki čas vide i čuju kako ih svuda, svi Slaveni hvale i slave; kako se velika, slavenska Rusija s njima diči i ponosi. Oni su često videli, kako gde koji Srbin iz Vojvodine, Dalmacije, Hrvatske, Bosne ili iz drugih srpskih krajeva, kad dođe prvi put na Cetinje, plače od radosti i od nekog patriotskog uzbuđenja. Oni znaju više nego iko, takve suze oceniti i poštovati. Oni smatraju sav srpski narod kao jednu veliku zadrugu. — Kad je došao glas da se Niš predao, na Cetinju i svuda po svoj crnogorskoj vojsci, bilo je veliko veselje. Celo veče pucale su puške; svak se radovao; jedan drugom dovikivali su: „i Niš osvojismo!“ I ako su dve države, jedan je narod; niko u svome srcu ne razdvaja ga. Slava srpskoga naroda zajednička je. Istorija i narodne pesme, ne poznaju granice onih zemalja gde Srbi žive. Srpski narod, — kao zlatna ruda, rasturen na nekoliko hiljada kvadratnih milja međ tuđe, surove elemente, — propašće, nestaće ga sa svim, ako ne stvori jako duševno i književno jedinstvo.
Kad se rat započeo, neki Crnogorci iz Srbije došli su u Crnu Goru, a neki su pitali: mogu li ostati da u Srbiji vojuju? — Njima je odmah sa Cetinja odgovoreno: „kako gođ hoćete, može vam biti. Nama je sve jedno: ili se borili se Turcima oko Niša, ili oko Nikšića.“ — Crnogorci, koji su neko vreme živeli u Srbiji, ili kao što oni često kažu: u ravnoj Šumadiji — kad dođu u Crnu Goru, pa ih ko zapita: kako je tamo u Srbiji? obično odgovore: „niđe bolje! so da se posije nikla bi; svaka im je rabota uređena kao u ćesara; i boga mi su junaci! da nijesu dobri junaci, turska bi ih sila, u onim ravnicama, odavno pregazila. Jedno im samo ne valja: psuju i sramotno zbore isto kao i Lacmani. — Kad je počeo rat, Crnogorci su govorili: „više se brinemo za Srbiju nego za Crnu Goru. Oni nemaju ovakvijeh zgoda i klanaca kao mi; a odavno nijesu ratovali.“ — Ko god naumi da sv sa svojom familijom iseli iz Crne Gore, on dođe na Cetinje da celiva svetoga Petra, i da knjazu kaže zbogom. Knjaz svakoga lepo posavetuje, i pri rastanku obično rekne: „nek ti je sa srećom! ako se zaustaviš u Srbiji, nije mi ništa žao što krećeš iz Crne Gore.“
Vladalac je u Crnoj Gori kao starešina jedne zadruge, kao patrijarh jednog plemena, kao otac u nekoj velikoj porodici. Svi ga slušaju i poštuju, a on se brine za svakoga i za svašto. Na njemu je sva odgovornost. On ne može mirno da spava ako zapeče suša i nastane rđava godina; kad zaveju veliki snegovi, on šalje u planinska sela da vidi imaju li hleba. — Svaki se putnik začudi, kad u razgovoru o privatnim kućevnim potrebama, o brašnu, soli, barutu ili o čemu drugom, čuje, da Crnogorci često reknu: „to je gospodareva briga!“ — Svaki se Crnogorac priležno i savesno stara o svojoj porodici; ali kad on ne može svojom snagom i svojim trudom da savlada oskudice i nevolje svoje kuće, onda njegova briga prelazi na državu, na zadrugu, na vladaoca. Svaki crnogorski vladar smatrao je za dužnost da svakome pomogne, da svakoga posavetuje, obavesti i na dobro uputi; da zadobije i opravda ono neograničeno poverenje koje međ Crnogorcima ima. — Crna Gora učinila mi se kašto kao neka škola, u kojoj su, za ovih poslednjih sto godina, četiri Petrovića, četiri velika učitelja, vladali i propovedali: slogu, junaštvo, rodoljublje, požrtvovanje, poštenje, veru, nadeždu i sve što je trebalo da pripomogne, da Crnogorci budu ono što su danas. Reči svetoga Petra još se svuda spominju; vladika Rade ostavio je u „gorskom vencu“ svoje misli, koje i van crnogorske granice utvrđuju patriotizam i stvaraju karaktere; knez Danilo svagda beše promukao od neprestanoga govora. Svaka njihova reč mogla bi se zapisati u istoriju. „Kad crnogorska kuća prokisuje, čini mi se da meni kaplje za vrat“, govorio je sveti Petar; — „kad gođ Srbin jaukne i mene zabole;“ — govoraše vladika Rade; — „tri dana živi, a sva tri dana budi čovjek!“ često je uzviknuo knez Danilo. — Knez Nikola nije ni malo ostao za njima; u mnogome prešao ih je. Njegove reči i dela neću ovde navoditi; možete pomisliti da laskam. O njemu sam vrlo malo pisao, prema onome što bi se moglo napisati. U njemu su skupljena svojstva dobrog vladaoca i dobrog Crnogorca. On je nasledio od svetoga Petra pobožnost, od vladike Rada pojeziju, a od kneza Danila odvažnost.
U Crnoj Gori svi se narodni poslovi javno većaju i svršavaju. Javnost je kontrola svega i svačega. Kod starih Grka i Rimljana niko nije smeo pod oružjem doći na zbor gde se savetovanja drže; kod Crnogoraca, ko dođe bez oružja, nema glasa; taj se ukloni ćuteći izmeđ braće, što govore o narodnim delima. Crna Gora nema pisanoga ustava, ali ima sve slobode i garancije, koje junacima dolikuju. — Kako pobrojite šta je dozvoljeno a šta nije, to je već neko ograničenje. Ove gore ne trpe regulu. Crnogorski obraz, to je crnogorski ustav; svi ga čuvaju kao svetinju. U Crnoj Gori sve je dozvoljeno što je uljudno; a ljudi treba da znaju šta je uljudno. Zar je potrebna pisana mrtva artija, da nateruje ljude da budu ljudi. Tako oni misle, tako oni govore. Opšte je mnjenje u Crnoj Gori jako i strogo. Za svaku svoju rabotu treba pomasliti šta će gusle kazati; a gusle nisu nikome laskale ni neistinu govorile. „Mi nejmamo brodova na moru, ni bogatijeh dvorova kraj mora; nejmamo ništa osem junaštva i svijetla obraza; samo po tome svijet nas čuje i poštuje. Ti na tvome obrazu nosiš crnogorski obraz; ako obrljaš svoj obraz, sva će Crna Gora osjetiti stid!“ Tako oni često jedan drugom govore.
Oni još nemaju nikakvih birokratskih i kancelarijskih zavoda. Što usmeno reše, to se pamti i tačno izvršuje. Posle jednog suđenja rekoh ja serdaru Stanku: „što to ne zapišete i u protokol ne uvedete?“ On se osmehnu pa odgovori: „bolja je crnogorska nepisana pravda, nego deset puta napisana mletačka nepravda.“ — Hodao sam jedan put s nekim glavarima, kad nas stiže Špadijer, pisar senata, i reče: „na ono što smo onomadne u Kotor odgovorili, pišu opet i ištu numeru za ono naše pismo; treba im“. — „A ti im pošlji!“ reče jedan senator. „Kakvu ću?“ — „Kakvu gođ hoćeš; dvadeset, trideset; imaš ih koliko hoćeš?“ — „Nemoj vala — reče drugi jedan glavar smejući se — nego im pošalji devedeset, i pitaj ih, ako im je od kakve koristi, poslaćemo im devet stotina“.
Jednom sudiše nekoga Crnogorca, i nađoše da je kriv, i da bi trebalo neko vreme da leži u tavnici; ali kod kuće ima stare roditelje i nejaku čeljad; sva bi kuća propala bez njega. Naposletku rekoše mu: „hajde doma! pa za dvije godine niđe ne smiješ međ ljude izaći. Dalje od svoje njive ni dva koraka nesmiješ kročiti. Dva put u godini dozvoljeno ti je u crkvu otići da se pričestiš. — Je li tako Crnogorci?“ — „Tako već nikako!“ — odgovoriše oni što su bili pri suđenju. — „Što ti što gođ ne govoriš kad se mi sudimo?“ — reče mi jedan, — „Nisam za to nadležan“; odgovorih mu ja. „Kod nas je svakome slobodno s razlogom govoriti; a ti ili ne hoćeš, ili ne umiješ“, reče mi drugi.
Svaki dan Crnogorci jedni dođu na Cetinje a drugi odu. Svagda ih je puna pijaca. Kad god knjaz izađe iz dvora, okruži ga mnoštvo Crnogoraca iz različitih krajeva. Svaki dan neizbrojni poslovi izađu pred njega, i gotovo svi budu javno, onoga časa, rešeni i svršeni. Na svaki deset koraka pristupi mu po neko, kaže šta ima, učine se pitanja, učine se primedbe i nužna objasnjenja, i stvar bude rešena. No to nisu kriminali, i velike zapletene parnice; toga u Crnoj Gori nema. Mnogi kad pristupi knjazu, i kad ga knjaz zapita: imaš kakvu daviju (žalbu)? odgovori: „nejmam gospodaru; došao sam samo da te vidim; odavno nijesam bio na Cetinju.“ — Jednom tek što izađe knjaz Nikola iz dvora, neki siromašak priđe mu i reče: „đe si gospodaru? dva dana kako sam došao, pa ne mogu da ižljegnem preda te!“ — Te reči nerado je knjaz čuo, pa mu odgovori: „vidiš onaj prozor na kraju? onđe ja spavam; i koji Crnogorac treba me da mu za jedan groš sudim, pa u pola noći ne dođe pod onaj prozor i ne vikne: ustaj gospodaru trebaš mi! taj Crnogorac ne vrijedi ni onoga groša“, — Kad vladalac pred dvesta nas, takve reči govori i po njima se zaista i upravlja, onda u toj zemlji može biti dovoljno sigurnosti i garantije, za svaku ličnosti za svačije imanje. Knjaz Nikola kad putuje, pa vidi da mala deca od sedam osam godina, trče niz brdo k njemu da ga vide i pozdrave, zaustavi konja i se njima se razgovara.
Svaki Crnogorac, osim jedinoga mitropolita, kad izađe pred knjaza, poljubi ga u ruku. Strancima izgleda da je to starinski običaj, i da je u današnjem vremenu znak suvišne potčinjenosti. Ali u Crnoj Gori to ima značaj patrijarhalnosti i kao neke sinovlje odanosti. Kad nekom Crnogorcu knjaz ne bi dao ruke, on bi ožalošćen trčao glavarima i pitao: „šta sam pogriješio? što je gospodar jedak na mene kad sam mu pristupio, ne dade mi ruke.“ — Za vremena starih srpskih vladalaca taj je obitaj svagda postojao. U narodnim pesmama često se spominje: „kapu skida u ruku cjeliva“. Pored toga, u Crnoj Gori do skora su mesto knjaževa vladali crkveni ljudi, episkopi, vladike, koje obično svak ljubi u ruku. Vladike iz kuće Petrovića upravljali su Crnom Gorom punih 155 godina. U ostalom taj običaj ni u današnjim prosvećenim državama nije retkost. Kad kraljevi i carevi kome dozvole, da im ruku poljubi, to je znak osobite naklonosti i prijateljstva. Onaj što vladaocu poljubi ruku, ne ponižava se time, nego uzvišava se. Tako suverenski krugovi misle. Pred francusko-nemački rat Bismark je poljubio u ruku ruskog cara Aleksandra pred mnoštvom sveta, kad je car iz Emsa polazio u Petrograd. — Za vremena knjaza Danila slušao sam da Crnogorci u razgovoru reknu: „u Crnoj Gori samo jedna ruka vlada, i samo se jedna ruka cjeliva. Dvije stotine godina ljubimo Petrovića ruku, i nigda drugu nećemo“. — Sada mnogi od mlađih Crnogoraca, maši se ruci i gde kome starijem vojvodi. Inače pri rastanku ili sastanku, svi se, bez razlike starešinstva, celivaju u obraz. Mlađi Crnogorci ljube svoje plemenske glavare u prsi, ili u rame, a oni njih u čelo ili u obraz.
U Crnoj Gori danas je sloga velika. Oni se međ sobom bratski savetuju i slušaju. Ništa im se neumesno ne zapoveda, pa za to nikakva zapovest ne nalazi otpora. U ostalom, niko im i ne dosađuje sa kakvim propisima i naredbama. Da nema rata, mogao bi svaki čitav svoj život provesti, a da ne oseti teške dužnosti prema svojoj državi. Nedaju soldata, nemaju carine, nemaju policije, ne plaćaju prireze, ne znaju šta su to takse. Kad je rat, svi idu na vojsku; niko neće ostati doma.
I ja sam bio nekoliko nedelja na vojsci s Crnogorcima. Knjaz je želio i pozvao me da ga pratim: koliko mogu, i dokle mogu. Dao mi je iz svoje konjušnice konja na poslugu; i celo vreme što sam u logoru proveo, bio sam izmeđ onih, što su svagda s njime ručavali i večeravali. Sa velikom zahvalnošću sećaću se one osobite pažnje, što je knjaz svuda i svagda prema meni imao. Kako na Cetinju tako i u logoru, svakom prilikom zaista smatrao me, kao što govoraše, kao svoga srodnika, kao rođaka iz svoje kuće. Svaki dan zvao me i zove na razgovor. Kad sam bio bolestan, pohodio me u lokandi. Na svečanim danima, kad su se god veliki ručkovi ili večere davale, stavljao me je često prvoga do sebe. Ovo nekoliko kratkih reči bio sam dužan iz blagodarnosti spomenuti.
Na vojsci je život vrlo mučan; da sam ga pre poznavao, može biti ne bih ni jednu ratnu pesmu napisao. Nigde nemate mira ni spokojstva. Ne znate šta nosi dan, šta novi noć. Kad se spremate da legnete da spavate, treba da ste spremni istoga minuta sesti na konja i poći dalje. Kad vidite da se ručak postavlja, niste sigurni da ćete toga dana komadić hleba izesti. Svagda ste kao na morskoj lađi kad se vetrovi ukrste i menjaju. Često proveo sam noć na golim, rapavim stenama, držeći konja za uzdu. Imali smo i nekoliko šatora, ali oni su vrlo niski i pod njima beše nesnosna vrućina. Od spavaćih haljina ništa nisam imao sa sobom; nigde ni sena nismo mogli dobiti da prostiremo. Kašto gužvao sam novine i metao poda se, da mi bude mekše. Stilman, korespodent engleskih novina, davao mi je svoje velike novine „Tajms“ da ih prostirem. On je imao od uredništva tih novina dvadeset hiljada dinara godišnje plate, i osim toga sav trošak što potroši. I ja sam dopisivao besplatno u neke listove, a osobito u ruske novine „Novoje Vremja“; želio sam da crnogorsko oružje blista na daleko, onako kako je zaista sjajno. — Danju nemate nigde ladovine, noću nemate nigde krova; često ni vode dovoljno nismo imali. Jedno posle podne, kad sam legao da se malo odmorim i spavam, naslonio sam glavu na golu stenu, kad eto ti Novice Cerovića, nosi sa obe ruke veliki kamen, zacenuo se od smeja i viče mi: „uzmi ovaj kamen pod glavu, mekši je“. — Novica je od mene punih osamnaest godina stariji (rođen je 1808. god), ali lakše je mogao snositi sve ratne nezgode. On se uvek šali; šta god govori sve je sama oštra dosetljivost. Onih dana dva mu se sina raniše, ali on je to, premda je vrlo nežnog srca, filozofski primio. U svemu je dobar i nezlobiv kao dete. Svak poštuje ga; knjaz ga ne zove drukče nego: bane. Neprestano puši na kratak, trešnjev čibuk. Rado priča; svaka mu je reč zanimljiva. Po kad kad u logoru proveo sam s njime celu noć u razgovoru. Novko (tako ga svi Crnogorci zovu), poznat je junak, ali često će reći: svakoj zemlji, osem junaštva, još mnogo koješta treba. Kad Sulejman paša beše naumio, da s vojskom prođe kroz Belopavliće, vatreni Crnogorci govorili su: da se svi prikupe, i da na crnogorskoj granici svi junački izginu. „Tako, tako! — reče im Novica, — to Turci i hoće, da vi svi izginete“. — U jednom razgovoru, u kom se samo junaštvo preuznosilo, reče Novica: „da nas je manje junaka, a više mudraka, i na Kosovu bolje bi prošli!“ — Podobno tome, i Marko Miljanov jednom prilikom reče: „mudrom junak konja vodi.“ — Crnogorci drže da se Kosovo polje ne zove od ptice kosa, nego otuda što su se na tom polju, od pamtiveka svagda vojske kosile. Moguće, da se to polje pre vidovdanske bitke drukčije zvalo, i tek posle, kad su se dve silne vojske iskosile, prozvali su ga Srbi Kosovom. — Crnogorci ne govore mnogo o Kraljeviću Marku. On im nije tako mio kao Miloš Obilić. „Marko je dvorio i služio tuđega cara; pa makar to bilo deset dana“, govore oni.
Jedno veče zanoćimo na vrlo opasnom mestu; dva topa i ono vojske što je bilo, opremi knjaz sa Mašom Vrbicom u pomoć Petru Vukotiću. Nije ostalo kod knjaza više od dvadeset momaka koji bi se mogli boriti; a na nas druge, kojih je još oko dvadeset bilo, nije se moglo mnogo računati. Da su Turci znali mogli su čudo učiniti. Ni straže nismo imali okolo. Svak je vidio nesigurnost i opasnost, ali niko o tome nije hteo govoriti. Kad se noć spusti neko neobično ćutanje i tišina beše međ nama. „Vojvodo! — rekoh ja Novici Ceroviću — mene stra“. — „Boga mi i mene, a ne smijem nikome da kažem“. Odgovori Novica. No ipak naslonismo se na ono kamenje, a umorni kao nigda, slatko zaspasmo; samo su perjanici ostali budni.
Najteže mi je na vojsci bilo, što se nigda nije znalo, koliko ćemo vremena na kom mestu ostati. Nekoliko dana, naročito kad smo pošli pred Sulejman pašu, nisam skidao čizme s nogu niti sam se raspasivao; (nosio sam crnogorske haljine i silaj, što je za onoga koji nije navikao, vrlo neugodno, osobito kad su letnje vrućine). — Kad kad, u pola mračne noći, čujemo knjažev glas: „konje! konje!“ — I onda za dva minuta treba svi da smo na konjima. Ta mi je reč svagda teža bila, nego tvrdo kamenje na kome sam spavao. Retko bi ko verovao da mogu ljudi peške proći onuda, kuda smo mi po kašto s konjima prolazili. Same litice i velike stene, tako da konj često ne može da korači, nego propne se kao koza pa skoči sa stene na stenu. Pravo pričaju, da bog, kad je stvorio ovaj svet, uprtio je vreću punu kamenja pa išao te rasturao po svoj zemlji; kad je došao u Crnu Goru, vreća se proderala i tu najviše kamenja palo. Svuda krš od kamenja i od kamenitih brda. Crnogorci mesto reči: kamen, svagda kažu: krš. I drago kamenje ne zovu drukče nego: krš. Često ćete čuti da kažu: ima u prstenu dva dijamanska krša.
Jedan put izašli smo svi, koji smo imali konje, daleko u polje, da odmamimo pažnju Turaka na onu stranu. Tu smo sišli s konja i stojali. Ja sam se zagledao u polje kako se biju i puške pucaju, i dokle naši topovi dobacuju. Na jedan put čujem onu električnu reč: „konje!“ — „Dok sam se ja okrenuo, svi su bili na konjma, i u galopu zajedno sva velikim barjakom okrenuli brdu. Moj mirni i gladni vranac, kog sam bio malo pustio da čupka travu, okrete i poče trčati preko polja upravo međ Turke; a ja vam samcit osta u širokom polju. Serdar Sava Plamenac, slučajno se obazreo, i kad je to video, vrati se u trku, sjaša, dade mi svoga konja i povika: „jaši pa idi! ja ću pješke izdrijet —“. Ja tako odmah i učinim. Malo za tim serdar je uhvatio vranca, koji se ne daleko beše ustavio da pase.
Niko ne može izdržati ratne nevolje tako kao Crnogorci. Danju i noću u neprestanom su trčanju i poslu. Sve nezgode i teškoće knjaz je s njima delio; i on je često na tvrdim stenama spavao, i suv hleb jeo. Vojska je svagda bila vesela i u dobrom redu. Ni jednoga bolesnika nisam vidio. — Starim Crnogorcima nije bilo po ćudi, što se knjaz izlaže opasnostima, i zašto se lično upušta u bitke; no kad su vidili da on nerado čuje da mu se o tome govori, nisu mu hteli više spominjati. Oni znaju sve glavnije događaje iz istorije. Čudio sam se s kakvim razlozima jedan starac osuđuje Dušana, Vukašina i Lazara, što su lično išli sobom na vojsku. Sa svršetkom njihovoga života, svršila se i država. Ko zna kako bi bilo, da su oni drukčije radili. U vojsci, jedna sablja više ili manje, ne čini mnogo.
Pored svih nezgoda po logoru, ipak vrlo sam zadovoljan što sam vidio kako Crnogorci vojuju. — Posle rata, a i pređe, određivane su nagrade i odličija. Davani su ordeni, medalje, ratne spomenice, osvojene kuće i zemlje. Nisu ni mene zaboravili; u više prilika nudili su mi te darove, a po vrh svega ministarsko mesto u prosveti. Ja nisam hteo ništa. Na svaku tu ponudu ja sam se prihvatio za kapu i odgovorio: blagodarim. Ostavljao sam neka se to daje prečima, potrebnijima. Da sam ma šta primio, ne bih mogao o njima ovako otvoreno i bezazorno pisati. I meni i njima svagda bi pred očima treptio taj dar i poklon; i meni i njima činilo bi se da pišem ne za ljubav, nego za nagradu. Ovako ostaće međ nama lepši spomen.
Prijateljstvo, veliko prijateljstvo, s kojim me je svagda predusretao vladika Rade, knjaz Danilo, knjaz Nikola i svaki Crnogorac; to je moje najveće odličije, moj najlepši orden i najbogatija nagrada; to je moj najmiliji spomen, što ću iz Crne Gore sa sobom poneti, i, u Crnoj Gori za sobom ostaviti.
Završujem ali ne svršujem pričanje o Crnogorcima; samo zatvaram moju putničku knjigu, u kojoj sam o njima pisao. Polazim na dalje putovanje, polazim u tuđe zemlje, kroz koje ću ćuteći proći, o kojima neću vam ništa pisati.