Poglavlje 13
Hoću da vam govorim o Lovćenu, o lepom crnogorskom bregu. Prvo što putniku pred oči izađe, to je on; prvu crnogorsku reč koju čuje, to je njegovo ime; prva stopa crnogorske zemlje, na koju stane, to je kamen od Lovćena. Kud se god maknete vidite ga; to je polarna zvezda za Crnogorce. Po njemu poznaju se lepi dani i bure, o njega se lome gromovi i oluje, a on večito stoji. — Lovćen zajazio je duždevo more da ne teče dalje, on ga zaustavio da ne roni obale srpske: kao Herkul uzpravio se i stoji na večitoj straži. Hiljade godina udaraju o njega talasi tuđega mora i tuđega jezika, a njemu se ništa ne poznaje. Crnogorac, kad pogleda na Lovćen, njegovo srce ojača, lice mu se razvedri i veselo poviče: „ništa nas ne može srušiti!“ — Crnogorac, kad polazi u tuđ daleki svet, poslednji kamen što vidi od svog zavičaja, to su vrhovi Lovćena; on podigne svoju kapu i sa teškim uzdisajem rekne: „zbogom Lovćene, zbogom kućo moja!“ — I kad više ne može da vidi Lovćen, on, od želje gleda oblake nad njim. Laki brodovi nose ga u sve strane sveta, kud god prođe vidi klisure i planine, ali sliku „svoga Lovćena nigde ne vidi; on, planinski sin, ni u jednoj tuđoj planini ne nalazi divote.
Lovćen je osobit i svojom visinom i svojim izgledom; car među bregovima, krunisan je „gorskim vencem“. — Dugo sam negda stojao, i ćuteći, s nekom pobožnošću, gledao čuveni Parnas; ali, da to ne beše breg, na kom je prošlost označila bistre izvore sviju nauka, prošao bih pored njega kao pored svakog običnog brda. Uzalud sam na Parnasu tražio, da vidim čuda i lepote, što su pojeziju Jelina i sviju naroda na sebe privukli; nema ih. Lovćen je drukčiji: kao magnet privlači vas k sebi; s vašim pogledom i vašu dušu podiže na svoje visine. Ni jedan putnik neće pored njega morem proploviti, a da se ne osvrće za njim i da ne zapita: kakav je ono breg? — Prve i poslednje sunčane ždrake na njemu se vide; prvi oblaci i gromovi od njega se kreću; posle bure i oluje prvi komad vedroga neba njemu se javi. Noću, mislite da se plavo nebo na njega naslonilo, rekli bi da su zvezde po vrhu njegovom popadale; kad mesec zalazi, učini vam se, da o njegove stene udari i tu se zdrobi i ugavi. Kameniti vrh njegov izgleda kao kruna, kao crkva bez zvonika, kao grobnica belim platnom pokrivena.
A šta je taj lepi vrh Lovćena, nego najveća i najčudnija grobnica na celoj ovoj zemlji. Tu je grob pesnika neuveloga „gorskog venca“. Tu, na toj visini, u toj strahovitoj samoći, saranjen je Rade (Petar drugi), vladika i gospodar Crne Gore. Gromovi i morski vetrovi jedini su, koji tu tišinu potresaju. On je i grobom svojim nadvisio druge. Lovćen uzdigao je njegov grob više svih grobova na ovom svetu, a njegov grob uzdigao je Lovćen više svih slavenskih bregova: pretvorio ga u Olimp, u hram, gde se srpske vile skupljaju. Na dnu Lovćena on je ugledao ovaj svet, na vrhu Lovćena gleda ga ovaj svet. To je planina njegovog detinjstva, njegove mladosti, njegove pojezije.
Od Đurđeva dne do Mitrova dne, do prvoga snega, Lovćen prestane biti pustinja. Kako u proleće toplo sunce ogreje, sav Lovćen obuzme gusta planinska trava. Prostrane bukove šume ožive i prožubore. Od Bjeloša do Žanjeva dola četiri sata, i uzduž od Njeguša do iznad Budve punih šest sati prostora, pokriju ga stada ovaca. Svako susedno pleme ima svoje označene strane, šume, dolove i pašnjake; ima svoje katune (stanove). Otuda se i sav ovaj predeo zove katunski okrug. To je srce od Crne Gore: odatle počinjala se sva ona dela, koja su Crnu Goru održala i uveličala. Što su Moskovi u velikoj Rusiji, to su Katunjani u Crnoj Gori. Lovćen je njihov Kreml, njihov Sinaj. Odvažni, svesni i u svakoj nevolji dosetni, nisu nigda očajali. Ko odraste na lovćenskim visinama, taj se navikne i zna da se celog života, u svim svojim poslovima, u svakom zlu i dobru, održi na visini. Više od hiljade godina oni svakog proleća, sa svojim stadom, izlaze na Lovćen, a svake jeseni slaze u svoja sela. Tako su živili u vreme Nemanića, tako su živili u vreme Crnojevića, tako žive i danas. Nigda neprijateljska noga nije koračila u tu njihovu svetinju.
Na sred lovćenske planine, u jednoj pitomoj dolji, žubori čuveni izvor, što se zove: Ivanova korita. Tu, u svako doba letnjega dana, vidite gomile ovaca, dolaze, da se iz dugačkih bukovih korita napoje. Tu su bili stanovi Ivana Crnojevića; po njegovom imenu i zove se ta voda. Mogao je odatle gledati dimove, kako Turci, po ravnoj Zeti, pale njegove gradove i ruše njegovu državu. Dušan, u svojoj mladosti, kad je bio kralj u Zeti, posle lova odmarao se kraj toga izvora, i žalio se svojim vojvodama: kako mu se dosadilo loviti srne i divlje veprove; kao veliki Aleksander žalio se na svog oca, koji ga ne pušta da ratuje i da zemlje osvaja. Odatle je on gledao na istok i sanjao da vidi ponositu Vizantiju pred svojim nogama. — Tu je vladika Danilo, međ glavarima prvi put izrekao reči, da treba uništiti Turke u Crnoj Gori. — Sveti Petar (vladika Petar prvi), u svojoj starosti izlazio je i bavio se kraj toga studenca, da svoju cetinjsku tišinu i samoću, promeni sa lovćenskom tišinom i samoćom. Još strancima pokazuju ona mesta, gde je uzput najradije počinuo; još pokazuju ona lepa i granata drva, koja je on blagoslovio. Ta drva i sada svak poštuje; nema Crnogorca koji bi digao sikiru, da im najmanju granu odseče. Kad prolazite tuda, oni će vam reći: „pod tijem drvetom odmarao se sveti Petar, i prokleo ko ga darne,“
Od Ivanovih korita, deset minuta dalje, otvori se usred visoke šume, jedna velika poljana. Pri dnu toga čudnog zelenila, crne se neke starinske zidine. To se mesto zove Crkvine. Od Kotora, Njeguša i Cetinja, dotle se može doći na konju. Kad ste se dotle, po mučnom putu, ispeli, činilo vam se, da ste sve visine prošli; ali tek odatle, kao neku piramidu više sebe vidite Jezerski vrh. Dva puna sata treba vam još, da se uz tu golu stenu penjete. Pod samim vrhom, morate se obema rukama pridržavati, dok se uzpužete na onu visinu gde je vladičin grob. Štirovnik i Jezerski vrh, stoje jedan prema drugom; to su dva najveća visa lovćenske planine. Jezerski vrh završen je kao kakvo sleme od sto koraka dužine i devet koraka širine. Kad tuda hodite, čini vam se da koračate po nekoj gredi, koja je na oblake naslonjena. Na sredini toga čudnog vrha stoji mala kapela od kamena, i u njoj grobnica vladike pesnika. Ista kapela samo je dva koraka šira i duža od grobnice, koja nije ukopana, jer je odozdo sam celokupan kamen, nego je izidana odozgo, u visinu do više pojasa. Tu je položeno telo vladičino, a odozgo širokim kamenjem popločano. To je mesto sa svih strana vidoko, a najlepše se vidi sa Cetinja. Usred leta tu osećate ladnoću, a često iznenada sklope se oko vas oblaci, sve ee pretvori u plamen: ispod svake vaše stope munje sevaju, a strahoviti gromovi pucaju vam oko glave.
Između toliko čudnovatih mesta na Lovćenu, još ću vam samo jedno spomenuti. Od Ivanovih korita za trideset minuta, dođete na samu ivicu prostrane lovćenske planine, na ono mesto što se zove vetreni mlin. To je kameniti ocek, koji se strmo, kao zid, spustio pravo do samog ravnog primorja. Prvi pogled odatle zbuni vas: sa te omčite visine, vidite pod sobom dole u ravnici sela i kuće kao sitno crveno kamenje, kao gomilice belog iverja; a more gledate kao kakvo snežno polje, i ono je izgubilo svoju veličinu. To sve stoji i ćuti. Ni po čemu nebi mogli reći da ima dole života. Malo za tim tanak oblačak prođe preko njih; posle njega učini vam se da se to sve miče: zelene ravnice kreću se, sela i crkve trče, more diže se da i ono za onim oblakom ide. Uklonite se brzo nekoliko koraka natrag sa te strmenite ivice, sedite odmah na te glatke stene, zatvorite oči nekoliko trenutaka; može vas taj pogled povući da se i vi napred krenete, može vam nesvestica nastupiti, možete se survati niz to strahovito ždrelo, u taj vetreni mlin, gde se samo morski i gorski vetrovi biju i melju. — Šatobrijan, daroviti Francuski književnik, kad je prvi put pogledao, kako se reka Nijagara stropoštava niz visoki kameniti breg, umalo nije i on odozgo skočio i survao se u taj bezdan, u tu penušeću se vodu. Takve veličine u prirodi, privlače sebi veličine izmeđ ljudi. Atomi velike duše, bezobzirce polete, da se sjedine sa velikim stvorovima prirode. Ko će sebi izmeđ nas moći predstaviti onu trenutnu misao, onoga Engleza, kad je skočio u ognjeni krater Vezuva!
Na lovćenskim visinama ima prostranih dolova i brda, ima urvina i šuma, ima pećina i dubokih provala, u kojima večiti sneg stoji. Zimi, retko ko izlazi na Lovćen; leti, retko ko slazi sa Lovćena. Primorci, koji od teške vrućine ne mogu da dijaju, često kažu: ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži života. — Po čitavom Lovćenu možete svuda ići od katuna do katuna, od kolebe do kolebe, svuda ćete lepo i veselo biti dočekani, svuda ćete naći razgovora i zabave, svuda ćete biti ponuđeni različitim belim smokom, i gustim ovčijim mlekom, u koje obično metnu grudu snega.
Tu je vladika Rade proveo one dane, što se u svakom životu broje među sretne; tu je on, kao car David, pas’o ovce oca svojega. Puška mu je bila prva zabava, a gusle su mu bile prvi učitelj; srpska slava bila mu je prva ljubav, a nebo sa svojim zvezdama prva zagonetka. Sa visina lovćenskih, kao dete, gledao je neizbrojno puta, kako se sunce iza udaljenih snežnih planina podiže, a uz gusle slušao je pesmu, koja mu je kazivala, da je za onim bregovima Kosovo i Prizren; da onamo kroz lepe i plodne zemlje teče Lab i Sitnica. Neizbrojno puta gledao je, kako se sunce spušta u valove sinjega mora; a pesma mu je kazivala, da iza toga mora žive Latini. Sa visina lovćenskih, mogao je videti sve granice od malene Crne Gore, a gusle su mu pominjale daleke i nepregledne granice prostranog srpskog carstva. Video je Crnogorce stešnjene u ove krševe; a pesma mu je kazivala, da su uzeli Turci polje, a Latini more, a njima ostale same ove kamenite i neplodne gore. Ni pomišljao nije da će on negda biti vladika, vladalac ovoga poslednjeg nezavisnog ognjišta velike Dušanove države. Lovćen je bio njegov, šta drugo može poželiti njeguški detić? Stanovi njegovog oca bili su pod samim vrhom Lovćena. Tu je bilo prostrano carstvo njegove slobode i njegove radosti. Ni pomisliti nije mogao kakve brige i strasti u svetskim ravnicama stanuju. Sretan i zadovoljan, radovao se svakom danu svoga života, jer mu je svaki dan donosio nove zabave pune radosti i veselja. Lovćenski orlovi jedini su bili kojima je zavidio što imaju krila.
Jedno jutro čuo se glas i poklič ispod Jezerskog vrha: „đe je Rade Tomov? neka odmah ide na Cetinje, zove ga gospodar!“ — Mladi Rade prebaci vunenu struku preko ramena, i spusti se veselo niz lovćenske strmeni, u ravno cetinjsko polje pod orlov krš. Pred manastirom stojao je, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman i suv starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga, brada i kosa nisu se razlikovale od povesma bele svile; koža na licu i na rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega stojali su oružani Crnogorci; oni su svi bili gologlavi: stoje oko sveca, koji još po zemlji hodi. To je bio vladika i gospodar Crne Gore, Petar prvi, potonji sveti Petar. Pred njim stojao je jedan đetić kakvog je igda Crnogorka odnijala: i bistrinom, i lepotom, i veselim pogledom. sve je Crnogorce nadmašio. To je bio Rade. — Jedna zvezda u kući Petrovića, u plemenu Njegoša, spušta se da zađe; a druga isto tako svetla, podiže se da zasija. „U tome plemenu, — Crnogorci vele, — svagda se rodi po jedan čovjek, kakvog nejma više na ovom svijetu“. — Punih dvesta godina oni tako govore, i punih dvesta godina tako se događa.
„Rade! — reče stari vladika, — blizu je pedeset godina, kako upravljam Crnom Gorom, a osamdeset kako nosim ovo grešno tijelo po ovom svijetu. Ja sam sada putnik, kome svakoga minuta može doći zapovijest da se krenem sa ove zemlje, a hoću bez brige da je ostavim; za to, izabrao sam i namjenio tebe za mog nasljednika. Treba da sediš na Cetinju i da se knjizi učiš. Neka bog blagoslovi i tebe i svakoga Crnogorca i neka vam umnoži svaku dobru rabotu!“ — Zatim stari vladika zagrli i poljubi svoga sinovca. Dve suze, može biti poslednje, zatreptale su kao dve kaplje rose u njegovim očima. Jedna je suza bila radosti, a druga tuge. Radovao se što je u svojoj kući našao takav podmladak, na kome će bez brige ostaviti Crnu Goru, kome će pri smrti s pouzdanjem moći predati krunu Ivanovu i žezal patrijarhov, koji će braniti i čuvati nezavisnost crkve i države; a teško mu je bilo, što svog najboljega i najdičnijega plemenika otkida od sveta i od veselja, što ga dovodi međ ladne manastirske zidine, što osuđuje njegovu lepu mladost na samoću, a samoća je tavnica. Znao je dobro kako mu malo daje, za ono što mu oduzima. Daje mu dva teška skiptra, da upravlja crkvom i narodom; a oduzima mu milu slobodu. Daje mu da bude gospodar Crne Gore, a da prestane biti svoj gospodar. Lovćenske vile drugarice njegovog detinjstva, dale su mu treći skiptar i treću državu: dale su mu bezgranično carstvo pojezije.
Rade ostao je na Cetinju da se knjizi uči. To je njegovoj mladosti bila nova zabava, kojoj se vrlo obradovao. Vidio je da reči jednog čoveka mogu se napisati, i stotine godina posle njegove smrti čitati i spominjati. Gusle govore samo onima, do kojih glas njihov može dopreti; knjiga govori i onima koji su daleko, ona govori kroz vekove. Vidio je da se može osim živih ljudi, razgovarati i sa onima kojih nema više, koji su živili i govorili pre hiljadu godina. Za to je brzo i naučio čitati. Odmah s početka čitanje mu se dopalo i vrlo ga zanimalo. Pored sve svoje vrlo žive i nestašne mladosti, pročitao je sve knjige što su u manastirskoj biblioteci bile. Za kratko vreme znao je onoliko, koliko su znali i oni što su ga učili. Stari vladika pošlje ga u Boku kotorsku, u manastir Savin kod Novoga. No i tu neimađaše takvih učitelja koje za kratko vreme, svojim čitanjem, u nauci nije prevazišao. Sa žitijama svetih otaca u manastiru se nije mogao zadovoljiti; on je uzajmivao svetske knjige iz varoši i čitao ih. Svom stricu na Cetinje pisao je po kad što tako šaljiva pisma, da se i sam stari i brižni vladika često nasmejao i glavarima pokazivao ih i čitao. Kad se povratio na Cetinje, doneo je sa sobom novih različnih knjiga. Želio je još učiti ali niko nije znao načina. Jedan bogati engleski putnik, koji beše svratio da vidi Crnu Goru, iskao da ga povede sa sobom i u Londonu da ga školuje i vaspita; ali vladika nije pristao na to. Svagda je zazirao od lacmanskog zapada. On je želio da Rade ostane pravi Crnogorac, da se obrazuje, ali ne da se polacmani. Ko se u mladosti navikne na evropske običaje, taj ne može zadovoljno živiti u ovim mučnim gorama.
U to doba jedan stran, neobičan čovek banu na Cetinje. Po dugačkom kaputu opasao se hercegovačkim pojavom, da mu ne reknu Crnogorci: ide raspojas kao Lacmanin; po vrh širokih pantalona skopčao dokolenice, da ne reknu: gaće mu se po zemlji vuku; za pojas zadenuo mali nož, da mu ne reknu: ide kao ženetina (bez oružja). Od Kotora do Cetinja, koga je god Crnogorca putem sreo, sklopio mu ruke oko vrata i poljubio ga u čelo. Crnogorci osvrtali se za njim i međ sobom govorili: „ovakvi čovjek još nigda nije dolazio u naše planine!“ — Kad je doznao na Cetinje, sveti vladika zagrlio ga i rekao: „blago meni!“ — Glavari crnogorski skupili se oko njega, i željno slušaju njegov govor, a on bez prekidanja priča, Svaka njegova reč vrlo ih zanimala. Zbori čisto crnogorski a nije Crnogorac, pita po imenu za crnogorske junake i vojvode, kao za svoje stare pozvanike, a nije ih nigda vidio; pominje crnogorske bojeve, kao da ih je svojim očima gledao. [Na] njegovu neobičnu živost i bezazlenost u pričanju, glavari su se sa bratskom ljubavlju smešili.
Nije dugo postojalo, a na livadu više ponora, gde su se cetinjski mladići bacali kamena s ramena, viknu neko ispred manastira: „đe je Rade Tomov? — neka odmah ide, zove ga gospodar!“ — Rade skopča dolamu na prsima, prebaci struku preko ramena, ostavi svoje mlado društvo i hitro ode. Kad je došao, stari vladika reče mu: „Rade! pozdravi se s ovijem čovjekom; to će ti biti učitelj“. A onaj stranac skoči na noge, zagrli i poljubi u čelo svoga učenika i povika: „ovo će biti crnogorski Ahiles i Orfej! ja ću ga naučiti da bude Špartanac: da podnosi glad, žeđi svaku vitešku nevolju“. — Iz svega grla nasmeja se Stanko Stjepov, pa reče: „boga mi Simo, nemaš rašta tome nas učiti: to svaki Crnogorac zna mimo sve druge ljude“. — Taj čudni stranac beše Sima Milutinović; čudni pesnik proslavljene „Srbijanke“. Glas njegovog imena išao je daleko pred njim; svud su mu u sretanje ruke širili. On je pevao bojeve i junake, a došao je u zemlju od bojeva i junaka; došao je u Crnu Goru, o kojoj u „Srbijanci“ veli:
— Pridruž’ Klijo Melpomeni pjevke,
Da bi življe gruhali se jeci,
Nit’ o stjene već o grudi ljudske!
Čarna goro precvetinje srbske —
— — Postojbino Uraka mezimca,
Bavilište Pana i Minerve,
Zavičaju samih poluboga.
— — Slavna goro žilište pravice,
Rastiloder Jugovića srbskih!
— — Crna Goro naš Olimpe pravi,
Crna Goro ubježište Srba.
Došao je međ one ljude, o kojima u svojim pesmama veli:
Štono vuka u brzine stignu,
Ustrijele na letu lastavca,
I međeda ka’ čovjeka skvrže,
Što l’ prehitre i mudrinu guje.
Dok junaštvo Crnogorci putno,
Čiste nravi i pametno umje,
Uzdržite za svetinje obšte,
Sve je vaše divnim djel’ma grmjet’
Kroz vjekove črez potomstva svačja.
— — I malo vas al možete mnogo!
Pobjeda je vaše pritjažanje.
— — Crnogorci! otci Serbov pravi,
Oderžci ste slave i ponosa!
Crna Goro l’ vrte Srbstva rajski.
Nigda pod nebom nije bilo zemlje, koja bi se Siminom plahovitom duhu i uobraženju, mogla: većma dopasti do Crne Gore. Dolazeći iz burnoga sveta, pošto je svoje najglavnije delo u Lipisci štampao, rekli bi, da je došao međ’ ove planine u sretno zavetrište, gde je mogao bez svake brige, samo svojoj pojeziji živiti; bio je u najboljim i najzrelijim godinama, i moglo se očekivati, da će mu Crna Gora, zemlja tolikih njegovih ideala, podići dušu k novim, još lepšim pesmama. Ali, kao nešto neobično, moramo ovde uzgred napomenuti, da sva njegova pesnička rabota, koja je u Crnoj Gori proizašla, male je književne vrednosti. Ono, što ga iz daleka oduševljavalo, to ga izbliza zaglušilo.
Sima ostane na Cetinju. Rade, i još nekoliko mladih Crnogoraca, postanu njegovi učenici. Simina škola nije imala označenog časa ni mesta. Njegova nauka, kao i vasceli njegov život, nisu imali nikakve sisteme. Kao Platon, on je svoje učenike učio šetajući po zelenim livadama, i u ladovini ispod granatih drveta. Kad kad u deset minuta govorio im je: o grčkim bogovima, o sejanju krompira, o Krugovoj filosofiji i o Hajduk-Veljku. Pričao im je o junacima iz starog vremena, kao da su juče živili, kao da se s njima lično poznavao. Učenici njegovi rado su ga slušali. On je bio njihov drug i prijatelj. Gusle, pesme, gađanje iz pušaka, bile su njihove zajedničke zabave. Zajedno su sa svojim učiteljem trčali, skakali, bacali se kamena s ramena i rvali se. Ta to su bile špartanske igre, koje krepe duh i telo, koje uzdižu junaštvo. Često skinu obuću i trče bosi preko bodljikavog cetinjskog polja; treba noge očvrsnuti. Jednoga dana tako trčeći, udari Sima o nekakav oštar kamen i raseče stopalo tako, da mu je mnoga krv počela teći. Kad su mu učenici vikali, da stane da mu nogu zaviju; on je, neprestano dalje trčeći, odgovorio: „ne treba misliti na zavijanje rana, dok se do određenog mesta ne stigne!“ — Stari vladika samo se smešio i po kad kad rekao: „Simo ka’ Simo!“
Bezazlen, razgovoran i druževan, beše mio svakom Crnogorcu Svi su se rado kupili oko njega, a on im je pričao srpsku prošlost: pričao im je sve što je znao, sve što je vidio i čuo u tuđem svetu. Tada su putnici bili velika retkost na Cetinju; godine prođu a ni jedan stranac ne spusti svoju putničku torbu pred malu cetinjsku krčmu. Događaji u svetu, o kojima se već prestalo govoriti, bili su novost za Crnogorce. Parobroda još nije bilo da voze pored dalmatinske obale. Svako Simino pričanje bilo je zanimljivo; najobičnije stvari on je sa neobičnom vatrom pripovedao. Gledeći ga tako. jednom kad je u društvu govorio, Stanko uzvikne: „e jeste ovi Čubro neki Čojković!“ — Sima odmah zapita: šta to znači? šta to znači? — Kazaše mu: Čubro znači čovek s malim ušima, a Čojković znači: da si od čovjeka, da si od valjasta oca. — Milo beše Simi, pa zagrli te poljubi Stanka, i od toga doba na Cetinju nisu ga drukče zvali nego Čubrom. On je docnije mnoge svoje književne rabote, mesto svog pravog imena podpisivao: „Čubro Čojković Černogorac“, ili samo „Č. Č. Č.“
„Vi ste u neprestanom ratu s Turcima; bićete glavari ove zemlje; Turci će vas neće opkoljeti; Špartanci i Crnogorci ne predaju se živi; za to treba da se naučite trpjeti glad, dok vam ne dođe druga vojska u pomoć“. — Tako govoraše Sima svojim učenicima, i često je s njima u zoru polazio sa Cetinja, te vasceli dan hode kroz bregove i lovćenske planine, i u samo veče vrate se, a ceo letnji dan ni jednoga zalogaja nisu metnuli u usta. Simu jedanput, posle takvog hoda uhvati groznica. „Jadan Čubro! — reče mu Toma, — tebe đeca varaju: oni svaki ponesu u njedrima hleba i sira; pa kad ti u planini sjediš i neke jade pišeš, oni ti zavaraju oči i siti ručaju; a ti bez nevolje pogibe od gladi u našoj zemlji!“ — Simi odveć beše milo, pa veselo uzviknu: „i to je špartanski! i lukavstvo potrebno je u ratu!“ — Ali posle toga nisu više išli u planinu da se uče gladovati.
Jednom razgovarajući o junaštvu, učitelj i učenik iz kratke šale pređu u žestoku svađu. Rade stalno je govorio: da u celom srpskom narodu, niko ni nalik nije crnogorskim junacima. Sima priznavajući crnogorsko junaštvo, tvrdio je žestoko: da u svakom srpskom kraju, ima dosta Srba, koji u junaštvu ni malo ne ustupaju Crnogorcima, nego su im potpuno ravni; a za primer spomenuo je vojevanje u Srbiji i njene junake. Oko toga podigla se međ njima oštra prepirka, u kojoj je došlo do oporih reči. Na posletku Sima u jarosti poviče: „evo, ja sam može biti najgori od sviju Srba, što su izvan Crne Gore rođeni; i smijem izaći na megdan tvojemu najboljem Crnogorcu. Ma znao i poginuti, ali neću mu se ukloniti ni prepasti od njega. Ovo ko ne veruje, može opitati kad mu je gođ drago, i s kakvijem gođ hoće oružjem! ja sam vazda gotov!“ — Takve reči izgovoriti u Crnoj Gori, mnogo znači; Sima ih izgovori, lupi ljutito vratima i ostavi svoga učenika samog u sobi. Posle nekoliko minuta, on zove Simu. Kad Sima uđe, Rade zaključa vrata od sobe, i pokazujući dva pištolja na stolu, jetko i oštro reče mu: „ja ne hoću da idem i da tebi zovem najboljega Crnogorca za megdan; no evo ti mene! Izberi jedan od ta dva puna pištolja, a ja ću uzeti drugi; pa ovđe na ovi čas, po crnogorski da skrešemo dim u dim, pa šta kom bog da i sreća junačka. Da poznaš ti što je i dijete crnogorsko!“ — Sima, kad vidi ozbilju i gnjev svoga mladog učenika nađe se u velikom čudu. Takav poziv od svakoga drugog zaista bi primio, ma znao da će i poginuti, ali od svojega učenika ne može. Živa svađa nanovo se počne. Sima kaže: „neću s tobom megdan da dijelim, a sa svakim drugim Crnogorcem hoću!“ — Rade mu žestoko odgovori: „kad ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem!“ — Kad Rade nikako nije hteo od dvoboja odustati, Sima se još većma razgnjevi, stane uz duvar, razdrlji prsi i otsečno poviče: „ja nejmam ruke koju bi digao na jednoga Njegoša, a ti udri, evo me!“ —„A misliš li da ne hoću?“ poviče Rade, zgrabi pištolj, upravi u prsi Simine i skreše. Pištolj plane i pukne, no tako slabo, da zrno na sred sobe padne. „Uzmi drugi; taj si u strahu punio, pa prah mimo cijev prosuo;“ rekne Sima, neprestano na belezi stojeći. Učenik, još u većoj jarosti, dohvati drugi pištolj sa stola i skreše, no i to zrno padne na sred sobe, daleko od Sime. „Zar se tako pune puške za megdan? daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!“ — poviče Sima i maši se rukom za pištolj. Onda Rade, ostavi svoje pretvaranje, zagrli i poljubi svoga učitelja, pa mu kaže: da je on navalice tako puške napunio, samo da vidi i da se uveri, hoće li zaista Sima smeti dočekati da se na njega puca. Prizna mu potpuno junaštvo, i posle mu je češće govorio: „boža ti vjera, jesi što i rođeni Crnogorac!“ — Rade u svojim docnijim godinama vrlo je žalio, što je svojega dragog nastavnika na takvo teško iskušenje stavio. — Mnogi stranci, i pre i posle toga, bili su izloženi podobnoj oporoj šali; i sam Dositej nije bez takvog jednog spomena pošao iz Crne Gore. Mladi Rade dosta se koristio Siminim bavljenjem na Cetinju. On je za njega bio jedna živa enciklopedija; jedna, u svako doba otvorena knjiga; mogao mu je na svako pitanje odmah odgovoriti, i opširno o svemu i o svačem pripovedati. Sima tada bio je poznat sa literaturom mnogih naroda; pohodio je nemačke univerzitete; poznavao je svet, imao je dosta iskustva, a vrlo je rado govorio pričao i druge učio i onome, čemu sam sebe nigda nije mogao naučiti; jer on je do smrti ostao u svim svojim, naročito domaćim poslovima, nepraktičan. Svakome je savetovao da štedi i da zavezuje novac u devet čvorova; a on nigda nije umeo štediti. Kad je imao novaca, — a to ne beše svagda, — ko mu prvi poište, on mu pokloni, ili pozajmi, pa nigda više ne traži. — Videći da u Crnoj Gori nema dosta zemlje, on izmisli kako bi se tri ploda sa jedne iste njive, za jedno leto, moglo dobiti. Posadi najpre vrlo duboko krompire, po krompiru zaseje pasulj; po vrh pasulja poseje kukuruz, pa to sve podrlja i poravni. Kad jesen dođe na Čubrinoj njivi nema ni krompira, ni pasulja, ni kukuruza. Ništa nije rodilo.
On je zadovoljno provodio svoje dane na Cetinju. Ništa nije sprečavalo njegovu slobodu; mogao je potpuno živiti po svojoj, često čudnovatoj ćudi. Njegov govor, jelo, piće, odelo, lečenje, ekonomija i sav njegov život, beše sama pojezija. Uobraženje bilo mu je hitro i odveć živo; misli su mu bile kao talasi na moru; u jednoj pameti nije se mogao obuti. Ako se s kim porečka ili ga ko god uvredi, posle pet minuta on je to već zaboravio. Nije mogao živiti bez društva i razgovora, a pri tom ljubio je samoću. — Jednoga jutra nema Sime na Cetinju. Nestalo ga. Prođe nedelja dana, niko ne zna gde je; izgubio se. Njegovi učenici raspituju za njega; nema ga nigde. U svom cetinjskom polju Crnogorci razgovaraju se o njemu. Jedno momče, što je sišlo sa planine, sluša te razgovore pa reče: „eno takvog istog čovjeka, u našijem stanovima više Žanjeva dola.“ — To zaista beše Sima, Tu je on,u toj pastirskoj samoći i tišini, za osam dana napisao tragediju „Miloš Obilić.“ I za tih osam dana, kao što sam veli, nije ništa jeo. No ne treba razumeti, da za celo to vreme nije ni mleka pio, koga je dovoljno imao u lovćenskim kolebama. Pri toj slaboj hrani napisao je i slabu tragediju; no veliko delo njegovog bavljenja na Cetinju, ostaje mu u tome, ako bude što god prineo, te je njegov učenik postao pravi pesnik svoje zemlje. Rade i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali, može biti ta bi se varnica u njemu ugasila, da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem, otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarovna polja pojezije; pokazao mu putanju, koja preko Parnasa vodi u panteon večite slave. Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao rašta i roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija sviju naroda to dvoje k nebu je podizala; prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi; junaci i pesnici i ne mare za drugo.
Nije Sima sam uzrok bio, što je vladika Rade, u ranijim svojim pesmama kad kad suviše mitologiju upletao. Onda je tako vreme bilo. — Srednji vek beše prošao, u kome se pisalo samo o svecima i o mučenicima za hrišćansku veru; hiljadu godina pojezija i gotovo cela svetska književnost, s time se zanimala. Veliki slikar Rafajel samo je ikone pravio; jedan kaluđer u Rimu, čitajući lepu pojeziju Virgilijevu, tri je dana gorko plakao i žalio, što takav čovek, i takav pesnik nije bio hrišćanin. — Došlo drugo doba; prestalo se pisati o čudesima svetaca, ali mislilo se da se bez nekih čudesnih lica i imena ne može pisati. Pojezija setila se svoje stare slave i svojih starih bogova. Mitologija, nanovo zavlada, i do skora bila je u običaju; držalo se da će na ovom svetu nestati divote i pojezije, ako se prestanu spominjati grčki i rimski bogovi; nebo bih se potreslo da njih nestane; ta zvezde po nebu nose samo njihova imena. Kroz duge vekove pojezija bila je najglavnija grana književnosti, ona je ispunila sav svet svojom slavom. Gete, posle smrti Volterove, sedeo je kao jupiter na prestolu evropske literature.
Od Sime Milutinovića, koji je u svojim pesmama tako rado, a često i suviše, spominjao stare bogove, prešlo je može biti nešto i na njegovog učenika. Obojica doživili su da vide, kako u novijem vremenu, mitologija naprasno izlazi iz običaja.
Kad se Sima povratio u Srbiju, neprestano je govorio o Crnoj Gori. Kad je god dolazio k mome ocu, ja bih svagda, kao dete, pored njega sedeo, i pazljivo slušao njegovo živo pričanje o Crnogorcima i o njihovoj čudnovatoj zemlji. Bez toga Siminog pričanja, može biti, ja ne bih nigda poželeo videti Crnu Goru.