Pismo 14
U Rimu, aprila 1851.
Posle jedne šetnje na kolima, proveli smo veče na Koloseumu. Popeli smo se na najviše njegove ostatke i tamo smo sedeli. Ispratili smo sunce, dočekali smo zvezde. Koloseum noću izgleda drukčiji. Suton daje mu neku tužnu poetsku sliku, a noć ga pretvara u crno strašilo. Putnici ga rado u to doba pohode. Bilo ih je i tada dosta. Išli su i sedeli po onim kamenitim rupama kao slepi miševi. Svi su ćutali kao aveti. — Vladika je bio zamišljen; iz gdekoje reči, kojom je svoje ćutanje prekidao, videlo se da je o ljudskoj prošlosti mislio. A o čemu bi drugom nego o prošlosti mogao misliti na razvalinama Koloseuma, pored koga Rim, taj veliki balsamirani mrtvac, leži. I za varoši i za države priroda ima svoje zakone. I one imaju svoju mladost, svoju starost, svoju smrt. Niniva i Memfis, one velike varoši, oko kojih se jedva za dan i noć obići moglo, poznaju se danas po kamenim stubovima što vire iz zemlje; a London, sabor i magacin sveta, podigao se na onom mestu gde su onda divlji zverovi svoje pećine imali. Rim pao i postao nejak; Mars preselio svoje dvorove u Pariz. — Pa koliko miliona godina treba da tako jedna varoš kao što je Niniva i Memfis poraste do najvišeg stupnja, i da sa svim svojim stanovništvom, sa svim svojim bogovima i oltarima, i sa svojom slavom propadne? — Ni pune dve hiljade godina! Toliko nije trajalo ni asirsko ni veliko rimsko carstvo. A toliko može da raste i da traje jedno drvo, jedan grm. — Doći će vreme kada će putnici dolaziti na obale reke Sene i Temze i kopati zatrpano kamenje da pronađu gde je Pariz i London. Uništenje ovako velike varoši, i rasturen jedan mravinjak, za prirodu je svejedno. Njoj su sunce i planete individue, to su stanovnici ove neizmerne vaseljene; a ljudi, — to su male trunke od praha što padaju na njenu porfiru.
U Koloseumu čovek danju vidi same nagomilane velike stene: noć ih sve oživi. Uobraženje nema granica. Pred nama se u mraku javljaju scene koje su pre osamnaest vekova ovde bivale. Vidimo Rimljane gde na svojim mestima sede; vidimo ih kako se miču i jedan drugom šaplju: nestrpljivo očekuju početak užasne predstave; osvrću se na onu stranu odakle će iskočiti divlji zverovi. Drugi po sredini cirkusa, kao senka, tamo-amo prolaze. Spremaju. U carevoj loži vidimo dva imperatora sa svojim lavorovim vencima. Oni se ne pomiču, kao da su kipovi od kamena. U dnu Koloseuma crni se jedna gomila ljudi. Oni svi stoje. Očekuju na neku komandu. To je straža Domicijanova. Njihovi oklopi i štitovi svetle se. Dalje ništa ne može da se raspozna: mračno je. Sve je spremljeno. Svakog trenutka može borba početi. Najedanput sa svih strana Koloseuma planu bengalska vatra; muzika burno zasvira na veselje: a svi putnici što su sedeli naokolo pljeskali su rukama i podvikivali radosne usklike. U Koloseumu vidi se kao u pola dana. Oba cezara, oba mlada Engleza, ostaviše svoju ložu, baciše svoje toge, svoje dugačke struke preko ramena, i siđoše u središte Koloseuma, gde smo i mi svi već bili, i gde beše postavljen sto, pun svakojakih jela i razna dobra vina. Koloseum i njegove negdašnje predstave, na koje smo malopre mislili, brzo se zaboraviše: iščezoše zajedno s mrakom. Muzika, pesme, kucanje čaša, zagušilo je opomene na njih. Jedan veliki krst, što stoji nasred Koloseuma, beše vrlo lepo osvetljen i lavorovim vencom okićen. — Vladika i gdekoji putnici ostali su na svojim mestima do samoga polaska i gledali su ozgo kako se mi grabimo oko hladna pečenja i punih čaša. Ovu malu zabavu ugovorili smo pre nekoliko dana u našem hotelu. Jedan Francuz, profesor iz Liona, uzeo je na sebe brigu da to sve spremi; mi ostali platili smo zajednički: osvetljenje, polupane sudove i druge sitnice. A svaki je za sebe platio što je pojeo i popio. Bili su gotovo svi putnici iz naše gostionice, osim mnogih drugih, zvanih i nezvanih. Osvetljenje nije bilo potpuno, ali je opet bilo lepo. Svi smo bili zadovoljni.
Kad smo otišli, osvrtali smo se iz kola na to mesto naše zabave. Koloseum se crneo u mraku, kao što se crne svi njegovi varvarski vekovi; samo se još jedan malen žižak iz njega video: to je bio osvetljen krst na njegovoj sredini. — I posle hiljade godina stojaće na tom mestu krst, ta polarna zvezda ljudskog osećanja, taj faro, ta jasna buktinja na pučini mraka i gluposti. I posle hiljade godina ljudi će ga kititi vencima i kandilima; ali onda neće biti papa i njihovih kaluđera; onda neće se sa verom prostih, pobožnih ljudi voditi trgovina; onda neće ljudi uvijati svoje ruke oko hladnog mermera i od njega sa suzama prositi: pomoći u svojim bedama, zdravlja u svojim bolestima, utehe u svojim nesrećama, oproštenja u svojim gresima. Čovečanstvo polako napreduje, ali ipak napreduje. Hiljade godina klanjalo se Jupiteru; još tri hiljade bogova imali su svoju vlast i svoje role. Lukavi pristeri stojali su pored svojih idola, slavili i uznosili njihovu vlast, primali žrtve i molitve, govorili u ime bogova orakule, pribirali i uživali bogatstva, a u sebi smejali se onima koji su njihovim rečima verovali. I tako hiljade godina ljudi su u gorima i u grešnijima tražili za novac posrednike između sebe i boga. No ljudi što stvore, to i obore. One koje su jedni za bogove proglasili, drugi su ih bacili i uništili. Kako je koji bog sa prestola pao, odmah se videlo da nema božanske snage. Jupitera i Neptuna nema više, i opet grmi i sevaju munje, i opet se na moru podižu i spuštaju valovi. Razum čovečji sve bolje uviđa: da ono što čovek u svojim fantazijama i za ličnu korist neke klase ljudi izmisli — nije bog. Da se nije razum ljudski zanimao onim što mu je apsolutno nemoguće znati, i što mu ne treba da zna, još bi se Aleksandar Veliki vozio na železnici po ravnici Azije. — I podiže se nauka Hristova iz Jerusalima, kao sunce iz mora, da obasja zemlju, da uništi svako tiranstvo i svaku čovekovu nečovečnost, i da osnuje društvo ljudsko na ljubavi prema bližnjem. Rim i njegovi idoli i pristeri, potreseni iz osnova takvom istinom, zatreptiše i raspeše Hrista i njegove najbolje učenike; a hiljadama onih što su u nauci Hristovoj spasenje i utehe tražili, pobiše ili ih divljim zverovima predadoše. No zalud! Rim je u toj borbi pao.
Kad kažem da je Rim u toj borbi pao, neistinu govorim. On i sada vlada. Njegovo carstvo dalje se sada prostire nego što je bilo kad su cezari po njegovim ulicama hodali. Njegovo oružje nije više od gvožđa. Rim, kad je postao nemoćan da silom grabi, on otima; kao bolestan lav, pretvori se u samu blagost i dobrotu, pretvori se u svetinju. Kad vidi da mu se uzalud protiv hrišćanstva boriti, pretvori se u najžešćeg hrišćanina: prelije Jupiterovu statuu u kip svetoga Petra, koga je on na krst raspeo; hram što je Pompej podigao Minervi, pretvori u crkvu što se sada zove Sveta Marija Minerva; od Panteona načini crkvu Majci božjoj i svetim mučenicima koje je on — Rim — pomorio; na nehrišćanske obeliske i stubove podigne krstove i kipove apostola; od Jupiterova hrama postane crkva Marije Kapitolske; a od templa Apolonova — Sveta Apolonarija. Hram Bakusov posveti Rim svetom Stevanu, a templo Divina Vesta — svetom Todoru; od templa Konkordija, što je Kamil podigao za spomen pomirenja izmeđ patricija i naroda, i gde je senat pokatkad držao sednice — svetom Sergiju; od stubova Herkulovoga hrama podigne crkvu svetome Nikoli. — Rim je prekrojio odeždu u kojoj je služio idolima, uzeo je krst u ruke, okrenuo se na sve četiri strane sveta i povikao: „Narodi, ja sam na zemlji namesnik Isusa Hrista, jedinoga u boga i jedinoga sina božjeg, koji je za vas živeo i umro. Imam vlast otpuštati grehove. Ja sam posrednik izmeđ vas na zemlji i boga na nebu. Briga o dušama vašim meni je predata; ključevi od raja u mojoj su ruci. Samo onaj koji u svaku moju reč veruje i mene sluša, biće spasen i živeće večito u carstvu nebeskome. Narodi, ko se meni protivi, taj se protivi bogu i njegovom sinu!“ — I narodi, od vekova naviknuti da slušaju glas Rima, pokloniše se i rekoše: „Upravljaj našim dušama i našom savešću: mi smo tvoji. Moli boga za nas grešne!“ — I kraljevi, videći da Rim, koji je dosada gospodario i nad telom i nad dušom svih naroda, sada traži vladu samo nad ljudskim dušama, nisu se protivili; njima duše ne trebaju. I tako Rim pusti i utvrdi svoju vladu u pet delova sveta. To su njegove provincije, u kojima ne mora da plaća i da izdržava legione; on upravlja ovima, šalje im svoje naredbe i prima nebrojeno blago preko svojih namesnika. Dve stotine miliona duša njegove zapovesti i danas klečeći sluša. I kad se nađe kakav Hus, ili kakav Luter i Kalvin, te podigne svoj glas protiv Rima, koji svagda u ime boga i Hrista, što god hoće i šta mu god ide u korist, govori i zapoveda — onda kroz sav svet zagrmi iz Rima strahovita reč: „Otpadnici i bezbožnici umnožavaju se, narodi, ne dajte, hoće da padne bog!“ — I na te krupne reči narodi polete na bojište u ime onoga koji je neprestano govorio: „Ljubite svoje bližnje“ — krv se bližnjih potokom lije. Slabi čovek, koji nije kadar nijednoga mrava da stvori, koji se jednako moli bogu da mu pomogne, u fanatizmu svome na bojištu misli da on gine i bori se za održanje slave i prestola onoga o kome veruju da je sunce i zvezde stvorio. A hrišćanski Rim spaljuje i muči dobre, učene i pravedne ljude, hrišćane, isto onako kao što ih je negda pred nogama svojih idola klao ili divljim zverovima predavao. Ko je protivnik Rima i interesa njegovih kaluđera, mada je dobar hrišćanin, to je otpadnik od boga. — Ja govorim o prošlim vekovima. — I zaista, da je Hristos u to doba povratio se na zemlju, ne bi mogao tadašnje hrišćane i njihove sveštenike preobratiti u ljude. Osnovi razuma sve se bolje razvijaju, i doći će vreme, i nije daleko, kad će — ali ne govorimo o budućnosti iz ovoga mesta prošlosti!
Ko zna šta bi bilo od hrišćanske vere da je nisu gonili, ili da su u Rimu poslušali onoga senatora što je predlagao da se Hristos proglasi za božanstvo kao što su bili: Jupiter, Neptun, Vulkan i drugi, i da mu podignu hram i statuu pored ostalih svojih bogova?!
Skoro ćemo poći iz Rima. Sve što se imalo u njemu videti, to smo videli. Jedine katakombe još nismo pohodili; možda nećemo tamo ni ići. Vladika se grozi od one podzemne tame, i od tolikih hiljada grobova što tamo leže i sa sviju strana iz duvarova vire. Dosta smo videli. Ima putnika koji vide Petrovu crkvu, Koloseum, galerije u Vatikanu, pa onda idu dalje. Ima ih koji dođu te provedu zimu i karneval u Rimu, pa odu a ništa ne vide. Takvi su retki. Pričaju za jednoga Engleza da je došao u Rim, celu zimu proveo u svojoj sobi, gledeći samo kroz prozor. Nikud se nije iz svoje gostionice makao. Kad se spremao da pođe, rekne svom slugi: „Džone, idi vidi kakva je crkva Svetoga Petra, da imamo što pričati kad se vratimo kući.“