Pismo 7
U Neapolju, marta 1851.
Umoran sam, pa ti opet pišem. Želim da prve svoje upečatke zabeležim. Da me bolje razumeš, ostavi devetnaesti vek u kome živimo, i baci se u mislima dve hiljade godina natrag, u prošlost. Prošetaj sa mnom kroz jednu veliku varoš, u kojoj za osamnaest stoleća nije ništa dirnuto, nijedna kuća načinjena ili okrečena; u kojoj osamnaest vekova nije se nijedan građanin rodio ili umro; u kojoj se nije nigda čulo za ime Hristovo; u kojoj ne znaju da ima Amerike. Prošetaj po ulicama starih Latina, koje ni u čem nisu izmenjene, po kojima stoje još one iste ploče koje su pre dve hiljade godina metnute; svrati u njihove hramove gde su se bogovima molili; zaviri u njihove banje gde su se kupali; prođi kroz forum gde su se savetovali i sudili; sedi u teatrima na ona sedišta gde su oni sedeli. — Dolazim iz Pompeje! Ova varoš, bez svojih građana, više me ožalostila nego zadovoljila. „Ona — kao što reče Vladika — opominje čoveka na njegovo ništavilo.“
Odavno sam hteo ići u Pompeju da vidim tu veliku varoš bez ljudi; ali Vladika me zadržavao, jer je želeo da s njim idem. Iz Neapolja pošli smo železnicom na onu stranu k Rezini kud se ide na Vezuv. Tako reći, za nekoliko minuta došli smo preko varošice Portiči i preko sela Rezine u Pompeju. Do Pompeje stajao je voz na dva mesta, ali mi se nismo zadržavali. Pompeja bila je, u vreme rođenja Hristova, napredna, bogata i velika varoš rimskih kolonija. Najedanput — to je bilo sedamdeset devete godine posle Hristova rođenja — bukne vatra iz Vezuva, te peskom i pepelom zatrpa celu varoš, i od pedeset stopa visoko brdo načini na njoj. To je prva dotle poznata pojava na Vezuvu sa svojom vatrom. Do toga doba nisu znali kakva se strahota u njemu kuva.
Vratimo se u tu daleku prošlost da prođemo po ulicama Pompeje uoči onoga dana kada će je nestati. Sve su ulice i pijace pune sveta. Neki trguju, neki slikaju, neki prinose žrtve bogovima, neki se spremaju na lađe, neki dolaze. Svi rade svoje poslove; vesele se, šale se, piju, pevaju, igraju. Dvadeset hiljada stanovnika lepe Pompeje provode svoje časove onako kako bi ih i danas provodili. Niko se nikakvom zlu ne nada. Najedanput poče se dimiti vrh Vezuva. Svi glede, a niko ne zna šta je. — Dalje neka ti, umesto mene, govori jedan očevidac koji je Tacitu istoričaru pisao i opisao mu smrt svojega ujaka, čuvenog pisca Plinija starijeg, koji je tada poginuo. Evo toga pisma:
Vi tražite od mene da vam podrobno opišem smrt svoga ujaka, da biste mogli, kao što velite, to sve predati budućnosti. Ja vam zahvaljujem za tu vašu nameru. Bez sumnje, večiti spomen nesreći od koje pogibe moj ujak obećavaše i njegovom imenu večitost; bez sumnje, i njegova su mu dela to obricala. Ali jedna vrsta od Tacita osigurava tu besmrtnost njegovom imenu. Blago onima kojima su bogovi odredili da učine dela koja zaslužuju spomena i pisanja, ili da o tim delima tako pišu da zaslužuju da ih svet čita. Još više blago onima koji imaju obe ove blagodati. Takve je sreće bio moj ujak. Ja se dakle pokoravam vašim zapovestima, za koje bih vas inače molio.
Moj ujak bio je u Mizeni, gde je komandovao flotom. Avgusta 23 (godine 79. posle Hrista), jedan čas posle podne, ležao je on na postelji i zanimao se učenjem, pošto je po svom običaju spavao malo prema suncu i pio hladne vode. Moja mati popne se u njegovu sobu i javi mu: da se podiže na nebu jedan oblak od neobičnog izgleda i veličine. Ujak ustade, gledaše i ispitivaše to čudo; ali ne mogaše poznati šta je. Tome je uzrok bila daljina, jer se taj oblak podizao sa Vezuva. On je naličio na jedan veliki bor, imao je grane. Bez sumnje, kakav podzemni vetar duvao je silno, i dizao ga u vazduh. Čas je bio beo, čas crn, a čas od različite boje; kako je kad bilo u njemu šljunka i pepela. Moj se ujak začudi, i držao je da ovu pojavu treba izbliže ispisati. „Odmah jednu lađu!“ — poviče on, i pozove me da idem s njim. Ja sam voleo ostati da učim. Ujak se izveze sam i ponese u rukama svoje tablice za pisanje.
Međutim ja produžim svoje studije. Okupam se i legnem, ali nisam mogao spavati. Zemljotres, koji se od nekoliko dana po svoj okolini osećao, svakog trenutka beše sve jači. Ustanem da idem da probudim majku, ali moja mati, u isto doba, dođe u moju sobu da mene probudi. Siđemo u avliju; sednemo. Da ne bih dangubio, kažem te mi donesu Livija. Čitao sam, razmišljao sam, pravio sam izvode, kao da sam bio u svojoj sobi. Je li to bila hrabrost ili nesmislenost, ne znam; bio sam tada vrlo mlad (18 godina). U isto vreme dođe jedan prijatelj moga ujaka, koji nedavno beše došao iz Španije. On prebacivaše meni i mojoj majci što ne bežimo. Ja nisam ni podigao oči od svoje knjige. Međutim, kuće su se tako ljuljale da se rešimo ostaviti Mizenu. Narod prepadnut pođe za nama.
Kad izađemo iz varoši, a mi se zaustavismo. Nova čudesa, novi užasi. Obale, od kojih je voda neprestano odsecala, pokrivene su bile ribama što ostadoše na suvoti. Uzbunjeno more besnelo je. Pred nama je stojao crn, pun vatre oblak, po kom su se na sve strane munje prućale i cepale ga. Prijatelj moga ujaka dotrča i povika: „Spasavajte se! To je želja vašega ujaka, ako je još u životu!“ — „Kako da se brinemo mi o sebi, a ne znamo šta je s njim!“ — odgovorimo mi. Na ove reči Španjolac ode.
U to vreme pusti se tama na more. Ona sakri ispred naših očiju ostrvo Kapru i pribrežje Mizene. „Beži, moj dragi sine, — povika moja mati — ti treba da se spaseš, ti možeš, ti si mlad, a ja stara i slaba, umreću zadovoljno ako ne budem uzrok tvoje smrti.“ „Majko, nema za mene spasenja bez tebe!“ — odgovorih ja, uzmem je za ruku i vukao sam je za sobom. „O sine, — poviče ona plačući — zbog mene će biti dockan za tvoje izbavljenje.“
Već je pepeo počeo padati. Osvrnem se: gust dim što beše pritiskao zemlju valjao se na nas. „Majko, da ostavimo drum; gomila sveta udaviće nas u ovom mračnom dimu što se približuje.“ Tek što smo ostavili široki put, nastade noć, noć najtamnija. Dale ništa se nije čulo, osim kukanja žena, vrištanja dece i vike ljudi. Mešala su se jecanja sa različitim uzvicima: „Oče! — sine! — ženo!“ Samo su se po glasu mogli poznati. Onaj se tužio na svoju sudbinu; onaj je sažaljevao svoje bližnje; jedni su prizivali bogove; drugi nisu više verovali u njih; mnogi su prizivali samu smrt protiv smrti. Ali bih rekao da je sav svet zavijen u tamnu noć, i da će ta noć biti poslednja i večna. I sred svega toga koliko se nije strahovitih pričanja čulo! Koliko se uobraženjem ljudi većih užasa nije predstavljalo! — Kad se čovek prepadne, on u sve veruje i sve uveličava!
Međutim, nešto se zasvetli kroz mrak. To je požar koji se približavaše: ali opet se zaustavi. Ugasi se. Noć postade još mračnija. Kao kiša padao je pepeo i kamenje. Često smo otresali svoje haljine. Hoću li ti kazati? usred ove užasne pojave ja nisam nijedanput leleknuo. Nalazio sam utehe za svoju smrt u tome što sam mislio da cela vaselena umire.
Naposletku, ova gusta i crna para malo-pomalo iščeznu. Dan se javi, pa i sunce se ukaza, ali beše tužno i žućkasto, kao što se i obično pokazuje kad je pomračenje. Kakav se prizor stvori onda neizvesnim pogledima našim. Sva je zemlja bila zatrpana pepelom, kao zimi što je zatrpana snegom. Put se nije poznavao ni gde je bio. Tražili smo Mizenu. Nađemo je; vratimo se k njoj koju besmo ostavili. Nabrzo zatim čujemo za moga ujaka. Ah, imali smo pravo što smo se brinuli.
Ja sam vam kazao da je on, kad nas je ostavio u Mizeni, navezao se na jednoj galiji. On se uputi Retini i drugim opasnim mestima. Svi su iz tih mesta bežali, a on je u njih dolazio. I sred one opšte zabune on je posmatrao onaj prašljivi dim, sledovao je svima pojavama i kazivao je da se opisuje. Ali vruć pesak padao je već kao gusta kiša na galiju, i kamenje je padalo oko njegove lađe. Već su obale bile pritisnute čitavim komadima od planine. Moj ujak razmišljao je: da li da se vrati otkuda je došao ili da se otisne na more? — „Sreća pomaže junacima! — poviče on — okrećite k Pomponijanu!“ Pomponijan bio je u Stabiji. Moj ujak nađe ga gde sav drkće. Zagrli ga i počne ga sloboditi. Da bi ohrabrio svog prijatelja, zaište da se okupa, potom sede za sto i večera veselo, ili bar, što ga ipak ne pokazuje slabijega karaktera, — činio se da je veseo.
Međutim zapali se Vezuv sa svih strana u mračnoj pučini. „To su ostavljena sela što gore!“ — govoraše moj ujak gomili sveta, želeći tim da je malo oslobodi od straha. Odmah zatim on legne i zaspi. Tvrdo je spavao kad se dvorište počelo puniti pepelom i sve izlaske zatrpavati. Dotrče k njemu, probude ga. On ustane, nađe Pomponijana i dogovarao se s njim šta će raditi: hoće li ostati u kući ili će bežati u polje? Ostanu li, — kako će se izmaći zemlji koja se raspada?; a ako beže, — kako će da se sačuvaju od kamenja što ozgo pada? — Poslednje bude izabrano. Svetinu je na to privoleo strah, a mog ujaka razum.
„Odmah izađu iz varoši, i, radi bolje sigurnosti, pokriju glave jastucima. Svanulo je bilo svuda na drugom mestu, ali ovde trajala je noć, užasna noć. Vatrena magla svetlela je. Moj ujak hteo je da se približi obali, ne gledeći što je more još bilo burno. On izađe, napije se vode, prostre jednu prostirku i legne. Najedanput plamen kao žeravica, pred kojim se osetio miris od sumpora, bukne, plamteći neprestano; svi nagnu bežati. Moj ujak, potpomagan od dva roba, ustane, no uzalud! Zagušen vrućom parom, padne i — Plinije beše mrtav!“ —
Tu se svršava pismo njegovog nećaka. Sad izvolite da uđemo u Pompeju. Sad, punih osamnaest stoleća posle toga užasnog događaja, možemo bezbrižno šetati po njenim ulicama; možemo se odmarati na onom mestu gde je Plinije poginuo. Vezuv nije više tako strašan i opasan. Ljudi su se malo-pomalo oslobodili i opet podigli sela i varoši oko njega. No vidi se da mu se dugo vreme nisu smeli prikučiti. Pompeja, sirota Pompeja, više od hiljade i šest stotina godina ležala je zaboravljena u svojoj grobnici. Niko nije znao ni na kom je mestu bila. Hiljadu godina ljudi su orali i vinograde gajili, a nisu znali da jedna velika i prekrasna varoš leži pod njihovim njivama. Crkve su pravili i krstove podizali, a ispod njih stojali su hramovi i u njima celokupni bogovi od bronze i mermera: Neptuni, Penati, Herkuli, Jupiteri, i stotine drugih. Tek pre sto godina pronašli su Pompeju u zemlji i počeli je otkopavati. Breg je skinut, i dosad je dvadeset i sedam ulica otkopano i očišćeno. To je tek trećina celokupne varoši. Sve ono drugo leži još pod zemljom. Rastopljena lava nije dotle doprla, zato je lako otkopavati. Pompeja je zatrpana pepelom i šljunkom. Vidi se kako je najpre za sedam-osam stopa u visinu sitna prašina, kao brašno, pala, pa onda šljunak. Drže da su stanovnici većim delom utekli i spasli se. Jer do sada su našli samo oko pet stotina ljudskih skeleta. Kad bi se otkopala cela varoš, još bi se dva puta toliko našlo. U nekim podrumima nalazili su kosti od dvadeset ljudi. Trčali su pod jake zidove da se sačuvaju. Ko će znati koliko ih je hiljada poginulo van varoši kad su bežali.
U Pompeju došli smo kroz jednu dugu i lepu aleju; a ušli smo na jednu veliku i široku kapiju. Ta je kapija negda imala tri ulaska; dva za pešake, a jedan poveći, u sredi, za kola. Pred tom kapijom ima dosta razvalina, što se zove predgrađe Avgustovo, a u samoj stvari bilo je groblje gde su se sahranjivali stanovnici Pompeje. Pred ovom kapijom ima stražara, u kojoj sada sede nastojnici i pratioci koji motre na svakoga kad izlazi, da kogod ne bi od starinskih stvari, koje se svuda u Pompeji nalaze, sobom poneo. Najpre smo išli kroz jednu dugu i pravu ulicu. Zatim došli smo na raskršće gde je široka pijaca. Kuće su sve — kao što se kod nas kaže — dvokatne, i sve gotovo na jedan način pravljene. Retko je koja sasvim do zemlje srušena. Sve stoji kao što je pre osamnaest vekova stojalo. Sve je pusto. Samo smo po gdekoga putnika sretali, ili stigli, gde sa knjigom u ruci ide od ulice do ulice, od kuće do kuće. Činilo mi se da su ljudi i sva čeljad otišli negde u šetnju, na kakvu svetkovinu. Njihova je šetnja duga i beskrajna. Oni se neće nigda više vratiti svojim kućama koje nisu imali kad ni zaključati kad su pošli.
Ulice su prave i lepo popločane; i to sve lavom, kao i Neapolj. Još se poznaju, sredom po ulicama, uzani oluci izdubljeni u kamenu, kuda su išli točkovi od kola. Od toga do železnice nije trebalo samo jedan korak, jedna misao, a blizu dve hiljade godina prošlo je dok je čoveku to palo na um. — Isto tako Rimljani su štampali na ciglama brojeve i natpise, a nisu se sećali da bi se tako i knjige mogle štampati.
U Pompeji po ulicama ima svuda trotoara za pešake. Duvarovi sviju soba izmalani su, neki lepše, neki lošije. Na mnogim mestima ustavljali smo se i s divljenjem gledali smo slike i mozaike. Na stubovima spolja izrezane su vinove loze, cveće itd. Mnogo se našlo svakojakog posuđa i pokućanstva. Sve lepše stvari što su tu iskopane odnesene su u Neapolj, gde smo ih već gledali u Burbonskoj palati. Mnoge su starine iz Pompeje odnesene u London i druge velike varoši, za javne muzeje ili za privatne zbirke. Duvarovi po kućama i na njima slike fresko malane vrlo su dobro sačuvane, rekao bih da nema ni godina dana kako su rađene. Tome je uzrok što su prašina i pepeo sa Vezuva najpre padali i tim su sve kuće i sobe u Pompeji napunjene i zatrpane. Statue i bogovi, koje još nisu u Neapolj odneli, stoje kao što su i stojali. — Na patosu jedne kuće videli smo čitavu bitku od mozaika načinjenu. Javne zgrade bile su na razne načine ukrašene, osobito mramornim stubovima i mozaikom. Amfiteator vrlo je veliki i dobro sačuvan. Dvadeset hiljada gledalaca moglo se u njemu smestiti. Ženskinje su sedele na najuzvišenijem mestu, imale su odeljenja za sebe kao sobe. Ovaj amfiteator imao je 97 vrata na koja su gledaoci ulazili i izlazili. Poznaju se odeljenja odakle su zverovi puštani, a prema tome: drugo odeljenje odakle su gladijatori-borci izlazili, te se sa zverovima borili, tukli; u treće odeljenje iznosili su one koji poginu. Rimljanke nisu padale u nesvest kad vide da lav rastrgne čoveka. Pri ovoj surovoj zabavi one su pljeskale rukama. Ja volim da pomislim na predstave pariskih tragedija u kojima tronute dame brišu svoje suze, nego na ove varvarske igre.
Pohodili smo Panteon, Odeon i hramove: Jupiterov, Merkurov, Venerin i Fortunin. To je oko foruma varoškog. Hram Jupiterov ukrašen je sa šest korintskih i osam jonskih stubova. Templo Venerinog hrama ima blizu pedeset stubova i vrlo lepih slika; jošte stoji u njemu statua boginje lepote. Forum je jedna od najvećih znamenitosti Pompeje. Tu se svršavale i rešavale najvažnije mesne stvari. Osim suđenja, tu se držale njihove skupštine i velike javne svetkovine. — Javna kupatila takođe je vredno videti. Imaju dva odeljenja: jedno je za muške, a drugo za ženske. Dućana i prodavnica bilo je mnogo po kućama; na gdekojim još se razaznaju natpisi: kako se trgovac zvao i čime se zanimao; a više mnogih vrata poznaju se u kamenu izrezana znamenja, šildovi. Neću govoriti o ovim izrezanim znamenjima i o gdekojim na sobnom duvaru slikama, jer ima ih i takvih o kojima ne može se pisati, i po kojima možemo zaključiti: da u ona stara vremena moral se nije brojao među odlične osobine.
Ulice su negde široke dvadeset, a negde samo sedam-osam stopa. Svaka glavnija kuća ima sada svoje ime; nazvali su ih po onome što su najznamenitije u njima našli; ili, ako su koju kuću pred kakvim vladaocem otkopali, zovu je po njegovom imenu. Jedna od najvećih kuća zove se Fulonika (fabrika za čohu), jer u njenim sobama našli su izmalano sve po redu kako se čoha pravi. Ima što se zove: kuća prajskog kralja (otkopana 1823. god.), kuća cara Josifa Drugog, kraljice Adelaide, imperatora Franca Drugog itd. Te su kuće, ili bar neki duvarovi od soba, otkopani u prisustvu tih lica, a za spomen njihove posete nazvali su ih njihovim imenima. Odsada će biti jedna kuća koja će se zvati: „il principe di Montenegro“ (knez Crne Gore). Za čast Vladici, naređeno je te je pred njime otkopana jedna soba. Vladici su svi čestitali srećan slučaj, jer na duvaru te sobe našla se jedna od najlepših slika. Vešto su i polako odgrtali pepeo i pesak da se ne bi na duvaru slika pokvarila: soba je bila zbijenim prahom i najsitnijim peskom napunjena, zato je bilo lako odgrtati. Vladika je osećao prijatnu zabavu i radost kad je primetio da je duvar fresko malan. Najpre se ukazale grane od jednog zelenog drveta, pa onda jedna velika muška glava, pa dalje redom celokupan krupan čovek leži pod drvetom na lavovskoj koži, a jedna lepa devojka, boginja, hladi ga lepezom i uspavljuje ga, a oko njih svuda mali krilati amorići. To je predstavljen Herkul kako ga ljubav obezoružava. Ta je slika zauzela sav duvar i vrlo je lepo i vešto predstavljena i izrađena. Herkul leži na lavovskoj koži, a mali amorići polagano izvlače ispod njega tu kožu, druga tri amora odneli od njega podalje drveni buzdovan, pa ga zauzdali i jašu, nekoliko ove nestašne krilate dece popelo se na drvo i vešaju o granu Herkulov tul sa strelama i luk sa tetivom. Sve je to tako lepo izrađeno da se čovek ne može dovoljno nagledati. Oni što nadziravaju kopanje kažu da odavno na ovako što lepo nisu naišli. Ispod te slike napisaće se koga je dana otkopano i pred kim.
Osim Pompeje zatrpano je onda još nekoliko varoši, među kojima je najznamenitija Herkulanum. To je bila negda jedna od najlepših i najbogatijih varoši. Leži na samoj morskoj obali, izmeđ Neapolja i Pompeje. Ta varoš nije samo pepelom i šljunkom zatrpana, nego dvadeset stopa u visinu navaljalo se na nju tvrde lave i kamenja; a povrh toga podigla se lepa varošica Portiči i selo Rezina. Pri povratku iz Pompeje stali smo u Portiči da vidimo Herkulanum. Morali smo duboko pod zemlju slaziti; pred nama su nosili zapaljene buktinje. Ulazak je vrlo nezgodan. Odveć je malo otkopano, dalje slabo što i rade, ne mogu, prvo zbog toga što bi se varoš Portiči, koja ozgo stoji, srušila, a drugo zbog toga što je Herkulanum zatrpan, upravo zaliven rastopljenom lavom, pa ta lava na nekim mestima sjedinila se sa zidovima od kuće; nije drukče nego kad bi kakvu varoš voda potopila, pa se posle ta voda smrzla u led ili u kamen pretvorila. U toj podzemnoj dubokoj šupljini što je otkopana videli smo samo pozorište koje je, kažu, veće od samih sadašnjih pozorišta u Jevropi. Orkestar mu je veći za jednu trećinu od orkestra sadašnjeg neapoljskog pozorišta San-Karlo. Sav je patosan mermerom iz Afrike; ima lepih statua od bronze, međ kojima beše jedna vrlo velika, za koju nam rekoše da je Vespazijanova. Mi tu nismo dugo ostali, a i nema se šta mnogo videti. Sve što je tu otkopano i nađeno slično je sa onim što smo u Pompeji gledali. Herkulanum pronašli su slučajno pre sto četrdeset godina; neko je kopao bunar, kad najedanput naiđu na zidine i na tri lepe ženske statue; pri tom našli su i jedan natpis koji je jasno označio kako se ta varoš zove.
Od Portiča nismo se hteli voziti na železnici, nego smo uzeli otvorena kola i došli kući. Ja sam doneo punu maramu od različitih retkih starina: komadića od mozaika i od malanih duvarova, malih bogova od bronze, izrezanih slika u kamenu itd. — To sam sve u Pompeji našao. Ovim načinom putnici raznose na sve strane starinske stvari iz Pompeje. Premda, kad se uđe u Pompeju, za svakim putnikom ili društvom ide po jedan nadzornik, te čuva da štogod ne uzmu i ne ponesu, opet niko i ne pomišlja da se ne sagne i ne uzme kad štogod pred sobom nađe; a taj isti nadzornik bira kamenje iz mozaika i nama daje; a pravo ima: od takve velike varoši kao što je Pompeja kroz vekove ima se šta poneti i ima šta ostati. Razume se da pri izlasku putnici svome nadzorniku pruže po koji talir.— Bogati Englezi plate lazaronima, pa im čitave statue i malane duvarove iz Pompeje ukradu i u Neapolj donesu.