Pismo 3
U Neapolju, marta 1851.
Opet ću ti govoriti o Vladici; samo o Vladici. Neprestano sam s njim. Kako izostanem jedno pre ili poslepodne, eto ti Vukala ili Đuka k meni: „Đe si, čoče? Hajde, zove te gospodar!“ I svagda bi me dočekao pun tanjir pomorandži. Vladika ih slabo jede, i to samo po jednu kriščicu, jer mu, ako nisu sasvim slatke, pozlede kašalj; ali je primetio da ih ja rado jedem. Mnogi govor katkad mu škodi. On često po nekoliko sati sedi u svojoj velikoj stolici i ćuti. Za to vreme ja mu što pričam, novine ili kakvu knjigu čitam. Igramo i šaha, ali on nema strpljenja. Nekoliko sam puta ručao kod njega. On vrlo malo jede, i čuva se od protivnih jela. Ništa ne pije. Jede obično mnogo grožđa. Ovde ima tako lepa grožđa kao da je sada sa čokota uzabrano. Mene neprestano nudi pomorandžama. Kako ih nestane, on lupa rukom o ruku i viče: „Đovani!“ (to mu je sluga, Talijan, uzeo ga da ga služi dok je ovde) i zapovedi mu da donese nanovo pomorandže; jer, veli, boji se: ako nestane pomorandži, otići ću. On nalazi neku zabavu u tome kad gleda kako ja jednu po jednu pomorandžu ljuštim, i uz to pričam mu o Srbiji, o različitim sitnicama u Beogradu i o svome putovanju. Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: „Baci tu, ta ne valja!“ Kad naiđem na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: „Daj i meni jednu kriščicu od te.“ — Zaista putnici u Neapolju više jedu pomorandže nego u talijanskim varošima. Ovde voda nije dobra; ja je nikako ne pijem. Putnici u Minhenu mesto vode piju pivo, a ovde mesto vode imamo pomorandže, koje su tako jevtine da se lazaroni s njima po ulicama tuku.
Vladika slabo što čita i piše. Bolest mu smeta. Ja mu čitam novine, pišem pisma i drugo što mu zatreba. Kaže mi da se zimus zanimao opisivanjem Crne Gore i njene istorije, na francuskom jeziku. U tome pomagao mu neki ovdašnji advokat, Đuzepa Kaza. On svaki dan dolazi, te s Vladikom po jedan sat radi. Vladika mu obično diktira, a on francuski piše. To je delo već gotovo. Sad ga samo pregledaju. Vladika će da ga pošlje nekom francuskom spisatelju, po imenu Belanžeu, s kojim se negde poznao i o Crnoj Gori pričao mu. Belanže bio je ushićen njegovim pričanjem, i molio je Vladiku da mu tako napiše kako mu je pričao o Crnoj Gori. Ovo je delo, kao što mi reče, udešeno za strance, koji nas ne poznaju.
Ovaj Đuzepa starinom je Francuz, i žestok je republikanac. Strahovito se ljuti što Luji Napoleon, sadašnji predsednik Francuske Republike, smera da postane imperator. Ja i on toga smo mnenja da neće ni tri meseca vladati ako se proglasi carem. Vladika se smeši i kaže: „Hoće, bogme; vladaće, kao što mu je i stric vladao. Kad se Jevropa podeli na male kantone, a svaki kanton bude od dva ili tri miliona duša, i kad budu međ sobom u savezu i ukinu stajaću vojsku, onda će biti mirna i slobodna. A dokle god jedan čovek može raspolagati sa milion vojnika po svojoj volji, dotle će i njegovi susedi strepiti i biti ugnjetavani; pa zvao se on prezident, imperator, konzul ili papa, to je svejedno. Čovečanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podeljeno u države koje imaju za glavni cilj: sebe, veru, narodnost i dinastije. Blagostanje sviju pojedinih ljudi treba u svakom obziru da je cilj države i čitavog društva ljudskog, i onda će na zemlju doći carstvo nebesko, koje je pre dve hiljade godina Hristos nagovestio, i koga vladaoci i narodi slave i preuznose, a ne hoće da ga razumeju. Doći će carstvo nebesko, carstvo razuma, ali mi, nijedan što sada živimo, nećemo to dočekati. Čovečanstvo sporo ide napred. Ono sazreva uporedo sa planetom na kojoj živi.“
Tako otprilike govoraše Vladika, a Đuzepa, opčaran tim govorom, stojaše pred njim. Putem, kad smo išli kući, Đuzepa, diveći se Vladici, reče mi: „Verujte mi, ovaj vaš suveren bolji je republikanac nego prezident Francuske Republike.“ Ja mu kažem da je on taki slobodnjak svagda i svuda, i da se to ogleda u svima njegovim pesmama i knjigama koje je izdao i koje narod srpski uvažava kao najmilije svoje blago. Kazuje mi Đuzepa da se mnoge Vladičine reči međ slobodnjacima po Neapolju pričaju. Vladika ni u jednom društvu, pa bilo to međ samim kraljevima, ne krije da ljubi slobodu i prosvetu: „To će, veli, proćerati Turke iz Jevrope, i izbaviti moj narod.“ — Svi važniji ovdašnji ljudi pohodili su ga, i ne mogu dovoljno da ga se nahvale. Ovde je velika partaja koja teži da se sva Italija spoji u jednu državu. Pričali su mi u hotelu da je Vladika jednom novinaru rekao: „Da moj narod ima tako bogatih i velikih varoši, mi bi se za dve nedelje spojili i oslobodili.“ A u drugom društvu, gde su kralja kritikovali što im ne da ustav, rekao je: „Crnogorci poštuju junake; ja branim vašega kralja, kad je on jedan jači od vas miliona, koji se na njega svuda žalite.“
Englezi ga takođe vrlo uvažavaju. Jednom pre podne sedeo sam i igrao šaha s njim, a jedan lord prijavi se i uđe s rečima: „Nisam mogao poći iz Neapolja a da se ne oprostim s vama; i budite uvereni da mi je milije što sam video i poznao vas nego Neapolj.“ Englezi retko laskaju; bogati lordovi nigda. Ako kome laskaju, to samo damama. Vladika se poznao sa tim lordom zimus na soareima. Pri polasku, molio je Vladiku da mu da jednu svoju sliku. Vladika mu dade. Zatim molio ga da mu za spomen napiše dva-tri stiha ispod te slike. Vladika uze pero da napiše, i posle kratkog mišljenja, potpisa samo svoje ime i, vraćajući Englezu sliku, reče: „Moji su stihovi svi žalosni; ja ih ne pišem više! — Ja pred sobom vidim grobnu ploču, na kojoj stoji napisano: ‘Ovde leži vladika crnogorski; umro je, a nije dočekao da vidi spasenje svojega naroda’. I tome imamo najviše zahvaliti vašim zemljacima, gospodine, koji i mrtvu tursku ruku drže pod našom gušom. I kad god vidite ovu sliku, setite se miliona hrišćana koji su moja braća, i koji bez ikakvih prava pište pod nečovečnom turskom rukom; i vi te Turke branite. Kad dođete u bogati London, i kad pokažete ovu sliku svojim prijateljima, nemojte im kazati: ovo je vladalac jednog srećnog naroda; nego im kažite: ovo je mučenik jednoga za slobodu mučeničkog naroda. Kažite im: Srbi mogli bi pobediti Turke, ali ne mogu da umilostive vas, hrišćane.“ — Vladika je sa osećanjem govorio; poznalo mu se to na licu. Serdar Andrija, koji nije razumevao šta vladika francuski govori, polako mi reče: „Žao gospodaru što taj Inglez hoće da ide.“ Lord je i posle ovog govora Vladičina ostao hladan, kao svaki Englez. Tako je bar izgledalo. On opet zamoli Vladiku da mu za spomen napiše otprilike to što je sada kazao. Vladika mu odgovori: „U nas Srba ima jedna pesma koja kaže: da se more pretvori u mastilo, a nebo u list knjige bele, ne bi se mogli naši jadi ispisati. To je maleno mesto za našu tugu.“
Vladika se nigda u govoru ne može dotaći srpskog naroda i oslobođenja, a da ne dođe u ushićenje, a često i u neku ljutnju. — On ima ovde dosta poznanika. Ovdašnja gospoda često ga mole da im dođe na njihove gozbe i večernje zabave; on se obično izvinjava svojom bolešću.
Kaže mi da ga je zimus svakom prilikom pozivao kralj u dvor. — Dvaput sam bio po Vladičinom poslu kod Rotšilda, bio sam i kod Fortunata, ministra inostranih dela, i kod barona Šepinga, ruskog šaržedafera. Ruskog poslanika ovde nema. — Svi me drže da sam njegov sekretar; tako me zovu, tako im se odzivam. Vladika me predstavlja svojim poznanicima kao profesora iz Beograda, ili žurnalistu, a katkad i on kaže: „Ovo mi je sada sekretar.“
Jedno veče proveli smo kod Rotšilda na njegovoj vili (poljskom dvorcu). Društvo je bilo lepo i odlično. Sedelo se i hodalo i po sobama i po bašti. Vladika se obično nosi crnogorski; i tada je bio obučen u crnogorske haljine, koje mu vrlo lepo dolikuju. Razgovor se gotovo svuda vodio francuski. Svi su bili putnici, iz sviju krajeva sveta. Vladici se nije moglo prići, jednako su ga okružavale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovom govoru, njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pri tome pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud god je koračio, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke, priče o Crnoj Gori mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, pobedu i pogibiju. Sve je on to umeo vešto jedno pored drugoga uplesti da lepo stoji, tako kao kad dobar tkač vešto utkiva različite boje. Samo na jednom ovakvom večeru mogao je svaki videti da je to poeta, da je veliki poeta. On je govorio onako kao što je u Gorskom vijencu govorio.
Svaki od mlađih Neapoljaca i putnika koji ga je te večeri slušao želeo je ići u Crnu Goru. On ih odvraća od toga: „U Crnoj Gori, veli, nema hotela, ni mekanih postelja; nema putova, ni šetališta; nema pozorišta, ni balova. Samo sinovi Šparte u njoj bi se zadovoljili. Crna Gora je grad u kome je opsednuta poslednja iskra srpske nezavisnosti. Crna Gora je kremen koji na svaki udar oganj daje.“
Rotšild nije mnogo slušao opisivanje Crne Gore. On nema nimalo poezije u sebi. Kad je Vladika najlepše stvari pričao, on me upita: „Kuju li se novci na Cetinju?“ I malo posle upita i Vladiku: „Zašto ne kujete novce u Crnoj Gori?“ A vladika mu odgovori: „Kad bi se mogli od kamenja kovati, ja bih ih odavno počeo kovati.“ — To mu je talijanski kazao, a inače celo je veče francuski govorio. On ima običaj, katkad usred francuskog govora, kazati po nekoliko rečenica na talijanskom jeziku. Kad nađe u talijanskim rečima jači izraz, on se njima posluži.
Posle ponoći otišli smo kući. Kad smo seli u kola, Vladika je uzdahnuo; uzdahnuo je teško, kao mati kad pomisli na grob svoga jedinca. Od toga uzdisaja u meni je srce zatreptalo. Ja nisam ništa govorio. On, posle kratkog ćutanja, glasno reče: „Jadni moj srpski narode! Kad li ćeš ti postati prosvećen, slobodan i srećan, kao i drugi narodi!“ — Pa se dalje opet udubio u misli; a kola su naša tutnjila po lepim onim ulicama. Ćuteći dođemo pred njegov stan, gde on izađe, a njegova kola odvezu mene dalje, u moj u gostionicu. Vladika je to veče gospodi i gospođama pričao, u najlepšim bojama, sve ono što najbolje i najlepše ima srpski narod; a kad je seo u kola i ostao sam sa svojim mislima, izašle su mu pred oči sve nezgode i patnje srpskog naroda: siromaštvo, neprosvećenost, robovanje,pocepanost. Otuda onaj teški uzdisaj. To mi je sutradan, naslonjen u svojoj velikoj stolici, sa tužnim osećanjem kazivao.
Vladika se toga večera poznao sa viceadmiralom amerikanske vojene lađe „Nezavisnost“, koja je ovde u zalivu od pre nekoliko nedelja. On je odmah sutradan pohodio Vladiku, i pri polasku molio ga ovim rečima: „Da poglavar slobodne Crne Gore ukaže počast i poseti ubojnu lađu slobodne Amerike.“ Pošto Vladika obeća da će doći, pošlje mu on posle podne jedan vojeni čamac sa vicekapetanom lađe. Vladika odmah pošalje po mene da idem i ja. „Ali — reče — ne hoću da ideš u tizim haljinama, nego u crnogorskim.“ — I tako, koje od njegovih haljina, koje od one trojice, preodenem se i obučem kao Crnogorac. Kad sam se bio obukao, svi su gledali uza me i niza me, kako mi stoje crnogorske haljine. Đuka se smeje i kaže: „Ko bi rekao, gospodare, da je ovo oni isti?“ — Serdar Andrija pravi mi komplimente kako mi dobro stoji crnogorsko ruho: „E, bogami, sada si čovjek kao i mi!“ — A Vukalo pridodade: „Kako te nije žao trošiti novce za one talijanske krpetine.“
U tri sata po podne sednemo u čamac. Pošla su i sva tri Crnogorca. Čamac za nekoliko minuta prenese nas do lađe koja je podaleko u otvorenom zalivu stojala. Viceadmiral dočekao je Vladiku na stepenima lađe i primio ga s čamca. Kako on, tako i svi oficiri bili su obučeni u paradnu uniformu. Na lađi bili su uparađeni svi vojnici s puškama i odali su vojenu počast Vladici, i njihova vojena muzika svirala je, a lađa je bila okićena množinom zastava, među kojima se vihorila velika amerikanska zastava sa svojim zvezdama. Viceadmiral proveo nas je od najdonjeg bokonja lađe pa do gore, i sve nam pokazao što se imalo videti. To je bio jedan od najvećih amerikanskih brodova. Posle smo sedeli malo u oficirskoj sobi, gde su nas poslužili nekim pićem nalik na rum, ali je blaže od ruma. Viceadmiral dao je Vladici, za spomen ove posete, jednu malu, ali vrlo lepu mapu Severne Amerike, i jedan mali zlatan novac koji je kovan u vreme oslobođenja amerikanskih država; i k tome još neke sitne amerikanske stvari, koje se ovde retko mogu videti. Vladika je posle viceadmiralu poslao na dar nešto od crnogorskog oružja. Vladika istinski ljubi Ameriku. Sa oduševljenjem je govorio i slušao o Americi, o njenom napretku, o njenim ustanovama, o njenoj slobodi. „Znate li vi — reče viceadmiralu — da sam ja mnogo puta premišljao: da zažmurim, pa da ostavim Jevropu, da dođem u Ameriku, i da ništa više ne čitam o Jevropi. Ljutim se na tuđince, ljutim se na svoje. Sedamdeset miliona moga plemena mrtvim snom spava, kad svi narodi napreduju i uživaju plodove slobode i prosvete. Otišao bih iz Jevrope; nije kad me neprijatelj pritisne, nego kad vidim da ovako veliko pleme kao što je slovensko nema toliko ni fizičke ni moralne snage da izbavi jadnu moju braću od tiranske turske ruke.“
Kad izađosmo na krov lađe, Vladika pogleda, pa reče kapetanu: „Koliko može biti dugačka ova lađa?“ Pa u isto vreme okrete se Vukalu: „Što nijesi izmjerio kolika je ova galija, da možeš pričati u Crnoj Gori?“ — Na te reči Vukalo odmah izvadi iza pojasa svoj jatagan zajedno sa koricama, pa se naže i ode niz lađu mereći i vičući: jedan, dva, tri, četiri itd. Za njim su trčali oficiri, čudeći se kako se odmah setio da izmeri, a nije tražio ni konca ni konopca.
S lađe smo uživali u prekrasnu izgledu na varoš, na ostrva, na Vezuv i na svu okolinu. Vladika se oprosti s amerikanskom gospodom, i sednemo u čamac. Uparađeni vojnici opet su odali počast oružjem, a muzika je svirala. Kad je Vladika seo u čamac i pošao, topovi s lađe počeli su gruvati; dvadeset i jedan top pozdravio je suverena Crne Gore. Na mnogim drugim lađama, pored kojih smo plovili, zastave se podignu uvis; a svi mornari poleteše kao ptice na katarke; obale se zacrneše od gomile sveta; i sa više strana zahori se: „Eviva! eviva!“ (Živeo, živeo). Vladika je podizao svoju crnogorsku kapu i blagodario im. — Naš čamac išao je kao strela, a dugačka amerikanska zastava na njemu dohitala je vodu. Prošli smo kroz stotine različitih brodova. S jedne grčke lađe pozdraviše Vladiku burnom pesmom; zacelo pesmom rata, pesmom oslobođenja. Sa više lađa kapetani i mornari dizali su ruke uvis i mahali kapama. To su, po svoj prilici, Dalmatinci koji poznaju Vladiku.