Pismo 17
U Florencu, maja 1851.
Ovde smo odseli u lepoj gostionici „Italija“. Kako smo došli, gostioničar je otvorio pet najlepših soba i išao je pred Vladikom i pokazivao mu redom: „Ovo je salon za primanje, ovo je soba gde će Vaša svetlost spavati, ovo je kabinet za oblačenje!“ — pa u isto vreme pobroji nekoliko hercega, knezova i lordova koji su u tim sobama sedeli kad su u Florencu bili. Vladika vidi da će to preskupo biti, pa mu smešeći se reče: „Ostavite vi te sobe kad vam oni opet dođu. Oni uzimaju od naroda na pretek, a ja što uštedim, dajem narodu.“ Zatim gostioničar otvori druge, takođe lepe i bogato nameštene sobe. — Ja kako sam putovao za sebe i o svom računu, uzmem sobu na trećem katu, odakle se vidi sva varoš što leži sa leve strane reke, a reka Arno teče ispod mojih prozora.
Kako smo se smestili u hotelu, odmah smo uzeli kola i išli po varoši da gledamo znamenitosti. I ovde su nas najviše zanimale galerije slika. Svaki dan gledamo po nešto drugo. I ovde smo našli dosta Rafaelovih dela. Ima takođe prekrasnih statua od mramora i bronze. Ovde, kao u svakoj talijanskoj varoši, mnoge su crkve: ima ih upravo 87. Najveća je i najlepša crkva Sveta Marija. Ona je i svojom veličinom i lepotom monument trinaestog veka. U njoj može da se smesti 24 hiljade ljudi. Kube joj visoko 380 stopa. Pred crkvom pokazuju jednu stenu na kojoj je obično sedeo pesnik Dante, pa gledao i divio se ovoj građevini. Na jednoj pijaci podignut mu je lep spomenik. On je ovde rođen, a sahranjen je u Raveni. U crkvi Santa Kroče (sveti krst), videli smo lepe nadgrobne monumente Galileja, Mihel-Anđela, Alfijera, Fantona i mnogih drugih. Zaustavismo se duže pri jednom spomeniku koji izgleda kao kakav oltar i sve je od samoga kararskog mermera. Prekrasna statua tu, na njegovom grobu, predstavlja politiku koja u jednoj ruci drži njegovu sliku, a u drugoj terazije. Na istim terazijama stoji s jedne strane mač, a s druge strane jedan zavijutak hartije. Ispod toga spomenika stoji napisano: „Nema dovoljno hvale za ovako veliko ime.“ — To je ime Nikola Makijaveli. Trista godina različito o njemu misle. Većina ga osuđuje: smatraju ga da je on svojim knjigama učio tirane kako treba da vladaju i da se na prestolu održe. Ne bih rekao da su svi Talijani o njemu tako mislili. Bio je dobar talijanski patriota i republikanac, i zbog toga bio je gonjen; ljubio je slobodu, i zbog toga je bio lišavan slobode i zatvaran. Bio je u florentinskoj republici i prvi državnik; napisao je i više lepih stvari, osobito je pokazao veštinu u pisanju istorije. Ko zna zašto je napisao onu knjigu po kojoj danas svaku lukavu, sebičnu i nesavesnu politiku nazivaju njegovim imenom. Mnogi vrlo naučeni ljudi pisali su docnije da je on baš time što je u toj svojoj knjizi predstavio kako treba svaki tiran bez ikakvoga obzira da vlada, želeo svojim zemljacima Talijanima oči otvoriti, da se od tadašnjih svojih ugnjetača oslobode. No čovečjem jeziku trebala je jedna reč kojom će svaku nesavesnu, nemoralnu i bezdušnu politiku označiti, i stvorio je reč: makijavelizam. Njegovi savremenici i lični poznanici, koji su ga kao rodoljuba, poštenoga karaktera, opisivali, da ustanu sad iz groba, čudili bi se kako je nemilo značenje skopčano s njegovim imenom.
Sve znamenite crkve, mostovi i velike palate u Florencu zidane su pre četiri stotine godina, u ono vreme kad je florentinska republika cvetala, kad se ona u svemu mogla ravnati sa Venecijom i Đenovom. — Florenc kao državu, kao slobodnu i jaku republiku, spominje istorija još godine 1198. Odmah posle toga doba počeli su napredovati različni zanati, veštine i nauke. Godine 1438. osnovan je univerzitet; godine 1582. osnovana je Učena akademija kruska (mekinje), koja se samo tim zanimala da pravo brašno (jezgru) talijanskog jezika odvaja od mekinja; i tako prečišćeni florentinski, toskanski jezik, postao je lepi književni jezik cele Italije. Na tom jeziku pisali su Dante, Petrarka, Makijaveli, Bokačijo i svi najbolji pisci. Pravo imaju oni što ovu varoš nazivaju talijanskom Atinom. Svojim retkostima, svojim veselim izgledom, svojom lepotom začudi stranca. Neapolj je raskalašan, Rim je sumoran, a Florenc je kao lepa i okićena nevesta u kolu. Kud se god okreneš, sve samo cveće, i u polju, i u varoši, i na prozorima, i u dućanima. Gde god sedneš da se odmoriš, gde god svratiš da ručaš ili kafu da popiješ, svuda cveće. Nema mosta, nema raskršća gde ne stoji gomila lepih devojaka sa punim kotaricama prekrasnoga cveća. Ne možeš proći da ne kupiš. Florenc je zaista u svakom pogledu divan; Talijani ga zovu Bela Firence (lepa Florencija). Oni nemaju običaja da se čime ponose, ali lepotom Florenca hvale se i gorde više nego starinama Rima; on im je miliji od Neapolja i Venecije. Stanovnici Florenca dobri su i prijatni. Na svakom licu vidiš veselje i zadovoljstvo. Čini ti se da je svaki dan neka narodna svetkovina. Za Italiju govore i pišu da je raj Evrope, a za Florenc kažu da je raj Italije. Klima je vrlo blaga i lepa. Nema one zemlje iz koje ne dolaze putnici da ovde zimu provedu. Sve što ima novaca i ume živeti, zaustavi se ovde. Samih Engleza u ovoj varoši i okolinama njenim računaju na deset hiljada. Isto toliko i Rusa može imati. Pored sve ove množine stranaca, opet nije skupoća u Florencu.
Kad Florenc toliko privlači i zanima strance koji nisu slikari, koliko mora biti milo onima koji taj zanat uče i toj veštini sav svoj život posvećuju! Njihova je duša u pravom raju kad uđu u palatu što se zove Piti, i zaustave se pred onim čudesnim slikama slavnih slikara. Sve druge veštine manje su lepe. Poezija: to je kopija slikarstva. Slikarstvo je starije od slikara. Prva misao u mozgu prvoga čoveka to je slika. Od takve slike stvorena je pesma, stvarani su bogovi. Po onim slikama što je misao naslikala stvoreno je sve ono čime se čovek ponosi i čemu se on sam divi.
Vladika ne nosi u Florencu ni crnogorske haljine, ni crnogorsku kapu, i tako može vazdan hodati po varoši i gledati znamenitosti a da ga niko ne pozna. — Pored svega toga što je Vladika želeo ovde ostati nepoznat, opet sutradan po dolasku našem cela je varoš znala da je on tu. Novine su javile da je došao i gde je odseo. Gomile sveta svagda je bilo pred gostionicom kad smo izilazili da sednemo u kola. Svak je želeo da vidi „principa od Montenegra“. — Toj radoznalosti mnogo je prineo i jedan dopis iz Rima, koji je pred naš dolazak izišao u ovdašnjim novinama. Mi smo još putem čitali taj dugački dopis koji sa najlepšom hvalom govori o junačkoj Crnoj Gori i o njenom vladaocu, koji je u svojoj zemlji: „glavar vojske, pravice, crkve i književnosti“. Na više mesta sravnjuje ga s engleskim pesnikom Lordom Bajronom, koji se u ovim krajevima Italije duže vreme bavio i o kome se i danas pogdešto priča. Opisuje ga kao prebogatoga kneza kome se sva pratnja u samom srebru i zlatu blista. Veli da ima svoj parobrod na kome putuje. Priča da je jednom u mlađe doba sa četom od pedeset Crnogoraca, preobučen, putovao kroz turske zemlje da vidi Kosovo, pa su ga Turci poznali i silnom vojskom opkolili; no on se junački kroz njih protukao, i zdravo se u Crnu Goru vratio. Dalje veli: „Bije puškom kao Bajron, pravi lako stihove kao Bajron, ljubi Italiju kao Bajron, sumoran je kao Bajron.“
Ko izbliže pozna Vladiku, videće da izmeđ njega i Bajrona nema nikakve druge sličnosti do te: što su obojica, svaki u svom narodu, i svaki na svoj način, veliki pesnici. Bajron je lakomisleno, ćudljivo, raskošno, sujetno stvorenje, najveći poetski dar, razmažen bogatstvom i gospoštinom svoje rodbine. Gord od postanka, mrzeo je na svet i na svoju postojbinu Englesku. Sumornost i nestalnost pratili su ga još od detinjstva. Osećao se da je potpuno nesrećan samo zato što po svojoj ćudi nije potpuno srećan. Svuda ga samo zadovoljstvo sretalo, a on ničim nije bio zadovoljan. Hramao je malo na jednu nogu, i to mu je gorčilo celu njegovu mladost samo zbog toga što nije mogao igrati kao drugi.
Vladika ovde nikome nije išao, ali njega su mnogi pohodili. Austrijski poslanik, baron Cigel, nuđaše ga da poseti vladaoca, velikog hercega, koji nedaleko odavde u svome letnjem dvoru sedi. Vladika se izvinio svojim slabim zdravljem, ali se ne mogaše uzdržati da tom prilikom ne rekne: „Ja putujem po Italiji samo zbog „mrtvih“, što znači: mene zanimaju dela onih što su pomrli, a ovi živi nisu ništa učinili.“ — Poslanik se osmehnu na te reči. Dolazilo je nekoliko viših austrijskih oficira, Srba i Hrvata, koji su se ovde desili. Takođe nekoliko ruskih knezova i bogataša, koji ovde neprestano žive, došli su i molili Vladiku da se izveze u goste, u njihove letnje palate. To su bile sve učtivosti ili radoznalosti; same etikete ispunile su trajanje ovih poseta. Svaka reč bila je izmerena. Dolazak, odlazak, sedenje, ustajanje, i svako pokretanje glave i ruku bilo je po nekim usvojenim, opštim pravilima. Drukčije nas je pohodio neki Dimitrije, stari stražmešter, Srbin iz Vojvodine. On, pošto je najpre raspitao da ne spava gospodar, da ne ruča, je li sam, da nije u kakvom poslu, — prijavi se i uđe k Vladici s rečima: „Čuh, veli, gospodaru, da si ovde; i dođoh čisto od srpske želje da vidim i da poljubim ruku tako slavnoga gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što naše imamo!“ — I suze obliše njegovo junačko, ozbiljno lice. Vladiku su vrlo darnule te reči i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikome ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče: „Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu u tuđina; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi.“ — „Oprosti mi, gospodaru, — reče on brišući suze — ja sam se vrlo rastužio; osam godina nisam bio kod svoje kuće.“ — „Nemamo je niđe, odgovori Vladika, izgorela je na Kosovu.“
Jednoga dana posle podne izvezli smo se da vidimo okolinu Florenca. Kuda smo god prošli, videli smo same bašte, parkove i na sve strane neizbrojne letnje palate u kojima živi toskanska aristokratija i bogati stranci. Svi breščići pokriveni su zelenom šumom, no te šume same su maslinke, pomorandže, smokve, kestenovi i drugo voće. Ovde nema mrazeva. Kad padne malo snega, sva je varoš u veselju i radosti, jer su retke godine kad to biva. Svak je rad da vidi sneg na ulici, svi trče i grudvaju se. No ta im radost ne traje dugo: sneg se tog istog dana rastopi. I palme rastu ovuda, ali ne rode, nema za njih dovoljno toplote, one hoće afrikansku vrućinu. Od palmovog lišća pletu i prave različite stvari. Dolina kroz koju teče reka Arno vrlo je plodna; leti, kad nastupe žege, na sve strane vode je u kanalima, te zalivaju livade, bašte i razne useve. Svratili smo na ono mesto gde se od slame pletu čuveni florentinski šeširi. Kako ovde, tako i u celoj okolini prave se različite stvari od slame. Rekli bismo da je to opšte zanimanje sviju. Koga god vidiš, koga god sretneš putem, svaki, i muško i žensko, pletu ponešto od slame. I ovčar čuvajući svoje stado, i gospođa sedeći na prozoru, i trgovac pred svojim dućanom, i slabi starac šetajući po parku, i seljanka idući na pijacu — svi pletu slamu. Ova mala Toskana, državica od milion i po duša, proda na stranu za petnaest miliona franaka stvari od slame izrađenih. Onome koji je taj laki i lepi zanat uveo i ovde odomaćio podigli su spomenik. On se zove Miheluči.