Pismo 15
U Livornu, aprila 1851.
Došli smo ovde preko Čivita-Vekije. Ni o Livornu ni o Čivita-Vekiji neću ništa pisati. Livorno je čista trgovačka varoš, a Čivita-Vekija vojnička je kasarna. Pisaću o našem putovanju. Od Rima do Čivita-Vekije putovali smo na kolima punih devet sati. Na celom tome putu nigde nismo videli kakvu varošicu, ili kakvo uglednije selo. A znamo da je Italija dobro naseljena. Išli smo sve kroz male breščiće, na kojima nigde nismo primetili da kogod ore ili inače da štogod radi. No vidi se da je zemlja ovuda vrlo neplodna. Na sredini puta ima jedno seoce, što se zove Sveti Pavle. Tu smo se odmorili i nešto malo obedovali, dok su se konji u kolima promenili. Lokanda (mehana) bila je vrlo prljava i puna besposličara što sede, piju i svađaju se. Tu se Vladika sastao i razgovarao sa lordom Holandom. On putuje po Italiji sa celom svojom porodicom. U Čivita-Vekiji čekali smo čitava dva dana na parobrod. Dockan smo došli za onaj što je otišao, a vrlo rano za onaj što će da dođe iz Neapolja i dalje da ide. To je francusko parobrodsko društvo što ovuda pored Italije pa do Marselja vozi. — Tu smo proveli Đurđevdan, vladičino krsno ime. Nije nam dugo bilo čekati parobrod: hodali smo svuda pored mora. Ono je svagda jedno isto, ali oči neprestano nalaze na njemu nove zabave. Mornari, koji putuju daleke puteve po moru, a po nekoliko meseci ne vide suve zemlje, kad u pristanište dođu i na obalu izađu, opet najradije spavaju, ručaju i sede na onome mestu odakle se more vidi i odakle se njegovo šuštanje čuje. Ono je i nas zabavljalo. No ipak milo nam beše kad videsmo da dolazi parobrod koji će nas voziti.
Odmah smo ušli na parobrod. Ja sam najdocnije došao. Pri ulasku srete me Đuka c rečima: „Da vidiš jada!“ — „Kakva jada?“ — upitam ga ja. –– „Evo, veli, pun napor Turaka!“I zaista, kad pogledam, vidim na jednoj strani lađe tri-četiri Turčina gde stoje, a na drugoj strani jednoga gde sedi. Bili su svi u oficirskim ili u kaplarskim uniformama. Kapetan od parobroda odmah je do nas besposlen stojao i pušio svoju cigaru. Ja ga pozdravim i zapitam: „Kakvi su to Turci?“ — A on mi srpski odgovori: „Putujete li i vi s gospodarom?“ I pošto nam pripoveci da je rodom iz Dalmacije, da dvadeset godina putuje ovom linijom, i još nije svoj jezik sasvim zaboravio, kaže nam da ovi Turci putuju u Englesku, nose proizvode iz turskoga carstva na svetsku izložbu u London. Lađa što nosi te proizvode otišla je naokolo kroz Gibraltar, a oni hoće suvim, prekim putem. S njima putuje i jedan major, paša, šta li je, ime mu je Osman-bej. „Ja znam — pridade kapetan smešeći se – ako budu oni stari Crnogorci, kako će se gledati s Turcima.“ —
Vladika, kako je ušao u parobrod, sišao je u salon. Posle nekog doba siđem i ja, i nađem ga uvrh salona, sam sedi i nešto čita. Svi putnici ostali su gore i hodali na krovu lađe. Ja mu kažem kakvi su Turci i kuda idu. U tome i kapetan od parobroda (zove se Roči) obukao svoju stajaću uniformu, dođe i pozdravi Vladiku, i izjavi da se vrlo raduje što mu je u sreću palo da se na njegovoj lađi Vladika vozi. Ja kažem Vladici da je kapetan Dalmatinac. Vladici beše milo i nastavi s njime razgovor; i kad je doznao da on plovi do Marselja, predade mu zapečaćeni i adresovan na Belanžea u Pariz rukopis, što je zimus o Crnoj Gori i uopšte o srpskom narodu napisao, s molbom da isti rukopis u Marselju na poštu preda, što je kapetan rado primio.
Tek što je kapetan otišao, eto ti Osman-beja k nama u salon. On je takođe raspitao i čuo za Vladiku. Brzim korakom — što kod Turaka samo biva kad se primiče starijem — pređe preko salona, dođe k Vladici i predstavi mu se. Vladika ga primi lepo. Osman-bej mlad je čovek, govori francuski i vrlo je učtiv. Na ponudu Vladičinu seo je prema njemu. Pri prvom njihovom razgovoru ja upotrebih priliku i pođoh da izađem gore, da gledam more i obale, i da budem na krovu kad lađa pođe. No Vladika me vrati, govoreći mi: „Nećeš, boža ti vjera, ići; nego sjedi ovđe, da čuješ šta ćemo se razgovarati!“ — Vladika zna da ja pišem putne beleške, a čitao je i neka moja pečatana putnička pisma, pa je mislio: ako se sa ovim Turčinom štogod sporečka o srpstvu, neka ima kogod ko će njegovom narodu pričati kako ga na svakom mestu, i na domu i na putu, i na suvu i na vodi, brani. Ja uzmem jednu malu stolicu i sednem.
Oni su razgovarali o Neapolju, o Vezuvu, o izložbi londonskoj i o proizvodima koje Turska šalje na tu izložbu. Paša je — to se videlo na njemu — birao reči koje će izgovoriti, i čuvao je Vladičinu osetljivost. Obojica izbegavali su politiku, Vladika jedino zbog toga da se ne ljuti. No Turčin pri polasku pogreši. Usta da ide, i nehotice dirnu Vladiku. „Bosfor je — reče — i Carigrad lepši od Neapolja, a i klima je dobra; pa kad Vaša svetlost tako rado putuje, zašto koji put ne svratite u Carigrad?“ — „A kako će Vladika crnogorski u Stambol doći, kad u Stambolu sultan sedi?“ — odgovori mu Vladika. — „Sultan bi sve što je moguće činio da vam zadržavanje u Stambolu bude prijatno“ — nastavi Turčin, i ne mogaše primetiti da se Vladika počeo ljutiti. „Dokle god moja braća pod njegovom vladom pište reče Vladika malo jačim glasom — i nemilice se gnječe i istrebljuju, dotle se mi ne možemo gledati.“ — „To su izuzeci — odgovori Turčin — i to biva u udaljenim krajevima carstva, i preko volje sultanove. Sultan uvodi reforme gde god može, no ne može se sve najedanput.“ — „Kako najedanput — upita Vladika — a gde su vam pet stotina godina u Jevropi?“ — „Treba priznati — reče Turčin — da su i narodi nad kojima Turci vladaju vrlo surovi.“ — Vladika mu na to odgovori: „Oni su pre vaše vlade bili pitomi; od turske surovosti postali su i oni surovi. Turci su smetali te Srbi, Bugari i Grci ne stoje sada na onome stepenu civilizacije na kome su drugi narodi. A šta je Turcima smetalo, produži Vladika, te za ovih pet stotina godina nisu nijednu stopu u civilizaciji ni u čoveštvu napred koračili? Što su god našli stečeno i podignuto kod pokorenih naroda, sve su razgrabili i oborili; ništa mesto toga nisu podigli. To sve pokazuje da Turci pod sadašnjim svojim običajima i zakonima ništa drugo ne mogu biti nego ono što su za ovih pet vekova bili. — Pa šta im čini mala Crna Gora, te je čepaju sa svih strana, te se i sada spremaju protiv nje?“ — Na to Osman-bej odgovori: „Ja ne znam političke uzroke moje vlade, ali ipak držim da Turci ne idu više za novim osvajanjima zemalja. To je vreme prošlo za Tursku. Ona se sada stara da se unutra uredi, i po tome Crna Gora nema se šta bojati Turaka.“ — „Ja se Turaka i ne bojim — reče mu Vladika — ja se bojim svoje braće: Turci nisu nigda mogli Crnu Goru pregaziti, ali su me braća moja često pritesnila!“ — „Ne razumem Vašu svetlost“ — odgovori paša; i zaista ni ja ga nisam razumeo šta hoće tim da kaže. „Nisu li — produži Vladika — sve one paše i veziri što su Crnu Goru krvlju oblili srpsko mleko sisali, pa me ostavili i otišli za većim komadom? Nije li i Omer-paša, koji vam sada carstvo drži, i koji se sada na Crnu Goru sprema, moj sunarodnik?“ — „Nije!“ — odgovori paša, i malo mu rumen udari uz obraze. „Nije, gospodaru (monsenjer)! Omer-paša je Turčin!“
Neobično ljuljanje parobroda, koji beše već izišao iz pristaništa, prekide dalje razgovor. Putnici mnogi sišli su u salon i tražili su mesto gde će koji leći. Talasi lupali su naglo u rebra lađe, i svaka je daska tako škripala da bi rekao čovek: sad će se sva lađa raspasti. Nije se moglo bez pridržavanja za duvar nigde maći. Ja pomognem Vladici te dođe do svoje kabine, gde je odmah legao u postelju. Nije mu bilo dobro. Ljuljanje lađe smutilo ga. Morska bolest, kojoj je jako podložan, već mu počela dosađivati. Još nekoliko putnika kunjalo je, neki su ječali, a neki su već i rigali. Svi smo bili neveseli i bledi. To su pojavi od morske bolesti. Kad dođe na čoveka, treba leći, pa ćutati, a pre toga najbolje je ići na čist vazduh. Kako sam dopratio Vladiku do njegove kabine, odmah sam istrčao na krov lađe. Želeo sam da vidim kako sunce zalazi u more. Noć nije daleko bila, i sunce što se više moru približavalo, tim se brže ozgo kobrljalo da padne u valove morske. More se sve belelo od pene. Videlo se kako talasi izdaleka jure, kao poplašeno stado ovaca na zelenoj livadi. Parobrod je išao kao strela. Vetar je bio udesan. Za parobrod bilo ga je onoliko koliko treba; a za putnike bilo ga je malo suviše. I jedrila bila su razapeta. Time obično štede ugalj.
Kako sam izišao gore, vidim Vukala gde sedi pored jednog turskog kaplara. Kad sam bliže bio, Vukalo mi reče: „Hodi, da vidiš čuda!“ — „Kakva čuda?“ — „Gledaj, veli, kako je blizu do mene Turčin, a ne smijem ga posjeći.“ — Ja se nasmejem, a Vukalo produži: „Molim te, gospodine, kaži mi šta bi bilo kad bih ja njega sad ovđe posjekao?“ — „Ne govori tako, reknem mu ja, — šta ti znaš, može biti da on razume srpski.“ — „A bogami, ako i ne razumije, odgovori Vukalo, on čim je viđeo ovo ruho i oružje na meni, on dobro zna da bih ga rado posjekao. Ovim se jezikom mi od Kosova razgovaramo, i svagda smo se razumjeli.“ Nasred lađe u jednom zavetrištu sedeo je serdar Andrija i tiho pušio, a jedna Engleskinja sedela je malo dalje i crtala ga. U vrhu lađe kapetan se zabavljao sa Đukom, i vrlo se smejao kad ga Đuka upita: „Bogati, kapetane, plovimo li uz vodu ili niz vodu?“ — Kapetan uza svaku srpsku reč kaže dve talijanske, tako da mu jednom Đuka reče: „A bogami, kapetane, da si mi to sve na talijanskom jeziku kazao, bih te lakše razumio!“ — Vukalo i Turčin produžili su svoje razgovore. Vukalo govori srpski, a Turčin turski, i pomažu se znacima i rukama, pa kažu da se ponešto razumeju. Vukalo mu dao i jednu cigaru, ali nemaju ognja. Vukalo mu razjasnio, i onaj ga razumeo: da se malo pretrpi, na Kosovu će biti dosta ognja. Vukalu neprestano smešno i čudno: da tako blizu njega Turčin sedi, a ne sme ga poseći. Otkako se rodio, nije tako blizu Turčina video. Svagda su se na puškomet daljine gledali. „A kako bi bilo, veli, gospodine, da ga ne siječem, nego da ga uzmem ovako za noge, pa da ga preturim preko ove gredice u more.“ I kako je govorio, tako je i rukama pokazivao. Svi putnici što su se tu desili lako su mogli pogoditi šta bi Crnogorac hteo. Svi smo se smejali, i Turčin se smejao. Razume se da je to sve bila šala, i da je on, po svom načinu, odgovarao na Vukalovu šalu.
Kad je pala noć na more, svaki smo otišli u svoju postelju. Parobrod je putovao svu noć. No i sunce je svu noć putovalo. Ono je došlo u Livorno pre nas. Kad smo se probudili, videli smo ga kako treperi nad zelenim breščićima, što su izgledali kao šuma od samih maslinovih drveta. Njegovi su putovi duži, ali brži. Kad smo izišli gore na krov, naš je parobrod već stojao u pristaništu. Prvo što smo na obali videli bile su austrijske straže. Hodaju s puškama na ramenu tamo-amo po bedemima. Livorno pripada Toskani. Zbog prošlih nemira austrijska vojska zauzela je važnija mesta i čuva hercega od njegovog naroda. — Vladiku je pele noći mučila morska bolest. Nije mogao spavati, nego je samo ležao, žmurio i ćutao. Đuka je često obilazio ga, ali se svagda, odmah, ćuteći, polako vraćao. Serdar Andrija obilazio ga takođe nekoliko puta, i svagda kad je Vladici došao, zvao ga: „Gospodare, gospodare!“ I Vladika otvori oči i odgovori: „Šta je, čoče?“ — „Spavaš li?“ — „Ne spavam!“ — „Ja ti ne mogu pomoći!“ — „A ja jednako mislim da mi možeš pomoći i to manito more utišati, ma ne hoćeš“ — odgovori mu Vladika, i slatko se nasmeja. — Serdar se vrati, i pošto mi ispriča šta mu se dogodilo, reče: „E, ja mu ne smijem više ići!“ I tako do Livorna nije ga više nikako pitao spava li.
Kako smo stali na obalu, bili smo svi potpuno zdravi. Samo nam se za neko vreme činilo da nam se ljulja zemlja pod nogama. Što je ko više od morske bolesti patio, tim je većma glad osećao. — Ja sam se s Vladikom odmah uputio u varoš. On je želeo da što pre dođe u gostionicu, da počine. Ona trojica ostanu da pođu sa stvarima. Nismo dvadeset koraka pošli, ali nas stiže Vukalo: „Ne da nam straža, veli, da prođemo sa oružjem u varoš.“ — Ja se vratim, misleći da ću to brzo raspraviti. I oficir beše došao; on govori samo nemački. Ja kažem oficiru: da je Vladika suveren u Crnoj Gori, i da je to njegova svita. Oficir neće ni za šta da zna. On samo kaže: da naredba postoji da se tuda ne unosi nikakvo oružje, to je sve. „Neka, veli, ostave ovde oružje, pa onda neka idu kud god hoće.“ — Ja kažem to Crnogorcima: „Ostavite ovde oružje, pa idite, a ja ću za pola sata dobiti dopuštenje i doneti ga u gostionicu.“ Na to oni sva trojica uglas povikaše: „Bog s tobom! Šta to reče? Zar mi da uđemo u Livorno bez oružja, kao žene?“ — Stignem ja Vladiku, pa mu sve kažem. „E, veli, toliko sam svijeta s njima prošao, i niđe mi se to nije dogodilo. Molim vas — reče — idite još jednom i kažite mu da je to oružje njihova uniforma, i da su oni u svojoj zemlji oficiri kao i on. Neka ih pusti, ja uzimam svu odgovornost na sebe. A ako mu je i to malo, neka pošalje jednoga svog čoveka s njima, dok izvadimo dopuštenje.“ — Ja se odmah vratim i to sve kažem oficiru na straži, a on jedno te jedno: „Najn, najn, — ne može nikako biti.“ — Vladika, koga sretnem da se polako vraća, kad ču da nema pomoći, naljuti se, i sedajući u čamac da ide preko kanala generalu, reče: „E, bih se zakleo da je taj oficir Slavenin!“ — Kad se vratim straži, a Đuka i oficir pola u šali, a pola u ozbilji prepiru se.
Oficir govori neko slovensko narečje. Đuka mu kaže: „Pusti mene, kapetane, da idem, da nije gospodar sam, a eto drži ovu dvojicu u zalozi.“ — Oficir mu odgovori: „Izvadi taj jatagan, pa idi!“ — „Ovo kad se god izvadi, vere mi, — Đuka mu reče — poleti jedna mrtva glava!“ — A serdar Andrija pridade: „Nije nam izvadio iza pojasa oružje silni Otmanović za pet stotina godina, a ti, lacmanine, hoćeš sad da ga izvadiš.“ U to dotrča vojnik i donese zapoved: da se odmah Crnogorci s oružjem propuste. „E, zbogom, kapetane!“ — reče Đuka. — „Nisam li ti ja kazao da ćemo proći baš s oružjem?“ — General Krenvil molio je Vladiku za oproštenje, i dopratio ga sobom do gostionice.
Livorno je dosta velika varoš, ima široke, lepe ulice i vrlo dobro pristanište na moru. Nekoliko kanala, po kojima plove lađe, provedeni su kroz varoš. Između osamdeset hiljada duša što žive u Livornu, ima samih Jevreja oko dvadeset hiljada. Velika je ovde trgovina sa zejtinom, jer po svoj okolini ništa se drugo ne vidi nego večito zelena maslinova drveta.