Pismo 18
U Florencu, maja 1851.
Pod mojim prozorima šušti bistra reka Arno, tihi jutrenji vetrić raznosi mirise cveća; po ulicama vrvi svet peške i na kolima; čuju se veseli pozdravi lepih devojaka što na mostu cveće prodaju. Svi su putnici davno već ostavili gostionicu i trče po galerijama slika ili uživaju majski vazduh u lepom parku Kašini; a ja, podnimljen, sedim na prozoru. Lepi izgled na varoš nimalo me ne zanima: osećam dugo vreme. Vladika i njegovi Crnogorci prekjuče su otputovali. Navikao sam bio na društvo i na razgovor, pa mi je sada neobično. Među putnicima što su u ovoj gostionici imam nekoliko dobrih poznanika, ali to su tuđi ljudi, tuđ jezik, tuđi običaji. Sa Crnogorcima bilo mi je milije i veselije družiti se i razgovarati. Njihove priče o Crnoj Gori zanimale su me. Putujući u njihovom društvu, činilo mi se da nisam u tuđoj zemlji. Naročito poznanstvo s Vladikom i njegovi razgovori ostaće mi kao najlepši spomen celog života. — Ovo putovanje bilo je kao kakva šetnja, kao dugačka šetnja kroz čitavu poznatu prošlost. Proći kroz Italiju, to je toliko koliko proći kroz dvadeset vekova. Svaki vek ostavio je spomen svoga života. Ko vidi i prouči ove znamenite ostatke, čini mu se da je živeo dve hiljade godina. Istorija bez ovakvih ostataka pretvorila bi se u basnu, postala bi Ilijada, o kojoj se može reći da je sva izmišljena. Za slavu i veličinu latinskog plemena u Rimu se podižu iz zemlje gorostasni stubovi i spomenici, i svakome putniku jasno govore: odavde je svetom vladano. Videti Italiju, to je videti okamenjenu prošlost ljudskog roda. — Rim je mumija koja govori.
Vladika se vratio u Livorno, a odande će preko Đenove i Turina u Veneciju. Ja sam u tim krajevima već bio. Rad sam da vidim Bolonju, Feraru, Padovu i Veronu. Zato sam ostao ovde. Ovo putovanje ima svoje teškoće. Velike i puste planine treba preći. Dva Engleza, s kojima ću u društvu putovati, kupili su ovde oružje; jer u tim bregovima ima bandita, hajduka. U Ferari želim ostati duže vremena. Govore da je to lepa varoš i puna istorijskih spomenika. To je mesto gde su talijanski pesnici u slobodi pevali i — u tavnici plakali.
⁂
Pri polasku Vladičinom došlo je desetak kola različite gospode, a najviše Rusa, da ga isprate. Pred gostionicom beše se iskupilo mnogo sveta; i Dimitrije, stari stražmešter, nije izostao; došao je da poslednji put vidi gospodara slavne Crne Gore. Kad je Vladika seo u kola, koja su bila otvorena, sa više strana oko njega padalo je najlepše florentinsko cveće. Svi koji su se tu desili podigli su kape i pozdravili ga; a Dimitrije stojao je po vojničkom redu i držao je neprestano desnu ruku na svojoj kapi.
Na železnici dve deputacije pozdravile su Vladiku; jedna je bila od strane varoši, a druga od neke učene akademije. Dve ruske grofice predale su mu jedan veliki i neobično lep venac od samog proletnjeg cveća. Vladika je svima zahvalio i seo u kola. Mi smo stojali na petnaest koraka prema njemu. — Kondukter mu priđe bliže i kaza: „Imate još vremena.“ On me zovnu k prozoru od kola, pa mi preporuči da pišem u Trst i na Cetinje za neke njegove narudžbine, i da javim da se krenuo iz Florenca i da je dobro sa zdravljem. Zatim pruži mi još jednom ruku iz kola i jasnim glasom reče:
Hajde pođi ravnoj Šumadiji,
Pozdravi mi srpske vitezove:
Nek’ ne pašu sablje od jordama,
Već nek’ jašu konje od megdana;
Na Kosovu da se sastanemo,
Da mi naše stare pokajemo.
⁂
Zvono zazvoni treći put, a krupni glas konduktera: „Avanti“ (napred!) — dade znak, te se krenuše. — Kad su poslednja kola bila prema meni, Vukalo do pojasa promolio se kroz prozor i, mašući kapom, veselo viče: „Zbogom! Nemoj da se đegod izgubiš u tu lacmansku zemlju!“