Pismo 12
Opet nedelja, opet s izlaskom sunca polazim iz varoši. Prošle nedelje išao sam k toplome jugu i video sam južno cveće i palme; danas idem k severu, u hladne, šumovite, predele. Kako sam prošao poslednju kuću, bio sam izvan varoši, i nastupio sam na dolinu što se zove Nero. To je dugačka i lepa livada, okružena šumovitim bregovima. Posred te zelene doline teče bistar potok, ne znam kako se zove. A da i taj potok ima neko ime, o tome ne treba ni sumnjati, jer je Germanija tako uređena zemlja da svako najmanje pseto ima svoje ime. Pored ovoga potoka svako jutro pokose po jedan komadić livade, a bolesnici dolaze, šetaju se između otkosa i napajaju se ovoga cvetnoga zadaha što od pokošene trave izlazi, kad sunce ogreje. Ova je trava vrlo dobra za bolesne ljude i zdrave volove. U Glajhenbergu gledao sam da se skupljaju bolesnici oko jedne košare, u kojoj krave stoje, jer ono nečisto isparenje čisti pluća. Da je to sve lekovito, doktori dovode otuda, što govedari, i oni što kose livade ne umiru od suve, grudne, bolesti. Ko može sumnjati o istini koju statistika ciframa dokazuje! — Svaki onaj što ima naočare na nosu, to je učen čovek; jer nigde niste videli one što oru i kopaju da nose naočare.
Idem ni brzo ni polako. — Kad se kaže: ide nogu pred nogu, to znači: ide vrlo polagano. A ne može se ni trčati drukče nego nogu pred nogu. Kad se kaže: ode s noge na nogu, to znači: ode hitro i veselo. A ne može se ni polagano, ni žalostivo ići drukče nego s noge na nogu. Kad se kaže — ali dosta sam o nogama mislio, treba i o trbuhu misliti. Došao sam na vrh ove zelene doline, tu ima lepa gostionica, od samog je drveta, onako isto kao švajcarske kuće, načinjena. Ona je pola u livadi a pola u šumi. Tu ću sesti i odmoriti se. Rano sam došao, ali ipak zastao sam dosta sveta. Jedni piju surutku, drugi kozje mleko; neki piju emsku vodu, a kad odu u Ems kupuju i piju vizbadensku vodu. Većina sedi pred gostionicom u lepoj šumici, i slatko doručkuje. Pridružim se k njima. Ova je gostionica čuvena zbog doručka po švajcarskom načinu. Tek što sam seo, već mi nose kafu, mleko, med i mlado maslo; sve, pa i sami sudovi, kao i usred Švajcarske, i devojke što poslužuju odevene su kao i alpijske pastirke. Ako predstavite sebi još da je ova zelena livada tiho plavo jezero, a onaj plast sena da je breg Monblan, a oni čaršavi, što se suše, da je planinski sneg, onda morate misliti da ste u Švajcarskoj. Ako predstavite sebi da je ova dolina jedna široka ulica, da su one bukve ljudi, da su one šarene krave omnibusi, onda možete pomisliti da ste u Parizu na bulevaru. Šta god prestavite u svojoj glavi, možete, ako ste slikar, naslikati, ako ste pismen, opisati, ako ste glupak, radovati se.
„Kelner! Garson: Donesite mi još šećera, dosta šećera, da zasladim ovaj pruski med.“ — Otkako su ljudi počeli da u crkvu donose samo tanke svećice, i otkako su počeli da mešaju loj i neku belu zemlju u vosak, od to doba blagoslovene pčele izgubile su volju da rade svoj posao onako kako su ga negda radile. Sveća od pravog pčelinog voska, to je venac od sviju zemaljskih cvetova, što pred oltarom u slavu božju gori.
Ova gostionica leži na severu od Vizbadena, za to veći deo gostiju sami su Rusi. Na sve strane čujete ruski jezik, a vidite decu u ruskim haljinama gde se po travi igraju. Ima mnogo bogatih ruskih porodica i penzionara što žive stalno u Vizbadenu.
Hvala Bogu! Pred ovom gostionicom nema muzike! Kud se god maknete, gde god sednete, čujete muziku. Taj nemački običaj dosadio mi se; tako česte muzike nema kod drugih naroda. Nemci ne znaju onu poslovicu što kaže: treba posvirati pa i za pojas zadenuti. Ali, mesto muzike dotrčaše među nas troje lepih jarića, na svakom su različiti praporci i mala zvonca. To je neka kineska muzika; meni je sasvim nova. jarići trče između gostiju tamo amo, svak ih rado prima i daje im šećera i hleba, a oni se propinju na stolice, i pokazuju gdekoje prave jareće veštine; đavo Švaba, tako ih je naučio. Gostioničarka stoji pred vratima, gleda i smeši se. Svako jare ima ispod guše, na lepoj kožnoj ogrlici, jednu malu kutiju, u koju gosti, a osobito deca, meću novce. Na svakoj toj kutiji stoji na engleskom, francuskom i ruskom jeziku napisana reč: blagodarim. Ovo troje jarića lepše nas zabavlja nego pozorište i najlepša muzika što smo toliko puta videli i slušali. Posle nekoliko minuta dođe jedna mala devojčica, odevena kao savojsko pastirče, i poče goniti jariće, a jarići beže između nas. Najozbiljnija, engleska, usta žvaću i smeše se. Zatim ona uhvati jedno jare, sede pored njega, izvadi iz nedara malu, prostu flautu, i svira prekrasne savojardske melodije. Posle toga skoči, podiže svoj klompavi, poderani šešir, pa talijanskim jezikom viknu: „da živi Italija! da živi sloboda!“ — Svi gosti smeju se, a ona ide od stola do stola i poklanja fotografiju, na kojoj stoji slika njena i njenih jarića. Svak je tu fotografiju dragovoljnim darom preplatio.
Idemo dalje pravo uz brdo. Ostavio sam kolski put koji ima velike savijutke, i idem jednom uzanom stazicom kroz gustu šumu. Za mnom i preda mnom idu još gdekoji ljudi i žene; čuje se i tutnjava kola na desnoj strani. Za dvadeset minuta došao sam do ruske crkve. Ona stoji usred šume na jednom ravnom proplanku. Nije velika, ali je u svakom pogledu lepa i bogata. Njenih pet pozlaćenih kubeta vide se čak iz rajnske doline. Putnici je spominju kao monument ovoga predela. Svake nedelje i praznika čita se u njoj ruska liturgija, i puna je pravoslavnih gostiju iz Vizbadena i okolnih mesta. Prošle godine često sam dolazio. Srbi i Bugari željno idu u svaku rusku crkvu: vide da Rusima Bog pomaže, pa on se rado pred Bogom za Ruse proturili. Najlepše što je u toj crkvi, to je grobnica velike kneginje Jelisavete; može se uporediti sa najlepšim grobnim spomenicima Italije. Tu je veština pokazala svoju veštinu. Mnogi putnici svraćaju u Vizbaden, samo da vide ovu grobnicu. Nedaleko od ove crkve je rusko groblje; ono je kao bašta, puno je najlepšega cveća, puno je lepih mramornih spomenika, svi su pozlaćeni. Tu leže samo bogati.
Ništa novoga ne nalazim što bi me zanimalo. Sva mi je okolina dovde poznata, poznat mi je i ruski sveštenik, poznato mi je i ono što će sad u crkvi da čita i da peva. Idem dalje, hoću na vrh brega da se popenjem, tu nisam nigda bio. Čitao sam oglas u vizbadenskim novinama da na vrhu ovoga brega ima lepa gostionica, gde se u svako doba može dobro ručati, da je lep izgled na Rajnu i Majnu, i da je najprijatnije peške ići. Ostavio sam opet kolski put. Svuda sve sama bukova šuma. Severni Nemci odlikuju se velikim bukvama. Niti koga sretam niti koga stižem, ni sunce od granatih drveta ne vidim.
Ova pustinjska samoća i tišina dopada mi se, dobro mi čini. Kad je čovek u šumi i u samoći oseća u svom srcu pobožnost, kad je među ljudima, oseća đavolnost. U crkvi sveštenik vam govori, u pustinji vaša duša govori, Bog govori. Pustinja: to je najlepši hram božanstva; samoća, to je najnežnija molitva. Na bregu Sinaju proveo je u samoći Mojsije četrdeset dana i četrdeset noći, čekajući dok je Jehova sačinio i na dve ploče napisao deset zapovedi. Sve, što treba državi i društvu čovečanskom, napisano je na te dve kamene tablice. Ni Bismark ne bi imao šta dodati ni izostaviti. Tu se nigde ne spominje ustav, odgovorno ministarstvo i sloboda govora i pečatnje.
Podne odavno je prošlo. Puna tri sata išao sam uz brdo. Da se nisam nekoliko puta odmarao pre bih stigao ovde. Evo me na vrhu brega! Prekrasan je izgled sa ove visine: vidim u daljini lepe ravnice pored reke Rajne i Majne, osećam da sam uzvišen i gladan. Najlepše, što ovde vidim, i što sva druga osećanja nadmašuje, to je mala ali lepa gostionica. Nekoliko stolova stoji ispod granatih drveta. Samo za jednim sedi nekakav mlad gospodin, pred njim stoje prazni sudovi, a on puši cigaru. To su znaci da je već ručao. Fijaker stoji u dnu ovoga malog parka, a kočijaš, pored konja, leži na leđima i gleda u nebo. Ah, šta može kočijaš iz neba očekivati! Sednem nedaleko od onoga mladog gospodina za drugi sto. Od sunca i od gostionice zaklanjaju me neka sniska, granata drveta. Prema meni vidi se lep lovački dvorac nasavskog hercega. Dvorac je opusteo, njegova slava prošla je. Vizbaden više nije prestonica nezavisne države. Stari kralj Viljem sve je to, pre četiri godine, osvojio i u ime nemačkoga jedinstva s Pruskom sjedinio. Tada je još nekoliko nemačkih nezavisnih vladalaca isterano, a njihove zemlje s Prskom spojene. Ah, kakva se nepravda čini božjim pomazanicima od božjih pomazanika! — Ovdašnji Nemci. više hvale politiku austrijskih careva nego pruskih kraljeva. Oni vele: Austrija se uveličava osvajanjem tuđih zemalja, a Pruska svagda se uveličava osvajanjem nemačkih država. U ovim pokorenim zemljama nigde ne može čovek, u privatnim kućama ili gostionicama, videti sliku pruskoga kralja ili Bismarka. Kad s kime govorite, niko neće reći naš kralj, svaki kaže: pruski kralj. To će trajati dok se ne naviknu.
Gladan sam, želim naručiti štogod za jelo, no nikoga od mlađih nema da dođe. U takvom slučaju treba ili vikati, ili lupati, ili ćutati pa čekati. Ja ovo poslednje najvolim, najmanje truda staje. A ne može se tako lako ni dovikati; gostionica je prilično daleko. Ovde i nije običaj vikati kelnera. Svaka država ima svoje osobite običaje i načine zvati kelnera. U Beču, ako vičete, on, kad vam dođe, moli vas vrlo učtivo, da u buduće samo kucnete u čašu ili u tanjir, pa će on odmah doći: nije mu milo da ga vičete po imenu i time druge goste da uznemirujete; u Parizu, kad kucate u čašu, on vam dođe, i vrlo neučtivo kaže vam: zovite me kao što čovek čoveka zove, drugi put, ako kucate, ne ću vam doći; u Turskoj morate lupati dlan o dlan, kao petlovi kad hoće da kukureču; u Grčkoj, kad grčkoga kelnera zovete, treba da zviznete; u Italiji morate deset puta da viknete: pst! i on vam se devet puta, trčeći pored vas, javi, a deseti put dođe; u Bavarskoj, gde samo mlade devojke poslužuju, ne smete ni lupati, ni zviždati, ni vikati, jer to nagovešćuje da je rđava posluga, i onda gazda grdi devojke, a one odmah plaču, i kad vam donesu pivo ili kafu, vidite im suze u očima, i one vam kažu: to je zbog vas, što ste lupali. Tu morate samo gledati da se susretnete sa njihovim očima, i one odmah dotrče. Od javnih slugu najučtiviji su bečki kelneri i saksonski ministri.
Čekati na kelnera i misliti na dobro pečenje to je lepa zabava. Tako sam, na svom putovanju, često činio, tako i sada činim. Sedim za praznim stolom, gledam preko šume u daleke rajnske predele, i uživam zadovoljstvo strpljivoga čekanja. Onaj mladi gospodin, što prema meni za drugim stolom sedi, ljuti se mesto mene. „Uzalud ćete čekati — reče mi naposletku — ja sam čekao, lupao, vikao, pa sve badava, dok nisam sobom otišao u kujnu i kazao da mi donesu ručak. Kajem se što sam došao u Nemačku. Željno sam izašao iz Pariza da gdegod ove vruće dane provedem prijatnije. Kazaše mi: idi na Rajnu, tamo je život! — Dođem na Rajnu, pređem u Baden-Baden; tu vam je kao i U Parizu: pozorište, muzike, na šetalištu ne možete od kola i krinolina da prođete. Svuda puno, sve sama pariska lica. Pri tom, ona igra na novce; izgubio sam dve hiljade franaka. — Kažu mi: idi u Hajdelberg. Za dva sata sve sam video. To je đačka varoš. Nemački studenti to su neuglađeni ljudi, celu noć piju pivo i po ulicama pevaju. Pri tom, Hajdelberg je čisto nemačko mesto, niko ne zna dobro francuski. Na granici su francuskoj, pa neće da dadu sebi ni toliko truda da nauče jezik da mogu s ljudma govoriti. Nemci su glupi! — Vi niste gospodine Nemac“ — „Nisam!“ odgovorih mu ja, a on produži: „Štagod imate posla s njima morate se ljutiti. Njihova pozorišta i razgovori nemaju duha, njihove šale nemaju dosetljivosti. Čemu se oni smeju, to jednoga obrazovanoga Francuza mora jediti. Na svakom njihovom koncertu možete zaspati. Muzika im nema života, pevanje im nema gipkosti. Pa njihovi vojnici! Video sam ih kad smo se pored Raštata provezli: izgledaju kao pravi Kinezi. Sad sam prvi put došao u Nemačku, i ne želim nigda više doći. Mislio sam ostati u Darmštatu dva dana, jedva sam ostao dva sata. Kazaše mi: Idi u Vizbaden, to je mesto neopisane lepote, to je jedan komad Pariza! — Dođem u Vizbaden: isto kao u Badenu: gungula, lupa, vreva, rđava muzika. Utekao sam jutros ovamo da ručam. Gledajte, nigde nikoga nema! Nisam morao potrošiti svoje novce da gledam ovu šumu; to sve ima i u Parizu. Naša bulonjska šuma i jelisejska polja prevazilaze svojom lepotom sve šume i sve parkove na svetu. Pa Versalj! Ba! Šta ima Evropa da metne pored Versalja?! Među ovim Nemcima može čovek umreti od dugog vremena: nikakve zabave međ njima ne možete naći!“ Za tim hitro uze šešir i štap, reče: zbogom! i ode s konjima i kočijašom.
Jedva sam čekao ili da ode ili da ućuti. Dosadan mi je sa svojim dugačkim govorom. Za nedelju dana poznao je sav nemački narod, koji za trista godina još ne može sam sebe i svoju veličinu i snagu dobro da pozna. Beše mi vrlo nesnosan. Ne može čovek u ovom svetu naći sebi po volji druga: jedan suviše ćuti, drugi suviše govori. Na ovome mladom gospodinu mogao sam videti kakva je sada moda u Parizu. Imao je vrlo kratak kaput, tesne kratke pantalone, i po njima pruge kao Solomonova slova, vrlo snizak šešir, savijenu ogrlicu, crvene rukavice, štap od dva pedlja, imao je pored beloga amrela još i drvenu kinesku lepezu da se hladi od vrućine.
Pređem za njegov sto, sednem na njegovo mesto, jer je mnogo veća hladovina, i produžim svoje prijatno čekanje. U tome dođe brzim korakom iz gostionice jedna mlada devojka. Ona još iz daleka poče se izvinjavati: „Oprostite, morali ste čekati. Vi želite da platite: imali ste ručak i jednu butelju običnoga vina, to čini jednu forintu i deset krajcara“. — Ja joj kazah da ja nisam ručao i da tek sada čekam da mi se donese ručak. Ona se slatko nasmeja i kupeći sudove reče: „Vi se samo šalite,“ Ona je sita i mlada, pa joj je do šale! Kad joj kazah da je onaj što je tu ručao otišao, ona otrča u kuću da to javi, jer ona mu nije ručak donela pa ga i ne poznaje. Na tu važnu vest jedna starija žena izađe pred gostionicu, pogleda me ispod ruke, i žalostivo dva put mahnu glavom. Posle nekoliko trenutaka dotrča kočijaš uz brdo, i ode u gostionicu. Onaj mladi Francuz setio se da nije platio, pa poslao po kočijašu novce, da svoj dug izmiri. Napomenem tome kočijašu da se docnije vrati da i mene odveze u varoš. Bilo je pametnije doći na kolima uz brdo, a pred veče polagano vratiti se peške.
Ručak je bio dobar, jer je apetit bio dobar. Glad je najbolji kuvar. Za to vreme došlo je iz Vizbadena prilično gostiju na kolima i peške. Osobito Engleza beše dosta. Oni se rado penju na visine. Ali, otkako je sva Amerika opisana, i otkako su izašle tačne knjige za putnike po svima zemljama, ne opisuju više svoja putovanja. Što bi god imali, kao znamenito i novo da zabeleže, to nađu u svojoj knjizi, koja im opisuje i pokazuje sve putove i sve varoši. Ništa ne ostane što se tu ne spomene.
Posle ručka zabavljam se čitanjem imena putnika i različitih njihovih mudrih i glupih zapisa, što su po ovim klupama i stolovima zapisali. Ima ih na različitim jezicima. Ovde ću ih nekoliko prevesti i zapisati: „Svet je ovaj raj, ćud ga naša pretvara u pakao. — Sloboda je kao uređena bašta: morate ići samo određenim stazama. — Rečima neprijatelja, ljubavi ženskoj veruj, ali sreći na veruj, ona se menja. — Život je bolest, čitav onaj svet bolnica je, a smrt je lekar. — Sreća i nesreća razlikuju se samo sa dva pismena. — Ima fenjera što na daleko svetle, ali oko njih je pomrčina. —— Najbolja je ona vlada, koja uči svoje sugrađane da sami sobom upravljaju. — Oduzmi čoveku sve sujete, on je onda postao prava životinja. — Ljudi ostaju večita deca.
Trudi se i uči svet ovaj poznati,
Kad poznaš, nemoj ga ni tad prezirati.Ako dugo pečeš ti svoje kestenje,
Pretvore se oni u samo ugljevlje.Vrednost tvoja vredi i svetlošću sjaje,
Ako čovečanstvu kakvu korist daje.Kad se najradije ti do zemlje pregneš? —
Kad svojoj devojci proletnji cvet bereš.Od kaplje mastila biseri stvore se,
Al gde mnogo kane, krmača zove se.Mora čovek često od ljutnje plakati,
Što ne sme ludaka ludakom nazvati.Dosta si ti steko za svoje življenje,
Samo kad si sebi priviko strpljenje.Lakše ti je lavrov vijenac oplesti,
Nego naći glavu gde da se namesti.
Evo mog kočijaša! — Ja sam znao da on neće prevariti, osim kad bi mu kogod jednu forintu više dao. Sunce se spušta da zađe; odmah polaznih. Kola su lepa i otvorena, mogu iz njih gledati na sve strane. Neka govori lekar šta hoće, ali znam da je mnogo prijatnije jedan sat voziti se, nego tri sata ići peške. Priroda da je htela da čovek mnogo ide, dala bi mu četiri noge, a ne bi dala mekane jastuke za sedenje. Pravo ima Taljeran kad kaže: Kud se god možeš voziti, ne ide peške.
Zadovoljan sam današnjom šetnjom. Noge moje dobro su izdržale probe! Uverio sam se da su opet potpuno zdrave, po njima mogao bih još sto godina živeti. One su me danas uznele na tako visok breg, a sada se u kolima mirno odmaraju; osam konjskih nogu platio sam da mesto njih niz brdo idu.
Ovaj breg, kao i ona dolina, zove se Nero. Može biti da je to ime ostalo još od rimskoga imperatora Nebukadnecara, jer su Rimljani u njegovo doba pronašli one vruće izvore u Vizbadenu, i ozidali su lep gradić gde je stanovala dvadeset druga legija. Godine 1838. našli su jednu rimsku ciglju koja sve to jasno dokazuje. Po toj ciglji načinili su učeni Nemci model od gipsa isto onako kako je taj gradić izgledao. Prošle godine, sa nekim Englezima, gledao sam taj model u vizbadenskom muzeju, i divili smo se nemačkoj veštini.