Pismo 13
Sedim i ručam u velikom salonu do parka. Danas je neobično mnogo sveta. Sve je puno. Kiša ih je doterala da pod krovom ručaju. Ovde su sva jela po francuskom načinu, i sve su cene po francuskom načinu. Gosti su izmešani, ima i Engleza: nemački jezik ne čuje se nikako. Kuvar i lonci iz Pariza su. Francuzi se raduju kad u tuđoj zemlji nađu francusku kujnu i francuske frizere. Francuz je kao puž: svaki bi, da može, poneo sobom jedan komadić Pariza.
Najedanput neki deo gostiju prestade jesti, i dođe u neki neobični žubor. Neke telegrafske depeše, što su išle iz ruke u ruku, tome su uzrok. „Glasno neka se čita!“ povikaše neki Francuzi sa dna salona. — Jedan se podiže s depešom u ruci; svi ućutaše: „Dakle čujte! Na pariskoj trki kobila Sorneta dobila je prvu nagradu od sto hiljada franaka. Imperator i preko trista hiljada ljudi bili su prisutni. Otkako postoje košije to je prva pobeda francuskoga soja nad engleskim. Imperator i nepregledna masa sveta pljeskali su rukama, i vikali: živela Sorneta!“
Tek što je taj svršio, drugi usta sa drugom depešom: „Gospodo, meni javlja direktor mojih dobara opširnije: Sorneta pripada majoru Fridolinu; ima joj četiri godine i sedam meseci; mati joj se zvala Munja a otac Čudilo. Zbog ove prve pobede nad engleskim konjskim sojem, čitav Pariz pliva u radosti“.
Svi Francuzi, a to beše veći deo gostiju pri ručku, dođoše u pravo smušilo od radosti. Podigoše čaše, vičući: „živela kobila Sorneta! živeo imperator Napoleon!“ — I vino šampanjsko kipelo je preko čaša. Ovako su se negda njihovi dedovi radovali, kad im je došao glas o pobedi francuske republikanske vojske na Marengu.
Danas, pri ovom ručku, samo se o Sorneti govori. Još je došlo deset depeša, i svaka je išla iz ruke u ruku. Englezi su ćutali. Neki od njih nisu mogli podnositi taj žubor i veselje, pa su ustali i otišli u pola ručka. jedan, što seđaše prema meni, nije se mogao uzdržati, da, gledeći u tavan, sam za sebe ne rekne: „Otac Sornetine majke, kao ždrebe, ukraden je iz Engleske!“ Srećom, nijedan Francuz nije ga čuo i tako je prošlo bez duela.
Kakva slava za tu hitru bedeviju! Hiljade depeša razneće njenu pobedu na sve strane sveta; milione puta ponoviće se njeno ime u svima delovima zemlje: sve ilustrovane novine doneće njenu sliku; šah persijski platine dve hiljade franaka za komadić potkovice Sornetine. Na svakom gospodskom ručku i sastanku govoriće se nekoliko dana samo o Sorneti. Neće ni jednoga barona ni grofa biti koji neće kupiti njenu fotografiju. Ime njenoga gose, koje se dosada nigde nije čulo, proćiće kroz sve narode i kroz sve novine. Svi kraljevi i carevi, kada spomenu ime Sornete, spomenuće i ime majora Fridolina. Slava ne bira slavne putove, digne na visinu iz prašine mrava na orlovim krilima.
Siromah filozof Šopenhauer, koji nije doživeo ovaku slavu, možda se kaje što se u slici čoveka rodio. Brzina koju je on u mislima imao, prešla bi u brzinu nogu, da se, kojom srećom među ljudima kao konj pojavio pa bi danas sva aristokratska usta, sa osobitom radošću, spominjala njegovo ime, kao što spominju slavno ime bedevije Sornete.
Njegovo Veličanstvo imperator Napoleon pljeskao je obema rukama u slavu kobile Sornete, a zapovedio je: da Beranžea, najmilijega francuskog pesnika, policija sa oružanom stražom sahrani, da mu narod ne bi mogao svoju ljubav na grobu izjaviti.