Pismo 2
Ni u jednu zemlju ne dolazi toliko stranaca kao u nemačke zemlje. Njihove države graniče sa svima narodima u Evropi. Ni jedan Englez, Francuz, Skandinavac ni Talijan ne mogu nikud u Evropi koračati a da se ne dodirnu nemačkog elementa. Naročito Rusi, kud se god maknu, udare na Nemce: oni su im svuda na putu. Koliko su uslužni i ljubazni, kad Rusi preko njihovih zemalja putuju, toliko su neučtivi kad Rusi pođu na istok.
Lepe su i prostrane zemlje u kojima Nemci žive, one su ispresecane prekrasnim rekama, izmešane sa najlepšim dolinama i bregovima, okićene bogatim varošima i selima. Morskih obala imaju prilično, i od neko doba koriste se njima vrlo pametno: prošlog meseca četvorica njih, samo u Dancigu, skočili su sa obale u more i udavili se; jedan izmeđ njih bio je čuven lekar protiv vodene bolesti, no ipak moru nije ništa pomoglo; ono je i sada puno vode.
Klima je umerena, a leti osobito je prijatna. Pored reke Rajne, Majne i Nekara, rodi dobro vino, a svuda raste melj i meljovi za pivo. U svakom pogledu ovo su prekrasne i vrlo uređene zemlje. Željeznice, kojih ovde na sve strane ima, učinile su te je putnički svet zaboravio Italiju. Svi idu po Nemačkoj.
U svima nemačkim zemljama, osim peskovitih ravnica oko Berlina, rado se zadržavaju stranci. Ovi lepi i zdravi predeli, mnogobrojne lekovite vode, pitomi običaji, potpuna lična sloboda i sigurnost, dobro uređeni univerziteti i gostionice, privlače strance u svako doba godine. Nigde ne možete tako ugodno i tako jevtino živeti kao u nemačkim zemljama. U Francuskoj ima samo dve varoši u kojima se stranci zadržavaju, to je Pariz i Nica. U raskošni Pariz dođu te upropaste svoje novce i svoje zdravlje, a u skrovito i pitomo mesto Nicu idu te se leče i umru.
Nemci nazivaju Pariz Vavilonom; zavide njegovoj slavi, njegovoj veličini, industriji, monumentima i svemu onom što Pariz uzvišava nad svima drugim varošima. Sve varoši Evrope i Amerike ugledaju se samo na Pariz: nose haljine, češljaju kosu, pišu knjige, bune se, prave kuće, igraju, kao u Parizu. Sav svet trudi se da bude nalik na Pariz. Takve varoši nema na ovoj zemlji; nema je ni na suncu. Pariz je vrh civilizacije, kome sve druge varoši teže. Minhen, Berlin, Beč i Neapolj pri svakom svom preduzeću uzdanu: „ah, prema Parizu mi smo veliko selo!“ Sve velike varoši, kad hoće štogod novo da zavedu ili da zidaju, šalju da vide kako je u Parizu. Kralj pruski, kad hoće svoju sobu da namesti lepo, zove majstore iz Pariza. Negdašnji herceg badenski, kad mu se cipele pocepaju, slao ih je u Pariz da se okrpe: a poznato je da i danas iz udaljenih zemalja mnogi šalju svoje košulje u Pariz da operu. Jednom mađarskom magnatu pariske pralje vratile su neoprane košulje i javile mu da takve prljavštine ne mogu primiti da operu. U Parizu sve je drukčije, sve je savršenije; i sunce, kad dođe više Pariza, trudi se da po pariskoj modi greje i svetli. Ta, odatle su najpre primetili da na njegovoj odeći ima velikih, tamnih zakrpa; da zvezda danica ne igra pravilno, i da ne treba piti šampanjsko vino za kiselim kupusom!
Kad dođete u Pariz i odete krojaču da vam haljine načini, on, uzimajući meru, pita vas: „gde ste ovaj kaput pravili?“ Pa ako mu odgovorite: u Minhenu ili u Beču, on vam onda sto pogrešaka za kaputu pokaže; ljuti se i viče; imaju li oni ljudi ruke? imaju li oči? zar se ovako haljine kroje? zar se ovako šiju?! — Ako odete čizmaru, sa svake strane zagleda vašu čizmu, i osmejkuje se. Kad odete frizeru, ni on ne može da se uzdrži da vas ne zapita: „Gde ste se poslednji put šišali?“ -— „U Ferari!“ — On odmah uzdane, i poviče: „ah! bar toliko bi mogli Nemci naučiti, kad čoveka šišaju, da ga ne nagrde“. Ako mu primetite da u Ferari ne žive Nemci nego Talijani, on ipak produži. Nemce grditi. I samim Francuzima, koji dođu iz Liona, Marselja, Tulona, treba mnogo vremena, dokle sebe i svoje odelo ne doteraju po pariskoj modi. Dokle god imate štap ili maramu, ili ma što drugo što nije u Parizu pravljeno, svak vas pozna da ste iz provincije, da ste palančanin. Ne samo po haljinama i po govoru, nego i po smeju i po hodu poznaju vas da ste stranac.
Italija ima tri varoši koje putnici najradije pohode i u kojima se zadržavaju: to je lepa Firenca, svagda puna cveća: Rim, pun starina i istorijskih razvalina, i Neapolj, okružen lepotom i strahotom prirode. Venecija je izašla iz mode, svet neće više ni u panorami da je gleda, neće više ni njene slike, kao negda, da kupuje i u svojim sobama da ih veša; i putnici i slikari prestali su da je hvale i preuznose kao što su to činili za vreme njene slave. S varošima biva kao i sa velikim ljudma: kako posrnu, osiromaše, izgube svoje laskatelje, svak im okrene leđa, niko ih ne pohodi; i bogovi sele se iz njihovih hramova.
U Englesku niko ne ide da se provede, da uživa, ili da popravi svoje zdravlje. To je zemlja trgovine, fabrika, dima i magle; to je zemlja gde na minut računaju, i gde grožđe sazri samo u staklenim kućama. U Londonu svaki dan dođu i odu stotina hiljada putnika i svaki je došao i otišao svojim hitnim poslom.
Nemačkih varoši, u kojima se stranci zadovoljstva radi zadržavaju, ima vrlo mnogo. Među te varoši treba računati i veći broj švajcarskih mesta, jer najlepši deo Švajcarske pripada nemačkom jeziku i nemačkoj narodnosti. Isto tako treba brojati u nemačke varoši i ona u Austriji prekrasna slovenska mesta i kupatila, u kojima se slovenski jezik ne govori.
U Italiji i Francuskoj morate živeti po njihovom običaju: morate jesti i piti kako oni hoće i kako su oni navikli. U nemačkim zemljama stranac ne oseća da nije kod svoje kuće. I sami Englezi, kojima je vrlo teško ugoditi, i koji se mnogo ponose svojom postojbinom, ispovedaju, da treba u Indiji steći, a na Rajni potrošiti. Mnogi od njih tako i rade. Mora se čovek začuditi, kad vidi koliko ih ovuda ima i kad vidi koliko u ovim krajevima, u nemačkim, javnim i privatnim, školama, ima dece iz Amerike, Engleske, Indije i drugih dalekih zemalja. Nemačko vaspitanje dece dopada se mnogim narodima; ono je postepeno, temeljito, skromno i pobožno. Najbolje odgajiti i vaspitati znaju Nemci i Švedi — decu, Englezi — konje, a Talijani — svilene bube i majmune.
Stranac kad dođe među Nemce, lako se upozna i steče prijatelje; zovu ga i primaju svuda, a gde je u stanu ne razlikuju ga od svojih srodnika. U Parizu morate neprestano sedeti u skupim hotelima. Kako Francuzi tako i Englezi zameraju vam kad pravite pogreške u njihovom jeziku. Ako ne znate njihove običaje, oni vas smatraju za varvara i prostaka. Nemci su dobri i učtivi prema njima, jer svake godine samo u ovih pet rajnskih kupatila potroše i ostave tri i po miliona talira.
Nemci uvažavaju, primaju i poznaju sve ono što je kod drugih naroda dobro. Oni se uče i koriste od sviju naroda. Francuzi i Englezi dovoljni su sami sebi; oni su kao dijamanti: uglađuju se i usavršuju sami sobom: mudruju sami svojom mudrošću, luduju sami svojom ludošću. Oni sebe drže da su prvi narodi na svetu. To im niko ne može poreći. Oni stoje danas na vrhu razvića i civilizacije, oni su najsavršeniji soj ljudskoga roda, kao što su bengalski tigrovi najsavršeniji soj mačjega roda, kao što je erfurtski kupus najsavršeniji soj svoga roda: — to su takve glave da im se sva Evropa čudi. S osobitim poštovanjem svi narodi spominju njihovo ime, a oni s osobitim ponosom glede na druge narode. Sve što je sa strane nema u Engleskoj i Francuskoj cene ni uvažavanja. Oni ne nose haljinu koja nije u njihovoj zemlji izatkana, ne čitaju knjigu koja nije na njihovom jeziku napisana. Kao što je negda kod starih Jelina reč varvar (što će reći: tuđe, tuđinac) bila dovoljna da označi rđavu stvar ili neobrazovana čoveka, tako je isto danas u Engleskoj i u Francuskoj: varvarsko i tuđe, to je kod njih kao i kod starih Grka sve jedno; obe reči imaju isto značenje. U Parizu i Londonu za tuđine i za tuđu robu nema cene ni uvaženja. Malo ima izuzetaka. Među ove izuzetke spadaju: havanske cigare, talijanski Garibaldi i frankfurtske kobasice.
Sve dobre knjige, što izađu kod drugih naroda, a sve dobre i loše što izađu kod Engleza i Francuza, Nemci odmah prevedu. Francuzi nisu još ni Šilera, prvog nemačkog poetu, preveli na svoj jezik. Nemci ne umeju da pišu za Francuze, a Francuzi pišu za čitav svet. Njihova literatura ide sa pariskom modom. Gledao sam kad su u Parizu predstavljali Šilerovu tragediju Mariju Stuart. Francuzi su zevali: nikome se nije dopala, i nigda se više nije predstavljala. To je za njih bio komad bez života. Oni ne broje da su bili u pozorištu, ako im nisu na oči udarile suze od žalosti ili od smeja. Njima je svejedno samo neka su suze: to je uživanje, to su najplemenitije kaplje na svetu, to je najdragoceniji biser. Taj biser možete iz njegove školjke izmamiti ili velikom žalošću ili neobičnom radošću — ili crnim lukom. Čovek je jedina životinja koja je po obrazu i po podobiju božjem stvorena, pa i ona jedina, međ svima drugim životinjama, ima sposobnost da plače. Da nema čoveka, ovaj svet ne bi znao šta je to plač; da nema toga stvora po podobiju božjem, Bog ne bi nigda čuo ni jedne ružne reči o sebi.
Francuzi, kad imaju vladaoca, sve drugo ostave na stranu pa samo njega obaraju. Kad s njim svrše i obore ga, oni onda okrenu vojevati protiv Boga. I njega su jednom bili oborili i desetak godina bez njega bili. Pravi republikanci mrze i na Jupitera i na Jehovu, jer i oni sede na prestolu i drže u ruci skiptar neograničene vlasti i preko svojih vernih proroka javljaju narodima na zemlji, da je svaka vlast od Boga. No Francuzi se trude da te reči novim svedočanstvom obore. Pozvali su samoga Boga kao svedoka u pomoć. U jednom pariskom pozorištu predstavljali su kako narod od kralja Ludvika traži olakšice, veću slobodu i hoće da mu ograniče vlast. Na to njihovo traženje Kralj Ludvik tresnu skiptrom i viknu: „ovu vlast nad vama Bog je meni dao!“ Na te reči odmah pojavi se na bini Bog i reče: „nije istina! ja mu nisam dao vlast nad vama:“ I onda, sretni Francuzi pljeskaju rukama i viču da Bog ponovi te reči. I zaista, on se učtivo pokloni publici i u oči kralju Ludviku gromovito opet viknu: „nije istina! đavo neka me odnese ako sam ti ja dao tu vlast!“
Kod Nemaca nema takvih pozorišta. Oni su pobožni i monarhični; iskreno ljube svoje kraljeve i vladaoce, među njima je razborito sporazumevanje; oni ne zadiru u prava kraljeva, a kraljevi ne gaze prava njihova. Obe strane poznaju tačno svoje granice, obe strane savesno poštuju naredbe zakona. Nemci se bune samo kad čaša piva s jednim pfenigom poskupi. Nigda Nemci nisu napadali na palate, a svake godine lupaju prozore na pivarama.
U Francuskoj, kad umre kralj, sva za vreme njegove uprave nagomilana nezadovoljstva, mržnje, svađe, intrige, planu kao barut. „Nov kralj, nov ugovor s njim hoćemo da pravimo! On je naš punomoćnik, mi smo njegovi vlastodavci!“ Tako viču Francuzi, prave barikade, nose po ulicama zastave, pevaju marseljezu, pa prvoga tirana, koji se među njima propne, priznadu za svoga gospodara, i u njegove samovoljne ruke predaju vojsku, štampu, finansiju, predadu i svu zemlju. Kako su bili hitri, vešti i hrabri da obaraju onog pređašnjeg svog vladaoca, tako su isto hitri i vešti da podižu svog novog vladaoca. Kako su onome oduzimali jedno po jedno pravo i vlast, tako ovome sada oberučke daju više nego što on traži. No to ne traje dugo. Francuzi su kao njihovo šampanjsko nivo, koje brzo zapenuši, a brzo prevri i utiša se. Kod njih niko ne zna šta će sutra biti. Za jednu noć preokrene se kraljevstvo u republiku, ili republika u carstvo. To je kao u pozorištu, za svaku scenu imaju gotove dekoracije, pesme i suflere.
U nemačkim zemljama sva nezadovoljstva i mržnje prema kralju što umre, spuste zajedno s njim u grob, pritisnu teškim kamenom, i s poverenjem obraćaju se njegovom nasledniku. On se sa zaslugama svojih predaka kiti, a pogreške njihove ne brani. S novim kraljem počinju novi računi. U nemačkoj prošlosti nema duge i surove borbe između vladalaca i naroda. Obe su se strane po duhu vremena napred kretale i upravljale. Taj napredni duh vremena u doba reformacije pojavljivao se izmeđ njih samih, a od sto godina dolazi im od Francuza; u zamenu oni im šalju bavarsko pivo.
Kod Nemaca nema mnogo ni ateista ni republikanaca, i oni što su to ne prave larmu ni vrevu kao u drugim zemljama. Nemci su uvereni da čovečanski rod može napredovati, srećan i slobodan biti i onda kad kraljevi i bogovi sede na svojim prestolima. Vaspitanje građana i prinčeva u Nemačkoj teži nekoj srećnoj harmoniji. Svi smo ljudi. Tako oni govore. I zaista malo pomalo oni će tako daleko doterati, da će i sami njihovi kraljevi moći na sebi primetiti da su ljudi, — osim jedinog Bismarka, on večito ostaje Prus.
Nemci ljube svoje kraljeve, kao što podeljeni, obrazovani i nezavisni sinovi ljube svoga oca. Pre nekih godina razboleo se kralj u Minhenu. Cela Bavarska zabrinu se. Gde god koga poznanika sretnete, svaki vas pita: kako je kralju? Sve crkve bile su pune naroda: svi su se molili Bogu da kralj ozdravi. No kralju beše sve gore. Kad je bolest postala sasvim opasna, vrveo je svet u kraljevu palatu. Dvorska avlija, stepenice i hodnici do same kraljeve sobe: sve je to bilo puno sveta od različite klase ljudi. Njihovoj navali niko nije hteo, niko nije mogao odoleti. U najvećoj tišini očekivali su šta će čuti. Generali i milionari pored prostih radnika stajali su u tim gomilama. Jedno drugom polako su šaptali: još ima nade! — Na jedan put vrata se otvoriše, iz kraljeve sobe izađe vladika. Svi sa strahom okretoše oči na njega. On podiže ruke k nebu i glasno reče: „imali smo dobroga kralja, izgubili smo dobroga kralja! Bog dao, Bog uzeo! Blagosloveno budi ime gospodnje!“ — I sav narod pade na kolena, i, kao dobra deca za dobrim ocem plakali su. Crkve su opet bile pune. Juče su se molili Bogu da kralj ozdravi; danas mole se da Bog bude milostiv kraljevoj duši. Njegov mladi sinčić već je sedeo na prestolu, i u jednoj ruci držao skiptar, a u drugoj zlatnu jabuku, koja je znamenje vlasti nad čitavom ovom zemljom.
Kako je kralj izdahnuo odmah se skupio ministarski savet. Šta su važnoga tu većali? Ništa drugo nego kakve će ceremonije pri pogrebu biti. Nigde se nije primetio kakav nemir; ni jedan posao nije osetio da je kralj preminuo; ni jedan točak državne mašine, ni jedan točak mašine što prema palati čokoladu melje, nije ni za dva minuta prestao raditi. Samo se primetilo da je u Minhenu 462 akova piva više popijeno nego obično. Kralj je istinski ljubio svoj narod, a narod ga istinski žalio. Sve je dalje išlo svojim običnim putem. On je umro od crvenoga vetra, ta bolest mora biti da je nasledna, jer je njegov sin vetrenjast.
Od mnogo vekova Bavarska propinje se da prednjači u Germaniji. I u novo vreme kraljevi njeni činili su sve što im je moguće bilo da nadvise Prusku; velike sume trošili su iz privatne kase na podizanje književnosti i lepih veština. To je bilo od velike koristi za književnike i umetnike: sa svih strana vrveli su u Minhen. Što je bio Vajmar, kad je živeo Šiler i Gete, to je postao Minhen: nemačka Atina. Ali Pruska imala je veću i jaču vojsku, i tim je, kad je god trebalo, svagda i svuda pokazala veću i jaču mudrost nego Bavarska i Saksonija.
Stari kralj Ludvik, otac grčkoga kralja Otona, milione od svojega blaga potrošio je na svoje ideale. On se trudi da Minhen pogrči, a Atinu da ponemči. No nije mogao grčko doba oživeti u Minhenu, ni novo nemačko doba preneti u Atinu. Sve je ostalo po starom; sve se razvijalo i zavijalo po svojim domaćim prirodnim zakonima. On je bio pesnik, njegove pesme samo su se u Minhenu čitale i slavile. Drugovao je sa slikarima, arhitektima. kamenorescima i poetama; s njima je mesto olimpiskog nektara pio salvatorsko pivo. Mesto boginje Talije pratila ga dugo vremena lepa igračica, Lola Montec. Tome su Nemci više zamerali nego njegovim pesmama, i s toga je morao dati ostavku na vladu. Njegov sin, ovaj poslednji kralj što je umro, ostavio je kao i on milione na narodne korisne ciljeve. Njegova vlada pominjaće se dugo kao mudra i dobra uprava. To je onaj isti kralj, što je svome naprastitom ministru pri jednoj prilici rekao: „ja hoću sa mojim narodom u miru i ljubavi da živim.“ Te se reči u čitavoj Bavarskoj rado ponavljaju. On je preminuo u najboljim svojim godinama. Mora se čovek čuditi od kakvih malih uzroka može jedan kralj umreti: hteo je da pridene orden, pa se ubode iglom u prsi, To se okrene na zlo, odatle se rodi crveni vetar, a iz crvenog vetra bleda smrt. To je sve bilo za nekoliko dana. Hiljade vojnika i oficira do sad je zbog ordena poginulo, a to je prvi kralj koji je zbog ordena svoj život izgubio.
Posle Kineza ni jedan narod ne može u svojoj istoriji pokazati tako dugotrajne dinastije kao Nemci. Današnja kraljevska porodica, Vitelbah, vlada u Bavarskoj osam stotina godina; ona dovodi svoje poreklo od Karla Velikog, a Karlo Veliki od praoca Noja, a Noje od Adama, a za Adama izvesno zna se da je stvor ruke Boga oca. Car Maksimilijan obdario je dobro jednoga učenoga istorika koji mu je pokazao i sa knjigama i tablicama jasno dokazao, da je on Nojev potomak. Carev pridvorni budala i šaljivac, Kunc, takođe poklonio mu dva forinta s rečima: „Na! ti si tim dokazao da sam i ja s carem rod“.
U stara vremena, naročito u srednjem veku, svaki vladalac držao je u svom dvoru po jednoga dosetljivog šaljivčinu. To su bila stalna dvorska zvanja s velikom platom i vanrednim prihodima. Njima je bilo slobodno da govore štogod hoće. Kraljevi su mogli samo od njih čuti pravu istinu, za to su i prozvani dvorskim budalama, jer se držalo da pametan čovek neće kralju u oči kakvu istinu reći. Otkako su novine bez cenzure počele izlaziti, to je zvanje kod sviju dvorova, kao izlišno, ukinuto. Nije lako bilo ispunjavati dužnosti dvorske budale; oni su morali imati više mudrosti nego drugi ljudi. Zvanje, koje bi se zvalo dvorski mudrac, nije nigda ni pri jednom dvoru bilo. Za svako ministarsko mesto, kad se uprazni, moglo se naći stotinama ljudi; ali za dvorskoga budalu trebalo je u celoj državi tražiti oštroumnog i mudrog čoveka.
Između sviju naroda, nemačke budale svagda su bile prve; njih ni sami Francuzi nisu mogli prevazići, i tako ih se po velikaškim i riterskim kućama namnožilo, da je godine 1512 nemačka skupština našla za potrebno izdati strogi zakon, po kome niko niko nije smeo, osim vladalaca, držati u svojoj kući budalu, i s njim se razgovarati. Ima sto pedeset godina kako je zvanje dvorskoga budale izišlo iz običaja. Samo to ime ukinuto je. Poslednji bio je knez Galicin. Veliki Petar postavio ga carskim ukazom za dvorsku budalu zbog toga što je prešao u drugu veru.
I francuski kraljevi imali su svoje slavne pridvorne ludake. Oni su nosili praporce na kapi i na cipelama, i po tome, u ono vreme, kako uđete u dvor, znali ste odmah ko je budala. Najslavniji ludak bio je Klauz, pridvorna budala kneza od Saksonije; on, kad je umro, ostavio je svojim naslednicima sedamdeset hiljada pametnih talira. Prema tome, tadašnji filozofi i naučnici, gledeći sebe u velikoj siromaštini, mogli su svaki sebi reći: to ti je zbog tvoje pameti! U srednjem tiranskom veku, ko je god osećao da ima malo više razuma želeo je da bude dvorska budala; jer u čitavoj državi samo su on i kralj uživali potpunu slobodu govora. Kralj francuski, Karlo, jednom prilikom, šaleći se, reče svom budali: „hajde da se menjamo sa svojim zvanjima!“ — „Neću“ — odgovori mu budala. „Šta! zar se ti stidiš imati titulu kraljevu?“ — „Ne, ali se stidim imati takvoga dvorskog budalu“, odgovori mu on, i svi su se dvorani zajedno s kraljem smejali. — Kalajgriv, dvorska budala slaboga kralja. Karla Drugoga, obuče se jednom u putničke haljine, uzme štap i pođe. Kad ga kralj upita kuda će, on mu odgovori: „idem na onaj svet da zovem Kromvela, jer neko treba da vlada i da se o Engleskoj brine“.
Od mnogobrojnih istočnih budala doprlo je u Evropu ime Nazrdin hodže (Nastradin hodže). Čitava južna Evropa, a osobito južni Sloveni, znaju o njemu mnogo pričati. Kao izvesno može se držati da je on bio za vreme kosovske bitke u turskoj vojsci. Čitao sam odavno u jednoj francuskoj knjizi da je on živeo u vreme Murata i Bajazita. Njegove ime Nazr-din, kao i ime sadašnjeg persiskog šaha, znači: čuvar vere. On je bio veliki pobornik Islama: rečima korana mirio je zakađene muslimanske vladaoce, i bio je zbog svoje mudrosti i dosetljivosti kod sviju dobro priman. Mnogima je ljudima spasao život od gnevnog sultana Bajazita, koji je njegove savete rado slušao. Od nepoznatih priča o njemu, što sam u toj istorijskoj knjizi našao, navešću ovde samo jednu. Jednom Bajazit spremi dragocene darove Tamerlanu i pošlje ih po Nazrdin hodži, da mu ih on odnese i preda. Kad je došao tamo, vratar nije ga hteo pustiti pred Tamerlana, dok mu nije obećao polovinu dati od onoga što dobije na dar od Tamerlana. Najposle hodža mu obeća, izađe pred Gamerlana, isporuči svoje poslanstvo i preda mu darove, koje on milostivo primi. Kad je hteo hodžu, koji mu je to doneo darovati novcem, molio ga hodža: da mu u mesto svakog dara pedeset štapa udari. Tamerlan, videći da on nikako od te molbe ne odustaje, zapovedi da polagano, samo forme radi udare pedeset štapa. Kad je bilo nabrojano dvadeset i pet udaraca onda hodža skoči i poviče: „dosta! onu drugu polovinu podaj tvome vrataru!“ Pa ispriča Tamerlanu kako je morao obećati vrataru polovinu od onoga što dobije na dar. Tamerlan zapovedi te se odmah onih drugih dvadeset i pet štapa žestoko udare vrataru.
Siromah Nazrdin hodža! Blizu pet stotina godina kako ga ljudi spominju. On je bio Diogen Azije, najmudrija budala na istoku. Njegove se mudrosti odavno zaboravile; njegove se ludosti spominju po čitavom svetu. One idu vekovima od usta do usta, od naroda do naroda. Njih priča i njima se zabavlja više ljudi nego Sokratovim razgovorom o besmrtnosti duše. Ludost većma razveseli čoveka nego mudrost. Svakoj pripoveci, gde se ispriča štogod ludo, svak se nasmeje, svak se obraduje; smeh je proizvod obradovanja.
Ove dvorske budale, kojima je slobodno bilo da govore šta hoće, više su nego tadašnja filosofija učinili za slobodu protivu samovoljstva u srednjem veku. Njihove oštre dosetljivosti, kao grom udarale su besne i samovoljne ritere: njihova ismevanja bila su jasnija nego Ezopove basne. Ezop je bio rob, a dvorske budale bili su slobodni ljudi. Za njih i za velikaše toga doba nije bilo granica koje zakon povlači i koje se ne smeju prekoračiti. Njihove dosetke bile su gorke bogatim i silnim vlasnicima. Oni su se upravljali po onoj poslovici: ismevaj bogate a siromahu pruži milostinju. Njihove reči, koje su često bile upravljene i protiv prostog naroda, pričale su se rado po svoj zemlji, i osim bogatih plemića niko se nije na njihovu gorčinu žalio. Ne skamuče ono pseto što gađaš nego ono što pogodiš. — Ove dvorske budale većim delom bile su dobričine; o njima moglo se reći da su to zli duhovi s dobrim srcem. Oni su svakome golu istinu bacali u oči. To je pomagalo ljudskom napretku. Ima mnogo životinja što neće da se pomiču napred ako ih ne bodeš. Neuvijena istina pokreće ljude. Kad istinu nabelite, narumenite i okitite, ona je onda ružna kao i prava laž. — Svi narodi imaju poslovicu koja veli: deca, ludaci i pijani govore istinu — Veće podsmevke od te poslovice nisu mogli ljudi izmisliti na svoj razum i na svoj karakter.