Pismo 4
Nemci su pobožni, vredni i umereni. Oni žive po onoj poslovici: radi kao da ćeš doveka živeti, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti. Svaka grana industrije i nauke ima mnogo radnika. Vrlo su ozbiljni u vršenju svojih poslova i dužnosti. Na kakav cvet pčela izjutra prvi put padne kažu, da celoga toga dana leti i pada na cvetove iste sorte. Takav je Nemac. Svaki koji se preda kakvom zanimanju, on ga radi čitavog svog života. Onaj što pravi lonce od zemlje, ni o čemu drugom ne misli, nego kako će se u tome poslu usavršiti, i kako će izmisliti da njegovi lonci budu od drugih lonaca bolji i jeftiniji; i kad pije pivo on samo o tome sanja. Njegova je najveća slava da bude dobar lončar; i ako kraljev kuvar kupi od njega dva lonca, on posle svagda, i s velikim ponosom, potpisuje ispod svoga imena da je kraljev dvorski lončar. On sebe smatra da nizašto drugo nije došao na ovaj svet, nego samo za to da pravi lonce. To nije svojstvo ženijalnih naroda. Francuz pravi lonce, a neprestano misli kako će postati general. Pruski kaplar po samom zakonu ne može biti oficir; on strpljivo i tačno igra svoju ulogu: trudi se da oude dobar kaplar. I pruski kaplari najbolji su kaplari. Biti svaštar, to nije u karakteru nemačkoga naroda. Enciklopediste nikle su u Francuskoj, stručnjaci u Nemačkoj. Površno štogod znati, to se kod Nemca zove ništa neznati. Šarlatan, to je reč francuska. Nemci je nemaju u svom jeziku. Sve što su oni proizveli i stvorili, imaju zahvaliti svojoj vrednoći, tačnosti i stalnosti. Englezi U tome nisu daleko od njih izmakli. Rod su obadva naroda od jedne su krvi. Lordovi i baroni imaju crvenu, a prost narod plavu krv; oni su blagorodni i ovi drugi poštenorodni. Nemci imaju poslovicu koja kaže: vežbanjem čovek postaje majstor. Stručni ljudi kod njih se vrlo množe. Oni nisu brzi da odmah iskažu svoje mnenje. Svaku misao i svaku rabotu oni sto puta sa svake strane smatraju, dokle kažu: „dobro je“ ili „nije dobro“. Kod njih da se pojavi Sveti Đorđe na konju i sa kopljem u ruci, oni bi ipak odredili stručnu komisiju, da ova izvidi i reši: je li to zaista Sveti Đorđe.
Nemci svašta beleže i o svačemu vode račun. Oni znaju koliko se u celoj Nemačkoj svake godine izleže pilića; koliko se pamučnih i vunenih žica oprede; koliko se cigara popuši. Oni ne žive bez računa. Znaju koliko zrna pšenice treba da rodi, da svi Nemci budu siti. Bez računa može se živeti samo u onim zemljama, gde nigda nema snega, gde ne treba zidanih kuća ni zimskog kaputa; gde nekoliko urmenih drveta svojim plodom ishrane celu porodicu; gde čoveku za pedeset godina ne treba više od pedeset dinara u novcu, pa i to izda za duvan. Mnogi narodi Afrike i Azije žive pod svojim šatorima isto onako, kao što su pre dve hiljade godina živeli; nikakve izmene u načinu njihovog života. Kako ljudi tako i sva životinja vrlo su skloni na lenjost; ako ih trbuh ne natera da štogod rade, razum neće. I same pčele, kojima se divimo kako su vredne, kad vide da im nije nužda raditi, sasvim se olenje. U Barbados, (gde nema mnogo zime, i gde ima dosta šećerne trske i šećernih fabrika), kad donesu iz Evrope košnicu pčela, one, videći da preko cele godine imaju svega što im treba, prestanu raditi: ne nose med za zimnicu, nestanu zadruge, prestanu se rojiti. — Ratobornost podigla je Rim; pobožnost Egipat; nadmetanje i oštra fantazija Atinu; a nemačku civilizaciju stvorio je mraz. Rimljani su izmislili najbolje oružje, Egipćani besmrtnost duše, jelini poeziju sa dve hiljade bogova, a Nemci — Nemci u ono doba nisu mislili, te po tome nisu mogli ništa ni izmisliti. – No svemu što su ljudi i ostala životinja pronašli i stvorili, osnov je trbuh. Tu stoji duša života. To je izvor svega ljudskog napretka. Sutra da se pretvori površina naše zemlje u lepu, pečenu pogaču, a kamenje u slaninu i švajcarski sir, onda za kratko vreme, sva bi ova lepa civilizacija i prosveta, koju pripisujemo u zaslugu samo čovečanskom umu, iščezla sa ovoga sveta. Ni papa ne bi mogao naći zvonara; sve je sito pa leži i počiva. „Ah, da je Tara popara!“ izdiše nevesinjski kadija. Nemci i Englezi najbolje od sviju napreduju samo zbog toga, što imaju najbolji trbuh, proždrljivi su. Oni da dođu u kakvu zemlju, gde bi kao one pčele u Barbadosu, našli sve što im je za življenje potrebno, od sviju naroda prvi bi zadivljali.
Nemci su strpeljivi; ljube mir i tišinu, ali imaju veliku naklonost dobrom slobodnom i urednom životu. Duge i hladne zimske noći nagone ih da u svojoj sobi sede i rade; one im isto toliko koristi prinose koliko i dugi letnji dani. Malo koja seoska kuća da nema svoje izvesne poslove ili omanje zanate, koje zimi cela porodica radi. Na severu nema lakomislena sveta; zima ih je pretvorila u ozbiljne ljude, naučila ih je da se umeju brinuti, a to je velika nauka. Ko se u mladosti nauči brinuti, provede starost bez brige. Talijan, kad je u Berlinu, pozdravlja o božiću po putnicima svoje napoljsko sunce, jer misli da je ono drugo sunce, počem nigda nije hladno. S radošću seća se on svoje tople domovine, gde je mnoge zimske noći pred vratima svoje kuće, napolju, prespavao slađe nego u kući, — jer mu je kuća puna stenica.
Nemci na svašto misle; oni često računaju i o onom, zašta bi čovek rekao da nema nikakve koristi ni cilja. Oni vele: neka se zna, ništa ne škodi. — Uhvatili su račun koliko Rajna pored Bazela za jedan dan pronese kamenja i koliko svakoga časa izlije svoje vode u more. Oni znaju i ono što ne znaju. Prvi je Nemac proračunao i usudio se kazati, da je trebalo 356 miliona godina, dokle se naša zemlja, od rastopljene kugle, toliko ohladila, da se na njoj mogla prva biljka, mahovina, zametnuti i poniknuti. Ozbiljna nemačka kritika prekorila ga, i oštro mu odgovorila: da je trebao još devet godina, četiri meseca i šest dana više kazati; jer onu toplotu što je onda bila, ne možemo mi sada sebi predstaviti. Današnja lava, koju vulkani izbacuju, nije ništa prema onoj toploti. Humbold priča, da je u južnoj Americi došao jednome novom vulkanu, i lava, koja je četrdeset godina stajala na polju, beše još tako vruća, da je u njenim pukotinama mogao cigaru pripaliti. A šta možemo reći o toploti, koja nam od sunca dolazi, kad pomislimo, da sunčana zraka pedeset miliona milja, kroz mrazove od šezdeset stepeni hladnoće, do naše zemlje putuje, pa kad dođe na zemlju, kroz pripravljeno staklo može zlato de rastopi, a ne može da zagreje nemačko srce prema Slovenima?!
Englezi računaju još više. Oni pomišljaju na hiljadu godina unapred; hvataju račun koliko vekova može još trajati kameni ugalj što ga u zemlji sada ima. Brinu se da će industrija i s njom civilizacija iščeznuti sa ove zemlje, kad se potroši sav kameni ugljen, a to mora jedan put biti. I onda niti će moći ići parobrodi, ni železnice, niti će imati čime podložiti mašine da fabrike rade. Oni se ne sećaju veće nevolje: kad sav taj ugljen izgori, onda neće moći čovek živeti na ovoj zemlji. Kad su oni gasovi, što sada prikupljeni u kamenom ugljenu ćute, bili u vazduhu, onda ljudi nije bilo, i to je jasan dokaz da ih nije moglo biti. I tako, što više gorimo kamenog uglja, tim većma svakoj životinji, a osobito čoveku, skraćujemo opstanak na ovoj zemlji; a potpomažemo da se bilje razvija i bolje napreduje. Za to azijski i afrikanski narodi koji su mnogo stradali od potopa, od zemljotresa, od kuge, od Engleza, na osnovu svoga iskustva ne diraju u kameni ugalj, i nemaju ni jednog parobroda i ni jedne fabrike s parnom mašinom.
Engleska strpljivost izbrojala je koliko ima pismena u celoj bibliji. Englez je izbrojao da treba 21.459 puta prodenuti iglom dok se jedna obična košulja sašije. Proračunali su da će Sredizemno More presušiti, jer se više vode iz njega isparava nego što utiče. Sredizemno More na jedan dan isparava 5730 miliona tona vode, a sve reke, što u njega utiču, ne donesu mu na dan vode više od 1360 miliona tona. Što do sada Sredizemno More nije presušilo i usanulo, uzrok je što mu iz Crnoga Mora kroz Dardanele, a iz Atlantskog Okeana kroz Gibraltar silna voda dolazi. Mnoge varoši, koje su u vreme Rimljana na samoj morskoj obali bile, sada su na nekoliko kilometara daleko od mora.
Sredizemno More nije ništa drugo nego jedna velika fabrika za pravljenje soli. Slana voda dolazi iz drugih mora, i odatle se isparava u bljutavu kišu, a so ostaje. Po tome kažu da je Sredizemno More slanije nego druga mora osim Mrtvoga Mora kod Jerusalima, gde utiče Jordan. Tu je voda tako gusta od soli, da čovek kad legne ne može da potone. Zbog toga što je tako preslana voda, ne može u tom jezeru ništa da živi, za to se i zove mrtvo jezero. Englezi su donosili različite žive ribe i bacali ih u to jezero, no nisu se mogle rasploditi; ribe bolje mogu da podnesu so kad su mrtve. Takva će voda po vremenu biti i u Sredizemnom Moru. Za nekoliko kratkih miliona godina ono će presušiti, i u njegovom koritu videćemo velike bregove od same soli; a ljudi što će onda živeti, biće u hemiji tako savršeni da će od te soli praviti šećer. I to će Nemac izmisliti, jer i sad već ima nemačkih kuća, u kojima se iz štednje mesto šećera meće pomalo soli u belu kafu.
Sredizemno More nije staro, samo je voda u njemu stara. Negda, mesto te prostrane vode bile su velike ravnice i mali bregovi; na njima su živeli različiti narodi. U to doba, veći deo Ugarske bilo je more, a tako isto, preko ravnica današnje zapadne Rusije, Crno More sastavljalo se sa Baltijskim Morem. Kad se dogodio neki jak zemljotres, te su kameniti bregovi, naročito kod Đerdapa i Bosfora, isprepucali, onda je ta sva voda, kroz te pukotine istekla i pokrila svu suvu zemlju što se zove Sredizemno More. Narodi odatle, kad su videli da voda neprestano raste, begali su u kavkaske planine, oko Ararata. Bez takve nužde nisu oni ostavljali svoje tople predele, i selili se u ove hladne krajeve.
U isto vreme, ili ranije, ili docnije, ili nikako, potopila je morska voda Atlantidu, taj veliki ostrov u današnjem Atlanskom Okeanu, koji je bio veći od Evrope, ili je bio manji, ili nije nikako ni bio. Jedini Platon spomenuo ga kao u nekom poetskom zanosu. Sa toga ostrova videle su se obale Amerike i Afrike. Pa tome ostrovu bila je civilizacija veća nego igde na svetu među tadašnjim ljudima. Moglo bi se reći, a moglo bi se i perom napisati, da je ta civilizacija bila kao što je danas u Evropi. Sa toga ostrova išla je prosveta polagano u Afriku i Ameriku; jer u Meksici nađeni su tragovi civilizacije sasvim nalik na one u Egiptu; iz jednog su izvora. Mora se preseljavaju; gde je god danas more tu je negda bila suva zemlja, a gde je god suva zemlja tu je bilo more. Tako dođe suđen dan te i taj veliki ostrov potone, ili se voda izdigne te ga poplavi. Kad je taj ostrov i sve prosvećene narode na njemu voda potopila, onda su i oni narodi u Americi, koji nisu bili dovoljno učvršćeni u prosveti, nanovo podivljali, a spomenici kulture propali i u šumama zarasli; jedva im se sada tragovi poznaju. — Toliko o svemu tome pišu knjige, koje niko ne čita; ali o onome, o čemu još smrtna usta nisu napomenula to je: da su se nekoliko stotina ljudi sa toga prosvećenoga ostrova izbavili, i, kad su doplovila na obale Jelade, današnje Grčke, oni su onim divljim plemenima, što su na tim obalama onda živela, bili ono, što su prvi Evropljani bili amerikanskoj zemlji. Ko je prvi top opalio, bio je za njih bog Jupiter, koji grmi i gromovima upravlja; ko je prvi pred njima u sviralu svirao, bio je Orfej; ko je prvi počeo kovati, bio je bog Vulkan. Po tome može se kao izvesno napisati, a kao neizvesno držati, da je Jupiter, jedan od ustavnih careva, sa celim bataljonom potonjih grčkih bogova, sa potopljene Atlantide spasao se i ovamo doplovio; i to, po svoj prilici, došao je na parobrodu. Kapetan od te lađe zvao se Neptun, poreklom pravi Slavenin, jer to ime Neptun označava čoveka koji plovi a ne potone. Jupiter je imao sa sobom topova, i otuda je među divljim Jelinima ostao spomen da je on grmeo i munjama sevao. Vulkan bio je mašinista na tom parobrodu, znao je dobro kovati, i zaista bio je bogalj u jednu nogu, jer nema smisla da se to o njemu izmisli. Apolon je bio na onom potopljenom ostrovu upravitelj nekog pozorišta, i sa devet lepih igračica, devet muza, spasao se i doplovio u Grčku. Muze, kao ženska stvorenja, tako su se zaplašile od potopa, da i tu kad su doplovile, odmah su utekle na visinu brega Parnasa. Eskulap, lekar i profesor medecinskog fakulteta sa Atlantide, počeo je odmah sa lekarijama čudesa činiti. Da su to sve pravi prosvećeni ljudi bili, najbolje svedoči Bakus koji je dobro pio, i Merkur koji je od divljih plemena stoku krao; sin njegov, po domovini svoga oca, prezivao se Atlantić. U pričama o tadašnjim bogovima ogledao se potopljeni ostrov Atlantida i njegov visoki stupanj prosvete, a niski stupanj morala. — Ovih nekoliko stotina prosvećenih ljudi, što su sa Atlantide u Grčku doplovili, bili su mnogo bolji i čovečniji od onih Španjolaca, što su prvi zauzeli zemlje u Americi, i među kojima je bilo sveštenika, koji su smatrali za hrišćansku dužnost i bogougodno delo, da svaki dan ubiju dvanaest onih nehrišćanskih dobrih divljaka, i to u ime dvanaest apostola, a trinaestog da ubiju u ime Isusa Hrista. Uz takvo ubijanje oni su im propovedali Hristovu veru ljubav prema svome bližnjem, i da će oni, koji prime hrišćansku veru, po smrti večito živeti u raju. Kad su oni jadni divljaci doznali da će u tome raju biti i Španjolaca, begali su u šume od te vere i od toga raja. Kad su jednog od takvih divljaka utvrdili u hrišćanskoj veri i dobro ga obavestili, da je samo jedan Bog, prineo mu je sveštenik pričešće i uverio ga da je to telo božje i da je to jedini istiniti Bog, pa ga pričestio. Za tim opet ga zapitao: „koliko ima bogova?“ Divljak mu odgovori: „nema ni jednog.“ — „A kako to?“ poviče sveštenik. Na to mu bezazleni divljak odgovori: „bio je jedan, pa si mi dao te sam ga sad pojeo.“
Još samo dve reči o Atlantidi. Možete zapitati: kako je mogla tako prosvećena zemlja da za sobom ne ostavi veći trag civilizacije u bliskim zemljama koje nisu potopljene? — Na to je lako odgovoriti. Predstavite sebi da nigde nema civilizacije osim u Italiji, pa jednim zemljotresom da Italija potone u more; ko bi posle nekoliko hiljada godina, u zemlji današnjih Albaneza, mogao poznati visoki stupanj današnje talijanske prosvete i kulture? A more, što rastavlja Albaniju od Italije, možete preploviti za jednu noć.
Kad se sunce jelinskog napretka naginjalo k zapadu, a Rim stajao na vrhu svoje slave i veličine, onda po današnjim nemačkim zemljama nije bilo ni sela ni varoši. Nepregledne šume pokrivale su čitav ovaj prostor, a kroz njih vrveli su različite vrste zverovi, među kojima su bili najači Tevtoni, Germani, današnji Nemci. Visinom bili su od Gala čitav pedao veći, kao što su i danas veći od Francuza. Hranili su se voćem i mesom divljih zverova; mesto haljina ogrtali su medveđu kožu; na glavi, kao neki ukras, nosili su kožu s glave divljega vepra zajedno s rogovima. Stari Rimljani s početka samo su toliko o njima znali, da tuda večito pada kiša i sneg, i da ima ljudi koji ne veruju rimske bogove; da ima ljudi koji bez krova mogu na snegu noć provesti, koji mogu nekuvano meso jesti i — trideset čaša piva popiti, i sa svakom čašom po jedan komadić slovenske zemlje progutati.
Nemački narod još nije počeo stareti i opadati; on još nije ni došao do one svoje visine i slave što mu budućnost obećava; on u svemu još napreduje; njegova snaga jača, njegov um goji se i deblja; on još raste kao kakav zdrav mladić, kao kakva lepa bukva, na kojoj nema ni jedne suve grančice. — Kad je vetar zatrpavao peskom veliku prestonicu asirskoga carstva, a Egipćani već nisu umeli da čitaju hijeroglife na svojim spomenicima; kad je grčki Akropolis počeo opadati i stareti, a prekrasni mramorni stubovi velikoga Jupiterova hrama u Atini počeli se kruniti; kad je Rim podizao svoj Panteon i čudesne spomenike, a živeo u raskoši i slavi, koju još ni Pariz nije prevazišao; onda se ovuda, gde je sada lepi Minhen, bogati Frankfurt; gde je sada Hamburg, Berlin i Beč, jedva po gdekoja koliba videla. Ove zemlje, — gde sada na železnici za jedan jedini dan možete pohoditi pet univerziteta (Vircburg, Hajdelberg, Štrasburg, Frajburg, Bazel), i čuti o jednom istom predmetu šta pet učenih profesora govore, — ove zemlje nazivali su Rimljani divlje zemlje. A Egipćani, Finičani i Jelini nisu za njih nigda ni čuli; znali su samo da ovamo ima jedno more, u kome se ćilibar nalazi, kojim su se oni tako rado kitili. Za njih čitav ovaj sever nije imao nikakve druge važnosti. Onda je đacima u školi lako bilo naučiti geografiju; osim obala Sredizemnog Mora drugoga sveta nije bilo za njih. Klija, boginja svetske istorije, tu je prela svoj konac; tu su bile sve veštine i sve nauke; tu su se nalazile zakonima uređene države i sva ljudska mudrost i sloboda. Na obalama Sredizemnog Mora čovek je prvi put u svojoj duši, u svom ponosu, osetio da je zaista čovek, i da od njega, posle desetak hiljada godina, mogu postati pravi ljudi.
Tek oko sto godina pred rođenje Hristovo, Nemci, kad su došli u dodir sa Rimljanima, javljaju se u istoriji kao varvari, ali kao junaci. Rimljani se čudili njihovoj hrabrosti. A Nemci se čudili rimskim oklopima, dobrom oružju, njihovoj veštini u bitkama i u opšte njihovoj visokoj obrazovanosti. Kakva velika promena za osamnaest kratkih vekova: — Obale Sredizemnoga Mora ni od juga i severa podivljale su, a surova Germanija postala je primer i ugled svima narodima koji žele da postignu stepen današnje svetske civilizacije. — Oko tauniskih bregova podigle se nove Ninive, Atene i Kartage; a potomci Sokratovi ispod podivljalog Parnasa trče na sever, u nemačke škole, da napoje svoju dušu naukom, veštinom, slobodom, istinom i svakim poslom obrazovanih ljudi. U predelima odakle su izašli apostoli, caruje mrak i sujeverstvo; u otačastvu Isusa Hrista beže u poderanim haljinama ljudi i kriju se u kolibe, samo zato što su Hrišćani; a na severu nemački pastor pred skupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav tumači evanđeoske reči onako kako ih treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma.
Kao što su Nemci skromni prema Englezima i Francuzima, tako su drski prema Slovenima i svima istočnim narodima. Francuz, kad hvali svoj narod, on bira samo lepe reči; svi narodi, osim Engleza, moraju verovati jer se govori o velikom narodu. Dokazi njegove slave to je sama slava. Francuska je sunce na nebu. — Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da bi ga uvredio kad bi ga hvalio i uznosio, drži da mu nije potrebne dokazivati da je sunce svetlo; niko to do sada nije odricao. Englezi najmanje imaju slobodnjačkih pesama, zato što im je sloboda osigurana i utvrđena, niko se za nju ne boji, niko nema potrebe da se o slobodi brine i da se za nju bori, niko je ne obara. I patriotske pesme retke su; nije nužno patriotizam, otačastvoljublje, pothranjivati; takvu patriju, otačastvo, svak ljubi. U narodnom engleskom ponosu sučeljava se engleska veličina, englesko prvenstvo, sloboda, pouzdanje, mudrost i bogastvo. Suva je zemlja u Evropi njima samo ruda i fabrika gde kopaju kameni ugljen i predu pamuk; more to je njihovo carstvo. Kakav narodni ponos oseća najmanji morski engleski kapetan, kad sa obale Atlanskog Okeana pogleda koliko lađa dolazi i odlazi, kad pomisli da svaki dan za dva miliona dukata izrađene robe natovari se pa lađe iz Engleske i u sav svet nosi. Poslednji matroz engleski kad pomisli na silne kolonije, i da nigde na globusu nema morskoga pristaništa, gde se na lađi ne vije engleska zastava, ne može se uzdržati, da svojim glasom surovim, kao što su valovi morski surovi, ne poviče: „vladaj, Britanijo, nad talasima!“ Nemac hvali svoj narod bojažljivo i skromno prema svojim zapadnim susedima. Za dokaz svake svoje hvale navodi reči tuđih književnika. Nijedan nemački mudrac ili državnik neće kakvu novu misao istaći, a da ne pomisli: šta će o tome reći učeni engleski i francuski ljudi. „Ah, — uzdišu često Nemci — mi iznađemo i izmislimo kakvu mašinu, ili kakvu drugu stvar, ili pokrenemo kakvu veliku misao, a Francuzi i Englezi ščepaju to u svoje ruke, prerade, usavrše, dadu mu svoje ime, pa posle šalju nama i svima ostalim narodima, kao svoj proizvod“. — Nemci poštuju Amerikance, mrze Francuze, boje se Rusa, zavide Englezima, ravnodušni su prema Talijanima, ljubazni su prema Grcima, politični su prema Mađarima i Švedima, a ljute se na Slovene što ne mogu da uvide, da za njih nema civilizacije osim nemačke civilizacije, i da je za slovenske i sve istočne narode nemština i civilizacija jedno isto, kao što je negda za polapske i pomeranske Slovene hrišćanstvo i nemština bilo jedno isto. Slavni nemački Hegel, spomenuvši u nekoliko reči Slovene, kako oni nisu još ništa učinili znamenitog za svetsku istoriju, veli: jedan deo toga naroda mi smo već prisvojili civilizaciji. A to će reći: ponemčili.
Od sviju evropskih naroda, Englezi su pokazali najveću sposobnost naseobine. Oni se nasele u divlje predele Australije i Tasmanije, pa jedan gradi kuću ili ore, a drugi s puškom stoji i čuva stražu. Kad divljaci uhvate jednoga Engleza te ga ispeku, drugi iz Engleske trče te se tu naseljavaju. Nemci za takva preduzeća manje pokazaju stalnosti. Francuzi nigde se ne iseljavaju; oni kad se premnože potuku se među sobom, pa ko ostane živ ima dovoljno prostora. Primetilo se da i u novim naseobinama svi narodi zadržavaju svoje stare običaje i osobine: Englezi, pre svega, grade crkvu, Nemca gostionicu, Francuzi salu za igranje, a Rusi, kao i Rimljani, zidaju tvrdinje za vojnike.