Pismo 19
Dan je bio vrući nesnosan, prijatno veče došlo na lakim krilima tihoga vetra. Zajedno sa sitnim talasima, u malenom čunu, plovim niz Rajnu; mesec osvetljava stare razvaline gradova i kula. Te rujine, razvaline, najlepše izgledaju na mesečini. Jer i sama mesečina šta je drugo nego rujina sunčane svetlosti, koja se odbija sa rujine jedne planete?
Letnja tiha noć dva dara donosi: san i mrak. Obalama Rajne donela je samo mrak, i to nepotpun, mesečina ga kvari, mesečina, koja niti je videlo ni pomrčina; ona je kao lice mrtvaca: hladna, bleda, nema; ona je sunce tuge, utočište budnoga sanjanja.
Rado gledam u zvezde, u one sjajne pegice na plavom nebu, u ta svetila svetova. Ko se može dovoljno o njima narazmišljati! To su zlatne jabuke bačene po vazduhu, koje nemaju gde pasti, koje nemaju o što udariti. One su sunce, kao što je naše sunce, oko njih plove milioni zemalja, kao što je naša zemlja. Prostor nema svojih granica, vreme nema svojega svršetka i čovek opet — razmišlja. U glavi njegovoj imaju dve čudne brzine, brže su od svetlosti, hitrije su od munje. One zvezde daleko su bilione milja, a pogled u jednom trenutku celu tu daljinu pretrči. Između zvezda i očiju nema daljine, nema prostora. Po to su i poslednje tačke do kojih pogled može prodreti. Misao — misao ide brže i dalje; misao ide u besmisenost. Misao ide milione godina u prošlost, milione u budućnost.
Sadašnjosti nema: sadašnjost je atom vremena koji ne traje duže od jednoga trenutka. Sve je drugo prošlost ili budućnost. Prošlosti nema; milioni stoleća iščezli su, umrli su, pretvorili se u ništa. Budućnosti nema, ona nije rođena, ona samo po jednu kaplju, po jedan svoj minut pred nas baca — Svest o beskrajnosti prostora i večitosti vremena, ta svest dovodi čoveka u nesvest. S tugom čovek oseti svoju malenu snagu, u teškom očajanju vraća svoj pogled od zvezda, ničice pada na zemlju, i, celivajući je, viče: ja sam tvoj prah, prvi vetar razneće me!…
S obale čujem vrevu; vojnici prolaze i veselo pevaju: „Naša lepa Rajno, nikom te ne damo!“ — Osamdeset miliona duša, s obe srane Rajne, ovu krasnu noć provodi misleći i sanjajući samo o bitkama i pobedama; a trista miliona nestrpljivo očekuje da svane, da čuju glasove sa bojnoga polja, i da se time zabavljaju. — Opet potpuna tišina, pi mali talasi ne čuju se, oni se rode i umru ćuteći.
Rado gledam u onu tihu i gluvu noć, u ovaj bledi mesec što plovi preko neba. Vidim jasno da naša zemlja nije usamljena u ovom prostoru; on me dovoljno uverava, da osim naše zemlje ima još sličnih zemaljskih svetova. Mesec i naša zemlja umešeni su od jednoga istog testa; mesec je manji od zemlje, pa i njegov je život kraći; pre se ohladio, umro je. Njegove planine i doline puste su. Mesec je negda živeo, bio je što i naša zemlja: po njemu su žuborili potočići, cvetale ruže, pasli jeleni, letele ptice. Imao je svoje dane slave, svoja leta i proleća; bio je, možebiti, sunce negda. To je prošlo. Jedan tako mali svet kao on morao se brzo ohladiti, morao je pre naše zemlje opusteti, izumreti. Mesec je mrtva zemlja. To je zemlja bez vode, bez vazduha, bez toplote. Tišina, mrtvilo i ljuta zima vladaju na tome tužnom svetu. Svetlost, što noću zemlji šalje, to je žalosni žižak sa grobnice. Naša zemlja jošte živi, ona je veća od meseca, ona treba više vremena da se ohladi. Lešina meseca, prikovana za zemlju, vuče se za njom. Naša zemlja sa strahom gleda u njemu svoju budućnost, koju ništa ne može promenuti; ćuteći, jedno drugom pozajmljuju svetlost što dobivaju od sunca. Naša zemlja, kad se ohladi, to će isto biti: opusteće, umreće. Nestaće na njoj bilja i životinja, usanuće voda i vazduh. Svako veče mesec je opominje na njenu strahovitu sudbinu.
Jadan meseče! Tolika tvoja prostorija pa nema nijednoga mrava da se po tebi miče, nijedne travke da na tebi raste, nijednoga cara da na tebi vlada, nijednoga pristera da žrtve prinosi i bogove slavi! Možebiti da si sada savršeniji i srećniji, kad je sve na tebi izumrlo; možebiti da naša zemlja teži i jedva čeka da dođe u to savršenstvo, koje mi zovemo mrtvilo. Blaženstvo dolazi posle smrti. Možebiti da se naša zemlja oseća vrlo nesrećna s toga, što proizvodi bilje i životinje. Na svakom telu kad se razboli, kad krepa, pojave se različne životinje. Naša je zemlja bolesna, vrlo bolesna, otkako su životinje po njoj počele gmizati. Strašna je njena bolest kad se već i čovek na njenoj koži zakotio. Oganj, to je lepota, svetlost i čistota. Zemlja je najsrećnija i najsavršenija bila onda kad je plamtela, kad je sama svojom svetlošću blistala.
Srećan si, meseče, što si hiljade milja daleko od zemlje! Da si malo bliže, Englezi di te naselili svojim kolonijama; papa bi ti poslao hrišćansku veru; sultan bi te pridenuo na svoj barjak; kralj bi te pruski bombardao, a slovenska cenzura izbrisala bi te s neba, jer suviše svetliš.
Jadan meseče! Zaludu ozgo svetliš, na zemlji je noć! — I kad sunce stoji tu gde si ti sada, i onda je među ljudima noć, tamna i mračna noć. Između 1500 miliona glupih, ropskih i sujevernih, ljudskih, glava, što po svoj zemlji pomrčinu rasprostiru, šta je desetak hiljada onih, što pravom svetlošću svetle i razgone tamu?! — Gluposti ljudske jesu ove: — — — (Ovde, kao produženje, pročitajte s kraja na kraj opštu istoriju roda ljudskoga).
KRAJ.