Pismo 6
Nijedan narod ne uči toliko tuđih jezika kao Nemci; niko nije primio toliko stranih reči u svojoj književnosti kao oni. Pored svojega jezika mogli bi stvoriti još jedan jezik iz tuđih reči koje su se kod njih odomaćile. Osobito su u prošlom veku primali od Francuza i što valja i što ne valja. Francuzi primili su od Nemaca samo jednu jedinu reč: kad su suviše veseli, oni, pri kucanju čaša, viču: „trinkon!“ — a to je nemačka reč i znači: „pijmo!“
I sada po svima krugovima ovdašnjih rajnskih kupatila više čujete francuski nego nemački jezik. Ali to već nije ono što je bilo pre ste godina. Nemac sada, kad govori francuski ili engleski, on se ne stidi svojega maternjeg jezika; on ima narodnoga ponosa, kao što ga imaju Francuzi i Englezi; on je svestan obrazovanosti i veličine svojega naroda. Od 1815. godine oni su duh svoje narodnosti sistemski gajili, i odgajili ga. Sada kao glavnu želju spominju i veselo viču: još samo la se ujedinimo, pa ćemo onda biti prvi u Evropi. — Narod postaće nacija!
Sada se i ruski jezik ovuda često čuje. Od nekoga doba počeli su Rusi u stranim zemljama među sobom svojim jezikom govoriti. Pre dvadeset godina to nisu činili: svagda su govorili francuski. Malo u kojoj varoši ovuda da nećete videti dućana na kojima ruskim jezikom stoji natpis: ovde se govori ruski. To je znak da počinju ovamo dolaziti i oni Rusi, koji nikakav stran jezik ili ne govore, ili neće da govore. Mnogi Nemci počinju ruski učiti. Gomilama ruskih knjiga sada prevode na svoj jezik. Ruske knjige u nemačkom prevodu dobro se prodaju i rado se čitaju. Nemcima se već dosadilo čitati francuske i engleske romane. U njima već malo nađu novosti. I same američke dugačke pripovetke, koje čitaoce vode kroz pustinje i kroz divljake, ostarile su i postale nesnosne. U ruskim knjigama nalaze nove karaktere, nove običaje, nov život. U svakoj nemačkoj knjižari možete naći najnovije ruske knjige, na ruskom jeziku i u prevodu; naročito one što nisu u Rusiji pečatane. Ruska književnost ima jednu lepu i plodnu granu izvan ruskih granica; ona se odlikuje od domaće ruske književnosti većom slobodom i jačim poletom. Obrazovanija klasa u Rusiji vrlo se interesuje da pročita svaku rusku knjigu, koja je štampana van Rusije. Svakom zagraničnom Sloveninu milo je, kad, u udaljenom tuđem svetu, vidi rusku knjigu ili čuje ruski jezik. Neruski Sloveni poznali su ruske knjige, većim delom, u nemačkom prevodu; i tek onda počeli su želeti da ih na ruskom jeziku čitaju. Što je stroža cenzura u Rusiji, tim većma umnožava se zagranična njihova literatura.
Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači: Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Oni mnogo drže na svoju vernost i poštenje; po katkad samo spomenu i svoju hrabrost. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe; Francuz svagda obara krivicu na drugoga; Englez ne krivi nikoga, on ćuti, ili, kao narod koji čita mnogo bibliju, nalazi, da su to sve putovi božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.
Nemačka književnost u gdekojim strukama izgubila je polet. Svi talenti otišli su na polje prirodnih nauka ili političkih listova. To se seća i u drugim narodima. Poezija sišla je sa svoga prestola na kome se dve hiljade godina blistala. Muze ostavile Parnas, pripasale su opregaču i otišle u kemisku labaratoriju.
Ko pogleda na svetsku istoriju, videće da svaki vek zaista ima neki svoj duh, ima svoju motornu misao, pa bila ta misao pogrešna ili istinita. Njome se opiju ljudi. Naćićete u prošlosti pogdekoju takvu misao, oko koje su narodi nekoliko vekova dangubili. One su danas smešne, lažne, nekorisne; ali u svoje vreme zanimale su ozbiljno mnoge ili pojedine narode. Negda je bilo učenih ljudi koji su se dugo prepirali i knjige pisali o tome; je li Bogu prijatnije kad se molitva očenaš brzo ili polagano čita? Je li Bogu svejedno kad čovek svoje molitve šapće idi glasno govori? — Sa svakom godinom rod je ljudski sve stariji, ali još nije mudar starac. U koje je doba svoga života, i na kome je stepenu svoje mudrosti, niko ne ume kazati. Zreo čovek smeje se i čudi se svojim zabavama u detinjstvu. Devetnaesti vek čudi se vrljanju ljudskoga uma u prošlim vekovima; a to je bilo detinjstvo čovečanstva. Može biti da smo još mala deca, još puzimo.
Kad se čovek prvi put u svojem današnjem obliku na ovoj zemlji pojavio, našao je sve druge životinje tako savršene kao što ih danas vidimo. Iskustvo bilo ih je već podiglo do onoga stepena, do koga su, po svojima sposobnostima, mogle doći. Kad je čovek u svoje prvo, u svoje zversko doba, došao do toga savršenstva da je umeo vatru ukresati i naložiti, pčele su već imale svoju ustavnu, monarhičku državu, mravi svoju socijalnu zajednicu, slavuji su imali svoju muziku, pauci svoju geometriju. — Čovek se dugo osećao bojažljiv i tuđ na ovoj zemlji. Niti je imao rogove da se može protiv volova boriti, niti je imao jakih zuba da se može s lavovima klati, niti je imao krila da može ispred divljega zverinja uteći. To je glavni uzrok bio njegovom prvom promišljanju; ta briga raširila mu mozak u glavi i počeo je misliti. Prvi ljudi bili su u velikoj opasnosti da ne uginu, la ih nestane na ovoj zemlji; sva divljač napadala je na njih. Jedino pseto primaklo im se, i s njima stalo u prijateljstvu živeti i uzajamno se pomagati. U Francuskoj, u pećini jednoj, iskopali su kosti čovečije i pored njih našli su i kosti od pasa. To su najstarije ljudske kosti što su do sada nađene; Francuzi kažu da im ima dvadeset i pet hiljada godina; no Nemci, koji su tu stvar ozbiljnije ispitali, kazali su da se o tome ne može ništa kazati. Tek ovih godina ispitivanjem pronašli su učeni ljudi, da čovek i pseto, prvih nedelja pri svome začetku ni u čemu se ne mogu razlikovati. U prekrasnim slikama možete videti, da malo jošte nerođeno dete i štene izgledaju potpuno jednaki, i ne možete raspoznati koje će, kad odraste, biti čovek a koje pseto. Iz onih prednjih organa kod jednoga razviće se šape, a kod drugog ruke. Ljudi, i kad odrastu, najčešće sravnjuju čoveka sa psetom i kažu: gladan kao pas. Može biti da i psi, kad se među sobom svađaju, jedan drugome kažu: zao si kao čovek, lažeš kao čovek, kradeš kao čovek, varaš kao čovek, gori si od svakog čoveka.
Čovek se je, između jačih životinja, najposle pojavio na ovoj zemlji; priroda, kad je videla kakvo će čudo po vremenu od čoveka biti, uplašila se i prestala stvarati. Čovek je poslednji gost, koji se za ozbiljnu trpezu prirode posadio, ali neće poslednji biti, koji će se odatle ukloniti. Kaogod što neznamo prvi oblik života na ovoj zemlji, tako isto ne možemo znati poslednji. Niko ne može kazati u kome će se obliku na ovoj planeti život ugasiti. Jedan, vrlo učen, Nemac proriče: da će na ekvatoru, gde je sada nesnosna, večita, vrućina, poslednji čovek, uvijen u kožuh, crći od zime. I to će biti Nemac, jer Francuzi govore, da su to poslednji ljudi.
Nemci imaju dosta imena koja dižu među najslavnija imena ljudi, oni imaju čuvene filosofe; Francuzi imaju slavne generale, besednike i učitelje igranja. Ko se u Nemačkoj proslavi, retko da se čuje preko nemačkih granica; ko se u Parizu podigne više drugih, toga vidi sav svet. U Nemačkoj dobar glas i slava, ko ih steče, dugo traju. Opšte mnjenje u nemačkim zemljama o svakoj stvari i o svakoj ličnosti izriče svoj sud sporije nege u drugim državama. Oni nisu nagli, ni u čemu nisu prgavi. U svakom poslu oni polagano hitaju.
U političkim stvarima opšte mnenje nigde nije stalno, jer nigde nije savršeno. Popularnost jedne ideje, ili jedne ličnosti, ili pada ili se penje. Kod Nemaca se to sve na tvrđem temelju zida: oni nikoga ne podižu na prvi pogled, nikoga ne obaraju bez uzroka, samo iz mode. I kod njih, kako u naukama tako i u političkom nebu, sunca se rađaju i zalaze. Malo je Vašingtona, koji su i za života i po smrti popularni. To ne zavisi svagda od ljudske volje, od ljudskoga razuma i karaktera; te su katkad slučajevi. Popularnost kod sviju naroda pliva na talasima, izložena je svakom vetriću; najmanji oblačak može da se pretvori u buru. Nijedna ljubav nije tako neverna kao ljubav naroda. Pobožni i popularni engleski kralj, Henrik, loveći jednom pred svojom pratnjom reče; „gledajte onoga jelena, kako je lep i zdrav i veseo, a nigda se nije Bogu molio!“ Zbog tih reči, kaluđeri se naljute na njega i dignu viku tako, da za kratko vreme u svoj zemlji bude omrznut. Ljubav narodna i popularnost propadoše! — Isto tako i opšte mnjenje i sloboda daju se zavesti na krive putove, obmanuti, prevariti. Opšte mnjenje hoće da vlada, za to ima i sve slabosti jednoga ponositoga kralja; ono ima podlijih laskatelja nego šah persiski; ono menja ime i oblik po okolnostima: u mirnom, treznom vremenu, ono je savest narodna; kad ga poduzmu strasti, ljuti se, postane smušeno, ne razmišlja, praća se, ruši. Sutra dan mirno je i ćuti. I ono ima svoj mamurluk. Osvrće se na svoje pogreške i smeši se, nigda neće da se kaje; svoje pogreške baca na druge. Ono svagda sebe smatra za pravedno i nepogrešno. Mnogo puta odriče se svojih reči i svojih dela. Opšte mnjenje i o zidanju i o rušenju često ide čudnovatim putem, luta, greši; ono je u Jerusalimu vikalo: raspni ga, raspni ga! — Sam Pilat, tiran i namesnik tirana, pere ruke od tako nevine krvi. Glas naroda glas sina božjega razapeo je — sina božjega. Opšte mnjenje progoni Aristida samo zato što ga opšte mnjenje nazvalo pravednim. Naćićete u istoriji silnih i samovoljnih kraljeva, koji priznaju svoje pogreške; opšte mnjenje nigda to ne čini. Ono u glavnom teži k dobru, zato i sve što radi proglašuje da je dobro.
Opšte mnjenje, ako i po mraku ide, ako je i navalice zatvorilo oči, ono neprestano pipa, kao da nešto traži: slobodu, pravdu, istinu, olakšicu, čovečnost i prosvetu. Uvijte nešto ma šta, i bacite pred njega, pa mu recite: „eto, to je što tražite,“ ono će se obradovati. Hvaleći i slaveći vas, ono će željno razvijati onaj zamotani gutoljak, i kad vidi da u njemu nema ništa, ono će se sneveseliti, ožalostiti, ali i vaše će srce zadrhtati. Ako ga brzo, dok se još nije od te svoje zabune i tuge oporavilo, ne uzmete za ruku i ne povedete putem kojim vi hoćete, propali ste: ono će vas uništiti makar da ste jaki kao Herkul; ono nigda ne očajava; bori se s bogovima; srušilo je silnoga Jupitera.
Opšte mnjenje čudnovata je stvar; nema tela a ima duha, živi. Novinari, koji su radi da vladaju njime, služe mu: strepeći udvaraju mu se, laskaju mu. I onaj što ponosito ide pred njim, dok se okrene, ostao je sam samcit. Ništa nije tako ćudljivo kao opšte mnjenje; ni bogovima ni ljudima ne predaje se sa potpunim poverenjem; mnogo je puta bilo prevareno. Ono je katkad plašljivo i poslušno, katkad jogunasto i tvrdoglavo. Njega ljudi stvaraju, zato ima sve ljudske slabosti i sve ljudske vrline. Ono je pod vladom veštoga tirana kao lav u kavezu: sluša i udvara se svome gospodaru, ali gleda svaku priliku da se oslobodi. Strepe jedan od drugoga. Onaj ga pogladi rukom po glavi, a ovaj ga liže po dlanu. Kad poglede jedan drugome u oči, čini vam se da će reći: poznajemo se; produžimo naše uloge!
Opšte mnjenje čas trpi i ječi pod pesnicom vladinom, čas, preteći, gleda u oči uplašenoj vladi. Ono se u nezgodnim prilikama pritaji, obumre. ali nigda ne izdahne. Kraljevi katkad čine se da ga preziru ali svagda brižljivo vode račun o njemu; oni često popuste i pođu za njim, ali svagda žude da vladaju ne po njemu nego nad njime; a kad se bore protivu njega, oglašuju ga za svojega saveznika.
Opšte mnjenje često se rodi u prostoj kolibi, u jaslama; i sami prosjaci rugaju mu se; a posle nekog vremena i carevi stoje gologlavi pred njim. Ono raste kao gruda snega kad se valja, pretvori se u lavinu i postane strahota: podiže i ruši prestole i hramove. Kad ga ljudi, među kojima nema jakih karaktera, razmaze, postaje teži i nesnosniji tiran nego Neron i Kaligula. Često, sa punom svešću da je na štetnom i pogrešnom putu, ide ponosito napred i traži da mu se klanjate. Pregaziće vas, ako posumnjate o njegovoj svetinji i o njegovoj nepogrešnosti; smrviće vas, ako mu reknete istinu u oči.
Sloboda, popularnost i opšte mnjenje različne su stvari, imaju različne slike; ali često sliju se u jedno i pođu jednim putem, da se sutra opet razdvoje. Opasno je njih mrzeti, opasno je voleti ih, a najopasnije je predvoditi ih. To su kao lepe ljubaznice: dočekaju te raširenim rukama, grle te, ljube te, hvale te, pa kad te upropaste ostave te, okrenu ti leđa, ne poznaju te; ruže te, a ne znaš za što, često bez ikakvoga uzroka, samo zato što s drugima ašikuju, da i njih prvom prilikom prezru, nagrde, satru. One su neverne kao more, lake kao oblak. One ljube i dobre i zle, lepe i ružne, čestite i nevaljale, mudre i glupe. Svaki čas ištu ponešto od tebe, nigda im ne možeš nadavati, nigda ih ne možeš zadovoljiti. Pored svega toga svak im rado trči u naručja. One su Sirene: svojim lepim glasom svakoga sebi mame. One su mnoge u najlepši hram slave, a po tom na gubilište vodile. Rebespijeru, koji je kralja francuskog i kraljicu osudio i pogubio, koji je proglasio da je hrišćanska vera u Francuskoj oborena, koji je proglasio da je poštovanje prema Bogu ukinuto, pri svakom tome njegovom delu, popularnost i opšte mnjenje pljeskale su rukama i podizale su mu slavu; a on obučen u sjajne odežde, kao prvosveštenik najvišega bića, novoga boga, koga je on svojim dekretom naimenovao, sa klasovima žita u rukama, išao je svečano kroz nepregledne gomile naroda. Sa sviju strana venci su padali pred njegove noge; suze radosti tekle su. To su bili venci i radosne suze opštega mnjenja i popularnosti. Mesec dana zatim, vodili su istoga Robespjera na gubilište. Glava mu beše razbijena, donja vilica odvaljena, a žandari branili ga od svetine; i kad mu se glava skotrljala sa gilotine, jednoglasno zaori se radostan usklik sa sviju strana iz nepregledne gomile sveta. Taj usklik bio je usklik opštega mnjenja i popularnosti. — Englez Kronvel, koji nije imao toliko poezije u svome srcu kao Francuz Robespijer, bolje je poznavao svet. Kad je u najvećoj vlasti i slavi jahao kroz London, mnogobrojni svet utiskivao se oko njega: pevali su mu radosne pesme, nazivali ga izbaviteljem otačastva, ljubili su njegove haljine i njegove noge, grlili su konja na kome je jahao. Njegov ađutant, tronut time, rekne: „baš svi te iskreno ljube, slave te i raduju ti se.“ — „Ah, odgovori mu hladno Kronvel, tako bi isto oni trčali i radovali se, da me sada vode na vešala.“