Poglavlje 13
I kad je to tako bilo, iziđe potom Jektor kralj u boj i povede sobom mnoge vitezove, i zazvečaše oružjem sa svih strana kao mnogi žestoki i hrabri vitezovi. I užasnuše se Grci. I moljahu boga (Trojanci) na to kako bi mogli proliti krv grčke vojske. I ču to Ajakša Telemonić i pođe na Jektora kralja, i uze u ruku veliki kamen, koji kamen ne bi moglo ni dvanaest ljudi dići, i udari tim kamenom Jektora kralja, i pokleče Jektorov konj. I Jektor kralj obrati se družini svojoj i reče: „O družino, trojanski vitezovi, ovo nije udarac od grčke strane, već je to udarac od prikijske strane.“ I reče Jektor kralj: „Ko si ti, o viteže?“ I reče Ajakša: „Ja sam Jakša Telemonić, Ajakš, sin gospođe Ežione.“ I reče Jektor kralj: „Istinu sam rekao da je to od prikijske krvi udarac.“ I reče Jektor kralj: „Gospođa Žiona mi je sestra.“ I uze Jektor kralj zlatan mač i reče: „Ajakše Telemoniću, uzmi ovaj zlatan mač i opaši ga preko svog oružja, da bih te kada pođeš u boj poznao, i da ne bih ni ja od tebe, niti ti od mene poginuli.“ I poteče Ajakš u svoj brod i uze svoj zlatan pojas, i reče: „O Jektoru kralju, uzmi ovaj zlatni pojas i opaši ga preko svog oružja da bi te, kada pođeš u boj, poznao, da ne bi ja od tebe niti ti od mene poginuli.“
I potom ču Jektor kralj da Ancileš ne želi da ide u boj. I pođe Jektor u grčku vojsku, i jezdijaše po celom grčkom logoru, i gdegod bi video vojničku zastavu, uzimaše je svojom rukom i davaše je svojim vitezovima. I ne usuđivaše se niko da pođe protiv njega. I vide Ajakša Telemonić da niko ne sme poći na Jektora, i bi ga stid, i naoruža se Ajakša Telemonić, uze koplje i pojaha u susret Jektoru, sudari se sa njim jako, i ne mogaše jedan drugog nadjačati. I vrati se Jektor u Troju, a Ajakša Telemonić među vojsku.