Pusto ognjište
Bila je trećeg novembra vrlo tamna noć. Nisi mogao ni na trideset koračaji da poznaš čoveka ni stazu. Daleko tamo na visovima vide se vatrice, pa se i one čisto čak ubrojile u zvezde koje retko tek pogde i gde zasjakte.
Zaostali smo ispred samog ulaska u Dragomanski Klanac. Uz drum, na oranju, nalazili smo male vatrice i tu se oko plamena sabrali sve jedan do drugog i kravili se od prevelike zime.
Drumom proleti tek konjanik, pa ga vidimo samo kad prođe kroz usku i slabu svetlost što ju je plamen sa naše vatre bacio do druma, a zatim opet nestane u tminu i čuje se tamo samo brzi bahat konja. Malo posle proleti drugi, pa treći.
Prođe i po koji ranjenik iz današnje borbe, koji polako slazi sa visova i ide ka Caribrodu. Svaki od njih navrati se, da zagreje malo na plamenu ruke ili da zamoli za kap dve vode. Oni pričaju o današnjoj borbi i vrte zlovoljno glavom, kad čuju od nas da do Caribroda ima još dugo da se ide.
Ako i progovori ko od nas što, to se šapće, jer iza naših leđa na prostom mekintošu, tvrdo spava naš umorni komandir.
Jednome se po jednom sklope tek oči te opusti ruku, prisloni glavu na kolena svoja i zaspi tvrdim snom; drugi opet udesio ranac, i podmetnuo dva kamena poda nj; a treći se oslonio na rame drugu do sebe. Samo budan stražar hoda tamo i amo, u vatri pomalo puckara ili cijuče sirovo drvo, i tamo se daleko u tišini čuje opet kao neki bahat konjski.
Ja sam zaspao bio na kolenu drugu do sebe, ali me još nije ni prvi san utvrdio, a probudi me neka žurba oko nas. Kod vatre je stajao konjanik na umornu konju i raspitivao za našeg komandira, vadeći iz nedara jedno parče hartije. Komandir se diže usplahireno, dohvati onu hartiju, saže se kraj vatre, pa brzo prelete očima po hartiji. Zatim se ispravi i naredi, da se jedan konj osedla. Ja sam mu valjda bio najbliži očima, pa mi reče:
— Uzjaši konja, ići ćeš da nađeš Đenerala i da mu javiš, gde se nalazimo — Poćuta malo pa opet nastavi. — U današnjoj borbi bio je kao centar sedmi puk, on se borio ovuda desno, Videnom; Đeneral se mora tu negde nalaziti, iza sedmog puka.
To je bilo sve i on opet mirno leže na svoj mokri mekintoš, da produži prekinuti san.
Nisam znao puta, sve objašnjenje bilo mi je „ovuda desno, Videnom“. Viden preda mnom golem, mrk.
Mučno smo išli. Žalio sam ono marvinče, koje se puzalo sa stene na stenu i zôrom propinjalo.
A kao da je počeo da duše studen vetrić, te se kroz celu planinu diže neki potmuo tajanstveni šum otud sa zapadne strane, a i mesec se valjda pojavio, jer gola drveta baciše tamne i nejasne senke. Onaj šum čas kao talasići, kad se približe obali pa se tu razbiju, izmešaju i zažubore, a čas nejasno, tupo šušte kroz gusta stabla kao bahat konjski, kao hod čovečji, kao lupa krila ptičijih, kao neka neopredeljena tajanstvena sila, koja gura snažnim ramenima kroz drveta i grane i krči sebi puta, a čas opet zazviždi zvonko i jasno kao vrisak onoga đavola, o kome sam slušao u detinjstvu da stanuje u ustojalim barama.
U daljini, jedva koliko oko da zapazi, pojavi se jedna mala i slaba svetla tačka i zaigra kao kandioce kad trne. Da li to nije možda neprijateljski logor ili je vatra, kraj koje spava umorni, sedi Đeneral.
Bilo je nekako i pod nogu, te i konj pusti veće korake i očas se približismo toj svetlosti. Beše to jedna kućica i oko nje kao da ima još dve tri zgrade i veliki obor.
Viknem najpre spolja, zatim sa praga, ali se niko ne odazva. Uđem oprezno, a vodim i konja za sobom. Valjalo mi je i odmoriti se i ogrejati se, jer na ognjištu drhtao je još slabačak plamen, koji je osvetljavao unutrašnjost kućice nekom tajanstvenom polusvetlošću.
Malo razvašarenih stvari i jedne naćve i kotao i vreća sa vunom i još neke sitnice ovamo i tamo zaostalo je još u ovoj pustoj kućici, u kojoj se ne pojavi ni glas ni šum.
Na ovoj se vatri možda poslednji put ogrejao otac sa svojom dečicom, kada ih je pucanj naših pušaka nagonio, da sa suzama u očima ostave svoje milo ognjište?
Do sinoć preksinoć igrala su se oko ove vatre dečica. Starica majka možda kuvala je neku proju u garavom bakraču, koji se njihao na očađavelim verigama, a „bašta“ je sedeo ozbiljno na tronožnoj stolici i radovao se radošću svoje odmene, čarkajući vatraljem razbuktalu vatru. Možda je to ova tronožna stolica, na kojoj se ja sad odmaram sa svojim dugim prljavim šinjelom, a kraj ognjišta, mesto one ljupke i mile čeljadi, moj konj dremljivo žmirka i klima umornu svoju glavu.
Ili je deda možda doneo iz polja suvadi, a čeljad se prikupila oko njega, pa pomažu dedi, da krha nasitno grančice, dok starica duše u rumen žar, iz kojega će, kroz gomilu granja, da se izvije sad meki, talasavi plamen, a deca radosno da uskliknu.
Ili je možda starica prikupila noge na malenu asuru izvlačeći iz punog povesma tanak beo končić, a njena buduća odmena, oslonjena na staričina kolena, uprla pogled u hitro vreteno. Dok se mezimče na dedinu krilu smeje slatko ludom plamenu na ognjištu, kako se igra; čas se prikrije i utuli, a čas bukne i izvije, kad ga deda podstakne.
Preslica sa povesmom eno je u jednom budžaku, konac je na njoj prekinut, a mezimče, možda i sad u zagrljaju dedinu, luta daleko, daleko od svoga ognjišta?
Gde li ste vi sad? Da li pod vedrim nebom, pod kakvim grmom ili pod strehom kraj tuđe kuće? Gde si ti, starice upalih, brižnih očiju sa tvojom dečicom, da ih na svome ognjištu ogreješ, na ognjištu, koje je tvoj domaćin mukom i trudom naložio, revnosno ga žaračem podsticao, dok evo mi tu vatru ne ugasismo?
Pade mi na pamet, kada sam kao dete rasterao iz gnezda laste, koje su pod našim krovom našle bile sebi mirno mestašce. Prođe mi kroz uho onaj krik lastavičin, kada je sila nagoni, da ostavi svoje toplo ležište, koje je ona tako dugo i mučno spremala, da na njemu odneguje mladunce. Eto, sad mi padoše na pamet i majčine reči: „Grehota je, sinko, opusteti kuću lastavičinu!“
Grehota je opusteti kuću… I šinu me neko osećanje greha kroz dušu, greha, kojega je nisam učinilac, ali sam ga ipak osećao ujedno i kao svoj greh, pa sam se obazirao oko sebe pogledom koji ište utehe.
Napolju onaj meki šum, čas tiši a čas jači; na vatrici se sve većma tuli plamen i panjiće obuzima sedina beloga puhora. Na poslednjem se panju još zadržao drhtavi plavkast plamičak, kao duša kad zaigra u grlu, čas izumre, pa opet zarudi i penje su duž dogorela panja. Čisto se oseća, kako se spolja uvlači sve gušći mrak kroz maleno okno i kroz pukotine na vratima, sve gušći i gušći, i još samo onaj poslednji plamičak svetli koliko maleno kandioce u prostranoj grobnici…