Ko je to?
Prekinula se paljba, neprijatelj se povukao, a skoro će već i veče. O, kad li će već veče, za kojim toliko čeznu svi, i oni što su hrabri bili, i oni što nisu bili hrabri, jer jedni su izmorili snagu, a drugi — dušu.
Komandiru doveli konja. U borbi je bio na nogama, išao je po redovima, hrabrio je vojnike, uzimao je i sam pušku u ruke. Uzjaha konja i stade na jednu uzvišicu preko druma, maše sabljom i daje znak, da se onde zbere četa.
Vetar silno huče; konju se povija griva, mekintoš se u komandira izdiže, pa ga čak preko lica pokriva, a on ga mukom skida, podmeće pod nogu, zakači za sedlo i opet maše sabljom.
Pribiraju se. Sad već i podnarednik maše puškom i doziva, a već ih ima dvaestak oko njega. Pridolaze jedan po jedan leno, tromo, popustili; fišeklija otkopčana, ovom se opanak odvrzao, onaj se muči s puškom, nešto mu se iskvarila; onaj zavukao prst u opanak, vadi neki trn; jedan se krsti; drugi raspituje nešto; treći izručio iz čuture ono malo vode, pa se popljusnuo po licu i kao umio se malo; četvrti se potpasuje; peti čisti od blata, kako je ležao u lancu. Sabraše se svi i pogledaju se zadovoljno, kao da bi hteli reći: „E, svi smo tu, izneli smo i danas glave, hvala Bogu!“
Podnarednici stavljaju u red, a vojnici se dovikuju pojedini i pozdravljaju se, a komandir pognuo samo glavu, brani se od vetra i pritiskuje šakom kapu na glavi i nešto ćuti i ne obazire se na front. Kad diže glavu, siđe s onog uzvišenja, priđe bliže četi i reče, bez komande, bez. oštrine, da se prebroje.
Poče s desnog krila: „Prvi, drugi, treći, četvrti…“ Pa ode na levo krilo.
— Je li poslednji besparan? — pita komandir.
— Jeste, gospodin poručnik! — odgovori levokrilni kaplar.
— Sto šeset i tri, to jednog nema?…
Svi ćute.
— Vodnici, vama kažem, — oseče se malo poručnik, — jednog nema.
Vodnici se zgledaju, vojnici se promeškolje, pregledaju se, prošaputaše nešto, ali — niko ništa ne odgovara. Vetar sve bešnji, hoće da ponese poručnika sa konja, on nestrpljivo i ljutito oseče:
— Vodnici napred!
Iziđoše četir podnarednika. On se okrete prvom, onom sa desnog krila, koji ujedno zastupa i četnog narednika.
— Podnaredniče, koliko je jutros ljudi bilo?
— Sto šeset i četiri, gospodin poručnik!
— E, gde je jedan sad?
— Jedan je poginuo, gospodin poručnik — pisnu jedan glas iz zadnje vrste.
— Poginuo? Ko je to?
Svi ćute, niko ne odgovara. Komandirovo strpljenje dođe do kraja.
— Vodnici, odvojte vodove i prebrojte svaki svoj vod.
Odvojiše se vodovi i otpoče opet: „Prvi, drugi, treći…“
Priđe podnarednik drugog voda:
— Gospodin poručnik, u mome vodu nema jednog.
— Ko je to?
Podnarednik ćuti. Komandir natuče malo jače kapu na čelo i podiže desnom rukom bradu do usta, pa poče da je griska. Mora da je bio kao vatra ljut. Ne reče podnaredniku nište, ali ga tako ljutito odmeri od glave do pete, da podnaredniku zadrhta gornja usna. Komandir priđe sam drugom vodu.
— Vojnici, ko je taj što je poginuo iz vašeg voda?
Vojnici se zgledaše; mere jedan drugog; pitaju se očima, pa počeše i glasno da se pitaju: „Ko je to?“ Znali su dobro, da je jedan poginuo, ali se niko nije mogao da seti, ko to beše.
Komandir ljutito obode konja, pa pođe napred i doviknu za leđima četi: „Voljnim korakom, napred!“ A podnarednike i ne pogleda, niti im reče, da odu na svoja mesta. Oni otrčaše na svoja mesta, četa se krenu u neredu, i sad se prosu opšti šapat, propitivanje, žagor, svađa, a kroz sve to čuješ samo ovamo i onamo pitanje: „Ama, ko je to?“
Vodnik drugog reda pokunjen, zna, šta ga čeka, pa sve i da se sad seti, koga mu od ljudi nema. On je, dabogme, svu krivicu prosuo na kaplare, kaplari na redove i tako, ide se ponajlak sa svađom, sa larmom, sa prepirkom, ali se niko ne može da seti, ko beše to što je poginuo.
Celu noć nije vodnik prospavao, bio je kao ubiven.
⁂
Sutradan me pljesnu podnarednik po ramenu.
— Pa znaš li, bolan, ko je to što je poginuo?
— Ko?
— Pa Srećko, bolan, onaj iz druge vrste, onaj mali.
— Aaa… jes’, Boga mi! — učinih ja.