Oproštaj
Pregledao sam čizme i ranac i opremu. Sve je u redu, može slobodno zatrubiti još ovoga časa.
Dozvolili su da večeras ostanem kod kuće, a sutra rano, pre no što zbor zatrubi tamo, na Banjici, u frontu. Večeras treba provesti sa svojima u kući, utešiti one, sa kojima se rastajemo, oprostiti se, pa u zoru ranac na rame a put pod noge.
A to je veče vrlo brzo išlo. Dok se pokrpio ranac, dok se očistile čizme, dok ovo dok ono, a evo ga već i veče. Kao da je sunce žurilo tog dana.
Veče lepo, vedro, a mesec velik i pun; zahladnelo vrlo malo, te neka goličava jeza prožima ti telo.
U našoj niskoj sobici maleni sto. Na njemu dršće sveća bledom svetlošću, te senka svakoga od nas oko stola igra po zidu. Na stolu oljuštene jabuke, pečeni kesteni i još neki slatkiši i sve, sve što ja volim da jedem, kao da to ove ja volim u jedan mah. Gore za stolom otac, pod belom mu kosom naboreno čelo; ćuti i obrće među prstima kutiju duvansku i po njoj jednako nešto crta i urezuje. Do njega majka; nudi me čas ovim a čas onim, a promukao joj glas i uzdržava se, da joj ne navale na usta i na oči osećaji, koji joj se bune u duši. Pa onda sestra sa punim očima suza i mali brat veseo i ljubopitljiv. Dok stariji zabrinuto ćute ili govore o dalekim stvarima, koje se najmanje mene, odlaska i rata tiču, dotle mali brat raspituje najstrašnije stvari.
— A, je li, mora di to svaki poginuti?
— A je l’, to vi ležeći pucate?
— A da li, kad ko pogine, posle ga lepo sahrane?
Badava sa strane opomene da ćuti, badava zabašurivanja kakvim drugim razgovorom, on je svoja pitanja ponavljao, ako nije dobio odgovora.
Pa je najgore još, kad je nastao tajac. Čulo se samo ubrzano i zagušljivo disanje moje majke, inače je bila tišina po čitavih pet i više minuta. Otac je brzo vukao dimove iz cigara; majka je gledala ma kakvu zabavu da nađe: ili je ljuštila jabuku ili useknjivala sveću; sat je u drugoj sobi odmereno otkucavao; bledo-žuta svetlost sveće zaigravala je po brižnim licima, a senke su po duvaru treptale. Malo, malo pa preko prozorskih zavesa, vidi se, prođe neka senka i čuje se bat teških stopala uza samu kuću.
A čudo da u takvim prilikama niko ne ume da se doseti, o čemu da razgovara. Srca samo i duše što među sobom razgovaraju; a kad oni razgovaraju, ugodna je tišina.
— A hoćeš li da nam pišeš? — veli sestra i uzima moju ruku u svoju.
— Pisaću, dabome da ću pisati.
— Piši, — dodaje mali brat, — piši, kad god ko pogine, i javi nam, kako je to bilo i gde ga je udario kuršum: u grudi, u ruku, u nogu, u glavu, u čelo, u usta ili…
I on nastavi da ređa sve strašnije mogućnosti, tako da i mene zagolica neka stud po duši.
— Ćuti, kad stariji govore, — prekide mu reč otac, ali tonom, iz kojega se videlo, da tom primedbom nije mislio da mu daje lekcije iz vaspitanja, već da prekrati ono lakomisleno nabrajanje, koje je starcu kosu u vis dizalo.
Pa nastade opet tišina. U ćošku drveni krevet najpre kao zastenja, pa zatim nešto puče kao suha grana pod kolenom. Sveća zadrhta bledilom i dugi joj se plamen povi. Svi se okrenuše, a majka pretrnu i preblede, a zatim poče da se krsti i baci pogled na ikonu, pa uzviknu:
— Gospode Bože, Gospode Bože, greh nama na dušu, greh nama starima na dušu, oprosti deci! (I skoči brzo i pripali kandilo, što je bila večeras zaboravila, te se prekrsti još pet i šest puta pred našom slavom svetim Đorđem.)
A što se kazaljka na satu više napred kretala, to sam osećao sve veću promenu na licima mojih. Na tim se licima sve više ocrtavao osećaj a u suznim očima majčinim sve sam jače osećao žudnju, da me se što više nagleda. U poslednjim časovima ja sam već počeo da se plašim njenih očiju i nisam ih smeo više otvoreno i duže da gledam.
Morao sam i da prilegnem makar sat dva; a kad sam se probudio, na ulici još beše teška noć. Na stolu u sobici već je dogorevala svećica i za stolom moj sedi otac ostao je još od sinoć. Pred njim je gomila ispušenih cigara i dim i kao neki oblačak ispunio svu sobicu pa se koluta i leluja.
Poče već da se bori i noć sa zorom i svetlost svećice sve bleđa da biva. Između zavesa uleže tanka svetlost s polja i kandilo pod ikonom zapršta, te ga na novo doliše.
Dođe i jedna komšika sa decom, a malo posle još jedna i… ne znam već, nabraše se vazdan. Dođe i čiča-Sreten, jer on je još sinoć poručio da će doći da se oprosti. On je pre četiri meseca izgubio sina, moga vršnjaka, koji je sa mnom zajedno stupio u vojsku, pa posle jednoga marša prozebao, razboleo se i umro na očevim rukama. Od tog je doba čiča-Sreten napustio i radnju i prijatelje, po ceo dan sedi kod kuće zatvoren a samo nedeljom ide na groblje i odsedi kraj sinovljeva groba po četiri i pet sati. Sedi tamo i razgovara sa sinom. Nosi koji put i knjige, pa mu ih čita. On bi sad svoga sina ispraćao, da tako ne beše božja volja.
Ja sam se spremao, majka, i sestra su krile po ćoškovima oči pune suza, brat me je optrčavao i cupkao s noge na nogu, otac je brižno ali mirno pušio; komšike su ćaskale glasno, a čiča-Sreten je seo u jedan ćošak i ćutao, ćutao kao nem.
A kad je bilo vreme da se pođe već, sedome ocu zaigra brada a zadrhtaše usne, a njegove studene usne osetih po čelu i po obrazima. A zatim, kao ono prvi ubod noža što zaboli, a posle utrne meso i može se koliko hoćeš seći, tako i ja već nisam više ni razaznavao, čiji su poljupci i zagrljaji, ni čije su suze vlažile moje obraze.
Pa ipak još jedan poljubac, jedan vrlo snažan poljubac osetih, jer mi ošinu lice kao studen vetar. Nesrećni čiča-Sreten, on je ispraćao svoga sina u rat. Njegov zagrljaj beše snažan kao zagrljaj davljenika, a njegov poljubac dug kao onaj poljubac, kojim se nad grobom praštamo. Rekao bih čisto, kao da ga i sad osećam, poljubio me je evo ovde, izmeđ’ oba oka, i evo ovde po desnom obrazu…
I već ničega se više ne sećam!… Znam još, da mi mali brat pomože, te uprtih ranac i otrgoh se silom iz majčinih ruku, pa, ne osvrćući se, odoh brzo, vrlo brzo…